Diane Birch: "Speak a little louder" [preslušavanje]

Iako se na sceni pojavila pre više od četiri godine sasvim dobrim "Bible Belt" albumom (prethodno je u lobiju jednog hotela ugledao i od klavira odveo Rodžer Nelson zvani Prince), Dajen je do više ušiju i očiju stigla tek narednim izdanjem - mini albumom "The Velveteen Age" na kojem je (briljantno) obrađivala pesme uz koje je odrastala, a među kojima su bili Joy Division, Piter Marfi (ovo poslušajte s-v-a-k-a-k-o >>), The Cure, The Sisters of Mercy, Echo and The Bunnymen, This Mortal Joil i Sioxsie and The Banshees - izbor koji bi bio sasvim uobičajen da je ovo priča o devojci koja je odrastala u Mančesteru ili Bristolu, ranih osamdesetih. No, Diane je rođena 1983, a način na koji je obradila te pesme otkriće da su njeni koreni ipak duboko u američkom tlu, ali će i postaviti pitanje - da li bi Dajen bila najbolji američki country vokal epohe da se rodila dve-tri decenije ranije?
Ona je, ipak, rešila da ne zazire ni od popa, soula, u nekim trenucima čak i gospela.



Dve godine kasnije Dajen ima novi album - "Speak a Little Louder", koji će je, valjda konačno, lansirati ka sazvežđu kojem pripada.
Za miks pultom, ispred i iza studijskog stakla sede razni majstori: producenti i svirači koji su radili sa Sharon Jones & The Dap Kings, Ejmi, Mark Ronsonom čak i Kleptonom. Na jednoj od pesama bas svira čak i Džon Tejlor (da, onaj, lepi iz Duran Duran) koji je zahtevao da svira na albumu.

Dejv Stjuart, Prins, banda iz benda The Roots i Stivi Vonder oglasili su da su njeni obožavaoci.

"Speak a Little Louder" krije nekoliko neverovatnih pesama. Raspinjuća "All the Love You Got"; "Pretty in Pain" koja kao da je pisana za Stivi Niks i čija struktura neodoljivo podseća na osamdesete; hitična "Frozen Over", te konačno "Unfucked" koju Adele ili neka slična nikada neće smeti da snime - delić su razloga za preslušavanje ovog albuma, koji je dostupan za preslušavanje u celosti.




Evo kompletnog albuma. 
Ukoliko plejlista ne radi, klik ovde > 
Slušati glasno.

.

"39 pesama" - uživo u sredu i petak :)

#1

Ukoliko ste planirali odlazak na Sajam knjiga - razmislite o sredi, 23. oktobru. 

Pored toga što sreda nije "porodični dan" na Sajmu, tog dana ću od 18h biti na štandu izdavačke kuće Booka >>

Nema čitanja priča. U planu je preslušavanje muzike, druženje i potpisivanje knjiga, ko želi.

#2

U okviru ciklusa tribina "Pop kultura" koje jedan od najboljih poznavalaca pop-kulture - Aleksandar S. Janković predano organizuje u Domu Omladine - u petak 25. oktobra od 19h pričamo na temu "Kulta pesama": "U novo doba, od Noela Kauarda, Berta Bakaraka, Kola Portera, Roberta Džonsona preko Elvisa, Bitlsa, Kinksa, Cepelina pa sve do Madone, Džastina Bibera, Kejti Peri, trominutne pesme su sveprožimajući fenomen kojim ljudi dele empatiju. Velike pesme su kao i veliki narativi epohe, sklone socijalnim, psihološkim, emotivnim turbulencijama u vanvremenskoj ideji da se menja svet. Nebojša Krivokuća je samo jedan od pisaca koji je sažeo svoje emotivne stranputice i katarze mapiranjem omiljenih pesama. Koliko su danas pesme velike i koliko značajne kao nekad?" 

U Domu Omladine neće biti prodaje knjiga, ali je knjižara Beopolis >> odmah tu, iza ugla :)

Vidimo se!

.

Ry Cooder: "Priče iz Los Anđelesa" [knjiga, preporuka]

Čitanje prve knjige Raja Kudera donosi zadovoljstvo istovremenog gledanja noir filmova s početka pedesetih i čitanja romana prvog talasa američkih bitnika, dok u pozadini sve vreme odjekuju bluz, Tex-Mex i prvi akordi rok-end-rola.

