Stari izumi koji bi mogli ulepšati novo vreme (u belome gradu)

Celodnevna indirektna interakcija sa okolinom (na ulici, u zgradi, u saobraćaju...) učinila je da se iskreno zamislim nad saznanjima mojih sugrađana. Zabrinuto shvatam da o nekim otkrićima i uveliko dokazanim zakonima još uvek nisu informisani i željan sam da im pomognem u edukaciji - time ubrzam njihovu integraciju u društvo, u kojem će, nadam se, ubrzo postati ugledni i korisni članovi koji će dole navedene istine - širiti dalje. Napamet, ali s razumevanjem.

Sila gravitacije – u Beogradu, kao i ostatku sveta (i po tome se takođe vidi da je Beograd uveliko svet, zar ne?) sila gravitacije čini da kese pune đubreta bačene kroz prozor retko dolete pravo u kontejner, najčešće udaljen nekoliko ili više desetina metara od zgrade. Sila gravitacije, naime, krivi putanju objekta izbačenog sa viših spratova i teži da njegovu putanju učini pravom linijom, što đubre (otpadak, ne čoveka) najčešće linearno dovodi pravo ka ulazu u zgradu ili krov nečijeg automobila. Neki drugi Njutnovi zakoni, otkriveni pre više od 300 godina objašnjavaju zašto se kesa puna otpadaka rasprsne pri susretu sa tvrdom površinom zvanom zemlja i zašto će tu stajati sve dok je neka druga sila ne ukloni (do sada nije otkriven i dokazan zakon o nestajanju nepotrebnih stvari, nestaju isključivo one koje su potrebne, ali to je druga tema).

Strujno kolo – ova tema je dokaz da se svojatanje imena i dela čoveka koji se onoliko bavio strujom svodi uglavnom na verbalni čin, nikako na primenu njegovih izuma u svakodnevnom životu. Rad i eksperimenti Nikole Tesle otkrili su, između ostalog, da u svakom strujnom kolu može postojati sklopka koja će kolo otvoriti ili zatvoriti. Veliki procenat liftova u zgradama Beograda koristi taj pronalazak: ukoliko su vrata/brava lifta otvorena, strujno kolo je takođe jotvoreno i teško je dozvati lift k sebi ukoliko prethodni korisnik strujno kolo nije zatvorio. Ovaj pronalazak takođe je, pretpostavljam, star stotinak godina i verujem da je krajnje vreme da se njegova primena konačno primi i u našoj sredini.

Motor je pogonska mašina koja energiju pretvara u mehanički rad. Prva teorija motora stara je gotovo dva veka, a Karl Benc je pre nešto više od stotinu godina čak uspeo i da napravi prvi od te sorte. U današnje vreme se pod nazivom motor obično podrazumeva sistem koji radi na principima termodinamike. Termodinamika je ime dobila uklapanjem dve grčke reči – "vrelina" i "snaga". Vrelina i snaga. Nigde se ne pominje zvuk, niti akustika.

Zašto, onda, verujete da je sirena deo automobila koji ga - pokreće? Još luđe, zašto verujete da je sirena vašeg automobila vlasna da pokrene drugi automobil? Mislite o tome.

Ukoliko bi, za početak, usvojili tačnost iskaza navedenih u ove tri teme - učinili bismo da dani vikenda, a verujem i oni radni - postanu osetno kvalitetniji i manje opterećujući po psihu čoveka, što, kaže psihologija – nije malo.

David Sylvian: Manafon [#2]

Dejvid Silvijen (David Sylvian) je konačno uspeo u potrazi koja je trajala decenijama: snimio je album lišen muzike, introspektivno remek-delo u kojem je jedina melodijska linija najčešće njegov glas, dok je sve ostalo podređeno improvizaciji, amalgamu šumova i zvuka koji čine "Manafon" albumom koji se ne sluša, već inspiriše da osluškujete samog sebe.

Od prvog takta (i stiha - "It’s the farthest place I’ve ever been/It’s a new frontier for me") do poslednje sekunde, ovaj album predstavlja stazu kojom će hodati unutrašnji emigranti, pedesetominutno isključenje iz svakodnevnice nakon čijeg isteka tišina lagano sleće poput prašine i prekriva celu scenu, dok u glavi zri jednostavan zaključak: nakon više od trideset godina putovanja od statusa pop-zvezde s početka osamdesetih i nosioca titule "najlepšeg živog čoveka" preko uloge muzičara koji se u anti-pop sfere upustio eksperimentišući tinjajućim žarom tuđih vatri – Silvijen konačno izlazi van okvira mnogih iscrtanih mapa i bez straha kreće u dalje istraživanje lišen strogih muzičkih formi. "Manafon" je dokaz da je ovaj čovek srećan u otkrivanju neistraženih predela, ali i veoma spretan da i tokom najdramatičnijih zvučnih, šuštavih improvizacija zadrži ton koji ga je krasio svih ovih godina i koji ga je učinio najudaljenijom planetom pop-sistema, čija je orbita - samim tim – i najduža.

Nedelja popodne, đubre-metni dan /nagađanja/

N.N. iz Cvijićeve ulice konačno uspeva da se oslobodi fotelja u kojima je njegova guzica provela tolike dane, nedelje i godine navijajući, psujući, pozivajući na rat, moleći za mir, pevajući, gutajući knedle, prebrojavaći procente na izborima najpre za Desne, onda Leve, onda Centar, onda Nezavisne, onda prestaje da broji, već počinje da meri rupu na sedalu i najpre je prekriva jastučićem, zatim malim ćebetom te na kraju ogromnim prekrivačem - tu rupu sve veću i veću, poput rupe u njegovoj duši i novčaniku, rupu koja je pretila da će u sebe usisati sve što je okruživalo, čak i svaku ideju ili pomisao da je vreme za promenu nameštaja, i zato je tu odluku doneo krišom, na putu do bakalnice.

Fotelja se oslobodio lako - u nedeljnom mirnom satu, kada komšije preterano ne mare šta se dešava van obima šerpe, zgodan trenutak.

Levu fotelju češće je prepuštao gostima, kada ih je bilo. Na njoj je još davno načet rukohvat, sve je počelo u sitnim satima leta 2002. godine dok je pokušavao ostati budnim očekujući da konačno ščepamo barem u basketu amere za vrat, i hrabro se držao sve do poslednje četvrtine tokom koje mu je od silnog umora klonula glava, kao i cigara u ruci – i nije ga ni dreka sa ulice i slavlje zbog isteka poslednje sekunde i osvojenog zlata prenula, već miris nagorelog skaja koji se širio prostorijom. To veče bolje pamti po tom otkriću – da je sedeo na skaju i da nije zlato sve što sija.

Desnu fotelju je od tada čuvao za sebe: u njoj je saznao i za postojanje pičijeg i svinjskog gripa; osetio da je Kina ipak ozbiljan igrač ali da on ne zna valja li tu navijati ili ne; rastao se od drugog oka u glavi; primetio da ni uragani nisu što su nekad bili i da ih sada nazivaju i muškim imenima; da je Škoda postala ozbiljan auto i da je teško moguće porediti sa onom koju je parkirao ispod prozora a pali je reda i održavanja motora radi; da krize više nisu samo lokalne već i globalne; da komšija sa trećeg više ne kiseli kupus već kupuje gotov u obližnjem hipermarketu, što mu je teško palo jer su ih priprema kaca i traženja kamena za kupus nekada zaista zbližavali.

Ne seća se da je sedeći u toj desnoj fotelji ikada poslao nekome poljubac, makar na dlanu; ne seća se lepe reči upućene preko ekrana; ne seća se nijedne nove pesme koja ga stvarno u srce takne i to ga brine; ne seća se ni kod koje police u bakalnici je sakupio hrabrost da umesto te fotelje koja ga je pratila kroz sito i rešeto tolikih dana unese u stan jedan novi, manji dvosed, na kojem se ipak može bolje razbaškariti u trenucima u kojima ne misli na kredit i u tokom kojih žmuri na činjenicu da je skaj sve nekvalitetniji - ali, ne mari, taj dvosed je kompaktniji, teških linija, dovoljno širok da bude ostrvo u olujama koje će tek doći.

(Ako je bilo koje od nagađanja pogrešno, ne marim. Više marim da li N.N. veruje da ostavljanjem ovoga na ulici zapravo čini dobro delo, jer nekome će trebati, u šta se uverava dok krišom viri preko simsa prozora, gledajući perače ulica kako zadovoljno sedaju u njih i odmaraju, dok tankuju vodu u cisternu u tihom nedeljnom popodnevu, u sred centra grada.)