Kakav soooooul! St. Paul & The Broken Bones (preslušavanje)

To je TO, dame i gospodo: čist soul. Gruvajuća ritam-sekcija, reska gitara i dobro složena i raspoložena duvačka sekcija - svi zajedno stvaraju zastor od dima i varnica ispred kojeg pred vas i reflektore staje tip za kojeg nikada ne biste rekli da ima takav glas, liči na prototip asistenta na koledžu, odsek geografija; a čovek kida glasne žice u svakoj pesmi, nakon prve strofe pomisliš - nema šanse da izdrži do kraja snimka, raspašće se, ne može pod ovakvim naponom da otpeva celu pesmu - a on uspeva da ostane na nogama i nastavlja da pršti na sve strane, glasom odjekuju razni velikani soula, čisto jezgro.
A onda počne i da - igra!
Sve to su bela deca iz Birmingema, Alabama: St. Paul & The Broken Bones, kakvo ime za soul bend!

Evo ih, najpre, uživo, snimljenih utamonekojgaraži:



I zato što tako sviraju i zvuče, ne želim da gnjavim pričom o bendu St. Paul & The Broken Bones. 
Mogao bih da prepričavam tekstove koje sam pročitao, naročito one koji stižu sa njihovih koncerata, na kojima posle petnaest minuta svirke publika pada u ekstazu i počinje seča.
Ukoliko vas kupe svirkom, potražićete priče o njima i sami.

Možda je, ipak, korisno da znate ovaj detalj: 
Paul Janeway ili vam St. Paul je od malih nogu do osamnaeste godine želeo - te se pripremao i obučavao da bude - propovednik.
A onda je počeo uz gospel da sluša i soul, 
Toma Vejtsa 
i Kejva,
jedno vreme pevao u cover bendovima,
a onda shvatio da može da propoveda soul 
i van crkve.

Album "Half the City" dostupan je za preslušavanje.
Trideset i devet minuta otvaranja, kopanja i zašivanja duše na živo.
Da traje duže, bilo bi žrtava.




p.s. i hvala "Diskomeru" Studija B na ovom otkriću.
.

Margita, 55

"Krajnje vreme je da se jednom završi. 

Moj osećaj osamdesetih je kao jedno veliko silaženje. 

Silaziš, a svaki stepenik je sve veći, 

sve sporije ali sve sigurnije i definitivnije ka dole…"

(Margita Stefanović, Intervju sa Pecom Popovićem, NIN, 1989)

Margite, 

Milana, 

Bojana, 

Ivice Vdovića, 

Sube,

Čavketa,

i svih ostalih češće se setimo u dane njihove smrti, 
rođendani nekako promaknu.

Margita bi danas proslavila 55.
Zato danas ovim klipom brišem prašinu sa sećanja na nju.

.

Rejčel

Nadrndani zbog činjenice da im je zapala smena "na pauku" nedeljom uveče njih dvojica rešavaju da se te večeri malo zabave: nasumično će birati inače propisno parkirane automobile, podići ih na njihovo vozilo i ostavljati na prvom sledećem slobodnom mestu, bilo to u susednoj ulici ili drugom kvartu i to im se činilo zaista dobrim načinom da se ubije nedeljna smena; no za tu ideju su mnogo manje razumevanja pokazali vlasnici vozila koji narednog jutra nisu zatekli svoja vozila gde su ostavljena, te su gotovo svi ti sluđeni ljudi, izuzev onog koji odlazi da izvuče starijeg, još uvek maloletnog sina za uši; svi nervozno pozivaju najpre brojeve policije a zatim i parking servisa u čijem call centru je tog jutra na smeni mladić koji je baš prethodne noći rešio da tog dana bude izuzetno ljubazan i tako još jednom stavi na test dobrotu ljudi, iako ubeđen da je ista odavno usahla - naročito nakon svađe sa verenicom koja je prethodne večeri još jednom iskušavala njegovu toleranciju bezbrojnim pitanjima na temu promene karijera i iseljenja iz kuće njegovih roditelja - divnih ljudi kojima je on do tog jutra bio najveći uspeh u životu, ali samo do tada - jer zlato mamino nakon osmog poziva koji preuzima tog jutra odustaje od ideje dobrote, ustaje od stola i rešava da ostavi verenicu i posveti se filozofiji koju je upisao razočaravši se u ljude prvi put još kada je njegov drug iz klupe na prevaru postao blagajnik odeljenske zajednice deleći kao mito čokoladice u zlatnom staniolu, a zatim je postao i ugledni političar koji upravo ulazi u zgradu servisa kao pratnja uglednog psihijatra koji je rešio da uživo reši problem nestanka vozila u čijem gepeku je od sinoć zaključan jedan od njegovih pacijenata kojeg već dugo neuspešno leči od klaustrofobije koju je zapatio nakon što je svojevremeno ostao greškom zaključan u spikerskoj sobi polulegalne radio stanice najavljujući u etar pesmu "I wanna know what love is" grupe Foreigner, sa gramofonske ploče koja je u drugom minutu od samozaključavanja, dok je ovaj pokušavao da otvori vrata stalkom od mikrofona, počela da preskače negde na polovini, a slušanost stanice je bila tako nikakva da niko nije primetio da nekoliko sati ide to "to change this lonely lifeeeee... to change this lonely lifeeee... to change this lonely lifeeeee....", sve dok se drugar nije setio da ode do radio stanice i odvede drugara voditelja na piće da proslave položeni vozački ispit, savladanu prvu stepenicu ka dobijanju posla koji je oduvek želeo - da kao vozač pauka ređa automobile na parking mestima u savršenom razmaku i pod istim uglom, tako da se u određenom trenutku zraci sunca odbijaju od šoferki parkiranih automobila pravo ka njegovom prozoru i zidu na kojem će i dalje stajati poster Šin Jang, 
uz rukom dopisani srećni kraj 
u kojem on i Rejčel 
odlaze niz drum 
punim gasom.

(Potencijal verenice nije u priči iskorišćen do kraja, no tako to bude kad se rade 10-minutne vežbe iz pripovedanja)
.

