Friday 16 April 2010

Čovek ujeo psa

Verovatno je lakše vajkati se „takvim vremenom“ ili „pojedincima“, obe opcije deluju kao dobar izgovor, nakon kojeg bi usledio duboki uzdah uz prateće „O, Bože...“. No, od vajkanja nikada nije, te ni sada nema koristi.

Nije ovo pitanje ni "vremena" u kojem živimo, niti pitanje "pojedinca" –> oduvek su vremena bila „teška“, a pojedinci ovakve vrste se množe od pamtiveka, naročito ako zajednica u kojoj žive to dopušta ili prećutkuje.
Naša "zajednica" pak predugo odgaja ideju da etiketom "dobar čovek" označava one koje smatra nesposobnim blesanima, dok herojima smatra one koji su najčešće hrabri po štetu drugih. Pogledajte grafite na zidovima Srbije, ukoliko ne verujete.

Živimo u društvu koje se odnosi sa bestidno malo pijeteta prema ljudima poput Željka Milivojevića ili Srđana Aleksića. Koliko nas zna ova imena? Podsećanje: Željko Milivojević je student koji je pre 25 godina poginuo u Beogradu, jureći za teroristima koji su izvršili atentat na turskog ambasadora u Beogradu. Ponoviću: student koji je pojurio za teroristima, želeći da uhvati ubicu ambasadora druge države. Srđan Aleksić je 27-godišnji heroj koji je u Trebinju 1993. godine pokušao da od vojske svog naroda zaštiti prijatelja druge vere i u tom pokušaju stradao – od svog sunarodnika. Oba ova heroja su na žalost na granici zaborava, takav model ponašanja prosto nije popularan u Srba.

Kada ovakvo društvo još i prolazi kroz fazu u kojoj „vest nije da je pas ujeo čoveka - već da je čovek ujeo psa.“ i u kojem poželjnim smatra ponašanje koje vas čini poznatim a da nije važno zašto ste to - i ako ste najveći car ukoliko ste najpoznatiji samo po tome što ste poznati – nije neočekivano da će neki moroni pokušati da svoju krišku poznatosti nožem iseku za sebe.

Nije njima važno što je njihovo/njegovo ime trenutno nepoznato javnosti – važno im je i verovatno se užasno lože zato što je njihovo nedelo „odjeknulo u javnosti“. Tim i takvim činom verovatno pokušavaju kompenzuju nesrećno detinjstvo, iluziju da ništa ne mogu učiniti u svom životu boljim, to što ih je učiteljica slala u ćošak i terala da nauče sva slova a bogami i brojeve; bubuljice koje im i dalje rastu po licu i telu; premali ili premalo korišćeni polni organ; šta god - i ne zanima me, kenjam se na to šta te je inspirisalo na ovo nedelo, ali me itekako zanima da ti vidim ime i prezime ispod fotografije na TV ekranu ili u sutrašnjoj štampi i pored toga vest da si uhvaćen. Onda bih želeo da čujem izgovor koji imaš da daš i nakon toga saslušaš kaznu koja bi mogla biti na primer 20-godišnji rad u azilu za nezbrinute životinje, bez prava na bilo kakvu naknadu niti slobodni vikend.
I svakodnevno da ti se pušta onaj crtani u kojem Pluton završi pred mačjim sudom, zbog jurnjave preslabih mačića po dvorištu, dok ne shvatiš barem tu lekciju napisanu za decu.
Sa druge strane, postoje tragovi nade. Najpre, činjenica da je ovaj slučaj uopšte zabeležen u medijima daje nadu da još uvek postoji dovoljno snage da se pokaže prstom na kretena i da ih se okači na stub srama. Činjenica da je FB grupa pod nazivom: „Kazna za monstruma koji je odsekao psu četiri noge“ od juče do danas okupila preko 132.000 ljudi (sinoć je bilo 20.000) valjda ukazuje na to da neki stepen empatije među bićima koja žive u granicama Srbije još uvek postoji i da nas ima dovoljno koji bi idiote postavili tamo gde im je mesto: neke iza rešetaka, neke na dobrovoljno-obavezni korisni rad, neke u ćošak učionice, neke natrag u sobu da iz nje ne izlaze dok se ne uozbilje. Ili će grupa koja propagira Neka umru u najstrašnijim mukama monstrumi koji su odsekli psu četiri noge“ (trenutno oko 62.000 ljudi) postajati sve brojnija, što vodi ka borbi protiv nasilja – nasiljem.
Da ne duljim: hvatanje izvršio/laca ovog dela i njihovo prikazivanje javnosti je krucijalno važno. Kao kada u školi ne otkriju ko je razbio prozor, pa neka budala sutra razbije tri, znajući da ga niko neće odati. Ukoliko pak ostanu „nedostupni organima gonjenja“ neko sledeće delo biće još krvavije i strašnije, pomeramo granicu trpljenja već previše godina, već sve deluje prekasno.
Još jedan trag nade pojavio se danas. Valjda se usvojitelj već pojavio.


