Sunday 18 March 2018

Film "Staljinova smrt" ili o (ne)namernoj aboliciji tiranina


"Agonija smrti bila je užasna. On se bukvalno na naše oči na smrt ugušio. U onome što je izgledalo kao poslednji trenutak, on je najednom otvorio oči i uperio pogled u sve nas koji smo se nalazili u sobi. Bio je to užasan pogled, lud ili možda ljutit i pun straha od smrti... Tada se dogodilo nešto neshvatljivo i stravično što ja do današnjeg dana ne mogu da zaboravim niti razumem. Iznenada je podigao levu ruku kao da pokazuje na nešto gore, a zatim je spustio kao da na sve nas baca kletvu. 
Taj pokret bio je neshvatljiv i pun pretnje. "
(Staljinova smrt, kako ju je opisala njegova ćerka, Svetlana)

'Izgubi Staljin lulu i kaže: 'Druže Berija, izgubio sam lulu. Pomozi mi da je pronađem.' Raziđu se, prođe neko vreme, Staljin javlja Beriji: 
- 'Sve je u redu, bila je ispod fotelje.'
- 'Nemoguće druže Staljine, trojica su već priznala zločin!' 
(Šala o Staljinu)

"(Njegova smrt) je najsrećniji dan u mom životu."
(Bulat Okudžava)

"Temeljni paradoks istorije Rusije sastoji se od toga što je Staljin uprkos svemu ostao pozitivan lik, narodni heroj. Staljin danas označava kult snage, čežnju za Carstvom, za redom, uvažavanje surovosti (...) Rusi se sumnjičavo odnose prema 'mešancima', ne priznaju 'svoje' u njima. A njega ne samo da su priznali, nego su razapeli sebe.
(Viktor Jerofejev)


U trećoj epizodi odličnog dokumentarca o savremenoj Rusiji ("A Journey Through Russia", 2008) Džonatan Dimblbi intervjuiše i Svetlanu Argacevu, aktivistkinju koja se zalaže da se Volgograd ponovo preimenuje u Staljingrad. Iako iskusan politički novinar, Dimblbi u toj sceni teško krije osećanja i još teže sprečava vilicu da radi sklekove:

Dimblbi: "Svetlana, za mene je ova ideja uznemirujuća. Zapravo, to je prilično užasno. Deportacije, gulag, nameštena suđenja, teror, milioni ruskih muškaraca i žena su umrli zbog njegovih odluka. A vi ga smatrate nekom vrstom heroja."

Argaceva: "On je heroj ne samo za mene već i za mnoge druge ljude. On je heroj za ljude širom sveta, čak i za ljude koji su mrzeli Sovjetski Savez i komunizam. Čak i Čerčil je rekao: "Mali ljudi prave male greške, veliki ljudi prave velike greške". Želim da kažem da su ti brojevi – "milioni i milioni ljudi", to je preterivanje. Nije samo Staljin kriv za to. Bilo je drugih ljudi iz njegovog okruženja koji su krivi. Mnogi ljudi su završili u gulagu zbog tih ljudi. Ne zaboravite: ljudi su ga voleli, on ne može biti čudovište."

Citiram ove raznolike svedoke, učesnike ili poštovaoce epohe, sluđen filmom Armanda Janučija "Staljinova smrt", koji je početkom godine zabranjen za emitovanje u Rusiji.
Višenedeljno iščekivanje završeno je mešavinom razočaranja, sluđenosti i ljutnje koju razvodnjavam čitanjem o toj zabrani. 
"Staljinova smrt" je zabranjena za prikazivanje iz potpuno pogrešnih razloga: ovo je, pre svega, loš film.
Naravno, film nije zabranjen zbog toga: protivnici ("komunistički poslanici i konzervativne javne ličnosti") grmeli su kako vređa "rusku istoriju", "ima elemente ekstremizma", "unosi zlu krv u socijalnu harmoniju koja je postignuta u ruskom društvu", "uvredljiv je" itd. Iako se sa poslednjim citatom slažem, ne slažem se sa zabranom, kao ni sa argumentacijom, te niko nije naveo da je ipak zabavno gledati Stiva Bušemija kao Hruščova i Majkla Pelina kao Molotova.
Spisak Janučijevih (ne)namernih previda je fascinantan. Ostavljam za sada otvorenim pitanje namere zato što je gotovo nemoguće da nije bio svestan šta stvara, ali je sasvim moguće da je znao zašto to radi, a to je publicitet, odnosno nešto medijske prašine koja će osrednje loš film učiniti zabranjenim i "opasnim".
U državi kojim se Januči bavi u filmu takve etikete dobijali su oni koji su bilo beležili istinu.
Janučiju je istina bila prekompleksna ili nepodesna; ili – jednostavno - nije "kalibar" za bavljenje ovakvom temom, te je posegnuo za krivotvorenjem činjenica. Konačni rezultat je, suštinski, užasan. Staljin je sveden na mrke poglede, latentno sejanje straha oko sebe ali kroz Beriju a ne svoje postupke. Ima jedan neobični muzički prohtev i onda umire, dok su oko njega prestrašeni šakali koje je vođina smrt ohrabrila na komadanje vlasti i međusobni obračun.  


