"Cvjećarnica u Kući cveća" (knjiga o Alanu Fordu)

Dani praznika, sarmi, Ruske salate i Novogodišnjeg koncerta idealni su za čitanje štiva poput ove knjige, dugo očekivane.
Delovi "Cvjećarnice u Kući cveća", knjige Lazara Džamića koja istražuje fenomen popopularnosti "Alana Forda" u SFRJ već su objavljivani na Mreži >> prethodne godine, ali tek sada - u papirnom izdanju - čitanje ovih redova donosi potpuno uživanje, slično onom koje donose ponovna čitanja prvih epizoda na kojima su Bunker i Magnus radili zajedno.
Postoje priče koje je prosto bolje čitati sa papira, kao i stripove.

(Zapravo: osećaj čitanja Alana Forda za računarom srazmeran je razlici u kvalitetu epizoda na kojima su Magnus i Bunker radili zajedno i onih koje je crtao Paolo Pifarefio)


U jednom od poglavlja, autor tvrdi:

"Bio sam, a i dalje sam, ubedjen da je štampani objekat, analogni artefakt u svoj svojoj linearnoj veličanstvenosti, lišen svake hiper-tekstualnosti, iz nekog razloga najbolji medijum za ove eseje (...) Fizikalnost knjige poseduje određenu konačnost, telesnost koju digitalna strana nema. Jeste starinska, jeste skupa, jeste nefleksibilna ali u isto vreme nam pruža odmor od izbora: nije ′funkcioidna′, ne može se koristiti na sto različitih načina, ne grana se u hiljadu konektovanih linkova koji čitanje pretvaraju u površno skeniranje sadržaja. Kniiga ne daje izbor: počinje sa jedne strane, ide samo u jednom pravcu i završava se samo na jednom mestu."

Na oko sto trideset strana i kroz sedam poglavlja Džamić s lakoćom razlaže razloge popularnosti Alana Forda i njegov uticaj na naraštaje tadašnje Jugoslavije. 
Sve je tu - od pozorišnog porekla naracije i likova u stripu (iznenađujuće, a zapravo tako jednostavno rešenje), preko elemenata nadrealizma koji je produbio vezu između čitalaca  u SFRJ i stripa; analize satiričnog i diletantizma kao strategije preživljavanja (još vezivnih spona realnosti stanovnika Jugoslavije i junaka stripa); važnosti prevoda Nenada Brixyja; crtačkog stila te, na kraju - i drugih pop-fenomena koji su zabeležili veću ili manju popularnost i u SFRJ, a koji izrastaju iz svetonazora srodnih onima iz kojih je nastao i "Alan Ford".

"Cvjećarnica..." je praznik za ljubitelje dobre analize fenomena. 
Lazar Džamić (pored ostalog - autor nekoliko odličnih knjiga iz oblasti komunikacija/oglašavanja; izbrušen stil, briljantan um) sa bezbedne geografske udaljenosti (London) i dovoljnom vremenskom distancom uspeva da stvori pitku mešavinu humora i pametno doziranog odnosa ličnog i kolektivnog, analizirajući ne samo dodirne tačke stripa i naše tadašnje domovine već uspeva da kroz priču o stripu postavi i nekoliko bolno tačnih dijagnoza vremena u kojima je strip bio na vrhuncu popularnosti a naša tadašnja domovina na vrhuncu (naizgledne) uređenosti.

Dobijeni spoj iznenađujućih otkrića, gorkog, ličnog i opšteg je ono što ovu knjigu čini vrednom čitanja i posedovanja, naročito ukoliko vam je "Alan Ford" (bio) značajan u životu.

Meni je Alan Ford bio važan koliko i čuvena knjiga "Izvinite, izvinuo sam se" i "Dečaci Pavlove Ulice". Iz ovog stripa sam naučio latinicu pre ćirilice, odnosno pre polaska u osnovnu školu. Tada, naravno nisam razumeo nivoe koji ga čine besmrtnim, ali sam, sticajem okolnosti iz njega učio slova, ali i kako funkcioniše humor i kako nije važno samo ono što pričaš, već je zapravo važnije - kako to činiš.

"Cvijećarnica u kući cveća" (inspiracija za naslov objašnjena je u knjizi, igra (ij)ekavicom nije, ali je jasna :) je, dakle, obavezna lektira za one koji uživaju u pitkom pripovedanju o fenomenima pop-kulture, nehinjenom prožimanju ličnog i kolektivnog, nenametljivoj erudiciji autora i sveprisutnom humoru koji iznova dokazuje da je trag Alana Forda u našim životima zapravo dublji no što smo pretpostavljali.

Knjiga je, konačno, stigla u knjižare.
Nabavite je i uživajte u preostalim blagdanima :)

Uvodni odlomak iz knjige dostupan je na stranicama Heliksa >>
.

Najbolje iz 2012 [preslušavanje]

Dok sabiram najbolje iz 2012. i lagano ređam listu, sabiram i prethodne godine te shvatam da bih mogao da obeležim zvaničnu 30-godišnjicu od kako sam na gramofon stavio moju prvu ploču, odnosno počeo da lovim i snimam pesme sa radio-programa, nervirajući se ukoliko u snimak uđe početak neke reklame ili džingl jedne od dve radio stanica koje sam slušao.

Trideset godina kasnije - emisija koja je uticala na mene više od svih muzičkih magazina, profesorki muzičkog i nekadašnjeg MTV-a, a koja se i dalje emituje u rano nedeljno popodne na talasima Studija B ("Diskomer", naravno) i dalje ima najbolje godišnje liste i nestrpljivo čekam naredni vikend da bih čuo šta su njihovi favoriti iz prethodne godine. 

Trideset godina kasnije, na mojoj listi najboljih iz 2012 ima i nekoliko imena koja su se vucarala po listama i te 1982: Leonard Cohen, Jimmy Cliff, Bob Dylan, The Rolling Stones, The Stranglers, Bruce Springsteen, Iggy Pop i Joe Jackson, ova poslednja dvojica čak na zajedničkom snimku. Sa druge strane - tu je sve više onih rođenih osamdesetih, dece (tu je i Jacob Dylan u saradnji sa Mick Jonesom iz The Clash, čiju "Guns of Brixton" obrađuje Jimmy Cliff, sve je, bre, povezano :), a najmlađi je Jake Bugg, autor jednog od najboljih debi albuma u protekloj godini, rođen 1994! :)

Tu su i Alabama Shakes, čiji je album "Boys and Girls" jedan od boljih ove godine, Alt-J za koje mi LastFm tvrdi da sam ih najviše slušao u 2012 i o kojima sam već piskarao tokom godine >>; već pominjani "Diskomer" mi je ove godine otkrio Mojo Juju i Michaela Kiwanuku, a iz drugih izvora dolazila je pop-lava odlične muzike, koja na ovoj listi nije složena po rednom broju već... kako bih ja voleo da ih neko emituje na radiju, u nizu, u danima emitovanja godišnjih lista.

Lista najbolje muzike 2012 nije kompletna ukoliko zaobiđem i albume koji su se najčešće nalazili na playlisti prethodne godine a čije kriške nisu na listi najboljih pesama: odličan etno-jazzy "Alma", zajednički rad Omara Sose i Paola Fresua; "Black Radio" Robert Glasper Experiment; "How About I Be Me" Sinead O'Connor >>; "The Jazz Age" Bryana Ferrya >>, "Locked Down" Dr. Johna; konačno objavljeni poslednji snimci Petera Murphyja i Mick Karna pod imenom "Dali's Car"; "Little Broken Hearts" Norah Jones >>; "Means of Deliverance" Billa Laswella >>, "Return To Neverhood" Terry Scott Taylora (da, onaj tip koji je radio muziku za igricu "Neverhood" ;), briljantni "Fado Tango" Christine Branco (objavljen 2011, do mene došao uz malo zakašnjenje); te konačno albumi Lee Ranalda; Cat Power; Van Morrisona ("Born To Sing"); Donalda Fagena (odličan "Sunken Condos"); Bettye La Vette; i za kraj Godspeed You! Black Emperor, vrhunski zvučni pakao, drugačiji od svega sa ove liste.

Sasvim dovoljno za jednu godinu, ne?
Ukoliko ste nešto od navedenog propustili, imate vremena za popravni - novi album Nick Cave and the Bad Seeds izlazi tek u februaru.

Na listi je 35 pesama.
Uživajte ;)


Play >>

* * *

UPDATE: 

Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015, što je učinilo da su neke od lista, poput ove, nepovratno izgubljene.

Sačuvane i rekonstruisane liste dostupne su na ovom linku >>

* * *