Nakon gledanja prve montaže filma „Merry Christmas Mr. Lawrence“ u kojem je
prvi put glumio na filmu - Riuči Sakamoto je bio izuzetno
razočaran sopstvenom glumom („Mrzeo sam sopstvenu glumu. Bila je ružna, i loša.“)
Sa željom da se, koliko je moguće, iskupi reditelju – Sakamoto je pomislio „hajde da ove loše glumljene scene prekrijemo predivnom muzikom.“
U tom trenutku Sakamoto je već muzička zvezda Japana i iza sebe ima nekoliko odličnih albuma - ali nema nikakvog iskustva u
pisanju muzike za film. Nezadovoljan metodama koje su mu iskusniji muzičari
preporučili – shvatio je da mora da stvori sopstveni metod.
Rezultat je bila muzika koju je svet zavoleo više od filma (i Bouvijeve glume).
Sakamoto ovu muzičku temu (poznatu i pod imenom "Forbidden Colors") svira već četrdeset godina - u različitim aranžmanima,
sa različitom pratnjom, sa i bez Dejvida Silvijena. Ukoliko odvojite neko vreme
i preslušate zabeležene snimke u nizu - otkrićete kako se ona tokom godina neprimetno menja: u tempu,
aranžmanu i akcentima.
U poslednje vreme je najčešće svirao sam za klavirom, nastavljajući da je oblikuje. Juče je sa svetom podelio poslednju verziju, u okviru novog „Playing the Piano” koncerta, kakve je već svirao u nekoliko navrata.
Uvodu ovogodišnje izdanje koncerta je potresan.
U kratkom obraćanju gledaocima, Sakamoto ne krije da zbog bolesti sa kojom se bori nema snage da svira ceo koncert odjednom, te da ćemo ove godine gledati ‘onlajn
koncert’ koji je sniman pesmu po pesmu tokom više dana. A onda, na kraju tog obraćanja prosto kaže: "Well then, enjoy!"
“Merry Christmas Mr. Lawrence” je pretposlednja tema koju je odsvirao. Čini se da je pronašao njen konačni oblik.
Englezi koriste reč ‘stripped’. ‘Ogoljena’ mi ne zvuči odgovarajuće. Ali, Japanci imaju reč „kanpeki“ koju možemo prevesti sa tri reči: savršeno, besprekorno, potpuno.
Ovo nije snimak uobičajenog izvođenja, ovo je drama. Usamljeni čovek za klavirom nakon četrdeset godina sviranja
jedne melodije uspeva da dosegne njenu potpunost, od prvog tona svestan da nam svira
možda poslednji put.
Poslednja tema koju je odsvirao u u okviru koncerta bila je
„Opus – Ending“.
(...) „Ulice su polja koja nikad ne umiru“, stih iz pesme „The Crystal Ship“ sa albuma „The Doors“, nosio je u sebi sliku koja pleni, kao i „Govori tajnom abecedom“, iz pesme „Soul Kitchen“, koju su izveli neposredno pre „The Crystal Ship“.
Te slike su ostajale da lebde u vazduhu, a ideje su odzvanjale. Ispisane na papiru, kad biste ih odmotali u svesti, možda su delovale jasno, ali kad ih je pevao Džim Morison, nisu bile takve. Kad je reč o smrti, Džordž Šo je imao pravo. Ko je mogao da zna kuda se zaputio Morisonov, ili bilo čiji kristalni brod? Kad danas slušamo nedokučivi snimak te pesme sa albuma The Doors, ili onu intenzivniju, proširenu interpretaciju iz "Matriks" (kluba, Markus piše o ovoj verziji pesme), pesma deluje kao da je smeštena negde između sna i buđenja, govora i ćutanja, maštanja i delanja, smrti i novog jutra. Koje neće svanuti. Ravnoteža koju Morison uspostavlja nad bestežinskim, treperavim segmentima te pesme – u čija prva dva stiha se čuje odjek tišine u praznoj kući; brišuća, upečatljiva bas-linija, visoki, vazdušasti tonovi Manzarekovih orgulja, a više od svega, ono stoičko, temeljno uspinjanje u Densmorovom ponavljaju fraza na snaru ili cimbalu, kojima se obeležavaju prelazi iz jednog stava u drugi, iz jedne perspektive u neku sledeću – sve to zajedno podseća na mesečara koji hoda po razapetom konopcu. Fizički, ta interpretacija deluje kao uzdah koji traje dva i po minuta, i koji bi mogao biti poslednji.
Čudnovatost početnih reči – „Pre no što klizneš u svesno“ - Be Fore You slip into unconsciouness
opčinjava slušaoca, pokorava ga od samog početka. To može biti san, ili prekomerna doza, koju je uzeo pevač, ili osoba kojoj se on obraća; a možda je reč o ubistvu, samoubistvu, ili zajedničkom samoubistvu. Od početka do kraja – muzika sve vreme kao da lebdi – Morison dočarava situaciju savršeno pribrano. Glas podiže i pojačava samo jednom, potkraj pesme, u časa kada peva njen naslov kao da ga je tog trenutka otkrio; te tri reči koje čine savršenu metaforu, avetinjski brod duše.
Nigde drugde Morisonov glas nije tako umeren, a tako pun. On nikad nije bio soul pevač – u tome ga je sprečila suzdržanost čoveka koji uvek o svemu razmišlja, koji sve mora da promisli – ali se ovde prepušta koracima pesme, koracima sačinjenim od slika, tonova, ponajviše od melodije; čini to sasvim uveren u to da ga ti koraci vode nekud kuda vredi otići, bez obzira na to što nema ni nagoveštaja šta bi to moglo biti. „Ponekad smislim reči zato da bih mogao da zapamtim melodiju koju čujem“, rekao je Morison jednom prilikom. Ovde se može čuti da se događa upravo to. Unutar ove nežne, utešne, izuzetno elegantne pesme, postojalo je ono što Rejmond Čendler naziva velikim snom, a Ros Makdonald jezom (...)"
(prekucano iz knjige „Dorsi – pet opakih godina muzike za ceo život“, Grejl Markus. Preveo Zoran Paunović, objavio Clio, 2022. >> )
“Why Do They Call a Private a Private / When there's nothing more
public on earth?...” kaže deo pesme Frenka Lesera koju je napisao 1944.
godine!
Tokom prethodnih dekada pitanjima privatnosti i nadzora bavili su se i Henk
Vilijams, The Kinks, Dejvid Bouvi, Kejt Buš, Massive Attack, Nil
Jang, Depeche Mode, Lenard Koen...
Danas vam za preslušavanje preporučujem albume koji su nas na vreme
upozoravali, ili nas pripremaju za probleme koji tek dolaze.
Radiohead: „OK Computer“ (Parlophone, 1997)
Ovenčan slavom i etabliran kao pevač benda koji tamom i bukom pročišćava duše -
Tom Jork je izjavio: “zapisujem sve pozitivne stvari koje čujem i vidim oko
sebe” i obećao da će novi album Radiohead biti drugačiji. OK, za to drugo
je bio u pravu.
Zagledani u svet oko sebe, Radiohead su kreirali muziku veka koji još
uvek nije počeo.
Tom je, inspirisan Filipom K. Dikom, Hobsbom, Čomskim (ali i Bazom Larmanom i
Daglasom Adamsom) nizao stihove o savremenom životu, smrti, globalizaciji i
anti-kapitalizmu, dok je bend stvarao višeslojan, kompjuterizovan (sic)
i sinematičan zvuk.
Sa distance od dvadeset pet godina “OK Computer” - nije izgubio ništa od svoje
zastrašujuće veličanstvenosti. Štaviše, dvadeset i prvi vek ga uporno čini sve
moćnijim (“Filter Happier”).