U međuvremenu, nadam se da idiot barem sanja kako ga sve te hiljade ljudi proganjaju. I da će ga proganjati i kada bude na sigurnom, iza rešetaka.

Wednesday 14 April 2010

Born Under Punches (39 pesama #3)

Bizaran sticaj okolnosti učinio je da sam album koji otvara ova pesma slušao više i pažljivije od mnogih drugih. “Remain in Light” Talking Heads je prvi put do mene došao negde 1986, na prastaroj, previše puta slušanoj Maxell Chrome II zlatnoj traci sa plavim strajpom, koju nijedan od kasetofona u našem domaćinstvu nije dugo mogao da podnosi – traka je nakon slušanja od nekoliko desetina sekundi počinjala da se uvija oko azimuta “glave” kasetofona i tako gubila najpre visoke tonove, zatim i srednje, da bi se sve u drugom minutu svelo na zvučni mulj.

 
Jedino moguće rešenje bila je nabavka “duplog deka” (za mlađe čitaoce: dva kasetofona u jednom telu ;) – koji sam koristio za puštanje kasete na jednom deku - a snimao na drugom, sve do početka izobličenja zvuka, onda zaustavljao snimanje, premotavao original da bi se traka zategla, vraćao se na tape 2 da bih nastavio da snimam tamo gde sam stao.

Nekada po 2 minuta materijala, nekada svega po 20-30 sekundi, lagano sam “rekonstruisao” album na drugoj traci.
Ukupno trajanje albuma: 40 minuta i 14 sekundi.
Uloženi rad: 3 dana.

Dobitak: neprocenjiv.

Rezultat je bio dvostruka korist - dobro “umontiran” materijal (barem sam ja tako mislio, dok nisam kupio original godinu-dve kasnije), kao i činjenica da sam album već preslušao do detalja.

Najviše muka u toj “montaži” stvarala upravo ova pesma - iz prostog razloga: negde na polovini pesme bend je (tačnije – producent Brajen Ino) je zaista usporavao traku, tj. kanal sa klavijaturom koji je, samim tim, itekako zavijao – i bili su potrebni sati da moj um prihvati da je na pola pesme snimak namerno usporavan, da to tako treba - što je za tinejdžera odraslog na 1.5 kanalu državne televizije i 1 muzičkoj TV emisiji mesečno bilo slično ideji sviranja klavira stopalima (Jerry Lee Lewis mi je otkriven kasnije) ili gitare gudalom (što je radio Jimmy Page.)

Prosto, bilo je van poimanja – ali, vreme te nauči da je u muzici sve moguće - kao i to da pop-muzika može nastajati cut-up tehnikom usavršenom činjenicom da materijal za cut nastaje na licu mesta, odsviran kao referenca na materijal koji je neko drugi od muzičara ostavio u studiju. No, o tome sam pisao na drugom mestu – a sada je vreme da procveta druga grana priče.

“Born under puches (The Heat goes on)” donosi jedan od najboljih tekstova koje je David Byrne ikada napisao – nizove jasnih asocijacija na odnos pojedinca (“Well, I’m a thumbler/Born under Punches/I’m so thin”) i sistema (“the hand speaks/the hand of a government man”), u okviru kojeg ti preostaje da se prikloniš ili sakloniš; niz asocijacija koje deluju lekovito ako si tinejdžer čija domovina se lagano kruni, a prolaz crnih limuzina oko zgrade bivšeg SIV-a zatvara čitav tvoj novobeogradski kvart dok ti stojiš na pešačkom prelazu držeći visoko podignuti istaknuti srednji prst, nadajući se da će te starci iza tamnih stakla videti. Ova pesma, iako ne pripada “revolucionarnom” soju donosi dovoljno kuraži za odbranu, dok u prodavnice stiže sve manje dobrih albuma a muziku na radio programu polako, svakog dana, minut po minut, odmenjuju “dodatni dodaci dodatka dnevnikovog dodatka”, nizovi rečenica čija repeticija sjajno otkriva njihovu besmislenost.