Šta je sve Januči krivotvorio?

Zbog dužine ovog teksta ograničiću se samo na pikanterije kojima se publika najčešće smeje i prepričava ih, ne verujući da je to bilo moguće a koje je preinačivao (ili izbegavao da se bavi pravim uzrocima) zarad stvaranja "intrigantne komedije".

Prva je taj čuveni koncert. Simfonijski orkestar i pijanistkinja Marija Judina su odista svirali Čajkovskog, "Koncert broj 23 za klavir i orkestar" u studiju Radio Moskve. 
Nakon kraja prenosa Staljin je odista pozvao studio i javio da će poslati ađutanta po snimak, koji naravno nije napravljen, zbog čega je direktor radija u potpunom strahu naredio da se koncert odsvira ponovo i snimi i to pod palicom drugog dirigenta. No ta zgoda iz života zbila se devet godina pre Staljinove smrti, te je priča o "poruci uz snimak" koja prethodi Staljinovom moždanom udaru u filmu prilično loša izmišljotina.
(Uzgred, o životu pijanistkinje Marije Judine bi vredelo napraviti pošten film). 


Drugi detalj koji Januči u svojoj nedoraslosti priči propušta da iskoristi jeste taj kružok doktora koji su dovedeni da procene Staljinovo stanje nakon moždanog udara. 
Kako je Staljin tokom početka pedesetih proterao ili pobio poslednje učene lekare tokom montiranog procesa pod imenom "Zavera doktora" (a onog koji mu je 1950. rekao da mora da se više odmara i manje radi proterao u Sibir), njega 1953. godine više imao niko da leči (svaka sličnost sa Srbijom je užasavajuća). U državi su ostali golobradi studenti i nekoliko preživelih penzionera, koji su se plašili da izgovore bilo kakvu dijagnozu pred Staljinovim saradnicima, prepadnuti za svoje živote. 
Treća pikanterija je u filmu ispričana tek delimično: potraga za "devojčicom" sa kojom se Staljin fotografisao, a kakvu je trebalo pronaći za potrebe Centralnog komiteta nakon Staljinove smrti je u stvarnosti bila mnogo užasnija: roditelji devojčice sa originala proterani su u logore po "prijavi komšija da se hvale poklonima od Staljina". Četvrti momenat, u kojem film kolabira u potpunosti Berijina smrt, koja zahteva mnogo veći prostor, većeg reditelja i zaseban film.

Konačni razultat: Januči je pokušao da kraj tridesetogodišnjeg pakla spakuje u dvosatni film koji krase gegovi poput Hruščova koji dolazi na okupljanje partijskih drugova u pidžami ispod odela i Žukova koji je predstavljen kao da je upravo pretrčao iz "Inglorious Basterds" a to, jebi ga, ne radi.



Dostupna literatura, izjave svedoka, dnevnici pobijenih pisaca ili onih koji su preživeli teror dokazuju da je stvarnost života pod Staljinom i posle njega bila toliko tragična da se u nekim momentima odista graničila sa komičnim, odnosno gorko-smešnim, ali Januči nije tip koji bi tu strašnu smešu umeo da pretoči u film.
Evo jednog naivnog: Viktor Jerofejev u "Dobrom Staljinu" uokviruje to ludilo iz marta 1953. godine pričom o svom ocu koji "mora da
otkupljuje cveće po celom Sovjetskom Savezu za Staljinovu sahranu, tako da se na grob kompozitora Prokofjeva, koji je preminuo istovremeno kad i Staljin, nije bilo šta položiti."  

