Poslednji frtalj odlazi u fejd-out, kao i neke od poslednjih dragocenih radijskih emisija u kojima ste mogli da otkrivate noviju muziku: još ih je manje na FM skali nego pre nekoliko nedelja. U ovom miksu ima pesama kakvih je sve manje na skali - ali to možda i nije loše. Jer muzika je čudna biljka: kada je strpaš u ilegalu, ona u tom podrumu krene da džiklja drugačije i ponovo počinje da menja svet. Videćete. Za kraj godine, da otkrijem unapred barem imena: YACHT, Bobby Caldwell & Jack Splash, Blackalicious, Patawawa, New Order, U.S. Girls, Laurie Anderson, Lissie, Benjamin Clementine, Son Little, Lou Doillon, Joe Jackson, Eleni Mandell, Khruangbin, Nadia Reid, Patty Griffin, Natalie Merchant, Martin Courtney, Low, Moving Panoramas, Mercury Rev, Foreign Diplomats, Deerhunter, Suede, Traams, Beach Slang, Guy Garvey, Fat Freddy's Drop, Dexter Story, Vieux Farka Touré & Julia Easterlin, Daby Toure, Artan Lili, Partibrejkers, Jarboli, Stuttgart Online, Nežni Dalibor, Ana Ćurčin, Stray Dogg i naravno zna-se-ko za kraj.
Jedna pesma će biti emitovana 2x, a nabrojaću i emisije koje vredi pratiti na mreži, zarad zdravlja duha & sluha.
Snimak sa ovogodišnje TEDx ZemunED konferencije konačno je dostupan na mreži :) Dvadeset minuta o tome zašto nam je muzika važna, kako utiče na naše živote, koliko vredi, kako se nekada slušala i - šta se krije ispod jedne naizgled bezazlene pesme.
"Početak knjige podseća na šahovsko otvaranje partije.
Izbor je veoma ograničen, posledice su proučene, ekscentričnost se kažnjava. Ukoliko autor bezumno otvori partiju topovskim pešakom, iskusan čitalac će odmah postati oprezan. Sa druge strane, standardni potez E2-E4 ne znači ništa, jer može da dovede do bilo kakvih, čak i neverovatnih, posledica. Otvaranje partije uopšte ne mora da razotkrije tajne zamisli. Ono ne govori toliko o sadržaju knjige koliko o temperamentu autora. Ponekad je to osnovni tonalitet, ponekad varljiv potez što uspavljuje budnost, ponekad izazov (tradiciji ili strpljenju) i uvek sugestija čitaocu koji je dužan da zastane na prvom pasusu kako bi se orijentisao u okruženju i shvatio gde se to našao i šta da očekuje. Prva fraza nam je važnija od poslednje. Ukoliko ste stigli do kraja knjige, ona od vas više nikuda neće umaći, ali početak može da bude fatalan za odnos sa autorom. Kako se tako nešto ne bi dešavalo, u detinjstvu sam, žureći da stignem do radnje, u avanturističkim romanima propuštao prvo poglavlje. Sada ga cenim više od ostalih. Brzo zadovoljavajući potražnju, popularni pisci su pisali knjige unedogled, međusobno slučne, koje su bile sačinjene od spremljenih blokova i skupa klišea. Sama banalost ih, međutim, ne čini lošim. Naprotiv, ona stvara plato koji čitaocu daje neophodan nivo ukusa. Za mene on prolazi negde između Aleksandra Dime i Žila Verna. Njihovi najbolji romani počinju na sličan način. Evo Tri musketara: Prvog ponedeljka meseca aprila, 1625, grad Meng... A evo početka Dece kapetana Granta: Dvadeset šestog jula 1864, pod jakim severoistočnim vetrom, plovila je punom parom velelepna jahta po Severnom kanalu. U oba slučaja, pisci nam saopštavaju mnogo nepotrebnih detalja. Uprkos onome što govori intuicija, prilike mesta i vremena malo šta