Muzičari sa margine koji preživljavaju sviranjem po sumnjivim klubovima, krojači odela za meksikance, podvodači, tinejdžerke utekle sa srednjeg zapada u potrazi za slavom, prodavci oružja, lopovi, ubice, sitni biznismeni, bivši vojnici, nekadašnje femme fatales, žene prerušene u muškarce ali i Džon Li Huker i Čarli Parker - svi oni krstare Kuderovim pričama čiji je narativ tečan poput njegovog sviranja: melodičan i istovremeno čvrst, sklon obrtima, kratkim vatrometima ali i tamnim tonovima koji probijaju iz prič epohe posle Drugog rata, vremenu Kuderovog odrastanja pod suncem Kalifornije.

Kuder je ovu, prvu knjigu objavio u 64. godini i dokazao se kao odličan pisac. 
Ali ne znam da li bi bilo bolje da se ranije posvetio pisanju jer bismo u tom slučaju gotovo sigurno ostali uskraćeni za neki od albuma čiji su tonovi odavno duboko u našim glavama i srcima.

Ovo je odlomak iz priče "Ubih me, por favor" (1952)

* * *
U lokal je ušao muškarac. Stajao je i posmatrao binu.

Crnac, oko metar i šezdeset s platformama, u zelenom odelu i sa zelenim šeširom čvrstog oboda. Videlo se da je ozbiljan i da nije pijan. Džoni je mahao rukama tražeći aplauz. Filipinci su udarali čašama o stolove.

Muškarac se okrenuo ka meni. "Je l' ovo mala tebi pripada?" Glas mu je bio dubok i preteći i nekako neusaglašen s tim malenim telom; ali lice mu je bilo nenamršteno, a oči, teških kapaka, iskrile su hmor.

"Ja sam joj menadžer", odgovorio sam.

"Daću ti petsto." Posegao je u džep i izvukao svežanj novčanica veliki kao bala seba.

"Nije na prodaju."

"Sve ima cenu", rekao je. Beti nam je prišla.

"Bani, ovaj čovek hoće da te kupi. Šta kažeš na to?"

"Koliko nudi?" pitala je Beti.

"Ja sam Džon Li Huker. Imam ploču broj jedan u Detroitu. Ovde ne znam nkog. I samo zato što sam stranac, svi bi 'teli da me vodaju kô mazgu. Treba mi nekao da se izjadam." 

Izdvojio je još petsto dolara. "Imam baš veliki", rekao je gledajući u Beti.

"Bani Rej nastupa s Džonijem Dolorom i pet bolova, svake večeri", rekao sam.

"To je jedan Džoni previše", odgovorio je Huker. Popeo se na binu. Muzikanti su sedeli unaokolo, pušili. "Hej, gospodine gitarista", rekao je, "daj mi malo gitaru. Neću da je povredim."

Uzeo je gitaru i seo na stolicu. Spustio je mikrofon i obratio se publici.

"Upravo sada, odsviraću dobru stvar koja će biti hit, i hoću da je ukapirate i da je prihvatite, a zove se "Previše je Džonija".

Zavrnuo je čiviju na gitari. Počeo je iz E: čank-čank-a-čank-a-čank, dobujući obama stopalima ritam od pravilne četiri četvrtine. "Treba neko da mi pomogne za bubnjem! Ajmo!" viknuo je. Krenuo sam. Seo sam za bubanj i krenuo s laganim bluz ritmom kao pratnja. Du-ča-du-ča-du-ča-du-ča.

Glas mu je zvučao opako, i vukao te je da ga slušaš:

Previše je Džonija, koštaće te pameti,

da, previše je Džonija, koštaće te pameti,

život sam potrošio, i srećni dom odbacio

Kada prvi put u ovaj grad stigoh, hodao sam

              Centralnom avenijom,

čujem govore o Klubu zvanom Randevu

reših da svratim baš to veče, da, i kad tamo stigoh

rekoh, da, ljudi moji, baš se ovde provode,

              baš tako, znam!

Bugi!

Filipinci su prestali s ćeretanjem i počeli da slušaju. Semi je došla do kraja šanka i posmatrao binu. Beti je pažljivo motrila.

Mogao bi' da te nožem, mogao bi' da te puškom,

              ne znam sam ni ja,

O, da, Džoni, mogao bi' da te nožem, mogao bi' da te puškom ali ne znam

sam ni ja,

zato bolje da završavam,

jer mora se dalje ići, da.

Ispratio je zadnje reči na gitari: ka-čank-ka-čank-ka-čank-du-daaa, rekao "Hvala", spustio gitaru i sišao s bine. Prvi put sam čuo da reč hvala zvuči kao pomilovanje. Učinilo mi se da su Filipinci ovoga puta još jače udarali čašama o stolove.

Huker je odšetao do šanka i spustio dvadeseticu. "Barmen, hoću jedan skoč, jedan burbon i jedno pivo."

Semi me pogledao "Je 'l misli sve odjednom?"