Kraftwerk – Computer World (Warner, 1981)
Paradoksalno: mašinski
precizni i naizgled lišeni ljudskog - Kraftwerk su decenijama činili da
u budućnost ljudske vrste gledamo optimistično i sa nadom. Još luđe: danas
generacijama koje su odrastale uz njih – taj zvuk izaziva nostalgiju za
budućnošću koja je trebalo da se dogodi.
„Computer World“ je objavljen u vreme pojave prve generacije kućnih
računara i vizionarski najavljivao kako ćemo živeti, raditi,
zaljubljivati se i stvarati bolji svet. „Computer Love“ je i
dalje jedna od najčudnijih ljubavnih pesama u istoriji elektro-popa, a „Pocket
Calculator“ valjda i dalje jedina pesma ikada ispevana džepnom digitronu.
Brian Eno – ForeverAndEverNomore (Verve/UMC, 2022)
Nekadašnji član Roxy
Music, producent nekih od najvažnijih albuma u istoriji rokenrola (David
Bowie, Talking Heads, U2, Coldplay...) i verovatno najpoznatiji tvorac ambijentalne
muzike se nakon višegodišnje pauze nedavno oglasio albumom koji pretresa
pitanja vremena u kojem živimo. Globalna kriza, ratovi, tehnologija, ekološki
problemi – sve to je inspirisalo Brajena Ina da se zagleda u sebe, pokuša da
pronađe odgovore i ostrvca nade.
Preslušavanje pesama poput „Who Gives a Thought“, „We Let It In“
i „There Were Bells“ postaje još zanimljivije ukoliko pročitate i objavu
kojom je Ino najavio ovaj album. U njoj, pored ostalog, kaže: „Kao i svi drugi
– osim većine vlada sveta – razmišljao sam o našoj neizvesnoj budućnosti, i ova
muzika je potekla iz tih misli. Da budem precizniji osećao sam tu
budućnost.(...) Moramo se ponovo zaljubiti. U prirodu, u našu vrstu, i u naše
nade za budućnost.“
Ovaj album na sebi svojstven, setan i melanholičan način, osvešćuje upravo to:
moć osećanja.
Uši su se u jednom trenutku umorile, ali je muzika je
nastavila da mi se obraća: kroz novi film o Dejvidu Bouviju, i rupe neobičnih
oblika u stropu Kuće Muzike u Budimpešti. Muzika mi se obraćala kroz glas i
reči Dejvida Silvijena u monologu na Radiju BBC; kroz razgovore sa ljudima koji
su svirali neke od meni najdražih pesama; dokumenta i slike izložene u SUBA
sobi u Novom Sadu, koje sam izučavao okružen pesmom ptica sanjalica.
Sve to odjekuje u novom Noćurku, kroz nove i stare pesme povezane značenjima,
prostorom, genetikom, ili vremenom.
Čekaju te:
Massive Attack & Tracey
Thorn, Nadine Khouri, Natalia Lafourcade, Vince Guaraldi Trio, Lucrecia Dalt,
Neuky? & Darko Rundek, Angel’s Breath, Suba, Chet Baker, Jay-Jay Johanson,
Egret, Bohemija, Andrew Bird & Phoebe Bridgers, Regina Spektor, Benjamin
Clementine, Japan, David Sylvian i David Bowie.
Meri En Hobs sa Radija BBC je u najavi ove emisije Silvijena definisala kao „jednog od najzagonetnijih muzičara na svetu“.
Nakon četrnaest godina njegovog odsustva iz medija - ništa tačnije nije moguće reći.
U pop-muzici nema mnogo sličnih slučajeva. (Iz vremena najveće slave benda Japan imamo još dvojicu takvih majstora: Marka Holisa iz Talk Talk i Pedija iz Prefab Sprout, koji je u otišao u tišinu iz drugačijih razloga.)
Dejvid je svojevremeno bio pop-zvezda, i nosilac titule „najlepši čovek na svetu“. Zatim je postao „poslednji romantik“, i muzičar koji se svakim albumom sve više udaljava od uobičajene strukture pop-pesme i slave.
Saradnike za nove eksperimente je pronalazio u Sakamotu, Šukaju, Haselu, Robertu Fripu i Arve Henriksenu, između ostalih. Na za sada poslednjim objavljenim radovima instrumente je odmenio šumovima i atmosferskim zvucima. U poslednjih deset godina ne peva, već stvara "spoken-word" dela, u kojima su reči ili poezija tek proplanak okružen šumom šumova (poput gostovanja na albumu Twinkle3 pre nekoliko nedelja).
(Za sada poslednja pesma u kojoj je pevao bila je "Do you know me now" i stihovi "And if you think you knew me then / You don't know me now")
Odmetnut od svih i svega, Dejvid Silvijen četrnaest godina nije dao nijedan intervju. Konačno je progovorio: o eksperimentima kojima se bavio u poslednjih petnaest godina, zvučnim instalacijama koje je stvarao na ostrvu Naošima u Japanu, načinu na koji sada stvara muziku, bavljenju fotografijom, korišćenju grešaka u umetničkom procesu, ali i o pesmama koje je nekada pevao, i kojima više ne želi da se vraća.
Govorne segmente Meri En preseca divnim izborom Silvijen / Japan pesama od vremena „Quiet Life“ do „Fire in the Forest“ i „Blemish“ radova.
Preslušavanje ove jednosatne priče otkriva još nešto: Dejvid i dalje ima spektakularan glas.
Kako sada izgleda nekada "najlepši čovek na svetu" više niko ne zna - jer novijih fotografija nema, ali to nikada nije bilo ni važno.
(Neophodan lični uvod ili „There's
a tension of a most unfathomable nature“)
Najava filma, vesti o njegovoj premijeri na Kanskom festivalu i prvi
ushićeni prikazi kritičara vratili su me u doba obeleženo iščekivanjem. Iako
četrdeset godina stariji - nedeljama sam se ponovo osećao kao onaj klinac koji iz dana u dan ulazi u muzičke prodavnice nadajući se da se novi Bouvijev album konačno pojavio, i da ću te večeri sa gramofona uzleteti u svemir.
Iščekivanje je, konačno, okončano. Nagrada je spektakularna.
Faktografija Bouvijevog života je uveliko dobro poznata.
Niz odličnih dokumentaraca (od „Finding Fame“ do „The Last Five Years“),
kao i knjiga (Pola Morlija, Nika Kenta, Sajmona Kričlija i Nika Stivensona, na
primer) rasvetlili su do kraja sve detalje karijere „najznačajnijeg britanskog umetnika
u poslednjih 50 godina“ i – koliko je to moguće – definisali Bouvijevu važnost u
vremenu i prostoru u kojem je živeo.
Ko želi - sa lakoćom može rekontruisati čitav Bouvijev život: iz godine u
godinu; od stanice do stanice; kroz likove koje je stvarao, predstavljao i napuštao
tokom karijere, specijalne ishrane koja ga je gotovo uništila polovinom
sedamdesetih, ili do liste 100 knjiga koje smatra najvažnijim >>
Šta, onda, „Moonage Daydream“ čini razlogom iščekivanja i
radovanja?
Postoji li nešto što ne znamo?
Od prve vesti o filmu, reditelj Bret Morgen je najavljivao (recimo
to na engleskom) „immersive cinematic experience“ ili „audio-vizuelnu odiseju
koja ne samo što rasvetljava Bouvijevu zaostavštinu, već služi i kao vodič za
ispunjen i smislen život u 21. veku“.
Wow!
