Bryan Ferry [koncert, 8 dana kasnije]

Ovaj snimak je najbliži atmosferi koju je Brajan Feri stvorio u Beogradu.

Osam dana nakon koncerta: sve je i dalje puno kolora, "vivid" - rekli bi stranci; odjeci i dalje putuju glavom.

Možda zato što je čitav koncert tekao kao 90-minutni Ferijev spot, uživo: besprekoran zvuk; vrhunski svirači; mitski prateći vokali, sjajne projekcije koje su često ulazile u kopnenu zonu kiča, ali bez prelaska granice - a sve to podređeno njemu, sasvim raspoloženom da nas podseti kako život može biti - lep i bezvremen i zatim nas nakon sat i po vrati - natrag.

Razlog sigurno nije samo izbor pesama, niti njihov raspored te večeri.

"Let's Stick Together", zapravo, nije bio vrhunac večeri, iako su svi to očekivali. 

To sam shvatio gutajući knedlu već na trećoj pesmi, stvorenoj za hedoniju a ne tamo neko emotivisanje -  a to je "Don't stop the Dance".

Možda je odgovor upravo to: sve je manje rafiniranih stvari u svakodnevici, i ta hedonija deluje sve udaljenije.

I kada sam negde na polovini koncerta uhvatio sebe u nadi da neće svirati  i ovu pesmu u nastavku, shvatio sam da i dalje postoje senzacije pred kojima smo, zapravo, bespomoćni, i to je dobro, jer znači da smo još uvek živi.

PressPausePlay [2011]

Šta nam donosi demokratizacija tehnologije?

Da li će činjenica da sada svako može biti umetnikom povećava broj prosečnih ili broj genijalnih a dostupnih dela iz domena muzike, filma, fotografije, književnosti?

Da li je ova promena slična onoj koju je donela Gutembergova mašina, koja je demokratizovala reč?

Kako bi se, u novonastalim uslovima snašli sada priznati umetnici, ponikli u analognoj eri?

Kako se način uživanja u tim, novonastalim delima, (ali i onim klasičnim) ubrzano menja, zato što smo po prvi put - i mi koji nismo elita - u mogućnosti da upravljamo načinom na koji konzumiramo ta dela?

(Press/Pause/Play...)

Toliko pitanja, mogućnosti, strahova i nada.

Film o “nadama, strahovima i digitalnoj kulturi” postavlja neka od ključnih pitanja u vezi sa postojećim, ali i budućim tendencijama pop kulture. Impresivna lista sagovornika – od Endrua Kina (Andrew Keen), preko Bila Dramonda (Bill Drummond, najpoznatiji kao polovina KLF, a zapravo mnogo više od toga), Seta Godina (Seth Godin, čitali ste „Plavu kravu“? Prevedena je i na srpski), Mobija (Moby) ali i Šona Parkera (Shaun Parker, „Napster“) i Hot Chip otkrivaju svoje viđenje izazova i daje naznake kuda sve ovo ide dalje.
Samo naznake, jer odgovore, zapravo, još uvek ne znamo.

Endru Kin tvrdi da se nalazimo na početku novog mračnog doba; da je kreativnost uništena, te je sve svedeno na kakofoniju i samopromociju.

Druga strana tvrdi da je sjajno što nam je tehnologija omogućila da svi stvaramo interesantne stvari. Set Godin tvrdi da je ovo zlatno doba za umetnike.

Film je od pre nekoliko dana, a u skladu sa temom dostupan on-line, dok se sa zvanične stranice >> mogu preuzeti i dodatne scene, koje se ne nalaze u integralnoj verziji.

Premotavajte.

Zaustavljajte.

Vraćajte.

Gledajte.

Promislite.

„Šerujte” dalje ;)

Krakow #2 [“Crno i belo” + “Sa prave strane”]

(prvi deo priče o snimcima i bendu dostupan je ovde >>)

Ovo na fotografiji je Vladina kaseta -  poslednja kopija snimaka našeg benda za koju znamo da postoji.

Možda je suvišno napisati: traku sam morao da premotavam drvenom olovkom, onda još jednom očistim glavu deka, stavim traku u isti, povežem dek sa zvučnom kartom, podesim sve za snimanje na računar i pustim od prvog obrtaja, ne znajući da li će biti prilike da se ono što je na traci preslušava - drugi put.

I suvišno je reći: traka je negde pred kraj prve strane pukla, taman kada je sa nje na hard disk prešao i poslednji snimak (a dok sam traku otvarao, namotavao i ponovo lepio, naša mačka je upravo traku otkrila kao novu igračku, nešto mnogo starije od nje, a tako zabavno za igru. 
(Ova scena uopšte nije rokerska.)

Postoji taj tren, podjednako nabijen emocijama kao i trenutak prvog izlaska na binu sa bendom - a to je momenat u kojem čuješ voditelja radio emisije kako najavljuje tvoj bend i vašu pesmu.
I nakon toga slušaš, kao i svi drugi koji su na toj frekvenciji - kako zvučite.

Čistom srećom, na Vladinoj traci je ostao zabeležen taj momenat: prvo emitovanje snimka „Crno i belo“ na Radiju B92, april 1990. godine, emisija „Demo top 8“, subota prepodne. I taj snimak je u mnogo boljem stanju od onog na kojem najave voditelja nema, ali nema ni pola instrumenata za koje sam siguran da smo umeli da ih sviramo.

*

Drugi spaseni snimak ujedno je i poslednji na kojem smo radili. Trivia podatak bi mogla da bude činjenica da je 24-kanalna traka koju smo koristili u Radio Beogradu ujedno bila i master pesme „Brazil“ Bebi Dol. Ovaj snimak je, pak, preživeo zahvaljujući tome što ih je Vlada snimio preko Bouvijevog „Let's Dance“ albuma (i ja bih ovim putem želeo da zahvalim ondašnjoj kompaniji Jugoton što je pakovala i prodavala trake koje mogu toliko da izdrže.)

Taj poslednji snimak možda je i najbolja stvar koju smo snimili, aranžirajući je i spremajući kao da ćemo iz studija zakoračiti pravo na stadion.

Almost famous.

*

Ovim je, za sada, priča o bendu Krakow i izgubljenim trakama završena. Preostala dva snimka - demo „Mora da sanja“ i snimak uživo pesme „Olovo“ iz SKC-a a emitovana na Radio Beogradu su u dovoljno lošem stanju da ću ih poslati samo onima koji su na njima svirali, kao i onima koje/koji su u prvim redovima na tim koncertima najglasnije vrištali.

Zaslužile i zaslužili su :)

novo! u čitavu interkontinentalnu operaciju se, na kraju svega, uključila i draga Jasna, koja je sačuvala "Mora da sanja". Kombinacijom njene i Vladine kopije, i ova pesma je dovedena u slušljivo stanje. Pet snimaka je ponovo zajedno, na jednom mestu. Ovde >>

najnovije (mesec dana kasnije) Nadin i Nikolin iznenadni dolazak iz Utrehta otkrio je još jednu kopiju snimaka (izgleda da su ove trake svi imali izuzev mene? ;), sa kojeg je snimcima priključena i ta pesma odsvirana uživo u SKC-u, zime 1990. godine, nazvana "Olovo". Sada je zaista, gotovo.