"Rešaj ovamo", rekao je Huker. "Hoću da svi moji prijatelji popiju. Dok imam para, skoro svaki dan imam i prijatelja."

Filipinci potrčaše prema šanku. Skitnica u kaputu je stajao u dovratku i posmatrao. Huker uperi prstom u njega. "Daj mu kol'ko god 'oće da pije, ja plaćam. 
Daj mu ceo bokal, nema veze. 
Jer i ja jesam bio dole, a dobrog prijatelja nije bilo lako naći."

(Raj Kuder, odlomak iz priče "Ubij me, por favor", strane 110-112, prevod Uroš Tomić, objavila Geopoetika >>)

.

Peter Gabriel: "In your eyes" [četrdeseta pesma]

>> Play

Prizemlje "Arene", 5. oktobar 2013. godine, 20:30.

U njegovoj garderobi smo.

Piter:

"H-fala, le-po? It sounds a bit... African when I say it?"

Maša, Duda, Srđa i ja u glas:

"H-vala, le-po! You're doing fine!"

Piter:

"Now I have to repeat the whole part from the beginning. How much time do we have?

Asistent:

"Eight minutes, Peter!"

Piter je potpuno normalan tip, pametnih pitanja i radoznalih očiju. 
Sve ga zanima - do toga kako se i sa čim jede ajvar koji su mu Maša i Srđa poklonili - a svašta ima i da podeli sa nama. 
Bilo bi sjajno imati ovakvog ujaka ili strica u familiji.

Piter:

"Ok, ok, just once again... Dob-ro ve-che, Beo-grad-E!

Dvadeset i šest godina nakon što sam sedeći uz radio učio reči "In Your Eyes" sa frekvencije Studija B, sedimo kraj Pitera Gebrijela i učimo ga našem jeziku.

Imamo još sedam minuta.

Zajedno se smejemo njegovom naporu da pravilno izgovori "ž", "lj" i "nj".

Zaista mu dobro ide. 
Neke reči menjamo "lakšim", sa manje "šuštavih slova".

Još tri minuta.

Idemo.

* * *

<< Rewind

Mesec dana ranije nas nekoliko je napravilo dogovor: putovaćemo 800 kilometara tamo i natrag u 24 sata da bi bili u parteru 2 Zagrebačke Arene (jedina preostala pristojna mesta sa kojih se dobro vidi bina). 

Piterov planirani dolazak "u komšiluk" je retka prilika da vidimo uživo čoveka čiji rad je oblikovao naše glave, uši i duše.

Srđa neće reći Maši da kupujemo karte, to će biti iznenađenje. 

I nakon što smo uz mnogo peripetija uspeli da 
uplatimo novac za karte, 
pronađemo smeštaj 
i organizujemo prevoz - 
u danu u kojem su nam karte poslali poštom ka Beogradu objavljeno je da koncerta u Zagrebu neće biti, već da se šou prebacuje na pet stotina metara od mesta na kojem sam prvi put čuo "In Your Eyes".

Ta činjenica mi donekle olakšava muku - višednevnu prepisku sa Zagrebom na temu otkazivanja smeštaja i vraćanja uplaćenog novca - "možete nam dostaviti karte lično".

Ok, pronaćiću način da vam dostavim karte natrag.

Dvadeset dana pre koncerta našao sam se pred blagajnom u Beogradu kupujući karte beogradski koncert za sedam ljudi, u tom trenutku razbacanih na tri kontinenta i u različitim vremenskim zonama.

Kupujem sedam od preostalih osam karata u parteru.

Petnaest dana pre koncerta bio sam u Jurišićevoj ulici kraj Trga Bana Jelačića i vraćao karte za ZG koncert a preuzimao priznanicu koja je tvrdila da će mi novac biti uskoro vraćen.

Svih tih dana u kolima najčešće sam slušao ovu pesmu, iako nije jedina kojoj sam se radovao.

("...when I want to run away/I drive off in my car,
but whichever way I go/I come back to the place you are...")

Tri dana pred koncert Srđa mi saopštava da ćemo, možda, ući na tonsku probu.

Sve muke oko organizacije odlaska, vraćanja karata, prepiske sa Zagrebom i kupovine karata za ljude rasute po kontinentima postaju nevažne. Umesto osamstotina kilometara putovanja, možda ćemo imati čast da ga slušamo nekoliko minuta više, nas nekolicina.

("... I see the light and a heat"...)

Već na tonskoj probi je bilo jasno da će sve biti - sjajno. 
Njegova asistentkinja nam otkriva da nije običaj da tokom probe Piter komunicira sa publikom.

Tonska proba.

Nešto kasnije smo za stolom sa njim i Tonijem Levinom. Pored svih tema došli smo i do toga da mu objašnjavamo kako pravimo koktel pod imenom "Dunav".