O psima i ljudima

Fotografija: Aleksandra >>

Ne sećam se kada sam poslednji put video psa lutalicu koji prilazi čoveku. 
Nema mahanja repom, 
nema želje za malo češkanja,
odavno se ne trude da prate ljude do kuće, 
a nekada su išli i ispred njih osvrćući se svako malo da provere da li je to put do možda nove kuće ili nešto hrane.

Ne veruju više ni urođenom osećaju, kome prići, ko ih neće udariti, usadili smo im natrag strah koji smo počeli da brišemo iz njih pre tridesetak hiljada godina.
(Večerašnja epizoda "Kosmosa" pričaće i o tome.)

Nezainteresovani, psi leže na pločnicima, hvataju prolećno sunce,
leže na dovoljnoj udaljenosti da klisnu od budale ako krene na njih.

Uspeli smo čak i njihovu bezuslovnu vernost da izgubimo.

.

Najbolje pesme 2014: prva četvrtina! [preslušavanje]

Kako, zapravo, prepoznajemo dobru novu pesmu? 

Šta čini taj trenutak?

Šta kandiduje komad muzike koji smo tek jednom čuli da postane prvo deo kompilacije koju tih dana imamo u telefonu ili nosimo na stiku za vožnju po gradu; da bi nakon toga bio prekomandovan na backup disk i onda se sa njega vraćao na playliste koje pravimo pre odlaska na put - i tako sve dok ne postanemo gluvi? 

Od početka 2014. taj momenat prepoznavanja se na radost ušiju, glave, srca i stopala dogodio nekoliko puta. 

Neki od glasova su ponovo tu nakon duže ili kraće pauze, 

neke sam tek sada otkrio, neke sam tek sada zaista razumeo ili pomislio da ih razumem.

Pet albuma je uveliko na backupu. 

Novi Beck, Elbow, The War on Drugs i Neil Finn snimili su albume koji ovu godinu već čine dobrom berbom, a tek je kraj marta. 

Beck je snimio jedan od tri najbolja albuma karijere, o Elbow >> i Neil Finnu >> (Crowded House) sam već pisao i ponovo ih toplo preporučujem, The War on Drugs ste, nadam se, već preslušali, a novi album Suzanne Vega je najbolji još od prvenca, koji je snimila pre gotovo trideset godina. Nova pesma "I never wear white" će svakako biti na nekom narednom The Best of izdanju.

No, pored tih proverenih favorita, među kojima su i nedavno ponovo probuđena Neneh Cherry (bubanj-bas-glas, odlično!), James (kakva pesmaaaaa!), Cibo Matto, The Pixies, Broken Bells i drugi, valja obratiti pažnju na: 

Mary Lambert, vlasnicu čudesnog glasa, otkrivene zahvaljujući muzičkom delu NPR sajta. Odavno nisam čuo fenomenalniji odnos glasa i klavira koji u tri minuta uspeva da uradi ono za šta su nekim pevačicama potrebna 3 albuma. "Sarasvati", koja se nalazi na ovoj listi će, sasvim sigurno, uskoro završiti u nekom filmu, u scenama rastanka.

Andrea Schroeder. Nije nova, no konačno smo se sreli. Njen drugi album "Where the Wild Oceans ends" fenomenalno miri popodne i noć i prepun je odjeka Nico, a krije i fantastičnu verziju "Heroes", možda prvu zaista dostojnu Bouvijevog originala.

Ben Watt. Možda je i među najstarijima na ovoj listi, ali se odavno nije pojavio pred publikom samo sa gitarom u ruci i bez Tracy Thorn, odnosno van Everything But The Girl projekta. Njegova "Hendra" nastavlja gitarsku melodiju sa "Is there anybody outthere" Pink Floyda, a na albumu mu, između ostalih, svira i Gilmour.

Tu su, konačno, i dva domaća komada: "Sitna lova" Partibrejkera i nedavno otkrivena stvar "Da je nađe" Stuttgart Online i Dragana Kneževića, praštećih gitara i fenomenalne energije koja tera na skakanje od dva minuta i dvadeset sekundi.

Dvadesetak novih pesama koje sam najviše puta preslušavao od početka godine je na listi koja vas čeka. 
Na listi je, sasvim sigurno, barem nekoliko pesama koje će ovo veče ili naredni dan učiniti drugačijim.
Ili čitavu godinu.

Ukoliko vam se nešto i ne dopadne, uvek imate opciju prelaska na sledeću.
A onda se vratite na nju.
Možda se dogodi taj trenutak.

UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. Brižljivo rekonstruisana i ponovo vraćena na mrežu - godišnja lista najboljih pesama 2014. očekuje vas ovde >> .

.

"KOSMOS", ponovo! (i zašto pišem o tome na dan izbora)

Odavno znam da je to ta knjiga: tvrdo ukoričeno izdanje koje bih stavio u torbu ukoliko bih bio stavljen pred ono staro pitanje: "koju knjigu biste poneli sa sobom na pusti ostrvo?"

Kao klinac sam imao sreće: u godini ulaska kolor televizora u naš mali stan počelo je emitovanje serije "Kosmos" koju je vodio Karl Segan, otkrivajući nam sve što je važno, a šta smo do tada kao vrsta otkrili u vezi sa univerzumom; kao i tajne koje još uvek čekaju rešenje, ideju, ključ, izgubljeni svitak koji je nestao u požaru Aleksandrijske biblioteke ili letelicu na nuklearni pogon koja će odleteti van sunčevog sistema i potvrditi šta se nalazi tamo daleko, gde se ne tako davno prvi zagledao Galilej.

Naravno, Segan se u seriji i knjizi nije bavio samo nebom iznad nas - dalekim zvezdama, svetovima i maglinama - već je otkrivao tajne univerzuma kao takvog, bavio se misterijama koje su razotkrivane fantastičnim tempom u proteklih 400-500 godina, a koje su čekale odgonetku još od prvog crteža bizona na zidu neke pećine. Prelistavao je čitava poglavlja umetnosti, biologije, mehanike, vere i filozofije, baveći se i "moralnim kodeksom u nama", markirajući događaje koji su nas usporili ili skrenuli na pogrešan put u otkrivanju tajni kosmosa oko nas na hiljadu ili više godina.