znače. Uzalud ćemo u njima tražiti neki poseban smisao. Ponedeljak se može zameniti utorkom, a dvadeset i šesti juni, dvadeset sedmim, i u pripovedanju se ništa neće promeniti. Izabravši bilo koju polaznu tačku, prve reči autor piše zarad zaleta. Knjiga započeta na taj način obećava mnoštvo arhitektonskih preterivanja zbog kojih i čitam ponovo ona remek-dela što se mere zrelim dobom. Takvi romani su prostrani, oni ne smeju da stežu, u njima ima mesta za nepotrebne, besmislene reči, junake, tomove. To je književnost za čitaoca koji nije štetan: ona je nadmena i ne žali njegovo vreme. Drugo je Puškin. O njegovim debijima najbolje je suditi po nacrtima, u kojima nema skoro ničega, osim početaka. Važno je da je baš ono što potpuno neobavezno za odlomak koncepta, prisutno uvek. Po svoj prilici, u Puškinovoj prozi lišenoj ritmičnog stiha, Puškinu je potreban kamerton, provera zvuka i napet zaplet: Gosti se okupiše u dači. Fraza liči na dokaz i navodi na zaključke. Dača je privatna letnja zanimacija sa dokonim razgovorima i srećnim, no kratkim, sezonskim romansama. Nije uzalud iz jednog takvog fragmenta, kako je priznao Tolstoj, izrasla Ana Karenjina. Ali meni se, ipak, čini da je čuveni početak te knjige došao iz prve rečenice drugog Puškinovog odlomka, Romansa u kavkaskoj banji, gde je "u domu Katerine Petrovne bila velika gužva. Ta "gužva" se preselila u Anu Karenjinu i postala još veća: Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. U kući Oblonskih prava je uzbuna. U tom čuvenom početku prva rečenica pripada onom Tolstoju kog volim mnogo manje nego autora druge rečenice. Njegova maksima zvuči banalno, ali nije banalna. Nešto poput "Volga se uliva u Crno more." Kao sve navodno opštepoznate istine, i tu je potrebno proveriti na sebi i okolini. Da bismo se uverili u prividnost aforizma, dovoljno je da ga preokrenemo. Postavivši ga naglavačke, on se pokazao podjednako verodostojnim i lažnim. Sve porodice nisu nalik jedna na drugu, što Tolstojev obrt čini i mogućim. On se ispoljava u tome što autor čitaoca baca u roman, kao Homer svoje slušaoce in medias res: "Srdžbu mi, boginjo, pevaj..." Tako je počinjala književnost, i tako, bez osvrtanja na nju, počinje i Tolstoj, ali od druge rečenice. Samo po njoj, tvrdio je Šklovski, i treba suditi o piscu." (Aleksandar Genis: "Časovi čitanja", stranice 20-23, izdanje "Geopoetika", 2015.) .
što ne menja moj odnos prema domovini osnovanoj na današnji dan,
a koju nemam
već dvadeset i pet godina.
Ovaj dan me podseća i na poslednje velike žurke u sezoni,
još samo tih dana su roditelji po placevima & rančevima i onda sledi pauza sve do kraja marta,
Upadamo u stanove, ili mi upadaju u stan, uglavnom se ne zna ko je domaćin,
ali to nije ni važno, do jutra ćemo se već svi upoznati, barem oni koji ostanu na nogama.
U čast svega toga, puštam mašti na volju: prvo himna u Kojinoj izvedbi, zatim The Clash i Godfathers, i tako dalje... Do koje godine i koje države ćemo stići do kraja, nije ni važno,
zato se ova lista i zove "Pusti maštu na volume".
Dobro, videćete da pored gramofona i CD plejera ima i novijih albuma... ima nešto i u empetriju :)
sve to u okruženju u kojem da bi uspeo - moraš da improvizuješ.
Zato -
džez.