Morgen je za rad na filmu dobio ne samo dozvolu Bouvijeve
porodice, već i spektakularnu količinu arhive (listu od 5 miliona artefakta čine
video zapisi, snimljeni intervjui, fotografije, njegova slikarska dela,
skulpture, itd). Najavljivan kao „dokumentarac“ - „Moonage Daydream“ to zaista
jeste po vrsti materijala na koju se oslanja. Ali, način na koji je Morgen oblikovao
i obogatio materijal čini da ovo delo prevazilazi značenje te definicije.
Kao što Bouvi nikada nije bio samo muzika, tako ni ovo delo nije samo dokumentarni
film.
„Moonage Daydream“ je spektakularni kolaž koncertnih
snimaka, intervjua, eksperimentalnih filmova koje je stvarao, inserata iz
filmova u kojima je glumio (i brodvejske postavke komada „Čovek slon“), snimaka
iz lične arhive... upotpunjen desetinama referenci kojima se Bouvi služio
– od Melijesa, Murnaua i Langa; preko Kerouaka, Berouza i Koltrejna do Baskijata
i Ričarda Deverua (ovo je delić spiska).
Konačno, i najvažnije – kroz taj lavirint pokretnih slika, halucinogenih grafika
i montažnih oko-lomija tokom 140 minuta vodiće vas Dejvid – lično. Spretnim
korišćenjem audio zapisa – i to onih delova koji se bave pitanjima bića, ljubavi,
umetnosti i njenog oblikovanja, smrtnosti, filozofije, muzike, publike i slave –
Morgen je stvorio delo koje funkcioniše kao (prekratka!) seansa sa Bouvijem, u
kojoj se on ispoveda - ali mi, publika, doživljavamo katarzu i
osvešćujemo ko smo, šta smo i gde idemo.
Kao takav, „Moonage Daydream“ se ne obraća
isključivo Bouvijevim obožavaocima i samo onima koji će u brdu slika koje
putuju platnom otkrivati reference, citate i logiku. Ovo delo je hipertekstualno,
kao što je i Bouvi bio i ne zamara gledaoca linearnim narativom (jer
linearnost nije odlika ni njegovog razmišljanja, niti karijere). On je otvoren
i za one koji Bouvija trenutno poznaju samo po najvećim hitovima, kao i onu publiku koja će ga tek otkrivati.
Ko želi – naravno da može i ima prostora za polemiku o izborima koje je
Morgen napravio sažimajući takav život u svega 140 minuta - ali čak i ti izbori mogu
poslužiti kao putokazi za dalje razumevanje Bouvija kao fenomena.
„Moonage Daydream“ je najviše fokusiran na period Zigija Stardasta, „berlinsku
fazu“ sedamdesetih, period globalne obožavanosti tokom osamdesetih (i najveće
kreativne krize: „Najveće greške sam pravio kada sam mislio da znam šta publika
želi i udovoljavao joj“), delom na period devedesetih („This chaos is
killing me“). Ipak - sve počinje, i završava se crnom zvezdom.
Mnoge osobe za koje znamo da su bile važne ili ključne u njegovom životu se u
ovom delu ne pominju, niti pojavljuju slikom. Štaviše – u filmu veći prostor imaju
svega tri osobe: Bouvijev stariji brat Teri koji je imao snažan uticaj na njega
u formativnim godinama; supruga Iman kao osoba kraj koje je konačno razumeo
značenje reči ljubav, i - Brajen Ino.)
Da, neki od "najvećih hitova" se ne pojavljuju ni tonom, ni slikom. Ali ono što se čuje savršeno funkcioniše, a Toni Viskonti je pomogao da se izabrane pesme savršeno prearanžiraju za potrebe filma.
Konačno, sa ovim filmom nema razloga polemisati.
Ako Bouvija izučavate, posmatrate, slušate i volite na način koji je
najpoetičnije definisao Pol Morli („... Dejvid Bouvi je otkrio šta želimo od
pop zvezda... Dejvid Bouvi je Vilijem Blejk koji peva Denija Keja... Dejvid
Bouvi je dadistički dendi... Dejvid Bouvi je svemirski osvajač... Dejvid Bouvi nas
sve pretvara u voajere...“ *) - nakon 140 minuta
ćete iz bioskopske sale izaći prekriveni svetlucavom mesečevom prašinom, i shvatićete još
jednom zašto nemamo osećaj da više nije tu.
Dejvid Bouvi je izmišljeni lik, kreacija, priča.
A kreacije ne mogu nestati.
*
Obavezno gledanje na velikom platnu. I ostanite do kraja odjavne špice ;)
Ruben Gonzales dugačkim prstima prelazi preko dirki i otvara nam prolaz u salu drvenog poda sa pogledom na Muzej Revolucije u centru Havane.
Martin Henet snima zvuk lifta za prvi album Joy Division i tako nas odvodi u Mančester 1979.
Vižljasti pevač u kožnoj jakni i pogleda skrivenog iza tamnih naočara iz pozadine broji “One, two, three, four”, i mi stojimo ispred ulaza u čuveni CBGB klub, čekamo da vidimo The Ramones. Priče o Berlinu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka odvijaće se u senci Zida, i u njima će biti pomenut ‘Hansa Studios’ u kojem su, na puškometu stražara snimali Igi Pop, Dejvid Bouvi, Depeche Mode i Nick Cave & The Bad Seeds. Postoje gradovi i mesta koja imaju i svoje zvučne spomenike, izrađene od vinila.
Dejmonova zvučna razglednica iz Malija nezasluženo stoji u senci albuma koje je snimao sa Blur, Gorillaz, The Good, The Bad & The Queen, njegovih solo albuma i drugih hiljada stvari koje je snimao tokom karijere. Možda inspirisan sličnim izletima Dejvida Birna, Pola Sajmona, Pitera Gebrijela i drugih ‘belih’ muzičara koji su tokom karijere koketirali sa takozvanim ‘etno-zvukom’ ili možda zato što je genije – Dejmon je okupio svojevrsnu lokalnu super-grupu (Toumani Diabate, Afel Bocoum, Lobi Traore, Ko Kan Ko Sata Doumbia), sa kojom je putovao zemljom i snimao muziku začinjenu suncem, prašinom, tradicionalnim instrumentima i glasovima među kojima je on tek jedan od ravnopravnih. Dejmonova ljubav prema Bamaku, toj zemlji i muzici odjekuje i danas. Ukoliko ne verujete, poslušajte ponovo “Desole” koju je snimio sa najlepšim glasom Malija – Fatumatom Dijavarom.
David Bowie: “Heroes” (RCA, 1977)
O “Berlinskim danima” Bouvija, Igija i ekipe koja se našla u Hansa Studios se i dalje pišu knjige i snimaju filmovi. Ali, čak i da ništa ne znate o snimanju albuma u studiju sa pogledom na stražare Istočne Republike Nemačke, Bouvijevom druženju sa članovima grupe Kraftwerk, oduševljenju zvukom benda Neu! i čuvenom poljupcu Tonija i Antonije Mas nedaleko od zida koji je završio u naslovnoj pesmi – na ‘Heroes’ ćete čuti odjeke zapadnog Berlina s polovine sedamdesetih godina, grada čija je funkcija da vri i vibrira, baš uprkos zidu i komšiluku. U “V-2 Schneider” i instrumentalu "Neuköln" Berlin odjekuje najglasnije. Iako se dramatično promenio od pada zida i protoka vremena – zahvaljujući ‘Heroes’ taj grad postoji i dalje.
Beograd: “Remek depo” (PGP-RTB, 1983.)
