Samba Do Gringo Paulista [Suba]

"(...) Napeti lavirint masivnih nebodera, kilometarskih avenija i nemilosrdnog haosa. Zamislite, izmaštajte "Bladerunner" u tropima.

Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan - kao i realnost, koja se neprekidno menja. 

Grad je pun došljaka – iz celog Brazila, ali i stranaca – koji pokušavaju da ga razumeju.

Ukoliko uložite dovoljno vremena i strpljenja, otkrivaćete stvari, jednu za drugom, otkrićete čudne, neobične ljude na neobičnim mestima...

Ovde me zovu "Naš Gringo" (Gringo Paulista)

Tu sam već 10 godina, i čini mi se kao da sam živeo nekoliko paralelnih, različitih - ovdašnjih života."

(Mitar Subotić - Suba)

Konačno sam pronašao dovoljno dobrog materijala da i genijalna "Samba Do Gringo Paulista" može da progleda i dobije valjani prateći video. Sjajan serijal BBC-a "Brasil Brasil" - posvećen brazilskoj muzici i kulturi, prožimanju muzike i politike a koji dotiče i Subin rad, poslužio je kao podloga.
Uživajte.

"Jedan kit vidi ljude" (Tabuki)

"Uvek tako zadihani, dugih udova kojima često mašu.
I kako su samo slabo zaokrugljeni, nemaju dostojanstvo dovršenih i dovoljnih oblika, već malu pokretnu glavu u kojoj kao da se koncentriše sav njihov čudni život.

Stižu na more klizeći, ali ne i plivajući, gotovo kao da su ptice, i nanose smrt nežno, s ljupkom surovošću.

Dugo ćute, ali potom se deru jedni na druge s iznenadnim besom, kao neki splet zvukova koji se gotovo ne menja i kojima nedostaje savršenstvo naših osnovnih zvukova: zov, ljubav, žalosni plač.

I kako mora da je mučna njihova ljubav: trnovita, gotovo gruba, brza, bez trunke masne naslage, i pogoduje joj njihova izdužena priroda koja ne predviđa herojske teškoće spajanja niti veličanstvene i nežne pokušaje da se ono postigne.

Ne vole vodu, i plaše je se, i nije jasno zašto ulaze u nju.

I oni se kreću u čoporima, ali ne vode ženke sa sobom, i pretpostavlja se da one negde drugde borave, ali su uvek nevidljive. Ponekad pevaju, ali samo za sebe, i njihova pesma nije zov već neka vrsta bolnog lamenta. 

Vrlo brzo se zamaraju, i kad padne noć, pružaju se po malim ostrvima koja ih nose i možda zaspu gledajući u Mesec.

Tiho skliznu i jasno je da su tužni.“ *



Njihovim jezikom rečeno:

* Antonio Tabuki: „Jedan kit vidi ljude“ objavljena je u antologiji „Moderna svetska mini priča“ priređivači Brajović Snežana i Milisav Savić, 1996. Prevod: Jasmina Tešanović.