Iako je pred tobom dva sata uglavnom novije produkcije - ne brini - i dalje se svira odličan bi-bap, swing, lep neki džez, sinkopa ima taman toliko da ne zaspiš, biće i standarda i pesama koje sigurno već znaš, ali u drugačijim aranžmanima... Esperanza Spalding, Katie Thiroux, Jose James peva Billie Holiday, Harold Mabern i Norah Jones zajedno obrađuju standarde, pridružiće im se nešto kasnije i Gary Peacock Trio, Duško Gojković i na kraju - Bojan Zulfikarpašić,
Hajde da učinim koliko mogu da ova fotografija ne postane novo "Andrićev" citat ("Dođu tako nekad vremena...") ili "Radmilovićev" citat o gluposti i smrti - jer, dalekosežno, kriva srastanja uvek učine da neko na kraju stvarno misli da se akcija zvala "Milosrdni anđeo", da Blur nisu dozvolili korišćenje "Song 2" američkoj vojsci zbog bombardovanja, da je Nirvana na albumu napisala da "nije za pse i Srbe" ili, ako se zagledamo u malo dalju prošlost - da je stari Jug-Bogdan imao devet sinova i da je Branković izdao Lazara. Par klikova i pažljiv izbor ključnih reči je ono što bi Vam dalo neke tačne odgovore.
Fotografija koja kruži mrežom kao dokaz da su u Parizu održavani protesti protiv NATO bombardovanja SRJ nastala je, dakle, u Londonu, aprila 1999. godine i autor te fotografije je tadašnji reporter agencije AP - Entoni Harvi (Anthony Harvey). Brza pretraga baze Getty Images otkriva još fotografija sa tog događaja - te da je u prvim redovima kolone bio i član Parlamenta, Toni Ben, koji je na skupu i govorio (link) >>
To što fotografija ne potiče iz Pariza, ne znači, naravno - da u protesta u Parizu nije bilo.
Bilo ih je i u San Francisku, sve do juna te godine, kao i drugim gradovima sveta, naročito u Kini, nakon što je pogođena njihova ambasada u Beogradu (link, Getty Images >>)
O protestima u Parizu tokom proleća 1999. može se, u dva klika, pronaći da je ih je bilo više, da se na protestima okupljalo oko 10.000 ljudi, i da su ih organizovali članovi Komunističke partije Francuske, mirovna udruženja, Trockisti, itd (link) >>.
Na tri klika ćete pronaći i informaciju o peticiji koju su potpisivali intelektualci i pisci Francuske, a sa ciljem da se bombardovanje SRJ prekine.
Sve ovo nije zabeleženo, linkovano i kliktano da bi obesmislilo želju onih koji se već drugi dan po mreži suočavaju sa raznim ališistima i uporednim brojačima žrtava - da imaju nekakav dokaz da je stvari nemoguće tako lako polarizovati i da ih je pogrešno - generalizovati.
U raspravama se valja koristiti tačnim informacijama - čime će eventualna... pobeda (?) biti značajnija i možda dugotrajnijeg dejstva. (Postoji tu jedna strašnija stvar od pogrešnog navođenja lokacije gde je fotografija nastala. Jer, raspravlja se uglavnom na temu da li sažaljenja mogu i treba da se porede.) .
Pesme koje nikada niste čuli, one koje niste čuli godinama i one koje nikada niste čuli u ovim verzijama.
Stray Dogg, Natalie Merchant, Cowboy Junkies, Grant McLennan, Wilco, The The, Tom Waits, Cowboy Junkies, novi Los Lobos, Nick Cave, Veliki Prezir, Darko Rundek, Lou Doillon, tu je i Luciana Souza, koja je, uz Koenovo dopuštenje, ozvučila i stihove pesme "Razlaz" ("Split") iz njegove "Knjige čežnje".
Ima tu pesama koje ćeš svakako poželeti da podeliš sa nekim.
Nije prekasno da to uradiš.
Uzgred, noćurak je - naravno - onaj cvet što rascvetava samo noću.
Umesto pesama koje podsećaju na ono što smo već pregrmeli - ili na to na šta smo nekada bili spremni, umesto rifova i pokliča na srpskom, koji bi sada izazvali više tuge nego ohrabrenja-
danas u pomoć pozivam crnu fank-soul braću i sestre, možda njihove pesme pomognu u buđenju kuraži - jer šta je logičnije nego da crnci Evrope traže pomoć u tim stihovima i bitovima, i to iz vremena šezdesetih i sedamdesetih?