Vreme otkrivanja drugačijeg zvuka, mogućnosti ritam mašina i sintisajzera – a u godinama koje pamtimo i po restrikcijama struje. Vreme u kojem Beogradska scena vri od koncerata, neobičnih muzičkih formacija, izložbi, performansa, i dalje nošena snagom novog talasa koji se sudario sa novim romantizmom, i koji sada zajedno dalje pomeraju granice sloboda. Vreme u kojem se svaka umetnička metafora može kodirati i kao politička poruka, ako tako želimo (“Oni su kontrolori, i imaju moć”). “Remek depo” grupe Beograd možemo slušati i na taj način. Iako snimljen pre gotovo četrdeset godina, ovaj album i dalje zvuči moderno – a “Opasne igre”, “Kontrolori” i “Soba” zaslužuju važno mesto u priči o zvuku grada Beograda osamdesetih godina prošlog veka.
Sve je počelo od nove obrade stare pesme The Kinks o tome ko se, zašto i kako fotografiše. Škljoc po škljoc, film je počeo da se odmotava – od Pola Sajmona, preko Bili Brega, Kevina Morbija i Wilco, do Elvisa Kostela, Siere Ferel, Dejvida Bouvija, Toma Rosentala, R.E.M i nekoliko pesama iz albuma sa slikama Lenarda Koena koje su retuširali Igi Pop, Nora Džouns i Vili Nelson.
Za njima su u kadar ušli i Belle & Sebastian, Villagers, The National & Bon Iver, I Am Kloot, The Saxophones, novi Tindersticks, i Vladan Krečković.
Fotka na fotku, ovaj miks je postao zvučna podloga za pregledanje fotografija i traženje detalja koji su do sada možda promicali.
Sećanje je, na žalost ili na sreću, varljiv oslonac.
Slušao sam Ekatarinu Veliku uživo u rasponu od sedam godina mnogo puta, u različitim prostorima i različitim postavama benda.
Gledao sam ih
kako sviraju pred publikom koja je sve znala, kao i pred publikom koja
je pre ulaska na koncert vežbala reči ispisane hemijskom
olovkom na nadlakticama. Sećam se koncerata iz vremena kada je ovo bila zemlja za sve naše ljude,
kao i onih iz dana kada se ta zemlja krvavo i glasno raspadala.
Ali, čega se zaista sećam?
Nakon trideset godina u sećanju
pronalazim premalo konkretnih slika, ili zvukova.
Savršeno pamtim osećaj ushićenja, oduševljenje, radost horskog pevanja i
– najviše –neverovatnu energiju koja stiže do nas sa bine, bez obzira na vreme, okolnosti i prostor.
Zbog toga je ovo izdanje dragoceno.
Zvuk i energija EKV uživo uglavnom su bili neuhvatljivi za snimajuću
tehniku tog vremena.
Bend je tokom postojanja zvanično objavio samo jedan koncertni album („EKV
Live 1986“) – solidno svedočanstvo o zvuku grupe u tom trenutku, koji je imao
tehničkih manjkavosti („uloga publike je nešto inferiornija nego što ja
pamtim na njihovim koncertima“ zapisao je Petar Janjatović u vreme objavljivanja albuma, s pravom). Milan je u jednom intervjuu s kraja osamdesetih najavio objavu drugog live albuma
pod imenom „Prljavo“, na kojem je trebalo da se nađu snimci kojima je bend bio
zadovoljan. To se, na žalost, nije dogodilo.
Posthumno objavljeni „Live 1988“ dočarava zvuk benda u periodu
pre najveće slave i osvajanja velikih koncertnih prostora širom Jugoslavije,
dok snimak beogradskog koncerta iz 1993. (objavljen 2019. pod
nazivom „Iznad grada“) tek na trenutke razotkriva koliko je tu energije bilo. Na internetu su već godinama dostupni mnogi piratski/bootleg snimci koncerata
benda i unplugged nastupa Milana i Magi, ali oni ne pomažu u
razotkrivanju magije koja se nekada dešavala pred našim očima.
Na sreću i van svakog nadanja - sačuvan je i ovaj snimak. Zvuk je do punog sjaja remasterovao Dragiša Uskoković – Ćima, a sve je upravo objavila Zadužbina Milana Mladenovića>> u saradnji sa Universalom.
„EKV Unplugged Skopje 1992“ je snimak koncerta
održanog poslednjeg vikenda novembra 1992. godine tokom mini-turneje EKV po
Makedoniji. Odsviran u malom prostoru, pred stotinak ljudi, prenošen je uživo
na radio stanici Kanal 103. Ovo je ujedno i jedini unplugged
na kojem svira čitav bend, koji složno i sigurno prolazi i kroz neke od
najkompleksnijih pesama iz diskografije benda.
Ćima i Marko Milivojević su pre nekoliko dana u intervjuu na Radiju 202 otkrili da se bend nije pripremao za unplugged nastup, što utisak složne svirke čini još snažnijim a sačuvani snimak još dragocenijim.
Za one čija su kristalna sećanja pomućena vremenom, kao i za one koji
nikada nisu imali sreću da slušaju i gledaju EKV uživo ovo izdanje je dugo čekana,
vredna nagrada.
Milan, Magi, Ćima i Marko u pedesetak minuta otkrivaju nove forme voljenih pesama. („Kao da je bilo nekad“, „Ti si sav moj bol", a pesma "Oči boje
meda“ je doživela drugačiji, sjajan aranžman.) Više prostora je posvećeno pesmama sa albuma „Dum dum“ koji publika i kritika nisu najbolje razumeli u trenutku kada
se pojavio, dva meseca nakon kratkog rata u Sloveniji i u danima početka opsade
Vukovara. („Ta ploča je napravljena sa idejom da bude protest, i ne da se
nekome dopadne, već da nekoga pokrene“ - tačno će primetiti Snežana
Golubović mnogo godina kasnije.)
Sa distance od trideset godina - čak i u ovakvim, ogoljenim verzijama - „Idemo“ i
„Zabranjujem“ zvuče resko, opominjuće i gorko, noseći teži usud od onog koji su imale
u jesen 1991. godine kada su se pojavile. Ako su tada imale zadatak da zovu na mir i neutrališu ratne pokliče – sada ih slušamo
kao pesme koje u tome nisu uspele, ali i kao poetska svedočanstva čoveka koji je među
prvima i malobrojnima podigao glas protiv rata.
„Dolce Vita“ - jedna od najkompleksnijih pesama iz kataloga EKV ne gubi ništa
od svoje težine u unplugged verziji, dok „Karavan“ zvuči čak i vedrije
nego u originalu. Pored ostalih pesama iz "Dum dum" faze („Siguran“, „Dolce Vita“, „Glad“) – tu
je i bonus kojeg nije bilo na šuštavim internet kopijama. Tom, poslednjom pesmom na ovom izdanju - „Ljudi iz gradova“ - dominira glas čoveka koji uživa u svirci sa svojim ljudima, a za sve
ljude. Tehnički izuzetan i čist, zanimljiv i zbog niza upadica (Margita) između
pesama koje dočaravaju atmosferu unutar benda - „EKV Unplugged Skopje 1992“ predstavlja vredan dokument, i radi kao sonični vremeplov.
Zato pusti da te zvuk nosi od zaborava.
Ne postoji bolji način da osetiš kako je bilo nekad, i kako je bilo tu.
Nakon dugog čekanja, celo jato ptica sanjalica doletelo je do nas.
“The Dreambird” je godinama bio izgubljeno blago, delo koje nije bilo lako pronaći, a tek sada je objavljeno u celosti.