Serija "Kosmos" bila je početkom osamdesetih i omiljena i gledana, tako da je izdavač Otokar Keršovani iz Rijeke ubrzo Jugoslaviji ponudio i knjigu po kojoj je serija rađena i to u dve verzije - latiničnu i ćiriličnu, koje su se mogle naručiti i poštom, ukoliko su klinci previše nestrpljivi i ne žele da čekaju da se pojavi u knjižarama. 

Tako je negde u zimu 1983. jedan primerak stigao i u moje ruke i svet više nije bio isti.
Postao je jasniji.
Za veliki deo onoga što danas znam iz istorije civilizacije, biologije, fizike, astronomije i filozofije odgovorna je, zapravo, ta knjiga. 
Trebalo je samo biti radoznao i pratiti putokaze.

Od pojave "Kosmosa" prošlo je, dakle, više od trideset godina.

Koliko je to mnogo vremena može se predočiti i ovako: letelica Voyager 1, ona na čijem je lansiranju radio i Karl Sagan i koji je u letelicu ubacio i čuvenu "zlatnu ploču" na kojoj se nalaze zvuci naše civilizacije, ali i kompozicije Mocarta, Stravinskog i Blind Willie Johnsona je za to vreme stigla u međuzvezdani prostor.
(Ne zaboravite, na toj ploči je i jedna rečenica - na srpskom >>.)


Trudeset godina kasnije produkcione mogućnosti i nova otkrića učinila su da dođe vreme da se ponovo prelistaju i dopune ključne lekcije iz Saganove knjige, te da se nova generacija ohrabri da postavlja pitanja i otkriva svet.

Set Mekfarlan (poznat i kao kreator serijala The Family Guy) i En Drajan (Saganova udovica i ko-autorka prvog serijala) re-kreirali su serijal: umesto Sagana, pred kamerama je poznati prezenter popularne nauke - astrofizičar Nil De Gras Tajson koji je prvom epizodom, emitovanom prošle nedelje u svetu na Fox kanalu sa lakoćom prošetao kroz teme nastanka Kosmosa, biologije i istorije nauke, baveći se Kopernikom, Galilijeom i Đordanom Brunom, počevši priču na istoj hridi kraj okeana sa koje je i Segan počeo, 1980. godine.
Ko je gledao i stari serijal i premijerno emitovanje novog serijala na engleskom prošlog vikenda sigurno se ponovo osećao kao desetogodišnjak koji otkriva šta se nalazi iza ograde i sve što želi je da je preskoči i 
ukrade jabuku sa najbližeg drveta.




Zašto (umesto da bljujem vatru ili naričem nad tmurnom sudbinom ili... ) pišem o "Kosmosu" na dan izbora, nekoliko sati pre zatvaranja glasačkih mesta?

Prvi razlog je što se od večeras, 16. marta - sa svega 7 dana zakašnjenja u odnosu na svetsku premijeru - novi serijal "Kosmosa" emituje i kod nas, uredno titlovan, na kablovskom kanalu National Geographica, od 20.55h.

Drugi razlog je zato što će večeras biti mnogo zdravije i mudrije gledati serijal o avanturama ljudskog duha i putovanjima kroz prostor i vreme, nego buljiti u procene, statistike, rezultate i komentatore i nervirati se.

Zašto bi se nervirali, kada je već ionako - gotovo, 
to je to, tako ljudi misle.

Rezultati koje ćemo videti u konačnom zbiru su, između ostalog, posledica toga da stvari poput "Kosmosa" nisu česte na ekranima. 
Ovde uveliko odrastaju generacije koje niko ne može da zainteresuje za bavljenje univerzumom oko nas i našim pravim mestom u njemu. A bez postavljanja pitanja, eksperimentisanja, promašaja i traženja rešenja nema napretka, nema zaključaka koje otkrivaš sam, već se prepuštaš poštovanju uvreženih mišljenja, odnosno i stojiš ukopan, dok ti kosmos odmiče sve dalje.

Zato je ova serija važna: jer podseća i nas već odrasle i ohrabruje novu generaciju da raste preispitujući zvezdano nebo iznad nas i moralni kodeks u nama, da postavlja pitanja, promišlja svet oko sebe, menja ga i čini boljim i prijatnijim mestom za život. 
Ohrabruje na stvaranje ličnog kosmosa i osvajanje onog velikog, 

Ne zaboravite, društvu u kojem živimo uveliko nedostaje oko 300.000 ljudi koji su odrasli i na seriji poput ove početkom osamdesetih; koji su odrastali u okruženju koje je ti je davalo priliku da pitaš, probaš, proveriš, pročitaš, saznaš nešto ukoliko te zanima. Ti ljudi su u međuvremenu stvorili neki svoj kosmos na nekom drugom, prijatnijem mestu planete Zemlje.

Neće, naravno, jedna serija poput ove uspeti da promeni bilo šta. 
Ali će, možda, uspeti da napravi prvu iskru i raspali ono što nam toliko dugo nedostaje - i nama odraslima i klincima koji tek odrastaju: zainteresovanost za otkrivanje kosmosa, za razumevanje naših koordinata u vremenu i prostoru.

Zato večeras valja biti na lansirnoj rampi u 20.55h, NG kanal.
I možda već na narednim izborima primetimo da se nešto menja.
Ili ćemo i mi postati deo istorije kosmosa, a na nekoj narednoj ploči koja bude poslata u daleki svemir neće biti jezika na kojem je ovaj tekst napisan.

* * * 

p.s. U Srbiji se pre nekoliko godina pojavilo re-izdanje "Kosmosa", meki povez i - dramatično manji broj ilustracija koje su original činile dragocenim. Zato, ukoliko tragate za potpunim ugođajem, potražite izdanje iz 1983. i uživajte u Kosmosu u njegovoj punoj šarolikosti.

..

Elbow: "The take off and landing of everything" [preslušavanje]

"I'm reaching the age when decisions are made

on life and liver."

(Guy Garvey u pesmi "Fly Boy Blue/Lunette")

"The way the day begin

Decides the shade of everything

But the way it ends depends on if you're home

For every soul, a pillow at a window, please

In a modern room, where folk are nice to Yoko"

(Guy Garvey, "New York Morning")

Slušali ste Elbow do sada?

