Tuesday 31 August 2010

BlogThis 2010: preporuke

Jelena mi ovim tekstom skreće pažnju na “BlogDay 2010“, priliku da se preporuči 5 blogova vrednih pažnje; što je za mene prilika da se prisetim i onih blogera koji već predugo ne pišu ili su napisali svega nekoliko tekstova i sada svojim ne-pisanjem samo podsećaju na svoj kratki, svetlucavi život komete na nepreglednom blog-nebu. Ovo je, možda, prilika da im se putanje na kratko poremete, da barem na kratko ponovo postanu vidljivi Feed/Google Readerima.

Preporuke su važne! Svojevremeno me tako Vrabac iznenadio, dok smo obojica bili na starim web-adresama, usmeravajući blog-zajednicu ka mojim stranicama, lep je osećaj kad te tako preporuče.

Blogroll sekcija na ovom blogu (scroll down... još... scroll... sad desno... – videti pod „premrežavanje“ :) je lista onih koji imaju „blanko podršku“ i kad nije BlogDay, dakle 24/7 i koju su tu preporuku zaslužili sjajnim tekstovima, briljantnom argumentacijom u raspravama u kojima se čak nađemo i na suprotnim stranama, neumornim istraživanjem najnedostupnijih kutaka pop-kulture ili Planete kao takve – te prostim talentom za prepoznavanje Lepote. No, ima i tu onih koje bi valjalo „tagovati“, još jednom.

Mali je broj putopisa koje sam čitao sa većim uživanjem nego što sam moje pisao. Maćašev, kome je verovatno poslednje što o sebi pomisli "ja sam putopisac“ - je serijalom „Americana Tidbits“ fantastično oslikao Države očima nekoga ko je tek upoznavao novi kontinent i fizički, primenjujući znanja koja je sakupljao u domenu pop-kulture pre no što je prošao pasošku kontrolu, dakle nekih tridesetak godina. Na žalost – od kako je Stari kontinent zamenio Novim autor se posvetio drugim temama, na drugim adresama, a Ruta 66 valjda čeka da bude ponovo otkrivana.

„Interpretacije“ su me konačno privukle ideji da dobro sročenu i promišljenu književnu analizu ne vredi tražiti i više neću pronalaziti na stranicama „zvaničnih“ medija i stranicama sa zaglavljem„kultura“ - već na blogovima edukovanih entuzijasta koji umeju i znaju da sagledaju strukturu molekula knjiga koje su važne.

Đorđe je najjužniji bloger kojeg lično poznajem: odnedavno ponovo downunder, i dalje posvećen neumornom otkrivanju svega što pomera granice komunikacije, dizajna i Digitalne Buyologie – ne odustaje od uloge uvek budnog svetioničara koji prvi na horizontu ugleda novotariju koja iznova menja binarni svet kakav poznajemo.

Iako je 5 „traženih“ blogera već nabrojano, ne mogu da ne spomenem da je neverovatno kako se na blogu Odjavna špica“ svojevremeno pojavilo svega 2 teksta, od kojih je ovaj dokazao da je ponekad i veoma malo dovoljno za ostanak u sećanju publike; valja primetiti da je lepo što se Mario vratio sa mora i sada će valjda nastaviti svoje multi-blog avanture, a da nije lepo što Blurred još uvek štrajkuje; da je sjajno što je blog PillowBook opet živahniji no ranije; da je Sweet Jane uvek sveža i da je fenomenalno kako se Dača prilagođava novom mediju, iako je, ako se ne varam, najstariji u ovoj ekipi - dok verovatno najmlađi bloger u ekipi sjajno prikuplja Paramparčad i nadam se nove čitaoce... I, da ne podsećam sad na sve one koji su već na tom spominjanom Blogrollu - Jelena me već okarakterisala kao nekoga ko krši „akademska pravila“ :) - pravila kažu: 5 blogova, ja posredno i neposredno preporučujem njih 42, nije to slučajno, baš taj broj.

Nedavno sam primetio da uz jutarnju kafu najpre čitam nove blogove, a tek kasnije „zvanične“ vesti – i to nije slučajno: većina tih, meni (ne)poznatih ljudi često daje jasniju i sočniju sliku sveta van ekrana. Neopterećeni tiražom, cenzurom, nepodređeni ideji beskrajnog umnožavanja „saopštenja za medije“ ili lošem prevođenju stranih recenzija, oglasnim potencijalom subjekta ili važnošću objekta – okupljaju oko sebe ljude zagrejane za slične ili identične ideje, zabavljeni (ne)mogućnošću da neka od tih ideja ili ocena postane Opšta, važna, prihvaćena – iako se u borbe za te stavove upuštaju - sami.

A svet su oduvek menjali pojedinci - i zanesenjaci.
Nema razloga da se u virtualnom svetu stvari odvijaju drugačije.

"September" [David Sylvian, 39 pesama, #9]

Minut i petnaest sekundi bili su mu dovoljni za poemu dostojnu i većih pesnika.

Jedan klavirski pasaž dovoljan je da podseti na rastuću čežnju za toplotom sunca u zalasku kasnog leta, nad sporom rekom koja se valja koritom čije su obale ispucale od suše – jer kiše će tek doći, možda će prve kapi pasti na tlo odmah po završetku ove pesme, nakon što se i poslednji zvuk izgubi u tišini koju krši samo šuštanje topola na uglu Ivan-Begove i Čubrine.

Ova pesma uvek pred oči vraća to drvo, sada neprikladno ograđeno gvožđem, u dvorištu moje stare zgrade u blizini Saborne crkve i ovo je jedini pravi soundtrack poslednjih šetnji Varoš-kapijom pre no što dane međunarodnim ukazom skrate za čitav sat; imam vremena za još jedan prolaz Čubrinom ulicom i onda nizbrdo do srušene bibiloteke na Kosančićevom, ulica je još puna odjeka pesme lastavica između zgrada, i ta njihova pesma će mi najviše nedostajati sve do kraja marta, kada će njihov povratak dokazati da je proleće stiglo, ponovo.


Da je Sloba Konjović nije nikada emitovao u „Paradi albuma“ na Studiju B daleke 1987. i da mi pokojni prijatelj i komšija Miloš Ćorić nije po prvom dolasku iz Amerike doneo album „The Secrets of the Beehive“, ostao bih uskraćen za najlepši komad muzike ikada ispevan početku jeseni.

The sun shines high above/
The sounds of laughter.
The birds swoop down upon/
The crosses of old grey churches.
We say that we’re in love/
While secretly wishing for rain/
Sipping coke and playing games
September’s here again.