Koga zanima drugačiji pogled na stvari neka otvori fantastičnu "Autobiografiju Josefa Staljina" Ričarda Lurija (prevedena, objavio Clio 2003.)

O filmovima koje smatram lošim najčešće ne pišem, osim kada baš želim da ti uštedim vreme. Ne radim to ni zato što verujem da je loše praviti film koji će učiniti da se publika smeje tiraniji zato što tiranina smeh najviše nervira. Nije ni "Mein Fuehrer" sa Ulrihom Miheom uspeo, mada je časnije probao da bude smešan. "Predsednik" Mosena Makmbalafa je smešan koliko to priča o tiraninu u padu može da bude i to ne radi na silu. 

"Staljinovu smrt" pak smatram vrednim gledanja ne samo zbog Bušemija i Pelina već iz drugog razloga. Upetljan u manipulacije i pokušaje pravljenja smešnog filma Januči je učinio ogromnu uslugu Staljinu i njegovim obožavaocima: dao im je meso za tranžiranje, nahuškao Rusiju protiv sebe i tako kupio naklonost zapadne kritike, te je učinio verovatno najveću štetu time što ga je abolirao od zločina upirući prstom na njegove saradnike.

Zašto je sve to važno?
Nije daleko vreme kada će i lokalni diktatori biti "revalorizovani" sličnim zahvatima: kreće se od spomenika, kada to ne radi, onda se pređe na knjige, ubeđivanje "da nije znao šta rade njegovi", onda na red dođu "laki sadržaji", koji u suštini žele da dokažu da nije bilo loš on nego oni koji su bili oko njega te da smo loši mi koji nismo razumeli koliko je bila ljubav tih diktatora prema svom narodu. 

Ko ne veruje, neka se vrati na citat Svetlane Argaceve sa početka ove priče ili neka malo prošvrlja mrežom van 'kruga' odnosno 'bubbla' istomišljenika. Strašno je koliko ljudima nedostaje ljubav nemilosrdnog vođe i taj čvrst zagrljaj koji guši. I to uopšte nije smešno, niti je za ismevanje.

*


Trivia za kraj: Džefri Tambor, jedan od glumaca iz ekipe je nakon premijere filma osumljičen za seksualno uznemiravanje koleginica. U skladu sa tim, njegov lik je izbrisan sa postera i zamenjen. Stvar čini još zabavnijom vraćanje Berije na poster.
Izuzetan smisao za humor, zaista. 











Friday 16 March 2018

"... Put on your red shoes and dance the blues... " (Let's Dance, 35 godina)



Nekoliko godina nakon snimanja "Let's Dance" Dejvid Bouvi je Najla Rodžersa publici najavio kao "jedinog čoveka koji me ubedio da pesmu počnem refrenom!" što je Najlu isteralo suze radosnice na oči dok je istrčavao na binu.

Najl je veoma je važan za nastanak ove pesme.
Godinama je čekao priliku da radi sa Dejvidom.

U vreme kada je ovaj polovinom sedamdesetih otkrivao soul i okupljao ekipu za snimanje jednog od najlepših albuma belog soula – "Young Americans" - Najl je došao na audiciju za gitaristu Bouvijevog benda, pokazao šta zna ali mu se Bouvi zahvalio i odbio ga, čime je nehotično usrećio naše kukove, stopala i uši. Nekoliko meseci kasnije Najl je osnovao Chic i napravio neke od najplesnijih pesama ikada snimljenih, što se verovatno ne bi dogodilo da je tada postao deo Bouvijevog benda.
(Ergo, Bouvi čini velika dela i kada kaže "ne"! :)

Sedam godina kasnije Najl vršlja kroz njujoršku noć u društvu Bilija Ajdola. Upadaju u džez klub i shvataju da je za susednim stolom Bouvi sa kojim Najl počinje dugačku priču o džezu. Druženje se nastavlja narednih dana: Bouvi mu pušta razne snimke, trubačke aranžmane Nila Heftija, Olivera Nelsona, čak i Stena Geca i uverava ga kako bi njegov naredni album trebalo tako da zvuči.
Iako još uvek bez ugovora sa novom izdavačkom kućom Bouvi poziva Najla da im se pridruži u Švajcarskoj u kojoj radi na novim pesmama za album koji se u tom trenutku u Bouvijevoj glavi zove "Last Dance"
(Po nekim izvorima, drugi radni naslov bio je "Vampires and Human Flesh" :)

