Amira Medunjanin: ”Amulette”

Imao sam sreće:  čuo sam Amirin glas uživo, a bez najave, nisam znao da ću ga čuti – i tako nespremnog na čuda taj glas me za tren sledio, a zatim otopio.

Čist glas, bez pratnje instrumenata - samo otkucaji srca, lagano usporavaju, žele da je prate.

Nekoliko dana nakon te jedne, kratke pesme, čije se izvođenje u pamćenje urezalo dublje od mnogih sati neke druge muzike koju češće slušam, do ušiju, srca i ruku mi, uz njenu posvetu, dolazi i najnoviji album - „Amulette” - o kojem ovih nedelja muzička štampa pokušava da napiše dostojan hvalospev. No, bez obzira na svu stručnost kritičara, sakupljene blistave ocene i titule albuma meseca, niko od njih nije dosegao Aleksandra Hemona i njegov tekst za booklet albuma.

Meni preostaje da prekucam nekoliko ključnih redova, ne pokušam da ih prevedem i pritisnem > play.

“The home of the soul is silence; from this silence beautiful music emerges. Amira Medunjanin’s voice touches that silence on one end of it’s range; on the other, it reaches transcendent emotional purity. Her voice makes a full circle, as it were, to the soul and it’s silence. In that, she can claim kinship with Billie Holiday or Cesaria Evora.

Another way to put it: Amira’s singing brings tears to one’s eyes and unmitigated joy to one’s heart.

Her voice is good news for those of us who need music to live.”

Znam, nikada nije bilo ovakve muzike na ovom blogu.

Da parafraziram stih ove pesme – „bolje da je čuo nisam”

.

http://www.amira.com.ba

Preko svake granice (o knjigama i taksama)

Sećate se tog lepog doba kada se u „Politinikom zabavniku“ moglo pročitati kakve sve bizarne zakone imaju tamo neke (uglavnom Američke) države, od kojih su se mnogi graničili sa fantastikom ili čak opasno prelazili u zonu neverovatnih izmišljotina. Malo pažljivijim guglanjem i sada se mogu pronaći mnogi – od kojih neki, gotovo sigurno, pripadaju domenu urbanih legendi ili se prosto ne primenjuju.

U Ajovi, Maršaltaun je konjima zabranjeno da jedu hidrante.

U Tenesiju je zabranjeno loviti ribu uz pomoć lasa.

U Konektikatu je zabranjeno hodati unatraške posle zalaska sunca.

U Vermontu je zabranjeno prdenje ispod vode.

U Jorku (Britanija) je još uvek na snazi zakon koji dozvoljava ubistvo Škota, ukoliko je naoružan lukom i strelama, ali i zakon po kojem trudnice imaju pravo da uriniraju u šešire policajaca.

U Švajcarskoj je muškarcima zabranjeno da vrše nuždu stojećki posle 22h.

U Ohaju je ženama zabranjeno da istovremeno nose suknje i lakovane cipele, da se u odsjaju istih ne bi videlo šta ne bi trebalo.

U Kanadi je zabranjeno pojesti glasački listić.

Na Floridi deca ne smeju da čitaju „Harija Potera“ bez pismenog odobrenja roditelja.
.
Sasvim sigurno, nijedan od navedenih zakona nije donet slučajno.

(U svakoj drugoj opciji, možemo da zamislimo dvojicu birokrata koji sede u podrumskoj kancelariji i dobacuju jedan drugom ideje za nove zakone: „Hej, Džek, kako bi bilo da ženama zabranimo da koriste reč „Ne“ za vreme venčanja?“ – „Predvidivo, dragi Džone. Ja razmatram predlog zakona o zabrani korišćenja slova „a“ petkom u vestima od deset.“)
.
A sada je trenutak da Džeka i Džona preimenujemo u, na primer, Vladu i Julijanu, naše ljude. 

I da shvatimo da je ovaj zakon, tj. uredba o knjigama doneta tek tako.

U Srbiji je nedavno ponovo pokretnuta priča o taksi na iznošenje knjiga (vaše lične imovine) preko granice, a u iznosu od 1300 dinara po komadu. Odluka je, navodno, objavljena još u decembru 1994. godine, „mada se primenjivala godinama pre toga“, a na snazi je i danas te postoji „zbog zaštite kulture i baštine“.

Dobronameran građanin bi mogao da pomisli da je ova genijalna uredba doneta u vreme kada je država Srbija/Jugoslavija uvodila i taksu na izlazak iz zemlje (ko je zaboravio, neka se priseti – taksa je uvedena 1993. godine, usred sankcija (!?!?), te nije eliminisana decembra 2000. godine, kada je taksa za izlazak iz Srb...Stradije povučena. Još dobronamerniji bi mogli da pomisle da je u pitanju zlonamerno tumačenje zakona o iznošenju kulturnih dobara/autorskih umetničkih dela preko granice – ali – nije to u pitanju. Prosto, carinici imaju pravo da vam naplate iznošenje vaše lične imovine, i to knjiga – iz vaše rođene države.

Kad to saberem, shvatim da ja više nisam dobronamerni građanin, jer ne vidim da je država dobronamerna prema – građanima, i mislim da bi umesto argumentacije „zbog zaštite kulture i baštine" bilo i iskrenije i tačnije da su iskoristili čuvenu „zbog da jedeš govna“, jer je teza o zaštiti kulture i baštine – neodbranjiva i da je ovo već preko svake granice.