Znate ih samo po sjajnoj "Grounds for divorce" >> i himnično-zaraznoj "One Day like this" >> kojom su zatvorene Olimpijske igre u Londonu 2012?

Ovaj bend i njihov novi album zaslužuju više pažnje: učešće oba uha, glave i stomaka, uz zagledanje u tekstove pesama.

Iako su od 2001. do 2011. svetu podarili pet ozbiljno dobrih albuma, naosvajali se Mercury i sličnih nagrada te iako uveliko sviraju velike koncerte koje pune iako nemaju pravi hit - njihov novi album je najkompaktnija celina koju su do sada objavili, te jedan od najboljih kompleta pesama objavljen u 2014. godini.

Gaj Garvi - tekstopisac i pevač u čijem glasu i harmonijama često odzvanja ton Pitera Gebriela (obrati pažnju na "The Blanket of Night") je u međuvremenu napunio 40 godina, rastao se sa ženom koju je obožavao 10 godina (“...I am the boy who loved her so in every song...”), zamenio Mančester za Njujork na nekoliko meseci te za šest nedelja sa bendom snimio album koji se savršeno uklapa u 
kišno popodne, 

vožnju gradom,

prijatno sunčano prolećno jutro,

ili onaj sat u kojem ne postoji ništa izuzev tebe i zvuka koji dolazi iz slušalica i koji se razliva hemisferama glave, komorama i pretkomorama srca, bez insistiranja na trupkanju nogom ili lupkanje dlanom o butine.

Bez obzira na sve životne Garvijeve promene, ovo nije album o raskidu, starenju i Njujorku - već je, poput prethodnih Elbow albuma - kaleidoskop priča o odnosima među ljudima, pijanstvima na klupama ("My Sad Captains" u kojem se našlo i nekoliko Šekspirovih stihova), prijateljstvima i 
vremenu koje nemamo 
za temeljnije bavljenje 
pitanjima srca.

"The Take off and landing of everything" krije mnogo toga, ali zahteva pažljivo slušanje.

Zato: Play!

UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. Dostupan je za preslušavanje i na Deezeru >>

"Moja zemlja" / "Zabluda" [diptih]

I

„Moja zemlja nije velika zemlja.
To je jedna od najneuređenijih narodnih zajednica na svetu.
Jedno od najpokvarenijih, najbezosećajnijih, naj idi-mi-dođi-mi mesta pod suncem.
Jedna od najskupljnih zemalja u kojoj za svoj novac najmanje dobijate.
Moja zemlja je
prljava,
cinična,
grlata,
naduta,
nepoštena
i prostačka zemlja.

(Zašto, ipak, u njoj živim?)

Odgovor je prost:
U svojoj beskonačnoj mudrosti, Bog je odlučio da me posadi baš ovde.

Ja, znači, nemam prava da tražim neki prijatniji kutak u svetu, 

koji je doveden u red tuđim radom i tuđom pameću.“

(Činua Ačebe, „Nigerija“)

* * * 

Godinama (zapravo decenijama, prvi put sam je pročitao 1990/91.) sam deo o tome da nemam prava da tražim kutak u svetu uređen tuđim radom i tuđom pameću koristio kao utehu. 
A onda sam nedavno pronašao podatak da se Ačebe u 60. godini 
iselio iz Nigerije.
Umro je u Americi, u 82. godini.

II

Sve u 1 minut i 50 sekundi.


.

Bertold Breht: "Mere protiv vlasti"

Kada se gospodin Kojner, mislilac, u jednoj sali pred svima izjasnio protiv Vlasti, primetio je da ljudi uzmiču od njega i da ga zaobilaze. 

Osvrnuo se i ugledao da mu za ledjima stoji – vlast.

"Šta to govoriš?" pitala ga je Vlast. 

"Izjasnio sam se za Vlast!", odgovorio je gospodin Kojner. 

Pošto je gospodin Kojner izašao, učenici su ga pitali jeli on »beskičmenjak«. 

Gospodin Kojner im odgovori: 

"Ne želim da mi polome kičmu. Moram da poživim duže od Vlasti." 

I gospodin Kojner, ispriča ovo: 

U stan gospodina Ege, koji je naučio da kaže "ne", u vreme ilegale dođe jednog dana agent i pokaza uverenje potpisano u ime gradskog vlastodršca, na kome je stajalo da mu pripada svaki stan u koji stupi; po toj logici pripala bi mu i hrana koju zatraži; takođe bi trebalo da mu služi svaki čovek koga u tom stanu ugleda. 

Agent je seo i zatražio da jede, umio se, legao i upitao pre nego što je zaspao, glave okrenute ka zidu: "Hoćeš li da me služiš?" 

Gospodin Ege ga je pokrio, terao muve, bdio nad njegovim snom i od toga dana bio mu je na usluzi sedam godina. Ali bilo šta da je za njega uradio, čuvao se samo jednoga: da ne izgovori ni reč. Kada je proteklo sedam godina i pošto se od silnog jela, sna i naredbi ugojio, agent je umro. 

Onda ga je gospodin Ege umotao u upropašćeni prekrivač, odvukao ga iz kuće, oprao ležaj, okrečio zidove, uzdahnuo i rekao: 

"Ne."

(Bertold Breht, "Priče o gospodinu Kojneru")

..

Marko Pogačar: "Jugoton gori!" (glazbeni dnevnik)

"Zagreb, sigurna godina. Ako nečeg sigurnog u gradovima i godinama ima. 
Samo jedno je s tim u vezi zapravo moguće tvrditi: godine dolaze i odnose nas, komadić po komadić, nokat po nokat, sve dok ovi konačno ne prestanu rasti.

U jednoj od takvih godina, može ovoj koja je nedavno počela, stojim u svojoj kadi, pod vrućim mlazom, buljim kroz zamagljeno staklo, na zapad - Cibonin toranj s onim crvenim znakom zvijeri zapaljenim u niskim oblacima, Studentski Centar, Tehnički muzej i dalje, zatim otvaram prozor i puštam unutra zimu, a ona ulazi, kako već jest i hoće. 