Jednog jutra tokom dvonedeljnog druženja u Švajcarskoj Bouvi budi Najla rečenicom: "Mislim da imam hit!" i počinje da svira. Najl ono što je čuo opisuje kao "folk-pesmu na dvanaestožičanoj gitari, pomalo setnu, koju je Bouvi nazvao Let's Dance" i nastavlja - "Meni je malo glupo da mu menjam pesmu, ipak je to Dejvid Bouvi ali ga pitam – hej, mogu li da je malo prearanžiram? Mislim, ukoliko se pesma zove "Let's Dance" – ljudi bi uz nju trebalo da stvarno igraju. Mislim, ja pravim pesme uz koje ljudi igraju!
I uzmem gitaru i krenem da malo vrtim te akorde... i vrtim...
- "Hej, Dejvide – da li je ovo too funky?"
"No darling, is there such a thing?"

"Nešto kasnije smo nastavili da pričamo o tome kakvu ploču želi da napravi. Dugo je pokušavao da definiše stvari. Pojavio se nešto kasnije na vratima noseći u rukama album Litl Ričarda na kojem ovaj pozira kraj velikog Kadilaka. "Ovo želim da napravim!", rekao mi je. Naravno da je to rok-end-rol, ali sam konačno shvatio šta je želeo.
Sledeće večeri je slušao Stivi Rej Vona na Monterej festivalu i pozvao ga da se priključi snimanju. Niko od nas ga nije čuo ranije. Tako je radio, skupljao je inspiraciju iz onoga što ga okružuje."


Bouvi konačno potpisuje ugovor za pet albuma i dobija za ono vreme fantastičan honorar; oblači belo odelo i počinje najteži eksperiment dotadašnje karijere:
Dejvid Bouvi, mega pop zvezda.

Petnaestak godina kasnije je ovu pesmu počeo da svira u drugom aranžmanu, sa gotovo akustičnim uvodom >>, verovatno mnogo bližem onom koji je tog jutra svirao krmeljivom Najlu Rodžersu u njegovoj sobi.

*

Te, 1983. godine ja ne znam ništa od gore napisanog.


Sedim pred tek kupljenim kolor-televizorom, čekam da počne tada jedina emisija sa stranim muzičkim spotovima, "Kva kva top", jednom mesečno iz studija RTV Skopje,
shvatam kako iz tog jednog (dakle, mono) TV zvučnika kreću ka meni -
hor praćen bubnjevima, 

zatim gitara 
i bas, 
hitčina!

U tom trenutku ne znam zašto su u spotu aboridžini, zašto crvene cipelice, naravno da ne znam šta je to konzumerizam i kakve to veze ima sa pesmom ali me u trenutku i ne zanima.
Sutradan se zatrčavam u najbližu prodavnicu ploča i kaseta te nastavljam da ulazim u prodavnice svakog dana sve dok se album "Let's Dance" nije pojavio na polici na trećem spratu Beograđanke, a zahvaljujući njemu se i jedan mali kasetofon trajno preselio u dečiju sobu.

(Album "Let's dance" je inače prodat u većem tiražu u tadašnjoj Jugoslaviji nego u Italiji koja je imala trideset miliona stanovnika više od SFRJ.)


*

Pesma "Let's Dance" je objavljena kao singl i spot pre tačno trideset i pet godina.

Iako sam ovaj album jedno vreme zaobilazio kao "previše komercijalan" te proglašavao trilogiju "Low-Heroes-Lodger" najvažnijim albumima koje sam ikada čuo; odlemljivao na "Scary Monsters" i pizdeo što ne mogu da uspostavim kontakt sa "Outside", danas mi je jasno da je napraviti takvu pesmu i naterati planetu da igra bio jedan od najtežih izazova koje je Bouvi sebi zadao tokom karijere. I danas i svaki put kada je čujem - stopalo krene da je prati a desna ruka ne može da se odluči da li 'svira' bas liniju ili gitarski rif.