Maša, Duda i Srđa me zavitlavaju da su mi uši crvene.
.

Photo: Maša

>> Start

Iako nisam očekivao, grlo mi se prvi put steglo na opštem mestu - kada je na "Solsbury hill" prvi put otpevao "Grab your things/I've come to take you home".
U tom trenu, srce je prvi put preskočilo.

Na drugom opštem mestu je predivna Dženi posle tri otpevana tona izbrisala na tren sećanje na Kejt Buš i na licu mesta učinila da Piter izgleda dvadeset godina mlađe.

Na "Mercy street" nas je sve bacio na pod, ležeći na podu, ispod objektiva kamere.

I onda su se Arenom, konačno, razlili uvodni tonovi "In your eyes" i uvodne reči koje je Piter u poslednji čas uklonio iz verzije pesme koja je završila na albumu "So":

"Accepting all I've done and said/I want to stand and stare again
Til there's nothing left out/It remains there in your eyes
Whatever comes and goes/I will hear your silent call
And I will touch this tender wall/'Til I know I'm home again."

Kod kuće sam, na svojoj zemlji.

Znam svaki njen ton: bas liniju, sinkopu, prateću klavijaturu, svaki vokal, sve do Levinovog dubokog odjavnog glasa, tik pre no što pesma ode u tišinu i nastavi da odjekuje mojom glavom.

I sve što znam, odvija se sada, pred našim očima.

"Love, I get so lost, sometimes..."

I stvarno se izgubim.

Vraćam se natrag tokom aplauza i horskog pevanja ljudi oko mene koji vraćaju Pitera i bend na binu i koji koncert završavaju osvrtom na to zašto je 5. oktobar važan za nas i zašto je ta borba za slobodu nešto na šta bi trebalo da budemo ponosni >>, i da će nakon pesme "Biko" mikrofon okrenuti ka publici.

Jer - "From now on - is up to you.".

Pesnice se podižu u vazduh.

Jer, nije kraj.
.

Photo: Tony Levin. Poslao nam je onu na kojoj se vidimo u publici.

Fwd >>

Ljubavi,

ukoliko jednom ipak budemo stali pred matičara, moja želja je da "In Your Eyes" bude tu, na početku ili na kraju.

"I want to be that complete/
I want to touch the light/
The heat I see in your eyes."

[Blog-verzije priče iz serijala “39 pesama”, pisanih do 39. rođendana dostupne su ovde. Reviridana verzija priča objavljena je u junu 2013. godine zahvaljujući izdavačkoj kući "Booka" >>.]

.

"Zvučni zid 2: vinilne priče" (knjiga)

Kada sam svojevremeno pisao o zbirci priča "Zvučni zid" >> nisam očekivao da ću četiri godine kasnije, stojeći u knjižari u drugoj državi i na sedam stotina kilometara od kuće, na koricama nastavka knjige pronaći citat sa ovog bloga i moje ime kao preporuku za čitanje njenog nastavka :)

"Zvučni zid II: vinilne priče" je, dakle, nova zbirka priča koja okuplja autore različitih generacija, porekla (i zanimanja) ujedinjenih istom strašću: muzikom i promišljanjem njenog uticaja na naše živote i svet oko nas. Za razliku od prethodne, u kojoj su svi pisci poticali iz regiona - ova zbirka među dvadeset i osam imena (i priča) krije i neke specijalne goste: Hjua Kornvela (The Stranglers) koji je želeo da bude deo ovog izdanja, Kirka Frensisa (dobitnik Oskara za zvuk) i Leslija Vudheda koji je još šezdesetih snimao dokumentarce o Bitlisima i Stounsima.

Uz knjigu stiže i CD sa tri snimka među kojima je desetominutna "Ena" na kojoj gostuje i Rundek, dostupna i na ovom linku >>

Arsen Oremović, urednik ovog izdanja je na promociji izjavio:

"Nastavak knjige se podrazumijevao sam po sebi iz dva razloga: jedan je taj što se pola tiraže prve knjige prodalo u prva tri mjeseca, a drugi, za mene važniji je taj da se Zvučni zid provlačio kroz većinu razgovora što s ljudima iz svijeta glazbe i izdavaštva , ali i s nekim strancima koji su dolazili ovdje svirati poput Micka Jonesa koji je uzeo knjigu i uvrstio u svoj clash muzej. Hugh Cornwell je pohvalio cijelu ideju i poželio biti njezinim dijelom ukoliko dođe do drugog nastavka što se i dogodilo. Tako je na neki način knjiga postala i internacionalna jer su joj se pridružili veliki britanski dokumentaristi Leslie Woodhead koji je 60-ih godina snimio Beatlese i Stonese. Potom oskarovac Kirk Francis, ali i neki od velikih ikona iz regije Srđana Gojkovića Gileta (Električni orgazam) i bosanskog režisera Pjera Žalice. Ništa manje nije važno što su poziv za pisanje  prihvatili goran Tribuson, Renato Baretić i  drugi naši autori..."