I bilo je neke koristi od tolikog uloženog truda da se sav taj besmisao preživi, čuvanjem zdravog prkosa i čiste glave, bilo je važno sačuvati dovoljno pozitivne energije za doček Dejvida na bini Sava Centra 2009. godine, kada je ponovo svirao ovu pesmu u okviru turneje “The Songs of David Byrne and Brian Eno”. Te večeri sam imao sreću da čujem jednu od “39 pesama” uživo u izvođenju njenog autora, što je već retkost po sebi, ali sam zapravo više uživao u činjenici da se poput zaraze proširila od prvog udarca ka hiljadi ljudi, koji mrdaju kukovima i ramenima, pevajući “All I want is to breathe/Won’t you breath with me”, svesni da postoje pesme koje zapravo nikada ne odlaze u fade-out.

The Heat Goes On.



Friday 9 April 2010

Mačka hrabrost i njena deca


Vratimo se najpre u hladni početak februara ove godine, oštar vetar i led.

Tih dana je Mačka došetala do vrata Aleksandrine kancelarije u Svetogorskoj, umiljavajući se do iznemoglosti svakome ko je prolazio stepeništem, toliko mršava da smo pomislili da nema više od 3-4 meseca. Umiljavala se toliko da je tog popodneva pao dogovor o njenom udomljenju.

Kratki pregovori sa roditeljima.
Prevoz, trk do Pet centra,
kućica, hrana, novi dom u Zemunu.
Zabavan nespokoj stare mačke koja je već godinama u kući neprikosnovena kraljica.

Nova mačka udomljena, srećna.

Nikadjekraj, kaže pesma.

Dva dana nakon udomljenja otkrivamo da joj je zadnja leva noga zapravo prilično povređena (kada spašavate životinju sa ulice ne zagledate joj šare i brojite buve, to dođe naknadno), toliko da jednog dana uopšte nije mogla da se osloni na nju, ili je svaki korak pun bolnih mjauka.

Prvi veterinar.
Zemun – Cvijićeva,
pregled, nedoumice,
preporuka za rendgen,
Cvijićeva - Zemun.

Drugi veterinar.
Cvijićeva - Blokovi - Zemun, natrag.
Rendgen,
Predlog operacije koja košta kao pristojno letovanje.

Preporuke,
nove preporuke,
treći veterinar.
Cvijićeva - Zemun - Bežanija, i natrag.
Operacija.
Trebalo bi da bude ok.

Nikadjekraj.

Treći veterinar iščezava netragom,
četvrti naređuje mirovanje mačke.
Možda će malo šepati čitav život, ali je neće boleti, što je jedino važno.

Moji prave malu „garsonjeru“ za mačku, sa sve rasvetom i radijom. (sumanuto, zar ne?)
I kako je mačka mirovala, tako se i debljala, što smo smatrali normalnim.

Sada ćemo iz te hladne zime i perioda februar-mart preskočiti do Uskršnjih praznika.
Tačnije na Veliki petak, kada smo zaista slučajno svratili do Zemuna na petnaest minuta,
a ostali tri i po sata.

Nikadjekraj.

Nije debljina bila od mirovanja i dobre hrane, tj. udobnijeg života.
I nije imala tri meseca kada smo je pokupili sa ulice, već barem šest.

Prosto, nismo očekivali da ima toliko meseci i da je zapravo sve vreme bila trudna, neki mačor je sigurno sustigao onako povređenu, zakoni prirode, opstanak i sve to.

Dok smo se motali oko mačke, počela je da se porađa.
Čista je slučanost (ili nije?) što smo u tom trenutku bili pored nje.
Četvrti veterinar je bio na putu.

Jedno.
Dva,
Tri,
Četiri mačeta sada čekaju na usvajanje.
Progledaće sledećeg vikenda.
Mačka Hrabrost je, naravno, presrećna, verovatno joj se i taster za predenje pokvario u međuvremenu, prede gotovo bez pauze. Bertold Breht je povodom drame koju koristim kao inspiraciju za naslov ovog posta negde zapisao da (parafraziram) „da za pravednu borbu za mir nijedna žrtva nije prevelika“. Sad se bavimo borbom za opstanak četiri dugodlaka šarena bića.

Mačku Hrabrost, naravno, ne damo – nakon svega što je pretumbala preko glave za ovih nekoliko meseci, verovatno je potrošila barem 3 od 9 života i preostalih 6 će nadamo se konačno provesti u nekakvom miru. Njena deca verovatno imaju i više od tog broja, jer je njihov dolazak na svet mirakul po sebi – da im Majka nije bila udomljena i operisana na vreme, ne bi ih ni bilo.

Elem, ovo četvoro njene dece uskoro će tražiti dom, jer naš mačkarijum ipak ima ograničene kapacitete.
Hajde sad.
Ako je potrebno, izdajemo i potvrdu o uličnom poreklu, jer najnovije informacije o uredbi koja je nedavno obnarodovana, koliko vidim – predviđa da se za takve ljubimce novouvedena taksa od 500 dinara - ne plaća.