Taj pogled sa devetog kata betonske beštije čiji oklop već puca po šavovima i armature probijaju kroz pancirne košulje ispod džempera i sivih sakoa, pogled zbog pogleda. Tupilo i ljepota, glupi ritam vlakova koji odlaze a isto tako mogu i ostati, samo ako netko to odluči, stogovi magle koja se odozdo uvijek i podlo podiže i miješa s parom mog tuša, parom kojom si štavim kožu, tjeram tijelo da otpusti viškove, iskašlje istrošen dan i poprimi boju neba koje nas napušta – taj pogled jest ova pjesma. Sva tuga. Svo tupilo. Sva glupost i prolazak, i sva ljepota.

Otkad sam ga prvi put čuo, "Señora" smatram i svojom vlastitom uglazbljenom biografijom, barem jednom od mnogih. Zašto? Ne znam, zato što mogu. Sa mnom je, za razliku od dobrog djela muzike koju volim, od početka, otkad se pojavila ta ploča, posljednja stisnuta pesnica. Izuzevši Apokalipso, nisam veliki fan Rundekove solo diskografije. Rundek bez Haustora dođe mi kao bezalkoholno pivo; isti okus i miris, ali bez puno učinka, pomalo kao placebo. Señor je pak pogodio, i to pogodio kao što rijetko što pogađa. Udario i raskolio štogod sinapsi kao loza ruke i mozak zimi. To je ta priča: Zagreb, zima jer drugog nema, ranojutarnji vlakovi za bilo gdje, samo da se barem nakratko nestane, južni mamurluci, buka u sljepoočnicama, pakao pod kapom lubanje, domaće rakije, Some Girls, uvijek te neke some girls i odgoda, kupovanje onog toliko lakšeg "kasnije", što već. Sve svoje sa sobom nosiš, druge u sebi i sebe u drugima, ili te nema. Rundek je za mene bio i ostao jedan od ključnih pjesnika velike savske mahale, autor koji neobično precizno ubada detalje koji joj daju okus i onaj kiseli miris smoga, vlage i treseta, no u "Señoru" je do kraja zgusnuo vez, u njega zbio zaista zajeban goblen...."

(Marko Pogačar - "I vidiš grad/Darko Rundek - "Señor", iz knjige)

* * * 

Kako ovaj čovek piše... zašto ga nisam otkrio ranije, gde je bio do sada i koliko ima godina i zašto ovo nije već štampano, aman?... su pitanja koja su se rojila po glavi kada sam pre dve godine naišao na jedan od tekstova Marka Pogačara koji su u okviru "Glazbnog dnevnika" objavljivani na sajtu Booksa.hr >>, jednog od onih malih mesta na mreži čiji sadržaj vraća u ravnotežu gomilu nesklada. 
Tekst koji sam otkrio bio je upravo taj posvećen Rundekovoj pesmi i bio je istovremeno prvi koji je Pogačar objavio u okviru serijala koji je trajao godinu dana, 53 teksta. 
Kada je (za mene iznenadno) prestao, bilo mi žao.

A onda mi je Bojana nedavno donela knjigu pod naslovom "Jugoton gori!" (izdavač Sandorf >>) - sve tekstove iz serijala objavljene kao knjigu, u kojoj su svi tekstovi iz serijala prošli kroz promene koje su obogatile priču i učinile još ličnijom i dubljom, jer pisanje za ekran i papir nisu isto, to sam nedavno dobro naučio.

Marko Pogačar (Split, 1984.) piše onako kako se muzika upija: zatrčava se u njen tok i skače na glavu ne razmišljajući o dubini u koju će ga struja uvući ili plićaku u kojem će se nasukati onesvešćen. Držeći se isključivo dnevničke forme koja mu daje pravo i dozvolu da piše kako želi, Pogačar upliće godine preslušavanja muzike i ličnih stanja, držeći se, istvoremeno, isključivo područja bivše Jugoslavije, države u kojoj je zapravo živeo svega sedam godina ali čije tlo je drhtalo od vibracija koje su nastajale od Ljubljane do Skoplja. Tako su se u knjizi našli i Rundek, Šarlo, Disciplina, Let3, Film, Idoli, Pankrti, Mizar i mnogi drugi etablirani bendovi, ali i pristojna gomila skrivenih bisera, bendova koji nikada nisu postali jugoslovenski važni, ali su odjekivali u srcima i glavama klinaca zaluđenih šuštavim presnimljenim kasetama, piratskim diskovima i zvucima sa radija - SCH, Why Stakla, Dobri Isak, Sexa, Termiti - i još nekoliko imena, od kojih su neka i meni promakla u ono vreme (ovo je bila divna prilika za popravni.)
Ovom spisku trebalo bi dodati i Arsena Dedića, Ibricu Jusića i Draga Mlinareca, trojicu koji stvaraju dodatni žanrovski miš-maš, što su u formi dnevnika spremni da urade samo oni kojima je muzika važnija od onoga šta neko drugi o njoj misli.
Pogačar se, istovremeno, uopšte ne boji i kritičarskih, a opet ličnih opservacija - poput gore citirane rečenice o Rundeku i bezalkholnom pivu (u originalnoj verziji teksta objavljenom na Booksi je koristio drugi alkohol kao deskriptor), ili "Tekstovi Jure Stublića su kao pica u Studentskom Centru" - koje u dnevniku poput ovoga mogu biti shvaćene isključivo kao lični, potpuno iskreni i kao takvi - neoborivi stavovi, ne samo kao kritike.

Čitanje "Glazbenog dnevnika" tako puni uši pesmama za koje si bio siguran da su samo tebi važne, a koje postaju još dragocenije kada o njima piše neko drugi, koga ne znaš ali ga razumeš, te još jednom dokazuje da ne postoji granica, prirodna ili ona nacrtana lenjirom koju muzika ne može da ispegla i učini zapravo nevažnom. 
Nadam se da će uskoro i ta uvoz-izvoz granica biti uklonjena te da će se knjiga uskoro naći i u beogradskim knjižarama, zaslužila je to u potpunosti.

