Do kraja sveta

Nakon duge potrage.

Nakon duge potrage koje je vodila uzvodno, sve do prvih izvora Mreže.

Nakon duge potrage koja je vodila uzvodno, sve do prvih izvora Mreže, Univerzitetskih foldera koji su postavljeni za opšte dobro pre više od decenije, delovi statistike prekriveni statikom, skriveni digitalizovani snimci pesama Pigmeja, za kojima sam, kažem dugo tragao.

Glasovi malih ljudi koji decu Evrope ostavljaju zanesenim ili uplašenim, koje je Grejem Revel iskoristio u nekoliko pasaža muzike za film „Do kraja sveta“ - najbolje se mogu čuti u samom kraju „Love Theme“, odmah levo, na metar od velikog čela koje svira Dejvid Darling, bliže mikrofonu, bliže uhu.

Konačno pronalazim originalne snimke, stare gotovo kao i ja.

Same pesme su mnogo starije, prenose se hiljadama godina, sa glasne žice na drugu i ti glasovi su otišli i Vojadžerom u daleki Kosmos, da se vrate tački iz koje je su potekli.

Razgrćem radne nedelje, dane, sate, ne bih li pronašao prostor za ponovno gledanje filma, koji nakon čitave decenije od poslednje projekcije više pamtim po soundtracku i osećaju koji nas je obuzimao, pred lošim VHS kopijama.

Mislim na Njega i Solveg, razdvojene.

Buđenje (Dali's Car)

Dugo godina album „The Waking Hour“ mogao se naći na listama „najgorih svih vremena“, “nepotrebnih saradnji XX veka” i sličnih, obično pri vrhu liste, odmah nakon Lu Ridovog „Metal Machine Music“ i Džegerovih solo albuma.

Očekivanja su, zapravo, bila prevelika.

Susret jednog od najboljih basista osamdesetih godina (i kasnijih dekada), multi-intrumentaliste čije se sazrevanje može pratiti kroz diskografiju benda Japan – Mika Karna (Mick Karn) i jednog od najupečatljivih vokala gothic ali i pop muzike uopšte – ex-Bauhaus Pitera Marfija (Peter Murphy) deluje kao „tim snova“, dvojac kojem kormilar nije potreban. Pod imenom Dali’s Car objavili su svega jedan album, kojim se Karn više ponosi od Marfija, ali o saradnji nerado govore.

Saradnja deluje iznenađujuće i danas, dvadeset i tri godine kasnije. Obojica su, gotovo u istom trenutku, ostali bez matičnih bendova. Japan se pod teretom finansijskih dugova, ali i „umetničkih neslaganja“ (zapravo preljube, ali to je druga tema) ugasio 1982, dok su Bauhaus nakon „Burning from the Inside“ odsvirali oproštajni „Rest In Peace“ koncert i nastavili da rade u dve frakcije. Karn je upravo završio polu-uspešan solo album „Titles“, često bio pozivan da gostuje na albumima većih zvezda, dok je Marfi u to vreme bio najpoznatiji po reklami za „Maxell“ kasete koju je režirao Ridli Skot (Scott).

Zvuk albuma „The Waking Hour“ teško je definisati, kao što je teško i nastajao – mnoge od pesama nastale su tako što su Marfi i Karn razmenjivali trake poštom, bez susreta u studiju – verovatno inspirisani radom Brajena Ina (koji je snimio album „Dali’s Car“ 1974, uzgred budi rečeno). Na momente blizak Japan zvuku, često bliži Tuxedomoon diskografiji, zasnovan na fascinantnim linijama koje su prštale iz Karnovog fretless basa koji je na tragu radova Pastorijusa (Jaco Pastorious) i ritam mašini – album je doneo svega jedan polu-uspešan singl – „The Judgement is the Mirror“ i nekoliko zanimljivih komada poput „In His Box“, „Dali’s Car“ i „Create and Melt“. Ostatak je zaista samo za okorele obožavaoce.

Smatram se obožavaocem. I danas potpuno fasciniran Karnovim umećem, koga bih slušao i dok žice premazuje voskom, raspoložen da slušam Marfija čak i da čita telefonski imenik (dakle – zablesavljen formom više no suštinom u ovom slučaju) pamtim prvo slušanje albuma sa Maxellove „normalke“ od 60 minuta; sećam se pogleda sa stene u Rabcu, pravo ka Dalmaciji; Andreja koji, sa željom da uštedi na baterijama za kasetofon kasetu premotava filterom cigarete (aha!); mirisa Jadranskog mora u predvečerje; radosti kada je Miško iz KST-a izbacio na berzu prvu piratsku kopiju albuma na CD-u; mnogih sati u kojima sam slušajući „Waking Hour“ dosezao potpuni mir, poput onoga koji je Marfi mnogo godina kasnije pronašao u Sufi muzici i filozofiji.

Paradoks: iako zaista loše kotiran, album je dobio jednu nesvakidašnju pohvalu - profesor MekBrajd sa Mičigenskog Univerziteta naredio je učenicima da slušaju Dali’s Car, zato što je struktura akorda ista kao kod Betovena!(*)

Ne znam šta bi Ludvig odsvirao na to.

Odnedavno, reizdanje albuma (plus dva bonus snimka) dostupno je na Amazonu svima osim građanima države čiji su porezi na on-line kupovinu veći od vrednosti samog artikla. Dok se isti ne pojavi na drugim adresama - kompletni tekstovi pesama dostupni su ovde.

(*) – izvor „Rock“, 1987, intervju Saše Stojanovića.

.

Tortica

Jedan od važnih dokaza da smo „ponovo svet“ posle oktobra 2000. godine bio je tihi povratak Krašove „Tortice“ na rafove prodavnica Srbije.

Sve dok se nije vratila, nisam znao koliko mi je nedostajala.
Ni danas ne znam po čemu je posebna: vafl preliven čokoladom, jedva 25 grama, dva do tri zalogaja, dok se mnoge mrvice čokolade rasipaju po rukama, teraju te da dok uzimaš griz istovremeno mahnito „usisavaš“ vazduh, ne bi li što manje mrvica završilo rasuto po odeći. Ništa posebno. Zapravo, prilično komplikovano za uživanje, kompetitivna propast u odnosu na sve sjajne&divne slastice koje su nam ponovo dostupne. Ne sećam se nijednog oglasa, TV spota, rečenice koja bi me "doživotno" vezala za „Torticu“

Možda je prosto sećanje na detinjstvo, pojavu prvog pravog tetrapak soka na slamčicu (PKB – Juicy Fruit, mala žuto-zelena pakovanja, ne ona u foliji, 5 ondašnjih dinara komad), sladolede „u fudbalskoj lopti“, dugačke raspuste, slušanje prvih ploča, najavu Vlade Čeha „Danas će biti izuzetno vruće, čak 31 stepen“, „Kva-kva top“, stih iz stare pesme grupe Film: „Oh, hvala ti čovječe za sreću iz staniola“, Nedeljni Zabavnik i kako sat koji ne radi pokazuje tačno vreme, filmovi sa super-8, letovanja na Mljetu i slobodno trčanje po čuvenoj „Meliti“, vrhunac pionirske subverzije oličen u pesmici

„Josip Kraš,
heroj naš,
borio se, borio –
i u keks pretvorio“.

i to pevano u pola glasa, za svaki slučaj.

„Tortica“ se i dalje teško nalazi u prodavnicama (čast „stranim“ lancima), ja sve teže pronalazim pukotine u svakodnevici koje vode ka vremenu čistom, nesavršenom i slatkom, poput ovog iz staniola.

U novom, nastupajućem isolation procesu, odbrana suvereniteta ove slastice jedan je od važnijih zadataka.