Idemo:
refren,
doboš,
rif,
bas...





Friday 9 March 2018

Noćurak ohrabrenja :: Hold On, Carry On


Večerašnji Noćurak će ti pomoći da izdržiš i da se ohrabriš.

Okupljeni: 
Lennon, 
Van Morison, 
Glen Hansard,
David Bowie, 
Elbow, 
Beck, 
Rufus Wainwright, 
Ben Howard, 
Alabama Shakes, 
J.J. Cale, 
The War on Drugs, 
James, 
Kralj Čačka, 
Odetta, 
REM, 
Carole King...
svi su tu da te ohrabre.




Sunday 25 February 2018

Kraftwerk :: endless, endless (Arena, Beograd, 24. februar)

foto: Bojana Janjić
Impresija prva:
Sve što su ikada stvorili i dalje besprekorno funkcioniše i izaziva u glavi nove snove o budućnosti, iako je ta budućnost koju su pre četrdeset godina najavili već stigla. Ključ je u jednostavnosti.


Impresija druga:
Kraftwerk je napravio neke od najplesnijih komada muzike ikada i ideja o postavljanju stolica u Arenu je potpuno pogrešna.
Ključ je u čukalici.


Impresija treća:
Kraftwerk kao instalacija može nastaviti da živi u budućnosti, još stotinama godina.
Ključ je u depersonalizaciji.


Boing-Boom-Tschak!



Saturday 24 February 2018

Noćurak za naš grad :: Songs & stories about freedom, courage and resistance


Levo od mikrofona su Eduardo Galeano, Tomas Bernhard, Činua Ačebe, Milan Milišić, Čak Palahnjuk... a desno: 
Don Bryant, 
Haustor, 
Hurray for the Riff Raff, 
Joe Strummer, 
Massive Attack, 
Mavis Staples,
Manic Street Preachers,
Norah Jones,
Partibrejkers,
R.E.M.
Roots Manuva
Sam Cooke
Talking Heads
The Decemberists
The Mynabirds
The Pogues
Tom Waits
...




Thursday 15 February 2018

Vladimir Sorokin: "Manaraga" (da li ste za ribu pripremljenu na Gogoljevim 'Mrtvim dušama'?)


"Da su ljudi nastavili da štampaju i čitaju knjige sve do sada, ja bih u najboljem slučaju pekao oradu na hotelskom roštilju u nekom letovalištu, a u najgorem - kuvao bih špagete u jeftinim kafanama rodne Budimpešte. Ali, hvala Vatri, odavno je prestala da radi svetska štamparska mašina i sada je izjeda rđa. Gutenbergova epoha je završena totalnom pobedom elektronike.
U našem svetu sada se štampa samo novac.
Za razliku od knjiga, novac loše gori. Zato niko na njemu ne peče.

(...)


Prvi stek ispečen je pre dvanaest godina u Londonu na plamenu prvog izdanja Fineganovog bdenja, ukradenog iz Britanskog muzeja. Pripremila su ga i pojela četiri velika čoveka - psihoanalitičar, florista, berzanski broker i kontrafagotista. Tako je nastao book 'n' grill. To je označilo početak velike strasti koja je tih burnih godina postala tradicija...

(...)

Stare knjige mirišu različito. Na primer nemačke bajke uvek mirišu na vanilu a romani Žila Verna na mošus. Kafka miriše na hrastovu dasku i olovo. Dikens - na rđu i mačji izmet. Prvo izdanje Ničea ima miris magareće dlake, Sto dvadeset dana Sodome miriše na vodenu bilje i terpentin. Venera u krznu miriše na ražani hleb. Što se tiče ruske književnosti, na kojoj ja spremam hranu ona miriše različito, ali prijatno. Prva sabrana dela Turgenjeva mirišu na voćni kompot. Sabrana dela Dostojevskog na katran. A Tolstojeva sabrana dela - na pastile od jabuka sa utrljanom medveđom žuči."

*

Nemam običaj da prepričavam pročitano, 

ovoga puta moram.


Godina je 2037.
Prošao je strašni rat koji je promenio lice Evrope ali nije razorio njen zapadni deo; tehnologija je konačno u potpunosti odmenila papirne knjige koje se čuvaju u muzejima, dok se novi autori objavljuju isključivo u elektronskom formatu.