(Digresija:

Nije ovo ni prva nijedna svinjarija koja se odnosi na knjige i državu, tj. odnos države prema knjigama. Pre nekoliko nedelja je, povodom zabrane fotokopiranja knjiga u celosti objavljeno i ovo objašnjenje: “Našim pravosuđem je utvrđeno da kada student za potrebe učenja i polaganja ispita na fakultetu umnoži autorsko delo, reč je o komercijalnoj potrebi, jer on time ulaže u svoje obrazovanje, posao i platu.” Sad, da je država malo dovitljivija, mogla bi da zabrani i spavanje – jer spavanjem ulažemo u obnovu moždanih ćelija, koje će nakon te kažnjive radnje funkcionisati bolje, čime takođe, sram nas bilo, imamo šanse da dobijemo bolji posao i bolju platu. Kraj digresije.)

I sad, kako je zaista idiotski raspravljati o uredbi zasnovanoj na tvrdnji da je iznošenje knjiga iz države ugrožavanje naše kulture i baštine, ja bih državi predložio još nekoliko mogućih zakona, čija bi primena takođe ne samo popunila budžet Republike Srbije, već bi i podigla stepen tragikomedije na viši nivo, te kompletirala utisak o potpunoj pajtonizaciji Srbije u proteklih nekoliko godina:

Predlozi zakona:

1. Ukoliko građanin napušta državu i u posedu ima emiter zvuka (CD-plejer, vokmen, kasetofon i sl.) – za iznošenje pesama u istom naplatiti 50 dinara po pesmi, a zbog ugrožavanja srpske kulture i baštine. Zakon se ima primeniti čak i ukoliko građanin na emiteru zvuka poseduje isključivo inostrane izvođače.

2. Ukoliko se pokaže da građanin ima za 1 ili više komada donjeg veša (npr. „gaće“) od broja prijavljenih dana koje će provesti van države (na primer – 8 komada gaća za 7-dnevni put), građaninu se ima naplatiti svaki dodatni komad donjeg veša, a zarad čuvanja naše kulture i baštine. Za bokserice – 1000 dinara; slip model – 1500. Dugačke gaće imaju se naplatiti samo ukoliko građanin napušta državu u letnjim mesecima, bez obzira na destinaciju. U slučaju da građanin poseduje potvrdu G-1984 o putovanju u zemlju oštre klime a koja se izdaje za iznos od 15.000 dinara, građanin ne plaća iznošenje dugačkih gaća iz države. Ukoliko je u pitanju građanka: tanga model ima se naplatiti 300 dinara, a klasičan – 500 dinara + 10 din x broj cvetova ili mašnica koje su sastavni deo dezena istih. Tip brazilke ima se naplaiti 750 dinara, a tip bokserice– da se uhapsi, jer šta ima žena da nosi bokserice.

3. Ukoliko se pokaže da građanin ima za 1 ili više komada čarapa od broja dana koje će provesti van države (na primer 3 para čarapa za 2-dnevni put), građaninu se ima naplatiti svaki dodatni komad istih, a zbog zato. Jednobojne čarape, tip sokna – 300 dinara; dizajnirane čarape – 500 dinara, a ukoliko građanin poseduje čarape tipa „hula-hop“ - da se uhapsi. Ukoliko je u pitanju građanka – cene iznošenja čarapa su iste, izuzev u slučaju čarapa tipa „hula-hop“, onda građanka da se ne uhapsi, ako su sa žabicama.

4. Ukoliko se u prtljagu građanina koji napušta državu nađe kontraceptivno sredstvo tipa kondom procedura je sledeća. Ukoliko građanin putuje sa saputnicom koja je istovremeno i zakonski partner, građaninu naplatiti svaki kondom po ceni od 500 dinara, zbog nehajnog odnosa prema problemu bele kuge. Ukoliko građanin putuje sa nezakonitim partnerom, kondom naplatiti po ceni od 1000 dinara, iz istih razloga. Kondomi se ne naplaćuju isključivo ukoliko je građanin u bračnoj zajednici, a putuje sa švalerkom, jer može biti nezgodno.

5. Ukoliko građanin u svom prtljagu poseduje fotografiju porodice, utvrditi broj lica na fotografiji i naplatiti iznošenje fotografije iz države po formuli (broj lica)x100 dinara + PDV.

6. Ukoliko građanin napušta državu posedujući knjigu Dobrice Ćosića, da mu se ne naplati..

Ilustracija: Graforidza 

.
Nije smešno.

Logično je: srpski pisci bi prvi trebalo da krenu u borbu protiv ove gluposti.

Ovaj zakon je direktna provokacija onih koji čitaju, tj. njihove publike.

Veliki deo te publike je već prešao granicu, nekako u ono vreme kada su se u Srbiji uvodile takse na izlazak iz zemlje. Prešli su granicu u jednom pravcu, knjige nisu ni poneli sa sobom.

Bilo im je važno da iznesu živu glavu i zdravu pamet.

Na predstojećem Sajmu knjiga očekuje se porast prodaje knjiga manjeg formata, koje mogu stati u dupe, a zarad švercovanja.

p.s. "Nedavno sprovedeni PISA tekst pokazao je da je 60 odsto petnaestogodišnjaka u Srbiji funkcionalno nepismeno i da ne razume suštinu pročitanog teksta"

Novo! (dan nakon objave ovog i drugih tekstova a u vezi sa temom):
,
Ana Ješić javlja: "juče su, posle negativnih reakcija u javnosti, okačili dodatno objašnjenje:
http://www.nb.rs/events/event.php?pf=1&id=20539&url=%2Fevents%2Fevent.php%3Fpf%3D1%26id%3D20539
ovoga:

http://www.nb.rs/pages/article.php?id=10075"

Ukoliko je vam jasnije, onda dobro: 
U saopštenju stoji "(...)na zahtev zainteresovanih građana(...)", dok u obrascu i dalje stoji  da se ta usluga plaća. 
Nama je, dakle, dato na slobodu da se obratimo nadlažnom organu ili ne? Eto, danas status kandidata i odmah slobodnija tumačenja zakona... ;)