Borivoje Petković: "Metuzalem" (knjiga)

O Borivoju, njegovom pisanju i uticaju na sve nas, tadašnje klince iz kraja pisao sam u vreme kada je objavio izvrstan roman "Kupanja moga oca" >>, prvenac koji je objavio u 44. godini.

Nakon čitanja te knjige - imao sam jednostavnu želju i molbu za Boru: da naredni roman ne čekam još četrdeset i četiri godine.

A zatim je u naredne četiri godine Bora objavio još dva romana - najpre "Lav mi tender", a sada i "Metuzalema", koji je već u knjižarama.

"Metuzalem" je samo naizgled priča o jednom običnom životu koji teče u neobično vreme - od Drugog rata do današnjih dana.
Tih sedamdesetak godina, šarmantno i nenametljivo opisanih dekada, zapravo su ram za sliku o (ne)običnom životu i neprekidnim pokušajima da se tok skrene, neočekivano izlije iz korita ili sasvim umiri - kada konačno naiđe na prijatan rukavac i sklonište.

(Tražim analogiju u diskografiji jednog od velikana koje mi je Borivoje svojevremeno otkrio: ukoliko je Borin prvenac bio "Blowin' Your Mind"; onda je njegov drugi roman "Lav mi tender" ono što je u Van Morrisonovoj diskografiji "No guru, no method, no teacher", dok je "Metuzalem" blizak albumu "Enlightenment." 
Borivoje, dakle, još uvek nije objavio svoj "Astral Weeks", ali ne sumnjam da će ga uskoro napisati.)

* * * 

"Obrisao sam, čini mi se, decenijsku prašinu s njega, i pažljivo otvorio. Znao sam da se u njemu ne nalaze samo dve stvari, slika moje sestre Ljubice koja uramljena stoji među slikama na zidu, i Milankovićeva knjiga, koja krasi moju biblioteku. 
Sve ostalo, ako se nije pretvorilo u prah, mora biti unutra.

Lutak sa crnim očima, kao juče napravljen, vlasništvo dečaka koji nije imao priliku da odraste. Gledam u te, užarenom žicom napravljene krugove koji imitiraju oči, kako me optužuju za sve ono što sam trebao da budem a nisam postao. Oko njegovog vrata, obmotan lančić sa krstom i zvezdom, uzet iz sestrine mrtve ruke. Dlanom razmazujem suze koje se kotrljaju, i kao da sam dečkić u toj maloj školskoj sobi, gde se moja sestra obesila. Mesingano dugme. Dva ručna sata, od Gvozdena, prijatelja koji me je uputio u sve ovo što se naziva životom, stvorio mi šansu, naterao me da je iskoristim. Remark – „Tri ratna druga“, dar mojih saboraca iz Doma, čija imena napisana njihovim nezgrapnim rukopisom počeh glasno da čitam i pokušavam da se prisetim njihovih lica, ali samo lice Safeta Mujazinovića mi se jasno prikaza. Knjiga Branka Miljkovića, koji nije imao priliku da ostari. Vojna knjižica, uspomena na moje vojevanje, slika u kojoj se vidi da to nisam ja, već neko mršav, ispijen, očiju ugašenih. Vojnički kaiš. Zelena sveska – „Nada za Nadu“ – ludost zaljubljenog derana, koju ne otvaram i ne čitam, plašim se sopstvenih reči i osećaja. Šahovska tabla, koju sam dobio od pokojnog kuma, zahvalnice sa takmičenja, diplome, kao svedočanstvo jednog truda i jednog školovanja koga se sećam kao kroz maglu. Požutela pisma od Azrinog oca. Azrina slika, ona kao devojčica. Nadina slika iz novina zalepljena na parče kartona. Nedostaju neke knjige, neke sitnice koje sam pogubio jureći život.

(...)

Sve što je bilo važno desilo se onda i tamo, gde je mladost. Sada se dešava samo jedno skrivanje od života, jedno umorno čekanje, trenutak u kome ćeš uživati, prepoznati taj trenutak već postaje umetnost, jer godine otupljuju želju za novim, nema radoznalosti, nema emocija, nema ničeg što bi te nagradilo i uveselilo. 

Nekad je bio dovoljan mlad mesec, sa zvezdanim nebom, zalazak sunca, pogled na šumu, miris muljevite reke."

* * * 

Promocija romana zakazana je za petak, 12. aprila u "Leila Records and Books", Kralja Petra 41, od 20 časova.
.

Reprize ("ko ne pamti iznova proživljava")

"Ja sam još jako mlad doživeo sve što se doživeti moglo, i od tad se strašno dosađujem.

A sad…

Sad sam spreman da umrem za ono u šta verujem

ali jebi ga, ne verujem više ni u šta…”

(iz filma "Doviđenja, kako ste?")

.
Vest o balvanima na drumovima oko Knina stigla je do nas u sumrak,  išli smo ka stenama na kupanje. 

Najpre nisam verovao da se to zaista dešava, zatim nisam verovao da to može da potraje: pili smo i palili cigaretu na cigaretu, shvatajući da ekipa koju smo očekivali te večeri neće uspeti da doputuje iz Zadra. 
Nadali smo se da ćemo do jutra biti na okupu. 
Sastali smo se u Beogradu, nekoliko dana kasnije, stariji deo ekipe šišao se za odlazak u vojsku.

* * * 
Oklopno vozilo sam van muzeja prvi put video na Zelenom vencu.
Nisam verovao da onaj koji isteruje guseničara na ulicu glavnog grada može dugo ostati Predsednikom.

* * * 
Vest o početku rata u Sloveniji stigla je do nas dok smo postavljali rasvetu za četvrtu snimajuću scenu tog dana; u kući omiljenog državnog slikara koji valjda nije dovoljno profitirao potpaljivanjem strasti, već je i kuću davao u najam za potrebe snimanja loših, a raskošnih domaćih filmova. 
Snimanje je nastavljeno, bez promene plana.
Nisam verovao kakvom lakoćom glumci prolaze komične scene.

* * * 

Dok sam gledao snimke sa skupova u Sarajevu, nisam verovao da može da počne i da postoje stvari koje se ne mogu rešiti rečima. I ponekim šamarom.

* * * 

Nakon preslušanog bulažnjenja o odbijanju stranih posmatrača i podizanju borbene gotovosti prebrojao sam paklice cigareta, stavio u torbu nešto odeće i četkicu i prešao kod Aleksandre.
Do tada sam već naučio da je sve moguće i da nije zdravo oslanjati se na ono u šta verujem da je ispravno.
Ili logično.

* * * 

Dan pre početka bombardovanja kupio sam boks cigareta, doplatio još nekoliko sati interneta i ostatak novca zamenio za stranu valutu, dok ne prođe. 
Kupio sam i Kortasarovu "Apokalipsu u Solentinameu", da čitam kad nestane struje.
Verovao sam, zapravo - nadao sam se da neće to duže od nekoliko dana.

* * * 

I tako, teče to gotovo četvrt veka.
Prolazi.

Sada imam gotovo četrdeset i verujem samo u one koje mogu da zagrlim i u ono što rukama mogu da uhvatim.

Verovatno bi bilo lepo da postoji još nešto, veliko, važno, neopipljivo, ali - nema ga, izlizalo se nakon toliko 
repriza.