Ukoliko te gore prekucani pasus sludeo, da, to je priča: 
Nakon rata se najpre među bogatašima, a zatim snobovima te na kraju, kako to i obično bude - bogatim vucibatinama pojavljuje novi trend, koji zakon strogo kažnjava ali ne uspeva da suzbije: uživanje u jelima koja se pripremaju na prvim izdanjima knjiga. 
Kuvari - majstori za pripremu jela i iskusni poznavaoci tehnike štampe, poveza i vrste papira koja se koristila zovu se čitači, putuju po svetu i udovoljavaju potrebama klijentele. Priprema takvog jela zove se čitanje. Knjige - koje se kradu iz muzeja, krijumčare i falsifikuju nazivaju cepkama.

Šta bogataši jedu i zahtevaju? Pored s
teka na 'Fineganovom bdenju', grdobe na Platonovu, ribe na 'Mrtvim dušama', prošarane govedine na 'Mladiću'... tu su i Čehov, Servantes, te  "Majstor i Margarita" koja, naravno, ne gori.

Sorokin ostaje jedan od retkih pisaca čije knjige kupujem naslepo i znam da će vožnja biti luda, komplikovana i potpuno uživanje iako će izazivati i smeh i povraćanje.

Obavezno čitanje.
Prijatno.

(pasusi prekucani sa stranica 13, 14 i 28. Prevod Mirjana Grbić, objavila Geopoetika, 2017.)



Sunday 11 February 2018

Hulio Kortasar, "Priručnik za pevanje i plakanje" (frag men ti)

Uputstva za plakanje

Ostavimo po strani pobude i posvetimo se pravilnom načinu plakanja, podrazumevajući pod ovim plač koji ne prerasta u skandal, niti vređa osmeh svojom paralelnošću i nespretnom sličnošću. Osrednji i redovan plač sastoji se u opštem grčenju lica i grčevitom zvuku praćenom suzama i slinama, ove su na kraju, jer plač se završava u trenutku kada se čovek snažno usekne.

Da biste plakali, usmerite maštu prema samome sebi, i ako vam se to učini nemoguće zbog stečene navike da verujete u spoljašnji svet, zamislite patka prekrivenog mravima ili zalive Magelanovog moreuza u koje niko i nikad ne ulazi.

Kada plač stigne, lice pristojno pokriti obema rukama, dlanovima ka unutra. Deca će plakati pokrivši lice rukavom, i po želji u jednom uglu sobe. Srednje trajanje plača tri minuta.

Upustva za pevanje

Počnite da razbijate ogledala po kuće, pustite da vam ruke klonu, gledajte neodređeno u zid, zaboravite se. Pevajte jednu jedinu notu, slušajte iznutra. Ako čujete (ali to će doći mnogo kasnije) nešto kao pejsaž uronjen u strah, sa lomačama između kamenja, sa polunagim šćućurenim prilikama, verujem da ćete biti na dobrom putu, i takođe ako čujete reku kojom silaze lađe obojene u žuto i crno, ako čujete miris hleba, lupkanje pristju, senku konja.
Posle kupite solfeđo i frak, i molim vas ne pevajte kroz nos i ostavite na miru Šumana.


*

Uputstva za penjanja uz stepenice
Nikome nije promaklo da se tlo često savija tako da se jedan njegov deo penje pod pravim uglom u odnosu na ravan tla, a sledeći deo zauzima položaj paralelan sa ovom ravni, da bi se zatim ponovo penjao i ta radnja se ponavlja duž spirale ili izlomljene linije do najrazličitijih visina. Naginjući se i stavljajući levu ruku na jedan od uspravnih delova, a desnu na odgovarajući vodoravni deo začas se osvaja jedan stepen ili stepenik. Svaki stepenik, sastavljen kao što vidimo od dva elementa, postavljen je malo više i napred u odnosu na prethodni, princip koji daje smer stepenicama, budući da bi svaka druga kombinacija dala možda lepše ili slikovitije oblike, ali nemoćne da odvedu iz prizemlja na prvi sprat.