Na listi su: Stevie Wonder, Marvin Gaye, Willie Hutch, Lou Rawls, Staple Singers, Charles Wright & The Watts 103rd Street, Junior Walker, Sly & The Family Stone, Sir Joe Quarterman & Free Soul, Gil Scott-Heron, John Legend & The Roots, Poets of Rhytm, Undisputed Truth, The Temptations, Quincy Jones.
U emisiji obećani tekst pesme: "We are amazed but not amused/By all the things you say that you'll do/Though much concerned but not involved/With decisions that are made by you
But we are sick and tired of hearing your song/Telling how you are gonna change right from wrong/'Cause if you really want to hear our views/
You haven't done nothing
It's not too cool to be ridiculed/But you brought this upon yourself
The world is tired of pacifiers/We want the truth and nothing else, yeah
And we are sick and tired of hearing your song/Telling how you are gonna change right from wrong/'Cause if you really want to hear our views/You haven't done nothing
(Jackson 5 join along with me say doo doo wop)
We would not care to wake up to the nightmare/That's becoming real life
But when mislead, who knows a person's mind/Can turn as cold as ice un hum
Why do you keep on making us hear your song/Telling us how you are changing right from wrong/'Cause if you really want to hear our views/You haven't done nothing"
Vi (koji ste pali u vatru zbog priče o knjizi koja je među "najprodavanijim knjigama na Sajmu"), dakle, verujete da je beogradski Sajam knjiga vrhunski organizovana manifestacija - što podrazumeva, pored ostalog, da se svake večeri sakupljaju podaci od svih prisutnih (ili barem većih) izlagača/izdavača na Sajmu, koji se ubacuju u centralni sistem koji će napraviti listu najprodavanijih knjiga tog dana?
"Pa vi dosta toga ne znate, za svoj uzrast" - da se poslužim starim džinglom B92. Šestog dana održavanja Sajma objavljena je, konačno, lista najprodavanijih naslova pojedinačnih izdavača >> - i u tom tekstu otkrićete da se među najprodavanijima nalaze i "Mi deca sa stanice Zoo", Efraim Kišon, zbirka svetske kratke priče "Skrati priču" (izvrstan izbor autora), David Albahari, Varufakis, Orhan Pamuk, Aleksandar Genis, Dejvid Birn, Danijel Goleman, Umberto Eko, Oto Horvat, Alesandro Bariko, kao i Egzeperi i Antonio Tabuki. To i dalje nije, dakle "Lista najprodavanijih knjiga na Sajmu", već izveštaj pojedinačnih izdavača i izlagača. Na internet stranici Sajma knjiga ne postoji top-lista najprodavanijih te je logično pitanje: šta/ko je izvor te "Top-liste"? Da su neke knjige sumnjivih umetničkih ili estetskih dometa dobro prodavane tokom Sajma - jesu. Uvek je bilo instant-hitova. Dođu i prođu. Publika vrišti. (Ima na mreži i ovakvih verzija razloga vriske >>)
(Da ne koristim neke grublje analogije: ko ne veruje a ne želi da lista stare liste najprodavanijih knjiga, ploča, kaseta i najgledanijih filmova - neka prošeta do antikvarnog dela Sajma. Kada budete videli šta su najčešće izloženi naslovi koji se prodaju po bagatelnim cenama, shvatićete i to da je verovatno svaka kuća u Jugoslaviji imala "Ptice umiru pevajući" - u dva toma, izdanje iz 1986.)
Ali - knjige i književnost odavno nisu isto, get over it.
Nema mnogo razloga za paniku. Oduvek je tako bilo i uvek će biti.
Veći razlog za paniku je činjenica da se mreža pregrejala od proklinjanja stanja u kulturi, rafala na temu "kakvo nam je školstvo" i "šta nam čitaju deca", prizivanja strašnog suda i sličnih strahota - a na ... podmetnuti? okidač, odnosno informaciju o listi najprodavanijih knjiga - koja je podigla prašinu i zato što (i dalje) verujemo svakoj napisanoj reči, bez obzira na to u kojem mediju je objavljena; ne proveravamo izvore i reference poput loših studenata, na koje se stalno brecamo da ne čitaju pažljivo i prave stvari.
