Prvi klavirski akordi valjaju se i melju pred sobom epskom snagom poput talasa hladnog mora što udara o stene Ostrva – i povlače se pred naizgled slabašnim i nežnim vokalom Toma Čaplina. Upravo ovom pesmom – on će se prvi put prikazati svetu u punoj snazi – i taj sudar sila je prvi od mnogih koje „Somewhere Only We Know“ donosi.
Tom Čaplin je ovaj tekst svakako napisao sa manje od 25 godina, što nije nevažno – jer treba imati petlju te u tim godinama najpre zapisati a onda i otpevati stihove poput „ I'm getting old and I need something to rely on/.../I'm getting tired and I need somewhere to begin“ a da pritom ne zvučiš kao nekakav starmali padavičar ili prosto - kao potpuna budala. Valja imati dosta vere u sebe i sopstvene fantasične glasovne mogućnosti da bi stao pred mikrofon i i bez treme otpevao takav tekst – i taj sudar upravnih sila vremena koje se međusobno lome tokom čitave pesme je drugi koji ovu pesmu čini velikom.
Ovaj snimak Keane čini sjajnim i potpuno jednostavna postavka stvari: tu su samo klavir, bubanj, bas i vokal. Ta četiri instrumenta sasvim su dovoljna da unesu dovoljno tenzije, drame, snage ali i nežnosti kada je za nju trenutak – i upravo zbog te jednostavnosti se ova pesma čini još većom i iskrenijom: „Somewhere Only We Know“ ne zahteva gustu aranžmansku mrežu pratećih nivoa i zvrčki koje bi je učinile privlačnijom. Verujem, mada nemam dokaze, da se ova pesma može sasvim lepo pevati i samo uz klavir, u sopstvenoj sobi ili pred desetinama hiljada ljudi. Verujem i znam da je ovo jedna od pesama zbog koje žalim što moje muzičarske moći nisu toliko da mogu i sam da je odsviram.
No, sve ovo navedeno samo su prateći razlozi koji je stavljaju na spisak „39“, na kojem se možda i ne bi našla da je nisam previše puta slušao u nekoliko hladnih prolećnih dana u gradu za koji sam mislio da nam može pružiti utočište, u mnogim satima posvećenim hodanju po vetru ulicama, jer prosto nije imalo šta drugo da se radi jer su sve knjige već bile pročitane, malobrojni prijatelji zauzeti svojim poslovima a premalo para za sedenje po bistroima, hodanjem po ulicama za koje sam naslućivao da bi nam možda mogle postati utočištem; ne bi se ova pesma našla tu da nije obeležila poslednji pokušaj fizičkog bega iz grada u kojem sam rođen i u koji nismo otišli verovatno samo zato što nisam dovoljno jasno i glasno rekao da želimo da ostanemo, bez obzira na cenu, nisam dovoljno podigao glas: "... and I need somewhere to begin."
Bez obzira na rezultat, sve vreme sam znao da je stih „This could be the end of everything“ tačan, jer nakon tog zaludnog lutanja po ulicama grada čije stanovnike samo delimično razumeš i koje si već prihvatio kao moguće nove komšije – shvatiš da ti je zapravo nevažno gde si, već kako ti je. To je momenat u kojem sečeš pupčanu vrpcu sa mestom u kojim si odrastao i taj sudar je strašniji od svih gore navedenih.
Nakon svega, ostale su nam unutrašnje emigracije,
odlasci u krajolike koje samo mi znamo.