Stepenicama se penje unapred, jer unazad bi bilo vrlo neugodno. Prirodan stav je stojeći, ruke slobodno opuštene, glava uspravna iako ne toliko da oči ne vide sledeći stepenik, diše se sporo i pravilno. Penjanje uza stepenice počinje dizanjem donjeg desnog dela tela, skoro redovno umotanog u kožu ili antilop, i koji sa izuzecima, tačno staje na stepenik. Postavivši na prvi stepenik pomenuti deo, koji ćemo skraćeno zvati noga, podiže se istovetni deo leve strane (takođe zvani noga, ali ovu ne treba brkati sa malo pre pomenutom nogom), i podigavši ovu u visinu noge, pomera se dok se ne postavi na drugi stepenik; tako da dok na ovom stepeniku počiva noga, na prvom se nalazi noga. 
(Prvih par stepenika uvek su najteži, dok se ne postigne neophodna usklađenost pokreta. Podudaranje imena i noga, otežava objašnjavanje. Pazite naročito da ne podignete u isto vreme nogu i nogu).

Stigavši do drugog stepenika, dovoljno je naizmenično ponavljati pokrete, dok se ne
nađete na kraju stepeništa. Sa njega se istupa lako, blagim udarom pete, koji ga učvršćuje
na mestu sa kojeg se neće pomeriti do trenutka silaska.

*

Čudesna zanimanja

Kakvo čudesno zanimanje: otkinuti pauku nožicu, staviti je u koverat, napisati Gospodin ministar za inostrane poslove, dodati adresu, u skokovima sići niza stepenice, i poslati pismo iz pošte na uglu.
Kakvo čudesno zanimanje: šetati bulevarom Arago, brojeći drveće i na svakih pet kestenova zaustaviti se za trenutak na jednoj nozi i sačekati da te neko vidi, a onda kriknuti suvo i kratko, i zavrteti se kao čigra, sa raširenim rukama, poput ptice kakuy, što kuka sa drveća na severu Argentine.
Kakvo čudesno zanimanje: ući u neki kafe i zatražiti šećera, zatim još malo sećera, i tako nekoliko puta, praviti od toga gomilu na sredini stola, dok iza šanka i belih kecelja narasta gnev, zatim tačno usred gomile meko pljunuti i pratiti spuštanje malog glečera pljuvačke, slušati buku slomljenog kamenja koja ga prati i koja nastaje u stegnutim gušama petorice mušterija i birtaša, čoveka poštenog ponekad.
Kakvo čudesno zanimanje: ući u autobus, sići kod Ministarstva, prokrčiti sebi put pomoću koverata sa pečatom, i, kad za tobom ostane i poslednji sekretar, ući, nepokolebljiv i ozbiljan, u veliki kabinet sa ogledalima, tačno u trenutku kada službenik u plavom predaje ministru jedno pismo, i videti kako ovaj jednim istorijskim nožem za hartiju otvara koverat, uvlači dva fina prsta i vadi paukovu nožicu, ostane malo zagledan u nju, a zatim: zazujati kao muva i videti kako Ministar bledi, želi da baci nožicu ali ne može, jer ona ga je zgrabila, zatim okrenuti leđa i izići, zviždanjem objaviti po hodnicima da je ministar dao ostavku, i znati da će već sutra ući u neprijateljske trupe i da će sve otići do đavola, a biće nekakav četvrtak, nekog neparnog meseca prestupne godine. 
(Prekucano iz "Priručnika za pevanje i plakanje", ENIGMA, Pančevo, 1998, prevod Mirjana Božin)

Friday 2 February 2018

Noćurak od obrada :: Cover songs #4

Neke pesme su poput ideja: zasijaju punim sjajem tek kada odu iz ruku autora i postanu deo tuđeg repertoara. Neke u izvedbi drugih otkriju svoju tamnu stranu, treće postanu himne za koje je nevažno ko ih je napisao, dok neke ne mogu da prežive daleko od svog autora i postaju bezvredne kada neko drugi pokuša da ih otpeva. Neke pesme moraju da odleže zaboravljene na prašnjavom vinilu, neki autori moraju da ostare da bi iz sopstvene pesme izvukli ono najbolje.

Večeras preslušavamo pesme koje dobro znaš u verzijama koje pevaju Nick Cave, ABBA, Leonard Cohen, The Police, Beyonce, Nina Simone, George Michael, David Bowie, Sam Cooke, The Pixies... a koje su u ruke uzeli David Byrne, Beck, Van Morrison, Feist, Keziah Jones, James Blake, Depeche Mode, Billy MacKenzie, U pol devet kod Sabe i drugi.