"Zvučne priče II" kriju u sebi nekoliko izuzetnih kratkih komada:

"A Day in The Life" Alena Bovića - koja otkriva šta bi bilo sa Lenonom da ga otac nije ostavio da živi u Liverpulu; Oremovićeva "Dan kada je Rock stao", "8/12/1980" Anta Perkovića koja raspaljuje maštu idejom da su se nekoliko sati pre Lenonovog ubistva The Bealtes ponovo okupili; odlična "Koma" Edija Jurkovića; "Špica sa slabim marketingom" Krešimira Mišaka; "Božićna priča Srđana Gojkovića" Gorana Gerovca; "Beatlesi i ja" Vudheda; sjajna Tribusonova "Blonde on Blonde", Kornelova "Rana opijenost" koja dokazuje da je uticaj muzike na odrastanje identično (poguban) bez obzira na to gde se odvija; te filmična "Buco Šlafrok" Pjera Žalice i - veliko finale - "Tetrapunk" Nenada Marjanovića (Dr. Fric) delići su kolaža u kojem ima materijala kao na duplom albumu, a koji se može čitati i preslušavati i po redu i na preskok, dok se ne iskristališu lični favoriti.

Na kojoj god stranici da je otvorite - čućete odjek pesama koje su menjale živote ili će vas prodrmati vibracija pesama koje to i dalje čine.

p.s. Ukoliko pronađete neki primerak u Beogradu - javite! Hvala!

.

Sting: "The Last Ship" [preslušavanje]

Nakon deset godina pauze u kreiranju sopstvenog materijala, udobno zavaljen u poziciju muzičara kojem je dozvoljeno da radi samo ono što želi, Sting se vratio albumom "The Last Ship", veslajući ka detinjstvu i brodogradilištu kraj kojeg je odrastao u Volsendu, kraj Njukasla, usporavajući, s vremena na vreme, na teritorijama koje je oplovio i na albumu "The Soul Cages".

Pre preslušavanja bi valjalo znati da je "The Last Ship" pisan kao mjuzikl koji će biti postavljen na Brodveju naredne jeseni.

Ova informacija neće ometati preslušavanje albuma - već će pomoći u praćenju priča o odrastanju, gadnom životu brodograditelja, porinuću brodova, ljubavi, opraštanju i starosti - a sve ispričane kroz muzičko putovanje u kojem ima manje pop muzike a više odjeka folk muzike severne Engleske. 

Da se na njemu samo nalaze "Practial Arrangement", najbolja gorka balada koju je napisao u proteklih dvadeset-i-nešto godina i njena pesma bliznakinja - "It's not the same moon" bilo bi dovoljno. 

Album je dostupan za preslušavanje i na Deezeru >>

 .

Rovinj, #2

Prvi put posle mnogo godina na biciklu, najpre pomalo nesigurno teram premali bajs izvijenog volana uz obalu dok šljunak prska pod točkovima a vetar šumi u ušima, a zatim već siguran u pedale i ravnotežu jurim da bih bio u moru što duže, voda je hladna u prvih nekoliko minuta a nakon toga postane sasvim prijatno, sunce i blagi vetar će me brzo osušiti, ležim i upijam iz stena poslednje tragove topline koje prošlonedeljne bure nisu odnele, so se skuplja u kosi i lako je zadremati na tom suncu kasnog septembra nakon noći u kojoj se pilo samo belo vino.

Prošlogodišnje oduševljenje prvim susretom >> sa Rovinjom nakon dvadeset i nešto godina sada razmenjujem za opušteno uživanje i lovim sebe u ideji da je kupovina nešto vina, medice i premaza sa tartufima zapravo prioritet dok hodam ulicama u rano jutro, tezge na pijaci se tek otvaraju, vratiću se kasnije, nastavljam da se šunjam uličicama i tražim prave uglove za snimanje tek razbuđenog grada a to nije lak zadatak nakon prošlogodišnje serije fotografija, grad nije prevelik - ali bi se u njemu sigurno mogao pronaći u budućnosti neki kvadrat i za nas i sigurno ima toliko toga za lagano otkrivanje, sve što je potrebno je da usporim.

Miris novinarnice na podnevnom suncu me podseti na to da bi bilo sasvim prikladno ponovo kupiti York, nakon toliko godina, baš tu. 