"Zato nam i ide ovako, usrano", da za kraj citiram poslednje reči iz jedne pripovetke Osvalda Sorijana. Sve u svemu - mošah.
Na to su i računali: deo publike će biti zaveden pričom da je ta knjiga "must have", drugi deo će hejtovati, što će prvom delu publike biti dokaz da je - "must have", itd...
Nego - šta planirate da u međuvremenu učinite da sledeće godine neke, po Vašem sudu bolje knjige budu - "hitovi"?
Okrenite drugi list.
Ukoliko do kraja liste posegnete za kutijom sa fotografijama, ne onim digitalnim i potražite fotke iz vremena kada je svet bio veći a ime "Severina" vam je značila samo pesmu grupe The Mission i ništa više, ili ukoliko vas sve ovo podseti samo na... "padavičarske"... večeri u KST-u, meni je drago što sam ovu listu sklopio.
Killing Joke, The Cult, The Mission, Gene Loves Jezebel, Shriekback, Echo & The Bunnymen, The Cure, Siouxsie & The Banshees, Peter Murphy, Cocteau Twins, Swans, The Sisters of Mercy, New Order, Joy Division.
“...u njemu nema reči koja bi odgovarala reči mesec, ali ima
jedan glagol (kod nas) koji bi glasio mesečariti ili mesečiti.
(Horhe Luis Borhes, “TLON UQBAR ORBIS TERTIUS”)
*
»Ovo su zaista čudni dani.
Snovi i legende naviru u život iz ove trave.”
(Jomer, “Dve kule”)
Pišem ponovo o “In the Mooncage” zato što je od poslednjeg teksta >>o tom projektu zrak mesečine konačno osvetlio bravu kaveza i ta vrata su ponovo otključana.
Pre dve godine sam priču o ovom projektu završio nadajući se da audio trake ne gore - i da će iz neke skrivene škrinje poteći muzika za koju sam znao da je snimljena i čije sam fragmente čuo - ali nisam imao previše dokaza da je u potpunosti sačuvana.
(“Nadajući se” možda i nije najbolji izraz. Ono je više bila vera protkana iskustvom: nakon petnaest godina traganja i pronalaženja Subinih snimaka na neverovatnim mestima – znao sam da će ti snimci jednom stići do mene, sve je bilo samo pitanje vremena)
Nada je tinjala sve dok mi Vladimir Ivković, kojeg tada nisam poznavao, nije porukom otkrio negde u aprilu da su u toku završne pripreme za objavljivanje do tada neobjavljenog albuma koji je Suba snimao u februaru i martu 1988. godine u Novom Sadu, te da je mali tim ljudi u saradnji sa Subinom majkom – Ružom Subotić – već dugo u procesu digitalizacije njegovih (ne)objavljenih snimaka – i da je ovo tek početak.
(Da mi je rekao da ima u rukama neobjavljenu Borhesovu novelu o pravoslavnim sveštenicima koji u beogradskim lagumima vrše katramunać u maju 1521, manje bi me iznenadio)
“In the Mooncage” je poslednji rad koji je snimao kao Rex Ilusivii. Za taj rad dobio je nagradu UNESKA za promociju tradicionalne kulture, što mu je omogućilo i prvi odlazak van Jugoslavije, odnosno trasiralo njegov put sve do Sao Paula, u kojem je stradao 1999. godine.
Album je javno predstavljen publici na Subin rođendan, u junu ove godine u Novom Sadu. I da - prošla su gotovo četiri meseca od kako mi je Vladimir uručio perfektno izliven i dizajniran dvostruki vinil - ali ja tek sada verujem da mogu da pišem o muzici koju otkriva. Jer se - kao i svaki put pišem o Subinoj muzici – suočim sa činjenicom da nije problem u izboru reči, već u činjenici da su reči – suvišne ili nedovoljne – i da bi svaki pokušaj jezičkih vratolomija samo dodatno mistifikovao njegovo delo, nepotrebno.