Uz ovo izdanje - koje sadrži dva do sada nedostupna snimka - objavljen je i izuzetan tekst Gorana Vejvode, koji kaže:
"Zanimljivo, snimci "The Dreambird" nikada nisu bili planirani da se objave. Od prvog puta kada mi je Suba pomenuo ovaj projekat, uvek je govorio o njemu kao o 'in situ' zvučnoj projekciji. To je oduvek trebalo da bude umetničko zvučna instalacija/hepening. Događaj se odigrao krajem juna 1987. godine u Novom Sada, na obali Dunava. Spoljni zvučnici su bili postavljeni iznad zemlje, kako bi se pojačalo iskustvo i interakcija sa zvucima iz prirodnog okruženja. Snimak "The Dreambird" se vrteo bez prestanka tokom čitavog popodneva. Uveče je bio vrhunac događaja uz 'son et lumière' i laserske svetlosne efekte. [...] Sećanja blede, često, ponekad bespovratno. Iskreno, veoma malo informacija ostaje o ovom projektu i sve govori u prilog činjenici da je sećanje izgubljeno, izbrisano, maglovito, neumoljivo."
*
Nepouzdano sećanje otvara nam put ka čistom uživanju u slojevima zvuka, putovanje bez putokaza i let bez kompasa, dosezanje nivoa u kojem su preplitanje instrumenata i pesma ptica jedina potrebna realnost. Ili lekoviti san.
*
Muzika: Mitar Subotić & Goran Vejvoda Snimano u FUNKTION STUDIO, Pariz, 1987. Mastering: Slobodan Misailović Dizajn omota: Sometimes Always Crteži: Arthur Longo
Leto je, kao i uvek, prebrzo proletelo i samo što nije
sletelo.
Ukoliko želite da let potraje još malo, evo nekoliko albuma koji će prkositi
prirodnim zakonima i grejati vas u prvim danima jeseni na svoj način.
Najmanje jedan će učiniti da vam bude i prevruće.
Sessa: „Estrela Acesa“ (Mexican Summer, 2022)
Nije teško otkriti odakle dolazi taj zvuk. Dremao je
omamljen vrućinom u rilnama tropicalia i samba-folk vinila iz
sedamdesetih, u pesmama Žobima i Kaetana Velosa, crvenkastom pesku plaža i
vlažnom vazduhu Sao Paula, iz kojeg Sesa potiče, a „Estrela Acesa“ je njegov
drugi album.
Ukoliko ne znate reč portugalskog – boja njegovog glasa,
meke žice, bas, timpani i šumova će vam doneti čudni mir. Kada budete otkrili
da Sesa peva ne samo o ljubavi, već i njenom kraju, samoći i odbačenosti -
zavolećete ga još više.
Nedavno objavljivanje remasterizovanog vinila „Treći
svijet“ (a u svega nekoliko dana razmaka od reizdanja „Odbrane i poslednjih dana“
Idola) i tronedeljni boravak na vrhu liste najprodavanijih ponovo je
rasplamsalo priču o „najboljem jugoslovenskom albumu svih vremena“. Drugi album
Haustora pripada vrhu te liste, sad se jasno vidi.
Egzotičan i ezoteričan, prepun sličica iz mašte na kojima mnogi i dalje
prepoznaju Korta Maltezea i Morganu, ali i Bulgakova; prepun zvukova koji
odjekuju od Anda preko Jamajke do Zagorja – „Treći svijet“ je autohtono čudo
muzičke scene Balkana koje sjaji istim intenzitetom i nakon gotovo četrdeset
godina.
Dok se ne pojavi i dub verzija naslovne pesme na kojoj članovi Haustora
upravo rade, sedite na bicikl sa Nenom i krenite ka „prašnjavoj luci crnoj
od znoja robova“. Ukoliko zalutate, ne brinite, samo pratite zvuk.
Danger Mouse & Black Thought: „Cheat Codes“ (BMG, 2022)
Svet je ovaj album čekao više od sedamnaest godina.
Toliko je vremena prošlo od trenutka kada su Black Thought (ukoliko je
potrebno da se kaže – The Roots) i Danger Mouse (nemoguće je nabrojati
sve projekte) počeli da planiraju saradnju na zajedničkom projektu. Konačno,
hip-hop je dobio novi, „moderni klasik“.
„Cheat Codes“ zvuči kao old school hip-hop. Teške matrice
lišene (očekivanih?) zaokreta su tu da bi Black Thought i gosti (A$AP Rocky,
Raekwon, Run The Jewels, Michael Kiwanuka, posthumno MF Doom) počeli
da gaze sve sobom, ispaljujuće životne, filozofske i druge istine („Better be willing to
pay with every dream that you deferred”) koje greju glavu i dlanove.
Preslušavanje ovog albuma, konačno, inspiriše na novo gledanje genijalnog
dokumentarca “NY 77: Coolest Year In Hell” koji podseća na to kako
letnja vrelina, nekoliko nestanaka struje i mnogo nakupljenog bunta mogu da
promene svet, zauvek.
Obilaziš ga godinama, u sunčanim jutrima i vetrovitim kišnim noćima, i poveruješ da si video sve. On te ponovo iznenadi - ljupkošću, atmosferom i svetlom. I pošalje mačad da ti uskaču u krilo, bez poziva.
Aristotel je tvrdio da je vreme „broj promena, u smislu pređašnjeg i potonjeg”, a da „vremenom” nazivamo merenje i prebrojavanje tih promena.
Vreme je potvrdilo da postoje stihovi, muzika i zvuci koji imaju moć da se menjaju i da s godinama dobijaju dodatni, novi smisao, ali da ne gube ništa od svoje prvobitne snage. To se dešava kada ih autor kuje vešto, beskompromisno i srčano.
Junak ove knjige pripadao je tom plemenitom autorskom soju, i rođen je na današnji dan, 1958. godine. Prvi put objavljena u ograničenom tiražu pre više od dvadeset godina, knjiga „Mesto u mećavi” Aleksandra Žikića dugo je imala status nedostupnog svedočanstva, koje je putovalo od ruke do ruke i od srca do srca poštovalaca i obožavalaca. Ponovno objavljivanje knjige 2014. potvrdilo je njenu bezvremenost, kao i superiornost Žikićevog pristupa u odnosu na dela nekih drugih autora koji su takođe pisali o fenomenu EKV i životima članova ovog benda.
Lišena senzacionalizma i proizvoljnih tumačenja, knjiga „Mesto u mećavi” i dalje predstavlja jedan od retkih svetionika našeg rokenrol novinarstva. ️ Rasvetljava vreme, život i delo Milana Mladenovića – od njegovih dečačkih dana, preko furioznog perioda postojanja „Šarla akrobate”, sazrevanja „Katarine II” u EKV, pa sve do projekta „Angel’s Breath” i preranе smrti.
„Mesto u mećavi” je pažljivo složen kaleidoskop, sačinjen od stotina verodostojnih dokumentarnih delića koje Žikić uklapa u vredan i verodostojan portret.
Iako pisan kao „izveštaj”, uz blagu ali neophodnu novinarsku distancu, taj portret je istovremeno oslikan nežno, kako Milan i zaslužuje.
(Pisano za knjižaru "Beopolis" >>, objavljeno 21. septembra 2022)
Pesme uz koje smo ovog leta
hladili glavu, spuštali temperaturu, brojali dane do-i-od-mora, vozili, otkrivali
svet i usamljene plaže; skakali po pesku, pa u vodu; pesme koje su nam rušile
predrasude; one koje zvuče kao novi početak, i one koje najavljuju kraj svega.
