Noćurak :: 80’s Summer Mixtape :: Kao da je bilo nekad

Georgi Gospodinov piše: „Avgust je poslepodne leta“.
Zbog te rečenice zaplutam ka davnim avgustima, najdražim plažama i zalivima.

(Neke od njih sam nedavno ponovo video. Kako se svet smanjio!)

Dok plutam, niz ruku mi se sliva kapljica iz tek zagrižene breskve, i u trenu - ja sam ponovo klinac koji sa drugarima tamani breskve na zidiću kampa, dok gledamo kako di-džej ređa ploče.

Diskoteka će uskoro osvetliti ceo zaliv.

Još uvek sam premali da bih te večeri ušao u diskoteku.
Ali, i kada bih bio ušao, šta bih tamo radio?
Nemam sa kime da igram.
A i kada bih imao,
ne bih znao.

Sedim na tom zidiću i zavidim di-džeju.
Prvo, on ima SVE ploče i pesme koje bih i ja voleo da slušam kada mi se hoće, a ne samo kada ih puste na radiju, a ja njihove deliće snimam na kasete.
Drugo, on je di-džej, on ne mora da igra.
Njegov posao je da učini da drugi igraju. I može da pusti šta mu se hoće.
Razmišljam kako je to lep posao, i završavam breskvu.
*
Ovaj miks je daleki odjek tog avgustovskog predvečerja provedenog na zidiću kada sam otkrio šta bih voleo da radim u životu.

Sada imam sve te pesme.

Zalivom odjekuju: ABC, Simple Minds, Ultravox, The Human League, „Pop Muzik“, Murray Head, Slađana Milošević, The Creatures, Kid Creole & The Coconuts, neke reklame iz osamdesetih, Tom Tom Club, Haustor, Bad Manners, Lena Lovich, The B-52’s, Xenia, U Škripcu, Depeche Mode, Yazoo, Prefab Sprout, Ekatarina Velika i The Stranglers, za kraj.

Vladan Krečković: "Večeras padaš sam" (PPM Enklava, 2023)

Retko nailazim na knjige zbog kojih se odričem spavanja.

Još ređe to činim zbog knjiga koje se bave svetom i likovima sa kojima, čini se, nemam mnogo zajedničkog.

(Glavni likovi, ukratko: Redži – mladi nepromišljeni kladioničar u zelenaškom paklu koji zna da barata CNC mašinom, njegov najbolji prijatelj Ignjat - polusnađeni pisac reklamnih tekstova i digitalni kolažista. I jedna nestala devojka. U Obrenovcu.)

Vladan Krečković mi nije dao da spavam, i ja sam mu na tome zahvalan.

„Večeras padaš sam“ je izvrsno napisan roman.
Negde pred kraj čitanja sam počeo da maštam kako od ove knjige Džon Dal pravi još jedan odličan noar-ljubavni-triler u nešto drugačijem okruženju, ali sam brzo shvatio da je ta ideja pogrešna. Ovoj priči reditelj nije potreban. Svi ti likovi i sinematične scene imaju idealni štimung i trajanje. Vladan ne škrtari na opisima, ali ne gubi vreme na nevažnosti i ne dokazuje spisateljsku umešnost pogrešnim sredstvima. Svakom rečju ova priča o upornosti, ludosti i odanosti teče dalje u pravom ritmu, i vodi do tačke u kojoj čitalac shvata da sa tim junacima ima mnogo zajedničkog, iako je na početku izgledalo drugačije.

Bravo druže!
(Naročito za scene vašara.)

p.s. Fotografija pozajmljena od knjižare Beopolis >>.
Moj primerak je proputovao dosta kilometara :)

p.p.s. Odlomak >>

Palermo

„Navigacione mape su ovde beskorisne“, reći će nam Marianđela pre polaska ka Palermu.
Prateći njene instrukcije presecamo neverovatnu periferiju koja se gotovo odjednom, nakon treće raskrsnice pretvara u potpuno drugačiji grad, samo su navike vozača iste i na prilazima i u centru.

Dočekuje nas Marika, nasmejana gospođa mama.

Čini nam se da nas uvodi u "običnu", veliku zgradu.
Ali, iza tih zidina i teških drvenih vrata Marika nam otkriva ozidani bunar iz vremena punskih ratova u podrumu zgrade, na sledećem nivou stakleni pod kroz koji se u taj bunar gleda, prostorije u kojima je hladno i tokom najtoplijih dana, gde je najbolji sladoled, gde se u kvartu dobro jede i zašto se odmah pored bolje pije, i onda nam otkriva neverovatan, potpuno eklektičan enterijer u kojem se dvadeset vekova naređalo poput slojeva, i u kojem ćemo boraviti, kada sutra želite doručak?

Sunce je već palo, idemo u grad.
Ludo je, zamazano, frenetično, vlažno, šljašteće, štrokavo, nadrealno, oduševljavajuće i neverovatno bučno. Crna braća prolaze pešačkom zonom na trotinetima ili biciklima ozvučeni moćnim getoblasterima, smenjuju se jeftini lokali i restorani sa diskretnom rasvetom i mesinganim izrezbarenim tablama, lako je razlikovati turistu od lokalca, između zgrada niz ulicu vide se brodovi u prašnjavoj luci, vlaga je tolika da ti preostaje samo da raskopčaš košulju i raduješ se svakom dašku povetarca.

Prateći taj povetarac i verujući da znaš gde si i gde ideš, zaviriš iza ugla i izbiješ na trg Ruđera Setima ispred Politeana Teatra.
Ispred Teatra - ceo Sicilijanski simfonijski orkestar, Đani Iorio i njegov bandeon, usviravaju Pjacolu,
i ono grotlo iza nas kao da se utiša samo od sebe.
Uzimamo vodu u najbližem lokalu, delimo sendvič i smeštamo se na stepenište kraj nogu uvaženog Ruđera,
čekamo koncert.

Na trg polako pada noć.
Bakice i uglađeni gosti sinhrono mašu lepezama, deca se iza nas jure po prljavom pločniku, ciče i smeju, prozuji i poneki preglasni biciklista, ali to Đanija i simfoničare ne ometa da razvale temu iz „Il Postina“ Luisa Bakalofa.

Dok sviraju, mislim na poslednju ulogu Masima Troizija u tom filmu o poštaru i Nerudi, prevrćem u glavi njegovu odu moru, koliko puta more u toj odi kaže „ne“, i kako meni ovaj grad sada kaže „ne, ne možeš me uhvatiti u jednom kadru, foto-aparati su ovde besmisleni, stavi poklopac na objektiv i gledaj oko sebe."

Sve je vlažno, i sve je divno.