“Božja stolica je prazna”

(Džordž Širing: 13. avgust 1919 –  14. februar 2011.)

“Narod je dobacivao “Vozi!”; Din se preznojavao, okovratnik mu je već bio načisto vlažan.

“Evo ga! To je to! Stari Bog! Stari Bog! Širing! Da! Da! Da!”

A Širing je bio svestan ludaka iza svojih leđa, mogao je da čuje Dinovo dahtanje i brektanje, moga je da oseti iako nije bio u stanju da ga vidi.

“Tako je!”, derao se Din.

“Da!” Širing se smeškao.

Potom se digao od klavira, sav okupan znojem; bili su to njegovi zvezdani časovi godine 1949. – pre nego što je postao hladan i komercijalan.

Kada je otišao, Din je pokazao na praznu klavirsku stolicu.

„Božja stolica je prazna“, rekao je.

Na klaviru se nalazila truba; njen zlatni odsjaj čudno se odražvao na pustinjskom karavanu, naslikanom na zidu iza bubnjara. 
Bog je otišao; carovala je tišina njegovog odsustva.

Napolju je kišilo."

Džek Keruak, „Na putu“ (*)

Zbog ovog furioznog, znojavog pasaža sam prvi put potražio Širingove snimke, i to one najstarije, iz vremena kada su oni slušali, na putu od Istočne do Zapadne obale, i natrag.
 

Sada, konačno, opet može da svira njima.

* - prevod: Vojislav Despotov, izdanje Književne zajednice Novi Sad, 1988.

"All we ever wanted was everything" [39 pesama, #13]

Dva akorda. 

Jednostavna, osnovna.

I još jedan u refrenu.
Deset redova teksta.

Jedva četiri minuta trajanja.

Stotine preslušavanja.

Sa četrnaest godina, pri prvom slušanju – osećaš da se iza teksta krije pank filozifija, koja se iz tebi tada nepoznatog razloga našla u akustičnom okruženju.

Sa sedamnaest veruješ da je ova pesma zapravo čist romantizam, u primerenom akustičnom aranžmanu.

Sa trideset i nešto znaš da je ova oda sjajna i strašna zato što je – jednostavna:

gitara,

bas,

vokal, 

poneki udarac četkice preko doboša.

Ne sećam se gde sam je prvi put čuo.

Sećam se da sam imao 14 godina kada su ta dva akorda prvi put krenula u krug sa zvučnika Sanyo kasetofona i da, zbog navedenog broja godina - nisam mogao da naslutim da će prolaskom vremena reči pesme sve više dobijati na značenju i sve više značenja: da će se njena prvobitno odbojna jednostavnost (kada si tinejdžer i otkrivaš Bauhaus – u fazi si traganja za komplikovanim stvarima) – tokom godina pokazati veoma važnom –> jednostavnost je ta koja te i danas obara na leđa, pravo u blato; na početku nisi znao da će svako novo preslušavanje zapravo biti sve komplikovanije, sada naslućuješ da će sve češći biti trenuci kada bi bilo najbolje ne slušati ovaj snimak.

Verovatno je već sada neprihvatljivo i nezrelo preslušavati pesmu o rasparčavanju tinejdžerskih snova, imaš već 37 –> šta je svrha ponovog preslušavanja pesme koja ti je zapravo od prvog trenutka govorila da nisi ti taj, jedini koji će uspeti da uradi sve što je sanjario, ali to tada nisi razumeo, a sada to znaš. Kao što znaš i da nikada nećeš prestati da je slušaš. Da bi se podsetio, ka kojem kraju duge si jurio.

(i kakav je to prelaz u svega dva reda:
"The Sound of the Drum is calling,
The Sound of the Drum has called", 
toliko vremena u udahu vazduha, između dva stiha.)

Možda je sada, nakon svih godina, jedina svrha pesme da se prisetiš šta si želeo, šta si uspeo da ostvariš, od čega bi već mogao lagano da odustaneš,

a za šta još uvek,

zapravo,

imaš vremena,

ako nastaviš da želiš i tražiš,

ako potrčiš,

sada.

Možda i stigneš tu pticu, koja ti je bežala preko Hvarskog Trga,

pre trideset godina.

Sada si veći i brži.

(snimljeno na Hvaru 1980. Usporavano na računaru 2011. 

Kroz kadar jurim - ja. Snimio: tata Brana. Na 3"16' kroz kadar prolazi i mama Nada. Napomena: prva verzija video klipa je "zabranjena" 2011, te sam postavio novu 2012.)

.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]

.

“Pobunite se!”

Šta pokreće časnu starinu (93 godine) da se iz udobne anonimnosti penzijskog života oglasi ovakvim tekstom, ne dužim od 15 strana, ovakvog naslova – i to nakon što je za naciju učinio više no što su hiljade ili milione mogli da maštaju (rođeni Nemac -> De Golov saborac -> jedan od heroja francuskog pokreta otpora -> logoraš -> jedan od koautora “Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima”...)

Odakle snaga i žestina, u tim godinama?

Drugo pitanje je teže: šta je sa društvom (Francuska) koje tako snažno pokreće pamflet Stefana Hesela (Stephane Hessel) koji počinje rečima:
"Sa 93 godine u izvesnom smislu sam na kraju puta. Kraj nije daleko. Koja je to sreća biti u mogućnosti još jednom se podsetiti onoga što je bila osnova mog političkog angažmana: godina Pokreta otpora i programa Saveta Narodnog Otpora, izrađenog pre šesdeset šest godina!“, dakle - zašto se ovaj i ovakav tekst kupuje u gotovo milion primeraka? (Do sada je prodato oko 600.000 primeraka, nedavno je doštampano još 350.000.)  

I da li će se sve završiti na čitanju ili će tih milion čitalaca nešto i učiniti nakon čitanja? 

Istovremeno, broj prevoda na razne jezike raste. Zahvaljujući Mirku Krtolici – odnedavno je dostupan i prevod na srpski jezik.

(iz odlomka: “Srdžba je povod za otpor”)

„Želim vam svima, svakome od vas, da imate sopstveni razlog da se pobunite. To je dragoceno. Kad nešto u vama izaziva srdžbu, kao što je to u meni izazvao nacizam, to od vas stvara borca, snažnog i opredeljenog. Time se pristupa istorijskom toku i ta snažna matica istorije treba da se održi zahvaljujući svakom od nas. I taj tok vodi prema više pravde, više slobode ali ne one nekontrolisane slobode koju ima lisica u kokošarniku.“    

Poslednje pitanje je lokalnog karaktera: zar je ova časna starina toliko opasna ili toliko nezanimljiva - da se u srpskim medijima može pronaći tek pokoja rečenica o tekstu? 

"Onima koji će graditi 21. vek, poručujemo s ljubavlju:

STVARATI ZNAČI ODUPIRATI SE.
ODUPIRATI SE ZNAČI STVARATI." 

Kompletan prevod “Indignez-vous!” Stefana Hasela dostupan je – ovde.