"The Passenger" (Iggy Pop; 39 pesama #34)

I
.
Prvi put u životu ulazim u inostranu prodavnicu ploča.

Prodavnica nije prevelika ni preterano ekskluzivna, nema gramofona i slušalica za preslušavanje onoga što bih kupio (a toliko sam slušao o tim prodavnicama u kojima možeš da čuješ ono što bi kupio, toga kod nas nema); ulazim u prodavnicu na sredini Tsimiski Street u Solunu i u narednim minutima počinju da me bole - ovim redom - novčanik, zatim glava, te konačno - i srce.
.
Imam četrnaest godina, još uvek se nisam obrijao nijednom u životu, ograničen sam na džeparac - i imam dovoljno novca da kupim tačno tri albuma. 

.
Ili - jedan "dupli" plus jedan "običan"... 
Ili - jedan "dupli" plus dve kasete. 
Toliko tih "ili" mi se mota po glavi i srcu (sa novčanikom nema "ili", tu je sve egzaktno), a nalazim se u centru univerzuma, barem ja u trenutku verujem u to - jer - sve što sam do tada čuo ili znao da postoji, kao i još nekoliko stotina (ili hiljada?) naslova je pod mojim rukama - i svega će tri ili troje biti izabrano, odluka nije laka i moje kopanje po naslovima traje predugo.

.

Tog popodneva u toj prodavnici spoznao sam neke od najvažnijih životinih činjenica, a koje me prate i danas: 

Prva: "Nikada nećeš otkriti sve, jer kraj ne postoji".

Druga: "Nikada nećeš imati dovoljno para da kupiš sve ploče koje želiš".

.

Zato će tog popodneva, kao i mnogo puta kasnije, presuditi radoznalost.

.

Igija u tom trenutku bolje znam kroz priče koje sam čitao iz Bouvijeve biografije, te već posedujem album koji se tih dana mogao kupiti u Beogradu - "Blah Blah Blah" - "povratnički" album a koji mi nije odgovorio zašto je Igi toliko važan za rock'n'roll? Znam ga i po pesmi "The Passenger" koju su nekoliko meseci ranije obradili Siouxsie and the Banshees, a koja je već bila redovna u mom vokmenu.
.
I kako sam već uskraćen za preslušavanje albuma pre kupovine, odlučujem o kupovini na osnovu onoga što znam, a prethodno nisam čuo. 
Znao sam da su Dejvid, Igi, gitarista Rick Gardner i ostatak ekipe čitav album snimili za svega osam dana, u istom studiju u Berlinu u kojem su nastala i tri sjajna Bouvijeva albuma; znao sam da su se tokom snimanja ovog albuma njih dvojica utkrivala ko će uraditi više za kraće vreme, što je u jednom trenutku učinilo da se pitaju čiji je to zapravo album; znao sam da je "The Passenger" inspirisan stihom Jima Morrisona ("... modern life as a journey by the car... ") i da je tekst nastao na licu mesta, u studiju. Sve to bilo je sasvim dovoljno da probudi radoznalost - kako ta pesma zapravo zvuči u originalu, zašto su svi pisali o tom albumu kao važnom, šta se, konačno, nalazi - na izvoru. 

(Ono što nisam znao je da je "The Passenger" prvobitno objavljen kao B-strana singla sada zaboravljene pesme "Success", ali je ta istorijska nepravda ispravljena vremenom, te svakako ne bi uticala na moju odluku o kupovini.)

.

Konačno - ali nikako i najmanje važno - omot albuma bio je od one vrste koja ne čini da me roditelji gledaju popreko i počnu gunđanje na temu "na šta bacaš pare, mogao si nešto od Stounsa da kupiš", česta rečenica u periodu mog otkrivanja muzike.

.

Tako je "Lust for Life" postao jedan od tri albuma koji su završili u kesi koju sam nosio pod miškom, izlazeći na ulicu Tsimiski, teška srca napuštajući jednu od dve prodavnice muzike koju ću uvek pamtiti. Taj album biće ujedno i prvi od tri kupljena koje ću staviti na stari Phillips gramofon desetak dana kasnije, po povratku u Beograd.

.

I od prvog udarca bubnjeva na "Lust for Life" znao sam da se radoznalost isplati. Da nikada ranije nisam čuo tako dobro snimljen bubanj i da do tog dana nisam znao šta zapravo mogu da urade gitara, bubanj i bas. I kada sam se konačno otkrljao do "Passengera", u verziji potpuno drugačijoj od Siouxsie obrade - dobio sam prvu pravu lekciju o sirovosti u dve stotine sekundi, poučak o jednostavnosti i dobrom gitarskom rifu, shvatio sam šta je produkcija, pomalo patio što se na snimku od Dejvida ne čuje mnogo, malo me iritirao taj prateći vokal dok nisam shvatio da je to zapravo bolje; te dobio još jedan dokaz da su sve velike pesme nastajale na brzinu i da staju u četiri-pet akorda, to ih takođe čini velikim: ovde su to A-mol/F/C/G, odnosno F/C/E, dovoljno jednostavno da je i ja uskoro prosviram na mojoj akustari, znam sve te akorde, o sreće.
.
Nekoliko dana po povratku sa letovanja prvi put sam obrijao te tinejdžerske brkove, počeo da nosim album na rođendane i uspevam da pustim barem 2-3 pesme, lagana edukacija okoline, počeo sam ozbiljnije da razmišljam o pravljenju benda - ipak su to samo četiri akorda, možemo i mi tako, te na kraju shvatio i činjenicu da je to letovanje poslednje koje ću provesti sa roditeljima, i da mi najbolja putovanja tek predstoje.
.
II

.

U Tsimiski street ponovo sam zakoračio dvadeset-i-nešto-godina kasnije. 

.
Aleksandra i ja iza sebe imamo tri hiljade kilometara kruženja po Grčkoj prethodnih dana, lagano se povlačimo ka Beogradu i na tom putu prolazimo kroz Solun, tu ćemo prespavati; prolazimo i kraj tog ćoška na kojem je bila prodavnica; u izlogu sadašnje prodavnice cipela vidim potamnelog sebe i po prvi put nakon mnogo godina hronično neobrijanog, nisam ni znao da mi je brada tako proseda ali prija mi, ništa od toga me ne uzbuđuje, kao ni činjenica da je i ona druga-najvažnija-prodavnica-ploča takođe uveliko zatvorena, a nalazila se u Ljubljani, ništa me ne žulja; uskoro gazimo gas i krećemo ka kući, uskoro će sumrak i vozićemo još koju stotinu kilometara kroz mrak do Beograda, na usb-u sa kojeg muzika svira tokom svih tih kilometara verovatno ima i više muzike nego što je postojalo u toj prodavnici; tu je i ceo "Lust for Life"; nisam umoran i ništa ne smeta;"life as a journey by the car"; sada znam i to da je "The Passenger" više pesma o nemogućnosti upravljanja i prepuštanju nego o samom putovanju, ali ni to ne smeta, gazim gas i puštam muziku glasnije.
Najlepši kilometri su pred nama.

.
"And everything was made for you and me/
All of it was made for you and me/
'Cause it just belongs to you and me..."
..

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
.

Izbori se: beli listići, crne misli, siva zona

U redu, verovatno ću deo ljudi koji svraćaju na ovaj blog, pažljivo ga čitaju i komentarišu ovim tekstom razočarati ili razljutiti. Neke ću podstaći na razmatranje stanja stvari. Biće – naravno - i ravnodušnih, i sve to je sasvim u redu.

Ovo je još uvek država u kojoj izlazak na izbore nije obaveza.

Nećemo o politici bila je jedna od krilatica u proteklih nekoliko nedelja, no - u svakodnevne razgovore uvuklo se to pitanje: „A šta ćeš ti da uradiš?“ - i shvatio sam da sam ponovo u manjini. Ja sam od onih koji će na izbore izaći te na listiću neću nacrtati Hogara, Snupija, Čiča Glišu, spolovilo iliti penis te neću dopisati „Lopovi!“ ili „Novaka za predsednika, Čak Norisa za premijera“. Tu odluku sam zaokružio nedavno, nakon dugog i temeljnog razmatranja argumenata i razloga protiv; i nakon dijaloga sa nekima od inspiratora ili organizatora pokreta za beli glas (i/ili precrtane listiće, trebalo je neko vreme da se dogovorimo šta je sve beli glas).

Iako je ovih nedelja zapravo popularno najavljivati i vežbati šta se na listiću može crtati, ja sam odlučio da to ne učinim.

Prvi argument pokreta (više različitih grupa i družina) jeste da su „Svi oni isti“. Kako je vreme odmicalo - to genijalno otkriće počeli su da koriste i različci i dverjani u svojim kampanjama, što je učinilo da se ovaj argument ne koristi više u tom obliku. Naravno, ta tvrdnja može se braniti i obarati na mnoogo načina, pitanje je kondicije zagovarača, ali kako je argument konvergirao u „isti su kao i oni prethodni“, onda se sve uruši - pojavom argumenta broj 2 koji se najčešće koristi u raspravi: „Tako ćemo im staviti do znanja da nisu zaslužili naš glas, da niko nije dobar“.

U redu, ali - ukoliko su isti kao i oni prethodni, ne sećam se da je one prethodne bolela pertla sa Timberland cipele koju je Milošević kupio sinu Marku u Dejtonu - za to da li su nam oni dobri ili nisu. Primer – izbori, 1997: bojkot na koji je pozivala opozicija je skoro uspeo (čak sam i ja snimao spotove koji su se sprdali sa idejom glasanja u onakvim uslovima), glasalo je oko 50% birača, namaknuto malo glasova sa Kosova da se popuni stanje za svaki slučaj, i to je to. Da li je ikoga na vlasti bolelo što je polovina Srbije odbila da glasa? Štaviše, imali su još slobodnije ruke da se zabavljaju do mile volje, gaze medije, proglašavaju Zakone o univerzitetu i medijima i rade sve što im se prohte. Ukoliko su isti, zašto bi ih tačno žuljalo što će na ovim izborima 3-5-10% nacrtati spolovilo na listiću? Aha, poruke sa listića će ih uzdrmati? Osetiće se loše, zato što smo nezadovoljni? Shvatiće da su pogrešili i vratiće mandat narodu? Kako je beše nedavno izglasan Ustav, koliki procenat izašlih?

Kada sam postavljao ova i slična pitanja samozvanim kolovođama pokreta –umesto argumenata odgovarano mi je da sam zao i zlonameran, te da sam plaćeni provokator, što me zabavljalo, ali me dovelo i do trenutka u kojem shvatiš da je tim koji simpatišeš trapav do očaja i nema želju da uči a čak se i ne zove Liverpul, da bi im gledao kroz prste.

Treći argument: loš izborni zakon. U redu, zakon je loš. Ali, ne sećam se da se tim zakonom bilo ko bavio još od proleća 2008. godine, kada je dlaka nedostajala da Vladu napravi neka druga ekipa, da Beograd preuzme ista ekipa kao pre 1996. i sl? Tek ove zime pojavila se ta ideja da zakon nije dobar i da bi ga valjalo menjati. Naravno da bi valjalo, ali – kasno je. Dodatno, taj isti Zakon pokazuje i da crtanje spolovila i Čiča Gliša po listićima zapravo pomaže onima koji su najveći: što više precrtanih listića bude bilo, to će u Parlamentu biti više poslanika onih velikih partija, koje su, jel' tako, naši najveći neprijatelji (? jesu li oni? da li je ovo borba protiv njih?). Zakon je, dakle, takav da njima više odgovara da crtamo po listićima nego da na izbore ne izađemo, a neizlazak je takođe legitimna opcija. Ko ne veruje, neka iščita kako radi Dontov sistem, koji se primenjuje i u Srbiji. Nije dobar? Za promenu istog je, dakle, valjalo grmeti od maja 2008. Ili ostanite kod kuće. Slavite slavu i uživajte u lepom danu. Štagod.

Konačni i četvrti argument je ta priča o manjem zlu, koje nam je svima došlo glave i kojeg nam je preko glave. To „manje zlo“ sugeriše da na čitavoj političkoj sceni ne postoji niko i ništa što bi utolilo našu žeđ za slobodom o kojoj smo kao sužnji nekada pevali. U redu, hajde da krenemo od premise da su svi - zlo. Šta nam je, tačno, stajalo na putu da u prethodne četiri godine oformimo nešto što bi odgovaralo našim potrebama?

No sad je, pak, kasno, nije se pojavio nikakva srpska „kukuriku“ koalicija i stvara se siva zona nezadovoljstva, nedorečenosti i neznanja – šta koji od izbora a u vezi sa izborima zapravo donosi.

I onda se pojavio taj najnoviji, peti argument koji je više ideja nego argument – „hajde da glasamo za drugog ako prvi dobije većinu u Parlamentu i obrnuto“ – ali to ne bih komentarisao, van poimanja je.
.
Ukratko, to su argumenti. Nijedan me nije ubedio, štaviše, neki od njih su me vratili ideji glasanja.

Ne verujem da je lakše crtati po listićima nego dati nekome svoj glas. Ovo prvo je zapravo teža odluka, izvorni bunt za koji valja imati hrabrosti -  ali jedini problem je što taj revolt ide u korist najvećih. Ne verujem ni da je lako ostati kod kuće i ne zaokružiti ništa, teško je kada nešto moraš da prećutiš, mada je to možda delotvornije od crtanja.

A postoji i izreka: „Kada ti život da limun, napravi limunadu“.

Znam da sam u manjini kada je ideja glasanja u pitanju, ali – navikao sam. Zapravo, jedini put kada nisam bio manjinom su izbori u septembru 2000. godine, ali i to je bilo jedva, za par procenata razlike.

I za razliku od svih prethodnih izbora – još od 1992 – nikada nisam imao više prijatelja na obe strane.

Do izborne tišine imamo još 4-5 dana, dovoljno vremena da raspravimo neke detalje.

Voleo bih da nisam u pravu i da sam sve pogrešno shvatio: tako bih znao da nada ipak postoji i da ne moramo sve da radimo iznova, još jednom.

Prolećno nedeljno jutro, a ja se bavim izborima u Srbiji. 

Uh.

Kuba [video]

Nakon gotovo pet godina, odvajamo jedno veče za pregledanje materijala i malo montaže - analogni snimci sa ulica Havane iz 2007. godine promiču pred očima i prosto traže da budu nekako složeni, i kao sasvim logičan izbor nametnuo se taj Rundekov stih:
.
"Trubu
Kupit' ću si trubu,
i otić' ću na Kubu."
.


Priče sa Kube i dalje su dostupne na ovom linku >>
.