"Glazbeni dnevnik" je, u međuvremenu, na stranicama Booksa.hr počeo da piše novi autor, Andrija Škare >>. 
I to bi uskoro mogla biti nova, dobra knjiga.
Još uvek mala regionalna familija knjiga o pesmama koje su nam važne - mora da raste :)

Ekskluzivno! Scenario prenosa urne Nikole Tesle u Hram Sv. Save!

Ime i prezime autora rada nije poznato.

(Dokument za internu upotrebu) 

"Poštovane i poštovani,

kao što znate, naša inicijativa za prenos urne Nikole Tesle iz onog neuglednog Muzeja u Hram Sv. Save nije najbolje primljena u javnosti (posetite link >>) i zato svečanost prenosa ostataka ovog velikog svetskog naučnika mora biti svečanost koja će svim nevernim Toma... Draganima izbiti iz glave svaku pomisao da je ova inicijativa nešto pogrešno.
Već nam je propala ona ideja sa proglašenjem Nikole Tesle za sveca...

S tim u vezi, ovaj dokument ima za cilj da definiše ključne tačke priredb... iventa koji se ima održati što pre.

Tehničke napomene:

• Dan pre prenošenja urne sipati u gradski vodovod određene količine litijuma, koji će učiniti da građani budu više blagonakloni prema litiji, kad krene.
• Sa Dragišom iz nabavke dogovoriti kupovinu oko 500 priručnih gromobrana koji se imaju deliti viđenijim zvanicama. Nikad se ne zna sa tom Teslinom strujom i tajnim oružjem.
• Prilikom iznošenja urne iz Muzeja niz Krunsku ulicu postrojiti neka malo neuglednija vozila koja pripadaju Patrijaršiji i uvežbati vozače istih da sirenama automobila prate hor koji će ovom prigodom pevati:
  "Iže jesi na nebesi, ovu urnu ti ne tresi, može munja da se desi."
• PR služba da pripremi adekvatno saopštenje na temu činjenice da nosimo urnu, a ne mošti. Naglasiti da je crkva liberalizovala stavove na tu temu, te da je Sveti Arteljerij... Arhijerski Sabor odobrio ovaj čin.
• Građanima zainteresovanim da učestvuju u litiji naznačiti da ne nose previše metalnih predmeta sa sobom, a zbog gore navedene mogućnosti pojave neočekivanih munja sa nebesa.
• Da bi svečanost u potpunosti uspela, Privremeni organ smo zamolili da za tu priliku Bulevar Nikole Tesle prebaci u ulicu Svetog Save, što je investicija koja će otvoriti dosta radnih mesta.
• Dok se litija bude kretala od ulice Krunske, pa preko Slavije ka platou ispred Hrama hor ima pevati probrane hitove grupe Tesla (iz bogate diskografije izabrati najadekvatnije pesme, izbeći pesme dijaboličnih naslova poput "Edison's Medicine", nije prikladno.)
• Pri unosu urne u Hram sa specijalno montirane bine ima se čuti prikladna obrada pesme "Tesla girls" od benda OMD, a u izvođenju nekog bogougodnog benda, ukoliko ih ima, a da nisu skupi. Bend ne plaćati preko autorskog ugovora, ionako smo oslobođeni poreza.
• Po završetku prenosa građanima ponuditi da za simboličnu naknadu dobiju specijalni komplet molitvenika, otpornika i trožilnih kablova, a ukoliko štamparija postigne da priredi i izdanje "Uticaj misli duhovnika na razvoj elektrike u nas" neka bude u zlatotisku. Neka se isto deli onima kojima smo podelili i gromobrane, neka im to bude poklon za sećanje na ovaj svečani dan.
• Gore priložena animacija ujedno je i nacrt za nadgradnju Hrama, koju počinjemo čim završimo sa onom crkvom u naselju Stepa Stepanović, za nju nam se baš žuri, ovo možemo i posle.
• Uzgred, Dragiši iz nabavke javiti da nabavi stotinak onih krstova koji svetle u mraku, kao oni što smo ih videli u Grčkoj prošlog leta. Onaj jedan što je stajao na Crkvi Sv. Marka tad nije primljen sa odobravanjem, ali to je bilo pre deset godina, sad je vreme.

Molim vas da se ovaj dopis u potpunosti prouči i što pre pristupite pripremama za priredbu. U slučaju kiše ili previše negativnog odnosa javnosti prema ovoj plemenitoj ideji, iskoristićemo nenajavljene restrikcije struje ili jedno od emitovanja nekog domaćeg filma iz osamdesetih te ćemo pod okriljem noći preneti urnu bez mnogo pompe. 

Ovo vam navodimo - jer je prenos urne tek delić mnogo važnijeg zadatka koji je pred nama. 

Kad se za tri - četiri dana slegne prašina, počinjemo sa plasmanom vesti da struju ionako nije izmislio Nikola Tesla, već njegov otac, školovani bogoslov a na osnovu uputstva koja je pronašao čitajući originalno izdanje "Žitija Svetog Save", napisana belim vinom čiji se trag može čitati samo u noćima punog meseca. Mediji već imaju spremne objave, svedočanstva svedoka i fotografije, te će čitav posao biti završen veoma brzo. 

Ukoliko su vam potrebne dodatne informacije, svakako nas kontaktirajte.

Srdačno,

Radna grupa privremenog organa radnog tela, 

odsek za prebacivanje nedostataka i prenos ostataka.

U Beogradu, 28 (14.) februara 2014."

* * * 

Nije smešno.
"Ostavite Nikolu Teslu na miru." >>

.

Kad sreća uzdah sprema (koncert Amire Medunjanin u Beogradu)

Bio je to jedan od koncerata koje je teško prepričati. 
Još je teže pokušati rečima dočarati ono što su Amira Medunjanin i njena petorka sinoć u Sava centru stvorili: časove bujne sreće, da parafraziram jednu od pesama koju su pred kraj koncerta Amira i Boško Jović rastavili na delove; magični momenat kojem prisustvuješ retko u životu u kojem uživaš razapet između sreće i osećaja konačnosti, jer je broj takvih momenata u životu sasvim sigurno ograničen, ne može ih biti još mnogo i to ih čini dragocenim.

