Sunday 13 September 2009

Nedelja popodne, đubre-metni dan /nagađanja/



N.N. iz Cvijićeve ulice konačno uspeva da se oslobodi fotelja u kojima je njegova guzica provela tolike dane, nedelje i godine navijajući, psujući, pozivajući na rat, moleći za mir, pevajući, gutajući knedle, prebrojavaći procente na izborima najpre za Desne, onda Leve, onda Centar, onda Nezavisne, onda prestaje da broji, već počinje da meri rupu na sedalu i najpre je prekriva jastučićem, zatim malim ćebetom te na kraju ogromnim prekrivačem - tu rupu sve veću i veću, poput rupe u njegovoj duši i novčaniku, rupu koja je pretila da će u sebe usisati sve što je okruživalo, čak i svaku ideju ili pomisao da je vreme za promenu nameštaja, i zato je tu odluku doneo krišom, na putu do bakalnice.


Fotelja se oslobodio lako - u nedeljnom mirnom satu, kada komšije preterano ne mare šta se dešava van obima šerpe, zgodan trenutak.


Levu fotelju češće je prepuštao gostima, kada ih je bilo. Na njoj je još davno načet rukohvat, sve je počelo u sitnim satima leta 2002. godine dok je pokušavao ostati budnim očekujući da konačno ščepamo barem u basketu amere za vrat, i hrabro se držao sve do poslednje četvrtine tokom koje mu je od silnog umora klonula glava, kao i cigara u ruci – i nije ga ni dreka sa ulice i slavlje zbog isteka poslednje sekunde i osvojenog zlata prenula, već miris nagorelog skaja koji se širio prostorijom. To veče bolje pamti po tom otkriću – da je sedeo na skaju i da nije zlato sve što sija.

Desnu fotelju je od tada čuvao za sebe: u njoj je saznao i za postojanje pičijeg i svinjskog gripa; osetio da je Kina ipak ozbiljan igrač ali da on ne zna valja li tu navijati ili ne; rastao se od drugog oka u glavi; primetio da ni uragani nisu što su nekad bili i da ih sada nazivaju i muškim imenima; da je Škoda postala ozbiljan auto i da je teško moguće porediti sa onom koju je parkirao ispod prozora a pali je reda i održavanja motora radi; da krize više nisu samo lokalne već i globalne; da komšija sa trećeg više ne kiseli kupus već kupuje gotov u obližnjem hipermarketu, što mu je teško palo jer su ih priprema kaca i traženja kamena za kupus nekada zaista zbližavali.

Ne seća se da je sedeći u toj desnoj fotelji ikada poslao nekome poljubac, makar na dlanu; ne seća se lepe reči upućene preko ekrana; ne seća se nijedne nove pesme koja ga stvarno u srce takne i to ga brine; ne seća se ni kod koje police u bakalnici je sakupio hrabrost da umesto te fotelje koja ga je pratila kroz sito i rešeto tolikih dana unese u stan jedan novi, manji dvosed, na kojem se ipak može bolje razbaškariti u trenucima u kojima ne misli na kredit i u tokom kojih žmuri na činjenicu da je skaj sve nekvalitetniji - ali, ne mari, taj dvosed je kompaktniji, teških linija, dovoljno širok da bude ostrvo u olujama koje će tek doći.

(Ako je bilo koje od nagađanja pogrešno, ne marim. Više marim da li N.N. veruje da ostavljanjem ovoga na ulici zapravo čini dobro delo, jer nekome će trebati, u šta se uverava dok krišom viri preko simsa prozora, gledajući perače ulica kako zadovoljno sedaju u njih i odmaraju, dok tankuju vodu u cisternu u tihom nedeljnom popodnevu, u sred centra grada.)

Tuesday 8 September 2009

Simple Minds u Beogradu: Promise me a Miracle!

Dolazak Echo and The Bunnymen u SKC i današnju najavu koncerta Simple Minds (11. novembar, Arena) prihvatam ne samo kao kompenzaciju za prolećno otkazivanje DM, već i kao priliku da konačno sakupim i polepim nedostajuće sličice u stari album, ma neka su sličice pomalo musave i izuvijanih ivica od silnih tapki i nošenja po džepovima, nije važno.
Albumi iz njihovog "zlatnog perioda" – tačnije trilogija "Sons and Fascinations"/"New Gold Dream"/"Sparkle in The Rain" važne su tačke celokupnog post-teenage perioda dobrog dela generacije rođene početkom sedamdesetih, odnosno - da budem precizniji – plutanje beskonačnim brojem sitnih sati letnjih noći uz "Someone Somewhere in Summertime" ili "This Earth You Walked Upon" jednostavno je bilo odrastanje, važna lekcija novog romantizma i poetike, ako razumete šta želim da kažem. Naravno – i tada je bilo vidljivo a sada dobro znam da je poetika Džima Kera često nategnuta i sklona iznenađujućim padovima; odavno sam svestan da je tu ponekad bilo i previše lošeg ukusa i nerazumnih poteza; da se Džim Ker nikada nije pomirio sa činjenicom da najveći hit ("Don't You") nisu sami napisali i da su je odsvirali i otpevali gotovo slučajno a onda i na silu (u planu je bio Brajan Feri!); od prvog takta "Theme For Great Cities" sa "Sons..." je jasno da su za "onaj" zvuk Simple Minds zapravo najzaslužniji bili nekadašnji basista i klavijaturista, čijim se majstorijama i danas divim, a tek onda preživeli dvojac Ker-Burčil koji će stati uskoro na scenu Arene; potpuno je jasno da su poslednji veliki album snimili pre 25 godina a da neke nije uopšte trebalo da snimaju; no ipak, kako se na poslednjem albumu "Graffiti Soul" mogu naći dobri pasaži i kako to već liči na neko dostojanstvenije starenje - elem, isto tako je teško sve gorenavedene grehe neoprostiti čoveku koji je svojevremeno uspeo da smota Krisi Hajnd i snimi pesme poput "I Travel", "Big Sleep", "Promised You A Miracle" ali i sjajnu "C Moon Cries Like A Baby" – što je sasvim dovoljno da konačno, sa zakašnjenjem od 25 godina (prvi koncert u Beogradu 2005. sam nesrećno propustio) mogu da i uživo čujem nešto od gore navedenog, konačno odsanjam do kraja "New Gold Dream".

Ili nastavim da sanjam.

Zanimljivo je, a sada sam siguran da nije slučajnost: sjajni instrumental "A Brass Band in African Chimes", kojeg se ponosni vlasnici maksi singla "Don't You Forget About Me" svakako sećaju sa B-strane vinila bio je donedavno poslednji traženi snimak, jedini komadić mozaika onoga što sam čuvao na trakama i vinilu tokom osamdesetih i čije me je nedostajanje donedavno žuljalo poput kamenčića u cipeli. Pronašao sam ga pre nekoliko nedelja, integralnu verziju od 9 minuta. Slika je kompletirana, ja pripremljen za prve taktove "Moscow Underground", pesme kojom SM otvaraju koncerte na ovoj turneji. Očekujem Miracle.


Snimak je iz 2007.
Letnji izveštaji sa turneje tvrde da je ovo koncertna lista pesama:

Moscow underground
Stars Will Lead The Way
See The Lights
I Travel
Waterfront
Big Sleep
Don't You (Forget About Me)
Hypnotised
Promised You A Miracle
Glittering Prize
Someone, Somewhere in Summertime
New Gold Dream
Alive And Kicking

Encore One
Home
Sanctify

Encore Two
This is It
Ghostdancing

Update: P.S. Kako je bilo na koncertu - procitajte ovde >>


Sunday 6 September 2009

A Complete History of My Sexual Failures

Razvoj i dostupnost tehnologija nisu u proteklih nekoliko godina ostavili traga samo na Mreži, definitivno prenaseljenoj neprebrojivim privatnim istorijama, sadašnjicama ili sanjanim budućnostima – > film kao medij i format koji sada "svako može kreirati" takođe doživljava promenu, konačno ispunjavajući Vorholov san o minutima slave.

U vremenu neverovatne količine dokumentaraca koji otkrivaju istinu posvećenih katastrofama, atmosferskim promenama, tajnim društvima koja kriju tajne od sebe samih i zaverama koje se granaju kao loši X-100 romani a čija se verodostojnost ljulja pametnim guglanjem, Kris Vait je kreirao dokumentarac koji pokušava da odgovori na mnogo teža pitanja od gore navedenih, fundamentalno-atmosfersko-zavereničko-kosmičko-kalendarskih:

Zašto mi se neprekidno dešava da budem ostavljen?
U čemu grešim?
Zašto moje bivše devojke ne žele da pričaju o tome?
Zašto sam... disfunkcionalan?
Da li je ijedna žena raspoložena za seks sa mnom?
Zar je moguće da samo moja priča nema Happy End?

Ovaj suludi koncept prikazivanja prljavog veša (metaforično), skidanja gaća pred kamerom (nije metafora), razotkrivanja svih sumnji i strahova prosečnog single nezaposlenog i zapuštenog tridesetogodišnjaka nije samo low-budget High Fidelity – ovo je ujedno veoma zabavna pokazna vežba kako je moguće od sopstvene mizerije skovati srećnu zvezdu: "A Complete History of My Sexual Failures" već je sakupio impozantnu količinu nagrada i nominacija (Sundance, Bafta...) a Krisa učinio zvezdom na čiji uspeh će vas, možda, opomenuti pametniji i lepši deo publike, ukoliko ovaj film gledate udvoje, pre no što zamračite sobu. Ne pokušavajte odbranom da je "film najveća iluzija". Bez obzira na sve promene tehnologije, formata i Mreže - "film je istina, 24 puta u sekundi" (Godar).