"Sa cigaretom nisi sam."

U knjižari prekoputa pronalazim knjigu koju sam iščekivao dugo a na kojoj, neočekivano, pronalazim mali citat sa ovog bloga i sopstveno ime, kao preporuku za autore i te kratke priče o muzici, čiji sam prvi deo davno hvalio, kupujem jedini primerak.

Dobra muzika i dobra priča uvek pronađu put do onoga kome su namenjene.

Više o tome u narednoj priči.

Tog popodneva dobijam priliku da mojih "39 pesama" konačno predam i Amiri i Zvezdani bez kojih jedne od priča nikada ne bi ni bilo, ali i Mariji i Hajdi koje te večeri upoznajem. Mirzi ostajem dužan primerak, nisam poneo dovoljno iz Beograda. 
Uskoro priča teče kao da se svi dugo, dugo poznajemo.

Mesec je pun, 

noć miriše na jesen,

galeb nadleće ulicu.

Sad ću da zaćutim, 

da gledamo fotke.

Više fotografija dostupno je i u FB galeriji >>

.

[ || ]

Kada bih imao vremena i strpljenja, pronašao bih i ime autora i tačan citat. 
Gotovo sam siguran da se krije se na jednoj od tri stotine strana knjige "Kako da lenčarite" Toma Hodžkinsona. 
(Ili je možda, ipak, na stranicama eseja Ernesta Sabata?)

Parafraziram, dakle:
"Ne mogu opet da pričam o stvarima o kojima sam već sve rekao na bolji način."

Zato,
pauza.



.

"Popboks" u nokautu

"Nakon gotovo devet godina postojanja, 17.600 objavljenih vesti i 4.570 autorskih tekstova, Popboks prestaje sa radom." (www.popboks.com)

Nakon nestanka...

... "Džuboksa" i "Rocka" - koje sam koristio kao prve prave mape kosmosa pop-kulture u vreme kada je radio bio jedini izvor nove muzike a ti magazini jedini izvor novosti...

... "Ritma" - koji se pojavio pred generacijom starijih maloletnika gladnima drugačijeg pristupa pop-kulturi od onog koji su koristili "Huper", "Ćao" i umirući "Pop-rock" (a koji je i danas dominantan) i koja je odrastala uz B92 i emisije poput "Makroi, dileri i muzički saradnici"...

... "XZabave" - koja mi je, često, bila jedini dokaz da van granica naše države svet i dalje postoji i menja se i zbog koje sam 90% tadašnjih honorara trošio na berzi albuma ili u onoj tesnoj prodavnici kaseta ("Feliks"?) u Sremskoj...

te nakon gašenja "Ukusa nestašnih" i mnogih drugih sada zaboravljenih magazina koji nisu doživeli treće izdanje jer su precenili sopstvene mogućnosti ili očekivanja publike - nakon nestanka svih njih - gašenje Popboksa ne bi trebalo da me tangira.

Ipak, žulja.

Zašto je Popboks, zapravo, nestao?

"Razlozi su različiti: od sužavanja i deprofesionalizacije domaće popkulturne scene koja je bila predmet našeg interesovanja, preko neatraktivnosti ovakvih poduhvata za reklamno tržište, do seobe online čitalaca na socijalne mreže." (iz saopštenja redakcije)

O temi "sužavanja i deprofesionalizacije scene" možemo diskutovati. Kako je argumenata za diskusiju zapravo malo i dolaze iz subjektivno - kvalitativnog a ne kvantitativnog, iskoristiću kao paradigmu one koje imam: jasno je da smo trideset godina udaljeni od trenutka ili kulturnog miljea u kojem se album "Let's Dance" Dejvida Bouvija prodavao bolje kod nas nego u Italiji (*), ali znam i to da je krajem osamdesetih film "Hajde da se volimo" pogledalo pet miliona stanovnika Jugoslavije, dok je najkomercijalniji album Ekatarine Velike - "Par godina za nas" - u isto vreme prodat u cca. 25.000 primeraka.

Taj proces "sužavanja i deprofesionalizacije" traje, dakle, već dugo (zapravo - od kako znam za sebe) a odron jačeg inteziteta počeo je pre dvadesetak godina.

Taj problem, dakle, nije od juče.
.

Dodatno - Popboks je imao priliku da formira scenu, i zaista je činio napore u tom pravcu nekoliko godina, ali je taj pokušaj ostao, na žalost, poluuspešan.

"Seoba čitalaca" koja se pominje kao jedan od razloga odustajanje takođe traje već godinama. Dodatno - ovaj stav pokazuje prilično nerazumevanje suštine društvenih mreža. Dotične (mreže) upravo se "pune" sadržajima koji dolaze "sa strane", odnosno sa sajtova, portala i privatnih blogova i na društvenim mrežama se bore za popularnost.