Iako je po definiciji sevdah ozvučena melanholija, teška čežnja (arapska reč po kojoj je dobio ime prevodi se kao crna žuč), ja insistiram na reči - sreća. Sinoć se nad salom Sava centra sreća uzdizala iznad te tamne strane sevdaha: osmeh na njenom licu kada je izašla pred publiku i uvidela koliko nas je došlo da joj se pokloni i prepusti; ozarenost Bojana Zulfikarpašića, Nenada Vasilića, Amara Češljara, Boška Jovića i Aleksandra Sedlara koji su iz svojih instrumenata izvlačili ono za šta su, valjda, i stvoreni, da žicama i dirkama učine da nam zabruje uši, glave i stomak; neposrednost kojom je Amira osvojila publiku u drugom minutu otkrivajući svoje strahove i nade pred koncert; džezirane sinkope kojima su rastavljali pesme Balkana i ti aplauzi kojima je publika uzvraćala - sve to je sreću učinilo snažnijom od melanholije, sreću što smo prisutni u tom magičnom momentu za koji je vredelo roditi se, u kojoj sam uživao i kada su sa bine dolazili najdublji talasi tamnog sevdaha.

Kako uprkos gore napisanom i dalje znam da moja spretnost baratanja rečima još uvek nije dorasla ni Amirinoj muzici ni sevdahu kao takvom, posegnuću za rečima Pece Popovića, zapisanim nakon njenog nastupa na Kolarcu pre nekoliko godina, koje su i dalje nešto najlepše zapisano kao impresija sa jednog - koncerta. 

Svaka od tih reči može se iskoristiti kao opis onoga što smo sinoć ponovo proživeli:

"A onda iz daljine, najpre odatle, dogodio se glas. Spor, kristalan ko noć nad Romanijom i svež poput vode sa vrela Bosne, zavijen zanosom behara sa Ilidže, topao kao uspomena iz Kustine knjige, malkice uzdržan poput strogog vaspitanja, glas u čijoj se čistoći i čežnji oslikavaju vekovi zajedničkih suza i ličnih užasa (...) Sevdah, adresa sevdalinke, jeste u saznanju topografije srca da je sve na ovom svetu tako prekratko i nezadrživo prolazno. To nije samo muzika, to je Dizdareva, Šantićeva i Sarajlićeva Bosna sa kulturom, tradicijom, strašću, načinom života, mirisima i objašnjenjem kako ta lepa zemlja izgleda.
Amira Medunjanin je istinsko osećanje praznika, retko osećanje kad u grudima smrtnika zakuca klatno duševnog uzbuđenja. Znajući da niko nije toliko jedini kao ta, do juče meni neznana pevačica, dižem ovu reč ”crne žuči” njoj u čast."

Nakon sinoćnog koncerta siguran sam u tri stvari. 
Ukoliko postoji dovoljno dobar majstor zvuka i ukoliko studijska tehnika ume da zabeleži magiju, naredni Amirin album biće remek delo koje će je vinuti sazvežđe prema kojem se plovi na svim delovima planete.
Druga istina u koju verujem je da će njen naredni dolazak u Beograd zahtevati barem dva koncerta. 
Treća je juče bila očigledna: Beograd se sinoć duboko poklonio Amiri, Bojanu, Nenadu, Amaru, Bošku i Aleksandru. 
Tako duboko da smo neki još uvek - na kolenima.

Draga Amira, 
hvala ti.
.

Neil Finn: "Dizzy Heights" [preslušavanje!]

"You must reveal your infinite sorrow/

Show what you’re made of and what you’re afraid of/

You’ll have to leave the comfort of shadows/The places you came from, the troubles you played on out on the landing leaves are descending summer is ending and daylight is blue is that you rising up."

(Neil Finn)

Nil Fin je odavno zaslužio svoje mesto na panteonu velikih majstora pop-muzike. 

Tokom četrdeset godina karijere je kao solista ili u saradnji sa bratom Timom (Split Enz, Crowded House, The Finn Brothers) svetu već poklonio neke od najlepših pesama savremene pop muzike, perfektno skrojene i otpevane, koje dobijaju još više na vrednosti kada shvatite da su se do nas probile sa kraja sveta (Novi Zeland) u vreme-pre-interneta, kada su muzika i vesti putovale mnogo, mnogo sporije.

(Zanimljivo - čak se ni njihov najveći hit - "Don't Dream it's over" još uvek nije previše pohabao od tolikog slušanja, a u opusu Crowded House postoje i blistaviji komadi pop-muzike)

No, njegov novi album - "Dizzy Heights" - donosi ne samo nekoliko sjajno skrojenih pesama, već i nekoliko iznenađenja koja dokazuju da se Nil nije, još uvek, umorio od traganja za savršenom pop-formom, za kojom je ovoga puta tragao okružen rođenom ženom (bas), decom (gitara, bubnjevi, bas) i mnogobrojnim prijateljima, te producentom Dejvom Frimanom (Mercury Rev, The Flaming Lips)

Ova potraga za dobrim pesmama je - uspela.

Od uvodne "Impressions" koja će sigurno naći svoje mesto u časovima sumraka leta koje dolazi, preko fenomenalne naslovne pesme i "Flying in the face of love", sve do zvučnog eksperimenta izvedenog u pesmi "Divebomber", nakon koje počinje drugi krug dobrih pop-pesama - album "Dizzy Heights" puni uši i glavu talasima prijatnih harmonija koje, neminovno, podsećaju na Crowded House, ali i Pola Mekartnija i čak Nila Janga - talase morskih šumova i slane vode, koje prijaju u ovim danima i teraju zimu iz kostiju i misli.

Ukoliko moje preporuke nisu dovoljne :) - Q Magazine je objavio "Hrabra i predivna ploča" (8*), UnCut je takođe pun reči hvale ("...a lush, multi-layered affair, making full use of its producer."), čak je i zli Pitchfork objavio sasvim pristojan osvrt na album, poentirajući sa "Finn sounds best when Dizzy Heights is at its dizziest, when he has to completely rethink how his voice fits a song. " (dajući mu 6.9/10)

Ovo je spot za naslovnu stvar.