Preslušavamo u dva sata najdraže rifove, bitove i stihove iz treće četvrtine 2022. godine:
Arctic Monkeys, Benjamin
Clementine, Beyoncé, Cass McCombs, Catherine Graindorge & Iggy Pop, Danger
Mouse & Black Thought & Michael Kiwanuka, Death Cab For Cutie, Early
James & Sierra Ferrel, Gorillaz, Hermanos Gutiérrez & Dan Auerbach, Jack
White, Jungle, Kokoroko, Laufey, Magdalena Bay, Marlon Williams, Ondara, Regina
Spektor, Sessa, Suede, Tami Neilson, Vieux Farka Touré et Khruangbin i Yeah Yeah
Yeahs.
“Uzdrman sam neprekidnom lepotom ove muzike” -
napisao je kritičar Pol Morli na stranicama magazina New Musical Express 18.
septembra 1982, dva dana nakon objave albuma “New Gold Dream”.
O Morlijevom talentu da prepozna i zabeleži veličanstveni trenutak u muzici je
suvišno pisati. Zapisi o Bouviju, Joy Division ili Toniju Vilsonu koje je
potpisao to potvrđuju.
Njegov tekst o petom albumu Simple Minds (i prvom koji je prodat u “zlatnom
tiražu”, ha!) otkriva čoveka koji je za kratko vreme već nekoliko puta preslušao
album, i koji je iskreno oduševljen lepotom koja ga je duboko takla.
Poslednje reči u tom prikazu kažu - “AND NOW you begin...”, što
možemo prihvatiti kao poziv da sami otkrivamo momente koji će nas oduševljavati
i pronaći svoja mesta u srcu i sećanjima, da tamo zauvek svetlucaju.
Mnogo hiljada preslušavanja kasnije “New Gold Dream” (NGD) i dalje ima isti, nepomućeni,
zlatni odsjaj.
“Could have been years, or only seconds ago”, peva Džim Ker u “The
Big Sleep”, jednoj od najlepših među prelepim pesmama sa ovog albuma.
To je zanimljiva odlika ovog remek-dela. Kao što postoje pesme, ili
dugosvirajuća dela kojima vreme oduzima, menja, tamni, ili dodaje patinu
i zrelo-zlatni ton, tako NGD za četiri decenije nije promenio tonalitet.
Bez obzira na to u kojem ste životnom ili godišnjem dobu, kada ste ga prvi put
preslušali, koliko puta ste mu posvetili vreme, slušali ga ležeći na podu u noći
razočaranja ili u jutru nove zaljubljenosti – ovaj album uvek deluje na
slušaoca na isti način.
Pun je optimizma, ali i razoružavajuće melanholije.
Neke od pesama su sonični blizanci značenja reči polet, iako u
rečima tih pesama ima i sete kakvu ne očekujete od benda čiji je prosek godina dvadeset
i tri, i koji je iza sebe već imao četiri pomalo nervozna i grublje brušena
albuma. Ovaj album je bio prekretnica i za njih, i može se izučavati kao dokument o
trenutku okretanja benda ka svetlima koja ih dozivaju podjednako snažno ka prošlosti,
i budućnosti.
(Nešto slično, iako u drugom tonalitetu, dogodilo se još jednom spektakularnom generacijskom bendu, a to su Echo & The
Bunnymen koji će se u ovoj priči pojaviti još barem jednom.)
“New Gold Dream”, konačno, spektakularnim čini zvučna slika. Nežnije
oslikana od onih koje su do tada stvarali, a kolorom bogatija od svega što su
stvorili kasnije, u vreme najveće slave - ta zvučna slika je zasluga producenta
Pitera Volša, koji je imao svega 21 godinu kada su počeli sa radom na albumu.
Ono što je stvorio sa bendom nema direktnog naslednika u pop-muzici, a stoji
ravnopravno sa najbolje produciranim albumima dekade.
Ako bismo tu sliku morali da opišemo rečima, posegnimo za Džimovim stihom koji
kaže: “Sun is set in front of me / worldwide on the widest screen”. Dovoljno je.
Ipak, lepotu jednog albuma ne
čini samo prostranstvo i boja zvuka, ovde oslikana eteričnim i grlećim
klavijaturama, zastrašujućim basom Dereka Forbsa, Čarlijevom bestežinskom gitarom
i spektakularnim bubnjevima za kojima su se smenjivala čak tri bubnjara, već - naravno- pesme.
Na ovom albumu se nalaze najmanje četiri „klasika” koje SM i danassviraju na oduševljenje hiljada ljudi koji horski
pevaju po halama sveta “Someone Somewhere in Summertime”, “Promised
You A Miracle”, “Glittering Prize” i naslovnu pesmu. Tu je i jedna
od najlepših pesama koju su SM ikada napisali - elegična “Big Sleep”. U “Hunter
and the Hunted” briljira i neočekivani gost Herbi Henkok. Tu je i
instrumental “Somebody Up there likes you” koji otkriva da srce ovog
albuma pokreće međuigra klavijatura, basa i bubnja.
U totalu: 46 minuta i 6 sekundi “neprekidne lepote”, da potvrdim Morlijeve
reči.
Džim Ker je pre nekoliko dana objavio tekst povodom godišnjice albuma u
kojem kaže: “Znali smo da smo napravili hit-album”. Bio je u pravu, ali vreme
najvećih hitova je došlo nešto kasnije. Simple Minds su nakon NGD promenili zvuk. Džim
Ker je otkrio snagu svog glasa, Čarli je ponovo otkrio distorziju i bend je počeo
da živi svoj stadionski “I say la-la-la-laaaaaaa” san. U tom snu ih je pohodilo sve manje pesama koje su podsećale na “zlatne dane", a njihov zvuk i stil postali su toliko uobičajeni da su u nekom
trenutku, možda pomalo nepravedno od strane kritičara dobili nadimak “U3
& The Bunnymen”. Bendu to nije kvarilo pogled sa vrha top lista.
Četrdeset godina kasnije Džim i Čarli (jedini preostali članovi nekadašnje
postave) i dalje objavljuju dobre, korektne, ponekad rutinske albume. Sviraju
u pristojno popunjenim halama, i imaju horsku podršku publike u pevanju starih
hitova.
Na koncertima kojima sam prisustvovao “New Gold Dream”, “Promised You
A Miracle” i “Someone Somewhere in Summertime” tresli su prostor i
srca snažnije od “Don’t You Forget About Me”. Ili sam se ja više tresao.
Vratimo se svetlucanju. Sada je vreme
da ti preslušaš ovaj album >>.
Da li će ti to biti prvi put, ili hiljadito preslušavanje je najmanje važno.
Pred ovim albumom svi imamo isti broj godina, i iste snove. "And when you dream, dream in the dream with me."
Možemo još malo da se pravimo da nas leto neće uskoro ostaviti. Da uživamo u toplom vetru koji preliva pesme nežno poput talasa, da punimo patike peskom, uši zrikavcima, objektive zracima, glavu idejama kako ova jesen može biti lepša. Da pevušimo „Desafinado“, pomalo van tonaliteta, usta slatkih od smokvi i lubenica koje pucaju od slasti.
Leto nagovaraju da ostane što duže: Henry Mancini, Sergio Mendes & Brasil '66, Sly & The Family Stone, Earth Wind And Fire, Jungle, L'Impératrice, Dimitri From Paris, Elvis Presley, Gaspard Royant, Stan Getz & Joao Gilberto, Zdenka Vučković, Kali Uchis, Helado Negro, Bebel Gilberto, Sessa, Izae, Darko Rundek, Serge Gainsbourg, Nate Najar, Forro in the Dark, Mario Biondi, Durand Jones & the Indications, Bobby Oroza, Adrian Quesada & iLe, Thomas Dybdahl, The Delines, Hermanos Gutiérrez & Dan Auerbach.