Tako sadržaji sa meni dragog "malog portala" Slicing Up Eyeballs posvećenom uglavnom muzici koja je nastala ili stasavala '80ih ima cca. 60.000 pratilaca na Facebooku, a tekstovi "dobacuju" do stotinak lajkova po postu i desetine "shareova".

Prisustvo Popboksa na društvenim mrežama je, na žalost, jedva vidljivo.

I da se ne bih služio stranim primerima (drugi jezik, razvijena scena, ...) - tu je i primer domaćeg, "malog" magazina - sadržajnog i agilnog P.U.L.S.E-a >>, a čiji je motor entuzijazam malog broja posvećenih ljudi koji generišu svoje tekstove i kombinuju ih sa tuđim - i koji uspeva da tokom jednog meseca zasluži više od 400.000 otvorenih stranica od strane više od 60.000 posetilaca, što je za stranicu posvećenu ezoteričnijim sadržajima poput Frensisa Bejkona, Tarkovskog, Lori Anderson, Bouvija i Joy Division (nasumičan izbor tema) - i veliki uspeh sajta i dokaz da je uspeh - moguć, ako je jurnjava za brojem klikova u pitanju (jer vas čini poželjnim za oglašivače). Po rejtinzima na Alexa.com - P.U.L.S.E ima dvostruko veću posećenost od Popboksa i taj uspeh pripada upravo prisustvu na društvenim mrežama, glavnom izvoru posećenosti velikom broju portala, sajtova i blogova u Srbiji.

To Popboks nije na vreme prepoznao i iskoristio kao šansu.

Napomena: PULSE je nedavno startovao novu FB stranicu. Nedavno ugašena imala je oko 16.000 članova.

I tako su sve note ovog oproštajnog akorda (zvuči kao E-mol: ima u sebi i tuge i gorčine i opomene) kompletirane . "Neatraktivnost ovakvih poduhvata za reklamno tržište" je ono što je tehnički nokautiralo Popboks, a taj tehnički nokaut je rezultat prethodnog -  nesnalaženju u "sužavanju" i odsustvu truda da se ono što se radi - adekvatno promoviše i populariše.

Ukoliko je, naravno, to što se radi - kvalitetno.

Rasprava o "kvalitetu" tekstova i recenzija na Popboksu će prerasti u raspravu o ukusima, o kojima valja i treba raspravljati. U komentarima na vest o gašenju Popboksa provejava da je ovaj medij bio "hermetičan", "namenjen malom broju ljudi" te je "forsirao samo njihov ukus".

Od ova tri - slažem se sa poslednjim, ali to i pozdravljam. Svaka redakcija, naravno - forsira svoj ukus i zato je to redakcija, a ne tiker servis za vesti iz pop-kulture koje mogu čitati i na ostalim informativnim sajtovima.

U redu, bilo je tekstova sa kojima se nisam slagao, ali sam poštovao argumentaciju i stavove autora. Kada nije bilo razloga za poštovanje stava - onda smo imali polemika u komentarima na tekst.

Istovremeno sam se divio posvećenosti koju su neki autori iskazivali, poput Jovana Ristića u serijalu o bendu The Stranglers (link ka prvom tekstu iz serijala >>) - koji predstavlja jedan od najboljih uradaka srpskog pop-kulturnog novinarstva u proteklih nekoliko godina

Popboks nije bio hermetičan u izboru tema: među poslednjim objavljenim (muzičkim) recenzijama imate i Black Sabbath i Pet Shop Boys, izvrsni "hermetični" Thundercat album i još mnogo toga šarolikog, više ili manje popičnog.

No, valjda ni taj izbor tema nije bio dovoljno "širok"? Ili je problem u načinu na koji je širina tema obrađivana?

Tu je, konačno, taj opšti stav da je Popboks uništio "kič, šund i neukus".

Da izvinete - to je potpuna besmislica i jedan od onih društveno-prihvatljivih prenemaganja koja nikako da prestane.

I šund i kič i neukus su oduvek postojali i biće tu do kraja sveta.

(Ukoliko se zadubite u tekstove o kulturnim gibanjima Jugoslavije (pre 1990) pronaćićete iznenađujuće dokaze o veoma živahnoj "narodnoj" sceni, ludačkim tiražima i uspesima zvezda čiji su mutirani potomci sadašnji vladari medijskog prostora u Srbiji, i koji su tu i toliko su glasni - zato što su traženi. Ni šund ni kič ni neukus ne izrastaju sami od sebe. A dokle god nas bude više zanimalo prisustvo ili odsustvo donjeg veša poznatih, dotle će nam i biti ovako, usrano.)

Ostaje, dakle, ta tema "hermetičnosti", odnosno načina na koji je šarolika pop-kultura tretirana od strane autora na Popboksu.

Možda je delić rešenja za uspeh nekog novog, budućeg života ovog ili nekog srodnog portala posvećenog pop kulturi upravo u tome.

Jer, bez obzira na dugačku pauzu u postojanju relevantnog magazina posvećenog pop-kulturi od nestanka "XZabave" do danas, na ovdašnjoj sceni i dalje ima sjajnih kritičara čije razumevanje filma, muzike, književnosti i stripa sigurno može, uz adekvatnu podršku, da razbudi zainteresovanost publike za sadržaje koji "nisu šund, kič i neukus", i čiji su tekstovi čitani na raznorodnim sajtovima, portalima, blogovima ili - "društvenim mrežama".

Potražite tekstove o filmu čiji su autori Marko Kostić, Vladan Petković ili Pavle Simjanović ("Danas"). Prokrstarite Mrežom i iščitajte tekstove o muzici Vladimira Skočajića-Skoče (B92) Jovana Ristića, Jelene Maksimović, Marka Nikolića (svi su pisali i za Popboks, ne toliko često koliko sam ja želeo), i dalje aktivnog Dragana Ambrozića (uglavnom u "Vremenu"), Aleksandra S. Jankovića, Gorana Tarlaća, Ivana Lončarevića, Mladena Savkovića? Zamislite da postoji prostor na Mreži koji (ukoliko su za njega raspoloženi) koriste autori poput Deane St. Maksimović (izvini što si u grupi sa starijima od tebe :), Aleksandra Žikića, Mome Rajina i, naravno - Pece Popovića, čiji su tekstovi čak i na "Blicu" uvek glasno odjekivali? I da se ne podsećam sada sa kakvim uživanjem sam nekada a i sada bih čitao tekstove Janje Bobić, Boška Milina i Aleksandra D. Kostića. Ukoliko ovom spisku dodam i podmladak koji se kali kroz projekte poput http://www.criticizethis.org/ i činjenicu da u srpskom blog-prostoru postoji još nekoliko izuzetnih autora koji pop-kulturu sagledavaju iz svežeg ugla, nemam dilema da autora ima i da bi njihovi tekstovi, u dobrom kolažu sa vestima, listama, najavama i ostalom pratećom pirotehnikom svakako imali i posećenost i (ključna reč) uticaj u re-kreiranju i scene i standarda.

(Dodatno, taj i takav medij imaće i važnu funkciju filtera, koji je apsolutno neophodnan ukoliko ste konzument pop-kulture (ili bilo kog drugog sadržaja sa interneta) - i ko u to ne veruje neka ponovo konsultuje izvrsnu knjigu Tomasa Eriksena - "Tiranija trenutka")

Ako je, primera radi, "Radio Pingvin" usred onolikog sranja u zimu 1991. godine uspeo da postane najslušanija stanica u Beogradu a bez politike i narodnjaka na programu, zašto je nemoguće napraviti sličan proboj u trenutku koji, realno, nije ništa teži nego što je bila ta godina?

Pitanje je samo - ko bi prvi krenuo u ovakvu avanturu, u Srbiji, 2013. godine?

Šta je starije? Redakcija ili finansijer/oglašivač koji želi da podrži takav sajt?

No, da ne balavim dalje nad tim opcijama šta-bi-bilo-kad-bi-bilo, a do kojeg me dovelo raščlanjivanje razloga nokautiranja jedinog pravog, organizovanog internet sajta posvećenog pop kulturi nakon devet godina rada.

Nakon svega, ostaje samo jedna pitanje: da li društvo koje čini sedam miliona stanovnika (od kojih se 45-50.000 pojavi na koncertu The Rolling Stones) zaista nema potrebu za kvalitetnim magazinom posvećenom muzici, filmu, stripu, književnosti i fenomenima pop-kulture na svom jeziku ili je potrebno samo pronaći drugačiji način pakovanja takvog medija (a pakovanje je, u pop-kulturi važno koliko i sadržaj), čiji će nastanak i opstanak biti dokaz da rok-end-rol ipak nije nokautiran.

Sudija odbrojava:

šest,

sedam,

osam,

devet.

p.s.

Ne zaboravite - prvi biznis Ričarda Brensona bilo je lansiranje magazina "Student".

U prvom broju pisao je o Sartru i Robertu Grejvsu.

I nije imao nekih rezultata.

Zatim je čitaocima tog magazina omogućio naručivanje gramofonskih ploča, uz popuste.

Tako je nastao - Virgin Records.