Ceo album "Dizzy Heights" dostupan za preslušavanje na donjoj listi.

Play...
I u tih četrdeset pet minuta sunce, čiste harmonije i Novi Zeland odjednom više nisu daleko.

Link za preslušavanje - soundcloud >> 

..

"Atlas zabačenih ostrva" (Judita Šalanski)

U ono vreme beskrajno dosadnih časova geografije, na kojima su pokušavali da nas nauče svemu osim onome što nas je najviše zanimalo - kako je veliki ovaj svet i zašto ga još uvek nismo istražili do kraja - drugar iz klupe i ja smislili smo igru zanimljiviju od "zanimljive geografije".

Jedan uzme Atlas sveta i, dok drugi ne gleda, šara prstima po karti birajući mesto koje će ovom drugom dati u zadatak da pronađe. Igra se na vreme - što brže pronađeš ono što ti je drugar zadao, to više poena osvajaš, a ukoliko tražiš pomoć, oduzima ti se polovina poena.
Tako sam, između ostalog, otkrio da naš Beograd nije jedini na svetu, već da postoji još jedan u Montani (ili Vajomingu?) koji je čak i aerodrom imao, otkrio na karti Bosne naselje koje se zvalo Crni padež te usred Arabije otkrio mesto pod imenom Sekira, zabodeno nasred poluostrva, poput tamnog zrna u pesku izbeljenog od sunca.

Na tu staru igru (besmislenu u eri interaktivnih i lako pretraživih mapa) podsetio me uvod kojim Judita Šalanski počinje knjigu "Atlas zabačenih ostrva", o kojoj nisam do pre tri večeri znao ništa - izuzev onoga što sam ugledao na njenim koricama, stojeći oko pola dva ujutro zagledan u izlog knjižare. 
Njen podnaslov, parafraza-citat meni omiljene pesme Bleza Sandrara >> žuljao me sve do kupovine knjige:

"Pedeset ostrva
na kojim nikada nisam bila
i na koja nikad neću otići."

"Atlas zabačenih ostrva" nije tek puki zbir pedeset tekstova o ostrvčićima zagubljenim po mapama sveta, većinom zaboravljenih od strane pomoraca, naučnika i običnih ljudi. Svaka od priča je ostrvo za sebe, materijal za istorijsku dramu, film ili maštarije koje greju hladne noći: ostrva koja su ostala nenaseljena, oivičena nepristupačnim obalama ili milionima rakova koji tokom zvezdanih noći ratuju sa velikim armijom džinovskih žutih mrava; ostrva davno naseljena na kojima je zavladao gen koji čini da svi njegovi stanovnici ne vide boje već samo crno, belo i sivo; ostrvo sa kojeg je iseljen čitav jedan mali narod da bi se na njemu napravila vojna baza; ostrvo na kojem je Napoleon proveo poslednje dane, i ono na kojem je živeo pravi Robinson; ostrvo koje služi isključivo kao podstanica za pod-atlantske kablove od Afrike do Južne Amerike; ostrvo na kojem je mladi francuz Mark Liblan pronašao ženu svog života, nakon što je na njega doputovao gonjen činjenicom da je šestoj godini u snu progovorio na jeziku koji niko nije razumeo a koji se govorio samo na Rapa Iti, 3600 kilometara od Novog Zelanda; ono na kojem pevaju Saudade; ostrvo na kojem se žene preporučuju za brak time što su već rodile decu i tako dokazale da su plodne i ona na kojem su sva deca umirala između sedmog i dvanaestog dana od rođenja, iz razloga koje ljudi nisu uspeli da otkriju; ostrvo na kojem je nastala najpoznatija ratna fotografija dvadesetog veka i ono 560 kilometara udaljeno od Severne zemlje, na kojem je poručnik Julijus Pajer, nakon što je svim toponima na ostrvu dao imena njegovih ljubavi iz mladićkih dana, ime vladarke i cele njene rodbine zapisao: 
"Fligenijev rt, 12. april 1874, 82 stepena, 5 minuta, najsevernija tačka. 
Dovde i ne dalje."

Čitanje ovih priča je poput plivanja kroz med.

Ono što pričama (od kojih mnoge deluju kao fantazmagorija Roberta Luisa Stivensona, neobjavljena epizoda Korta Maltezea ili stranica koju je Šeklton namerno istrgao iz dnevnika, ubeđen da mu niko neće verovati šta je zatekao u snegu i ledu) daje dodatnu avanturističko-maštarsku patinu (sada već staromodnu) jesu - mape. Uz svaku priču tu je i mapa, perfektno iscrtana rukom i okom nekoga ko je godine proveo nad atlasima i starim mapama sveta, sa uredno obeležnim visovima, nazivima zaliva ili retkih naselja sabijenih u uvale zaštićene od vetra. I onda dođe trenutak u kojem mape, ti staromodni crteži na papiru raspale maštu više od priče koja je prati, jer ne možeš a da ne zastaneš nad mapom Ostrva vaznesenja, 1560 kilometara od Obale Slonovače a 2.250 kilometara od Brazila, na kojem je neko, nekad, jednom vrhu dao ime Devil's Riding School a drugom, nedaleko od njega Comfortless Cove, i ta imena govore o ljudima koji su se jednom iskrcali na do tada bezimene stene, do njih doplovivši iz muke ili nade da će tamo pronaći svoj mir - ili kraj, poput Amelie Irhart, Poručnika Flečera i čitave posade broda Baunti, koji takođe krstare ili proleću kroz zapise u ovoj knjizi.

I tako, zato što znam da u kasici-prasici još uvek nema dovoljno za odlazak na jedno od ovih ostrva, prsti uz šum putuju po papiru povezujući visoravni egzotičnih imena, tabani svrbe a u glavi čujem odjeke pesama ptica kojima ne znam imena ali za koje sam siguran da imaju nešto od rajskog u sebi, a iz sećanja izroni i ona pesma o odlasku u neku topliju klimu, dok pred očima sve jasnije vidim pučinu, oduvek istu, 
nezainteresovanu 
i za nas 
i za granice kojima pokušavamo 
da zemlju i mora isparcelišemo 
i tako sebi damo privid 
da ih posedujemo. 
.