Zato ću se usredsrediti na najvažnije.
“In the Mooncage” nije prvo delo u kojem je Suba (na njemu svojstven način) eksperimentisao sa lokalnim folklorom ili muzičkom tradicijom.
Zapravo - izuzev izleta u pop muziku (snimci sa Milanom, Igorom Popovićem, Massimom, Marinom; produkcija La Strade; ko-produkcije Haustora, EKV i Oktobra 1864...) – Suba je neprekidno eksperimentisao, bavio se alhemijom, stvarajući zvučne amalgame koje se posle njega niko drugi nije usuđivao da stvara na taj način na ovom tlu.
(Jedan intervju iz 1984. otkriva da se još onda dohvatio i muzike Amazona (snimak “Plazma”, još uvek izgubljen).
Na “In the Mooncage” njegove sprave zaposeli su motivi balkanskih uspavanki (po nekim teoretičarima - one su najstariji oblik stvaralaštva ljudi sa ovih prostora), čiji se fragmenti ukazuju u kompozicijama poput rusalki i talasona – i čiji je tretman potpuno drugačiji od onoga što je tek nekoliko godina kasnije postao trend – kada su i neki drugi kompozitori otkrili lepotu harmonija naše tradicije i preneli ih u svoju muziku na način prijemčiv prosečnom uhu.
U pedeset i nešto minuta muzike (dupli vinil donosi i dva dragocena dodatka) Suba dokazuje da je još tada, u dvadeset i sedmoj godini, potpuno znao muziku. (“ja radim zvuk koji stvara slike u glavi” >>)
Ovaj album je dragoceni kamen međaš za razumevanje Subine muzičke karijere, komad koji je nedostajao da bi se razumelo kako je u sledećem koraku kreirao “Dreambird” sa Goranom Vejvodom, odnosno šta je radio stvarajući sa Žoaom Paraibom “Memoria Mundi” projekat, u kojem su njih dvojica stvarali muziku sveta >>, što je još jedan fragment koji dokazuje Subinu potpunu autentičnost i koliko su njegovi radovi dragoceni, ne samo za nas, odavde.
(O poveznicama ovih snimaka sa njegovim drugim radovima iz Brazila – drugom prilikom. Jer – postoje.) "Snippets" sa albuma:
Za nekoliko dana je još jedna godišnjica Subine smrti.
Šesnaest godina od njegovog odlaska - a zahvaljujući vestima da se u nedavno otvorenoj škrinji nalazi još neverovatnog blaga - prvi put završavam tekst o njemu ne baveći se krajem, već siguran da će ova priča imati još epizoda.
U međuvremenu, virim već mesecima u ovaj kavez i gledam šta mesečina crta na zidu, kroz rešetke otvorenih vrata.
Slika je svaki put - drugačija.
"In the Mooncage" bi trebalo da je dostupan u prodavnici Yugovinil, kao i kod izdavača - Offen music.
O "Šta bi bilo da nije bilo" Sajma knjiga, 4% mladih koji čitaju u slobodno vreme i 28% odraslih kojima je omiljeni žanr - "ljubavni roman"... O knjigama koje bi vredelo pročitati i posedovati, bez obzira na to da li ćete ih kupiti na "velikom" Sajmu ili alternativnom koji će biti održan u "Beopolisu": Andreas Neuman ("Razgovori sa sobom") Džek Keruak (reizdanje "Na putu", što je prilika da malo slušamo Džeka kako čita) Ivica Prtenjača ("Brdo") Karl Uve Knausgor ("Moja borba", ponovo) + još knjiga koje preporučujem za čitanje, kupovinu i trajno posedovanje. (Knjiga Borivoja Petkovića >> "Život sa čarobnjakom" koju pominjem u emisiji može se naručiti ovde >>)
Specijalni gost - Bojan Marjanović, autor zbirke "Politika pornografija poezija" čita opaku pesmu za Skarlet Johanson. (Odmah posle njega će Skarlet zapevati, ali Bojan još uvek ne zna da će se sresti sa njom u emisiji, čudo je šta montaža može da udesi u životu :)
Tu su i Neca Falk zbog jeftinih romana, Van Morrison, Tom Waits, Echo and the Bunnymen, First Aid Kit, R.E.M, Leonard Cohen Patti Smith i Junius Meyvant.
