Polifona terevenka

Počelo je gotovo slučajno. Među stotinama foldera iz kojih se prelivala razna poznata i nepriznata muzika a koje je Marija donosila (i koja će reći "Ti si budala i kreten, to nije bilo slučajno!") našao se i njihov EP "Wait", koji je, pored ostalog krasila fenomenalna obrada Kobejnovog (Cobain) "Lithiuma", jedan od onih covera koji zasene original neočekivanim tumačenjem, uz svu počast autoru. Već na prvom refrenu, onom zlosutnom "Yeeeeeaaaa-yeeeeeh", obožavao sam The Polyphonic Spree, ne znajući iz kog sazvežđa taj zvuk oupšte dolazi (posle se ispostavilo: Dalas, Teksas, potpuno neočekivano)

The Polyphonic Spree je čudesna grupa(cija), koja okuplja između 13 i 27 muzičara - desetak pevača i pevačica (hor, zapravo), naravno gitare, bas, bubanj, klavijature, ali i flautiste, harfiste, solistu na cevastim zvonima i koješta još - što njihov zvuk čini jednim od najspecifičnijih koje sam ikada čuo. Godinama su nastupali obučeni isključivo u belo, što je u kombinaciji sa razdraganim, fascinantnim zvukom koji stvaraju podsećalo na red heruvima potpuno uzbuđenih otkrićem LSD-a, spremnih da posvedoče u njegovu uzvišenost pred Svevišnjim.

Nekoliko činjenica:

Osnovani na zgarištu Tripping Daisy. Njihovu pesmu "Light & Day" su Volkswagen & iPod koristili za joint venture kampanju. Bili su predgrupa Bouviju na "Reality" turneji, a na njegov nagovor su svirali i sa The Divine Comedy. Pronaćićete ih na soundtracku "Eternal Sunshine of A Spotless Mind" Mišela Gondrija, na "Nobel Prize Peace" koncertu 2004. godine najavljivali su Vangari Mathai, prvu crnu ženu dobitnicu Nobelove nagrade za mir. Nedavno su komponovali i za Adidas. Više ne nose samo belo. Ostali su dovoljno neozbiljni da kreiraju X-mas čestitke poput ove.

Nekoliko impresija:
The Beach Boys iz "Pet Sounds" faze greškom ulaze u studio u kojem The Spiritualised i The Pixies pokušavaju zajedno da sviraju materijal za "BossaNovu", dok se za miks pultom sjajno zabavljaju The Flaming Lips i tonac Mercury Rev, tog dana potpuno trezan, razmatra da li neki pasaži isuviše liče na Bouvijevu "Alladin Sane" fazu. Sve to ekipu iz The Polyphonic Spree ne remeti preterano. Potpuno su posvećeni želji da stihovi "It's like running away with the wind in my face/It's like flying/And you and I are open wide" budu tako otpevani i odsvirani da pokreću ne samo moždane vijuge već i stopala, da odskoče od poda. Visoko.... "I get around the world on your freeways"

Nekoliko korisnih linkova:

official site: http://www.thepolyphonicspree.com/

tekstovi: http://www.songmeanings.net/artist.php?aid=13612

za prvo slušanje: "Mental Cabaret" i "Running Away"

Nik Stivenson: "Dejvid Bouvi" (knjiga)

"Obožavaoci su Bouvija pretvorili u kulturni resurs koji se mogao drugačije interpretirati u zavisnosti od njihovih promenjivih životnih situacija. Zapravo, Bouvi ima ulogu hiperteksta, jer obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju. Onda se ova informacija prevede i shvati u kontekstu njihovih života koji se menjaju.

U tome je uočljiva Bouvijeva pozicija centralnog autoriteta. Bouvi se ceni kao "učitelj", kao "dobar mentor", kao neko čiji su rad i muzika stalna inspiracija (...) U društvu gde tradicionalne koordinate porodice, klase i crkve slabe, ljudi traže nove oslonce i značenje koja bi dali svom životu i trenutnom iskustvu (...) 

Sada se nailazi na nešto što liči na paradoks: ako je Bouvi, obezbeđujući polutrajno prisustvo, životima ovih obožavalaca dao oblik, onda je to postigao obezbeđujući promenu. Drugim rečima, Bouvi je smislio šifru mogućnosti pronalaže sebe i način bavljenja promenom. Obožavaoci Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života."
- Nik Stivenson, u knjizi.

*

"Ja umirem. ti umireš. Sekundu po sekundu, sve je prolazno.
Je li to bitno? Da li gnjavim?" -
Dejvid Bouvi

Sеćam se zime 1983, tada popularni časopis "ITD" objavljuje specijalni podlistak posvećen Bouviju, vreme najveće slave, opšta histerija "Let's Dance" albumom i turnejom.
Dobar deo tog dodatka verovatno i danas znam napamet, neke sentence se ne zaboravljaju, poput plivanja.

Dvadeset i pet godina kasnije, postaje nam dostupna mnogo serioznija, lišena velikog dela (zapravo nevažnih) romansiranih detalja - sjajna knjiga Nika Stivensona: "Dejvid Bouvi - slava, zvuk i vizija" (Klio, 2007). 
Ova knjiga vam neće pomoći da bolje sagledate hronološki tok njegove karijere, ali to nam više nije ni potrebno. Ona će nam pomoći da bolje razumemo šta i zašto se je ona išla tim tokom.

Iz ugla okorelih obožavalaca često prestroga prema fazama u kojima Bouvi ni sam nije znao šta zapravo radi, iskrena kada se bavi lutanjima i manipulacijama kroz koje je prolazio, puna oduševljenja u delovima koji su posvećeni "Zlatnim godinama" ali i pažnje u poglavlju dijaloga sa obožavaocima.

Neki albumi sada postaju jasniji, neki stihovi još draži. 

Ovo je obavezna lektira za one koji se smatraju poštovaocima i obožavaocima.
Dobar sažetak knjige može se pronaći i ovde.

P.S.
Dodajem link ka sjajnom tekstu Dragana Ambrozića - "Poslednji čovek u Evropi"
(Vreme, novi broj)