Na današnji dan 1979. godine, možda najviše zahvaljujući Džoržu Harisonu koji je novčano podržao projekat u trenutku kada su se producenti povukli u strahu - svet je prvi put ugledao „Žitije Brajanovo“. Neki od članova Monti Pajton grupe tvrde da takav film u XXI veku takav film verovatno ne bi mogao biti snimljen. Kako bi sada svet reagovao na priču o mladiću kojeg narod meša sa obećanim mesijom, i koji ih uči da im za veru nisu potrebne vođe?
Erik Ajdl priča: „Gilijem i ja smo se zapili u Amsterdamu i počeli da izbacujemo neukusne zezalice o drvodeljama, o Džonu Klizu, o tome kako ga je loš majstor slabo zakucao na krst i kako ovaj daje upustva drvodeljama pošto su toliko nevešti. Pa se onda krst stalno rušio i on padao licem u blato... sve takve neke balavačke štosove koji deluju strašno duhovito kada čovek sedi u lepom toplom Amsterdamskom baru i popio je nekoliko flaša holandskog piva. Onda smo iznajmili gomilu holivudskih biblijskih filmova, i gledali sise Čarltona Hestona i onu mrtvačku ozbiljnost s kojom pristupaju svemu, i tako smo imali svež pogled na stvar.“
Majkl Pejlin: „Shvatili smo da je ključna stvar rekonstruisati biblijski period tako uverljivo da, ako stavimo savremene karaktere i savremene poglede, i oni budu uverljivi kao deo tog perioda. Onda smo videli, proučavajući Hristov život (što smo svi radili), da ima stvari koje su apsolutno toliko moderne i toliko pogođene da smo poželeli da o njima govorimo u filmu. Na primer, mesijanska groznica: u to vreme su se pojavljivali znaci i nagoveštaji da mesija dolazi. Odjednom je to ispala strašno jasna ideja: svi misle o mesiji, možda je moj prvi sused! Eto, imaš Brajana.
Sećam se kako smo stigli do raspeća i pitali se „kako ćemo sad to da izvedemo?“ Istorijska je pozadina to što razapinjanje Isusovo nije bio jedinstven događaj nego deo redovne zabave koju su organizovali Rimljani ne samo da bi istakli svoju moć i vlast nego i da zabave narod. Kada prihvatiš da to nije bio jedinstveni događaj, onda možeš uvoditi likove koji su u ona vremena mogli postojati, recimo onog velikog dobričinu koji su ponudi da jednome ponese krst, a taj smesta zbriše.
Ako smo rekli da će neko pevati na krstu, onda smo krenuli ovako da razmišljamo: „Ne ide, mnogo ćemo sveta uvrediti“. A sasvim se lako može argumentovati da je u to vreme moralo biti ljudi koji to nisu primali skrušeno. Hoću reći: ono što je prikazano na crkvenim vitražima, to je verzija koja je naknadno nametnuta... Naš cilj – ono zbog čega taj film vredi nije bio da kažemo „Isus nije postojao“, ni „Isus je bio varalica“ ni „Isus nije bio u pravu“, nego da se oslonimo na tumačenje, a tumačenje je politička kategorija i ljudi su vekovima posezali za njim da bi opravdali svakojake ekscese. A ipak su to ljudi koji će uzeti tu priču o tom čoveku, i iskoristiti je kako im odgovara – obično da izvuku pare od siromašnih i lakovernih, i slično. To je tačno ono što smo mogli reći.“
Teri Džons: „Brajan“ nije bogohulan jer prihvata hrišćansku priču; štaviše, bez nje bi izgubio smisao, ali jeretičan je utoliko što je veoma kritičan prema crkvi. Suština one scene: „Sandala!“ – „Nije sandala nego cipela!“ je u tome što predstavlja istoriju crkve u tri minuta."
(Iz knjige "Monti Pajton priča", Plato, 2009.)
*
Preporuka za gledanje - debata nakon premijere filma:
U moru različitih definicija “fjake” koje sam do sada otkrio, a koje se razlikuju u finesama i meri humora, ova mi je i dalje najdraža: “Opšta obamrlost duše i tijela, uz potenciranje volje za ništa”.
Nepažljivi čitalac, ili kontinentalac može pomisliti da je fjaka lenjost ili beznađe, što je pogrešno. Mediteranci tvrde da je fjaka posebno stanje tela i duha, “kojem teže sva bića”. Oni daleko od obale moraju da se dovijaju kako da to stanje dosegnu. Ovaj mikstejp nam možda pomogne.
Do fjake vode: Bebel Gilberto, Billy Bragg & the Blokes, Branko Mataja, Cat Power, Cleo Sol, Corinne Bailey Rae, Darkwood Dub, Dinah Washington, Erykah Badu, Etta James, Helado Negro, Hermanos Gutierrez, Kings of Convenience, Kokoroko, Leyla McCalla, novi Marlon Williams, Nicola Conte, Rodrigo Amarante, Sessa (spektakl!), Smoke City, Tami Neilson, The Delines, Tim Bernardes, Vieux Farka Touré najpre u društvu Khruangbin, a zatim on i Julia Easterlin, i Vinicius Cantuaria.
Neverovatnom brzinom, mrežu su preplavile fotografije 'ozelenjavanja' u Novom Sadu, a za potrebe obeležavanja godišnjice 'Oluje'.
Ukoliko su fotografije isuviše zbunjujuće: privid zelenila stvoren je vanserijskom idejom privezivanja odsečenih zelenih grana na drvo koje je očigledno odavno prepušteno sebi i surovoj klimi.
Nema svrhe gubiti vreme na vivisekciju suludosti i pokvarenosti koje stoji iza ove ideje.
Biće dovoljno priložiti još jedan dokaz tvrdnji da svi sistemi zasnovani na lažima i prevari funkcionišu na isti način. Novinar Džek Anderson (dobitnik Pulicerove nagrade 1972.) u okviru kolumne "Washington Merry-Go-Round" pisao je 1991. godine o životu u Rumuniji za vreme Čaušeskove vladavine.
Između ostalog, Anderson kaže:
Kompletan tekst o životu u društvu privida pod naslovom "Ceausescu left strange, sad legacy" (Sun-Journal, Maine, US.) dostupan je ovde >>
To nije bilo davno. Dane pre odlaska na odmor provodili smo
„pakujući muziku za more“. Najpre smo pravili mikstejpove na kasetama koje će
stati u jednu kutiju za patike ili cipele, zatim smo ulagali vreme u
prebacivanje što više fajlova na prve, premale plejere.
Na sreću, takva ograničenja više ne postoje.
Na nesreću, ta ograničenja ne važe ni za druge - koji će na
obalu doneti muziku koja tera rakove iz plićaka i zrikavce sa čempresa.
Zato je i dalje važno imati uz sebe albume koji će učiniti da ti leto dobro
zvuči.
Štaviše – adekvatne količine muzike su važnije od dovoljnog broja majica, krema
za sunčanje i flastera.
Σtella:
„Up and Away“(SubPop, 2022)
Ovaj album zvuči poput odmora
na otoku o kojem ne znaš mnogo, i koji te svakog dana iznenađuje. Zato ga je
teško opisati rečima.
Neka te ne zavede ime izdavačke kuće (poznate po drugačijem zvuku), kao ni niz reči
Mediteran – Khruangbin – Grčka – psihodelija – buzuki - indie pevanje.