“Dobro, ne moraš da spavaš. Samo malo gledaj iznutra.” I onda zažmuriš. I, pored ostalog, maštaš kako ćeš da imaš svu muziku.
Na klik vas čekaju dva sata muzike za
gledanje iznutra,
sanjarenje,
lečenje svakodnevnih ožiljaka,
čitanje, ali ne Mreže već knjige,
unutrašnju emigraciju,
može i dremanje,
ne morate čekati mrak. Ukoliko između snimaka čujete ženske glasove kako recituju Pabla Nerudu, ne brinite, to je stvarno. Ukoliko odete na onu stranu, nekoliko pesama pred kraj liste će vas lagano vratiti natrag.
Med za uši:
Kate Bush, Branka Parlić/Philip Glass, Tigran Hamasyan, Erih Satie, Rex Ilusivii, Martin Duffy, Nils Frahm, John Lemke, Ólafur Arnalds & Nils Frahm, Laurie Anderson, Max Richter, Ludovico Einaudi, Miranda Richardson/Pablo Neruda, Vladimir Cosma, Chris Walla, Brian Eno, Olan Mill, Valeri Polyansky/USSR Ministry of Culture Chamber Choir, Masayoshi Fujita, Glenn Close/Pablo Neruda, Bohren & Der Club of Gore, Rain Tree Crow, David Sylvian & Ingrid Shavez, Haiku Salut, Branko - The Clerk, Elizabeth Fraser.
Treća "Dizalica" je napravljena od pesama koje bi trebalo da vam razvuku lice, pokrenu stopala i tako učine čekanje grejne sezone podnošljivim. Pop, fank, brazil, groovy-svašta-nešto, ima alternative, ima i hitova! ... Earth Wind and Fire, Suba, Santigold, Magic Drum Orchestra, Happy Mondays, The Farm, novi New Order, 'lektrična eklektika...
Sedma Petkovača je morala da odleži neko vreme. Fermentacija je trajala, bilo je i malo prelivanja iz foldera u folder; trebalo je vremena sastojcima sa Kariba, iz Brazila, zapadne obale, američke pustinje, Egipta i Jamajke da se slegnu - ali će zato ova petkovača trajati i nešto duže. Bo Didley, Robert Mitchum, The Beach Boys, Chuck Berry, Ry Cooder, Jorge Ben, Senor Coconut, Manu Di Bango, Jimmy Cliff, još petnaestak pesama, priča o kalifornijskim koktelima, šest faza projekta iz jednog nemačkog instituta, i suštinski važni citati iz epizode "Okretne igre" serijala "Grlom u jagode" - to su sastojci današnje Petkovače. Idemo zvukom gde mnogi neće ni klikom. Tri, četir' sad!
Da podsetim: naučno je dokazano da nova muzika prija našim glavama - odnosno da novi zvuci izazivaju drugačije reakcije od onih koje se događaju kada poznatu pesmu slušamo iznova.
Ovde ima pesama koje zahtevaju punu pažnju i zato bi možda bilo sjajno da prekineš da radiš to što radiš i pustiš glavu da uživa: u 130 minuta naređano je ono što je bilo dobro ovog leta - tačnije - ono što je došlo do mojih ušiju u protekla tri meseca.
Ukoliko mi je nešto promaklo - nadam se da ćeš mi dobaciti link ili dojaviti šta misliš da vredi preslušati.
Najavljivaću i odjavljivaću pesme – dakle nema potrebe da se mašiš miša i proveravaš kako se šta zove i ko to peva.
Trailer-teaser kaže:
Destroyer, The Arcs (Dan Oyerbach iz The Black Keys), Keith Richards, Artan Lili Kurt Vile, Yo La Tengo, Junius Meyvant, Ana Ćurčin, Richard Hawley, FKA Twigs, Jill Scott, Thundercat - čak i Public Enemy. Trideset i četiri dokaza da ima dobre nove muzike:
