"Ono što pokušavam sad" [39 pesama, #26]

Leto je, 1992.

Nisam još uvek student, kao ni većina prijatelja sa kojima sam tih dana u koloni - no, dok se kolona kreće gradom - to nije ni važno.
Činjenica da sam konačno dobio pravo glasa daje mi, verujem, pravo da se bunim.

Petnaestak dana ranije, tadašnjoj Jugoslaviji su po prvi put uvedene sankcije.

Ništa ne izgleda dobro. 

Mi pokušavamo da nešto promenimo..
.

Niko od nas u koloni, zapravo, ne zna šta nam se još sprema.

No, instinkt nam govori više od zvaničnih vesti, kao i obećanja da smo jači i od sudbine.

.

Znam da tog leta nisam otišao na more. 

Znam da nema cigareta - odnosno - kada ih ima - nema onih kojih je bilo juče.

Ne dopada mi se korov koji raste iz TV ekrana.

I znam da mi se ne dopada u kakvom stanju su se, nekoliko meseci pre toga sa linija vratili prijatelji koji su bili prva generacija onih koji su pucali pravom municijom u prave mete.

.

Zato, mi hodamo, pravimo put.

.

Veličanstvena je ta reka ljudi koja se vidi sa vrha Kneza Miloša, kao i onaj tren kada se osvrneš oko sebe i vidiš da je još mnogo njih iza. 
.
Mladi smo i ne plašimo se - verovatno zato što ne znamo koliko glava aždaja zapravo ima.

Silazimo niz Kneza Miloša i penjemo se ka Dedinju.

Pokušaj probijanja kordona ispred njegove kuće nije, pak, nimalo veličanstven, dok je Borisova opaska usred pokušaja proboja kroz kordon gotovo zabavna u tom trenutku:

"Jebote, pa ja sam prvi do pandura!". 

Nema kamenica, niti previše modrica, ipak su ovo samo studenti i čak i policija to dobro zna, nema prekomerne upotrebe sile.

.

Kordon, naravno, nije probijen. Pokušali smo, ali nismo stigli do njegove kuće, nismo mu došli pod prozor.

Idemo nazad, gotovo u tišini.

Nismo napravili put.
.

Toplo je. 
Na zemunskoj strani, sa druge strane reke se vide oblaci.

.

Kasno popodne je, vratili smo se na Plato.

Ekipa se razišla.

.

Oblaci su sada već iznad Studentskog trga, dok se zraci sunca probijaju iz pravca Knez Mihajlove i osvetljavaju krošnje u parku.

.

Vasina ulica je još uvek zatvorena za saobraćaj i potpuno je tiho.

Jedino vozilo u pokretu je "mobilni razglas" - kamion opremljen agregatom i zvučnicima (možda isti onaj sa kojeg su par nedelja ranije Milan, Čavke, Cane, Gile i prijatelji pevali "Mir, brate, mir") lagano se udaljava od Platoa.

.

A sa zvučnika zagrmi jedan od najmoćnijih Antonovih rifova.

Taj rif je zapravo tu umesto grmljavine.

.

Počinje kiša, blaga, letnja.

.

Palim cigaretu, tog dana se puši "sarajevski" Bond. 

(Naravno da pamtim svaki detalj.)

.

Stojim sam na sredini kolovoza.

Kiša postaje sve jača i ja uživam na tom pljusku.
.
Gotovo da se osećam slobodnim, barem na tren, 

iako mi nebo pada na glavu, 
što, zapravo, još uvek ne znam.
Saznaću to tek kasnije, u godinama koje su dolazile.



Dvadeset godina nakon tog leta - i dalje žalim što nismo došli do njegovog prozora. Nešto bi, svakako, bilo drugačije. 

Ovako, ostaje ti samo gorak osećaj da taj pokušaj nismo iskoristili.

.

Zoran Kostić Cane je imao manje od 25 godina kada je napisao ovu pesmu.

Ja sam sada blizu 40. 
Cane je nešto kasnije utehu pronašao u veri, ja verujem sve manje.
.
Izuzev u činjenicu da vredi pokušavati i "šutirati mrak, dok iz njega ne poteče svetlost."
.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]. 
.

“Nećemo o politici“ (Branko Dimitrijević)

Nedeljama sam obigravao beogradske knjižare raspitujući se o novom izdanju ove knjige Branka Dimitrijevića, pisca koji je „Oktoberfestom“, „Hoćeš li da popiješ nešto“, kao i ovom knjigom davno promenio moje shvatanje literature, procesa pisanja ali i Beograda o kojem je pisao i koji je tada još uvek postojao - ali nije bio u potpunosti dostupan nama, tada maloletnima.

.

Konačno, pronašao sam je u „Beopolisu“ – i koliko me nije mrzelo da se probijam kroz ledenu mećavu prošlog vikenda, toliko mi je konačno bilo toplo oko srca, kada sam je ponovo otvorio, nakon toliko godina.

.

„Nećemo o politici“ je objavljena prvi put još 1985. godine i to u ediciji „Super Roman“ a sa – u ono vreme radikalnim - koricama Koste Bunuševca i uvodnom napomenom: „Roman u vidu sitne zanimacije za široke narodne mase – naročito prilagođeno onima koji ne postavljaju visoke zahteve pred literaturu“.

.

Dvadeset i pet godina nakon prvog čitanja i dvadeset i sedam godina nakon prvog objavljivanja, korice Koste Bunuševca bile bi, verovatno, još veća provokacija nego tada¸ dok je uvodna napomena na temu „zahteva pred literaturom“ – nestala. Ali, ta dva detalja nikako ne umanjuju lepotu Dimitrijevićeve knjige. Štaviše, nakon toliko vremena, ona funkcioniše poput freeze frame-a iz osamdesetih, oivičena gubljenjem vremena u kafani, a prožeta pričama koje nezaposleni junaci knjige neprekidno nalivaju jedni drugima, opijeni beskrajno zabavnom logorejom koja pršti na sve strane, zagledani u ono što nisu postali, u Pazolinija, Bunjuela & ekipu, ne gubeći nadu da će to postati, iako je sve nestabilno.

.

Iako raspričava slične motive kao i tamni i depresivni „Oktoberfest“ – ova knjiga je zabavni prozor u deceniju koja je prethodila kraju. Raspad se tek skromno probija kroz dijaloge (to postaje sada vidljivo), sve je još uvek stabilno i bezbrižno, budućnost deluje svetlije, iako su restrikcije struje i benzina bile sasvim normalna stvar.

.

Obavezno čitanje.
.

Umesto trailera - novi izdavač „Čarobna knjiga“ učinio je dostupnim prvih dvadesetak stranica knjige - na ovoj adresi (PDF) >>
Nadam se da će uskoro pojaviti i reprint "Oktoberfesta" i "Hoćeš li da popiješ nešto?"

.

Soundtrack? 
"Ja ne želim raditi od sedam do dva..."
.

.
Dodatak: gostovanje Branka Dimitrijevića na B92, 2006 >>
.
p.s. Zlatko me podseća na važan detalj: ovo, ponovljeno izdanje autor je "posvetio uspomeni na Slavena Kranjca Mocu (1962-2009)", ljudinu..
.