Ovako poređane - one deluju besmisleno, ali kada se prvi put prepustiš talasu
zvuka benda Σtella shvatićeš da je sve to moguće spojiti u koktel koji se
ispija na obali ispod slamnatog šešira. Počni od pesme “Charmed”. Zatim se prepusti morskim strujama. Album
te čeka na https://stellawithasigma.bandcamp.com/
Helado Negro: „This Is How You Smile“(RVNG Itl, 2019)
Od kako smo jednom davno
izašli iz okeana i počeli da osvajamo kopno - naša vrsta je stvorila tek
nekoliko albuma koji zvuče poput hoda po vlažnom pesku, prolaska prstima kroz kosu
punu stvrdnute soli i izmaglice nad zalivom u tropkom danu. Nežan i melanholičan,
topao ali ponekad i oblačan, “This is How You Smile” je prožet ritmovima
uz koje je moguće baš baš baš sporo plesati u sumraku na praznoj plaži.
Ovaj album će pokušati da te nagovori da zakopaš avionsku kartu duboko u pesak,
sakriješ se od vodiča koji želi da te vrati kući i zauvek ostaneš da sanjariš
na obali mora, mesta sa kojeg potičemo.
Suba: „Sao
Paulo Confessions” (Ziriguiboom, 1999)
Iako objavljen pre više od
dvadeset godina“Sao Paulo Confessions” i dalje zvuči modernije,
progresivnije i drugačije od celokupne „neo-bossa nova“scene koju je Mitar Subotić Suba svojevremenoizmislio. Spajajući virtuoznost i urođenu
radoznalost sa zvucima i ritmovima koje je zatekao u Sao Paulo početkom
devedesetih godina prošlog veka – Suba je stvorio album koji brazilcima lice
razvlači u osmeh i izraz dubokog poštovanja.
Ovaj album možeš slušati stotinama puta – ali ćete on i dalje iznenađivati
bojama, glasovima, zvucima, šumovima i ritmovima koji su prošlog puta ostali
neprimećeni.
Ukoliko ti srce ne reaguje na „Voce Gosta“, „Segredo“ ili „Felicidad“,
ili telo ostaje mirno uz „Samba Do Gringo Paulista“, proveri: možda ti
leto još uvek nije stiglo. U tom slučaju - pridruži ovom albumu i predivni „Tanto
Tempo“ brazilske pevačice Bebel Gilberto za čiji je zvuk takođe
zaslužan on: Suba, „gringo paulista“.
Hajde da tražimo najslađu smokvu, tragamo za idealnom stenom, pustimo so da prekrije ožiljke na koži, biramo najlepši talas, spašavamo ježeve zalutale u plićak, slušamo hučanje maestrala kroz zid čempresa, otkrivamo svice umesto vesti iz domovine, prepoznajemo zrikavce po pesmama, vežbamo fjaku, sanjamo da ovaj otok i naša budućnost nisu stranci.
Pevaju ostrvski zrikavci: Flora Purim, Cae, Luedji Luna, Mayra Andrade, Cesaria Evora, Nate Najar, Serge Gainsbourg, Dinah Washington, Louis Armstrong, Louis Prima, Bryan Ferry, Mose Allison, Dr. Lonnie Smith & Iggy Pop, Diana Ross & Tame Impala, Jungle, The B-52's, Phoenix, Erlend Oye & La Comitiva, Matt Bianco, The Style Council, Rogi, Shuggie Otis, The Beach Boys.
Mora da su se krila u
ovim prnjama pa su se sada probila van."
(Sergej Dovlatov, "Kofer")
Tako se poklopilo. Počeo sam sa čitanjem ove knjige na otoku na kojem sam pre četrdeset i osam godina prvi put video more.
Odavno sam odustao od pokušaja da u sećanju pronađem neki trag tog prvog susreta. Ali, umesto sećanja imam snimak iz leta 1974. godine napravljen "Super osmicom", kamerom koja se pojavljuje i u ovoj knjizi (epizoda "Kućni projektor").
Okružen krajolikom koji smo ovog leta fotografisali i delili "u sekundi" sa prijateljima širom sveta - osvestio sam koliko se toga promenilo od vremena kada su u našim životima postojale stvari nabrojane u ovoj knjizi. U Jugoslaviji nije postojao studio koji je razvijao filmove ovog formata, tako da su se snimljene trake slale na razvijanje u Beč ili Nemačku, nakon čega su poštom vraćane u Beograd. Tako se događalo da između snimanja i gledanja snimka na kućnom projektoru prođe i po nekoliko meseci, a ta razvijena traka bila je jedina kopija koja postoji, jedini dokaz da si oduševljeno trčao ka kameri široko nasmejan, da si zaista napravio žabicu kamenom, da ti je vetar oduvao šešir, da smo bili na moru.
*
Kamera je tek jedna od stotinu i jedne stvari koje su nestale iz naših života zauvek, ili se kriju po odavno neotvorenim kutijama na tavanima ili podrumima, a o kojima Ana Ristović piše u "Knjizi nestajanja". Na impozantnom spisku predmeta, stvari ili pojava koje je u sećanju već uglavnom prekrio veo zaborava nalaze se i ručni mlin za kafu, metalni vikleri, rolšue, jambolija, telefonski dvojnici, crveni kiosk, pisaća mašina, indigo papir, lastiš, plehane šolje, mašina za ručno mlevenje mesa, fotoaparat "Idiot", polaroidne fotografije, kolor-filter za crno-beli televizor, ručni aspirator, tranzistor, praćka, sodadžije, foto-tapet... i kliker.
Poetično mešajući (ručnim mikserom!) kratke opise predmeta koji mlađima sada sigurno deluju najblaže rečeno čudno (zato su tu i fotografije); scene iz porodične istorije i opise vremena u kojem su ti predmeti bili deo svakodnevice i najava još sjajnije budućnosti - Ana Ristović nas vodi u šetnju koja traje mnogo duže od samog čitanja.
Svako ko je imao u rukama, koristio, kvario, popravljao, živeo u društvu tih predmeta će na kraju svake priče neminovno otvoriti davno zatvorene kutije sećanja i početi da traga za porodičnim pričama, priseća se prve radosti pojavljivanja kontura iz emulzije polaroidnog foto-papira, prvog dobijenog naliv-pera, patrona za obična pera, dedinih platnenih maramica i svega što je činilo to vreme. Oni mlađi koji nemaju problem sa "fiziološkom nostalgijom" će u ovoj knjizi pronaći crvotočinu kroz koju će stići u epohu o kojoj se sada previše često priča u pogrešnom registru.
Šarmatni humor ("Odjednom, niko više neće da jede mućena jaja za dezert"), slatka nostalgija i grudvice razočaranja daju "Knjizi nestajanja" drugačiji tonalitet od mnogih zašećerenih priča posvećenih tom vremenu i dokazuju Genisovu tezu o nostalgiji sa početka ove priče. Još važnije, ove priče inspirišu na prisećanje na predmete koji su nam bili lično važni, a kojih u ovoj knjizi nema.
Završavajući čitanje knjige na otoku na čijim se rivama i dalje čuju Animatori, a na štandovima prodaju majice sa likom Bada Spensera (!!!), iz sećanja su mi se vratile one zgodne čaše-na-rasklapanje koje smo nosili na kampovanje, "sladoled u fudbalskoj lopti", prva jugoslovenska verzija igre "Monopol" (čista subverzija i provokacija kapitalizma, aha!), zatim i prvi dobijeni kaleidoskop kroz koji kao da sam gledao u budućnost koja će biti sjajna kako god da se boje i oblici postave, i uživao sam u tom talasu nostalgije koja me zapljusnula na obali mora, mnogo godina kasnije.