Friday 26 January 2018

RTS: "Kulturni centar" (bio sam na televizoru!)

Od drugog do negde osmog minuta emisije pričamo o odnosu umetnosti i oglašavanja, ali naravno da bi trebalo da odgledate celu emisiju ;)




Tuesday 23 January 2018

David Bowie - "Station to Station" (na godišnjicu)


Mnogo godina kasnije Dejvid Bouvi je, sedeći na barskoj stolici pred publikom VH1, u neobaveznom duksu i neuredne kose izrekao
"To su bile najmračnije godine mog života. Bavio sam se pitanjima da li mrtve zanima šta rade živi i mogu li da promenim kanal na televizoru snagom uma, bez korišćenja daljinskog. Znao sam da sam u Los Anđelesu zato što sam čitao o tome u novinama". Iscrpljen: 'dijetom' zasnovanoj na kokainu, biberu i mleku; snimanjem filma "Čovek koji je pao na zemlju" i boravkom u gradu 'koji bi trebalo zbrisati sa lica zemlje', praćen muzičarima koji ni danas ne znaju kako su neke pesme uopšte snimljene i da li su sve pesme ostale na albumu - Bouvi je snimio album koji je za njega bio "molba za povratak u Evropu."

Svaka od pesama sa "Station to Station" je idealan predložak za roman ili film, svaka prepuna putokaza za istraživače, ne samo Bouvijevog života, već tokova evropske i američke kulture (Soul-Kraftwerk-Elvis-Bog-Nikolas Reg...)

Iako poslednjih godina sve više cenim i volim "Word on a Wing", večeras idemo sve do poslednje pesme na albumu.
U nastanak pesme "Wild is the Wind" umešane su - direktno i indirektno - Sovjetska revolucija, Pasternak, Prokofjev, Dambo, Frenk Kapra, Džoni Matis koji je pevao originalnu verziju pesme u vestern-filmu, Nina Simon i njena verzija iz 1966... čak i Frenk Sinatra kojem je Dejvid puštao snimak ove pesme u studiju, ponosan na to što je konačno uspeo da jednu pesmu otpeva "kako je želeo". Izučavanje biografija Dimitrija Tiomkina i Neda Vašingtona, autora muzike i teksta za pesmu otkriće ti neverovatnu galeriju likova i događaja.
Još mnogo godina kasnije od početka ove priče, Bouvi je nastupio na Black Ball dobrotvornoj večeri, održanoj 2006. godine. Pevao je tri pesme. "Wild is the Wind" bila je pretposlednja pesma koju je ikada izveo pred publikom.
Album "Station to Station", audio zapis sa jednog od najvažnijih raskršća njegove karijere objavljen je na današnji dan pre 42 godine.

I danas zvuči veličanstveno.




Sunday 21 January 2018

"Prozor u daleki svet" (o televiziji, pisano za novi broj časopisa "Talas")

Ukoliko imate dovoljno brzu letilicu opremljenu moćnim teleskopom i ukoliko putujete brže od svetlosti, mogli biste da vidite sve što se ikada dogodilo na zemlji, uključujući i ovaj program - izgovarao je jedan od voditelja 'Nedeljnog zabavnika' tog prepodneva. Ovog nedeljnog jutra, trideset i pet godina kasnije, pitam se kao i tada - u kom pravcu bih prvo okrenuo taj moćni teleskop, šta bih prvo gledao, toliko mi ta pričica iz dečijeg programa raspaljuje maštu i dalje.

Iz tog vremena i sati provedenih ispred TV ekrana pamtim dijaloge i način kadriranja mnogih crtanih filmova, dečijih serija, filmova koji su emitovani u terminima 'letnjeg' i 'zimskog bioskopa'; kadrove iz 'intermeca' između emisija, kadrove špica i najava programa; skečeve 'Sedmorice mladih' i njihove obrade pesama Harija Belafontea; Manceov gol Zvezdi za 3:1 koji sam gledao u vikendici kroz muljavi sneg tv-ekrana čija je antena imala i 'pojačivač' ali to nije bilo dovoljno pa smo na antenu dodali i metalnu rešetku iz kuhinje ne bi li kvalitet slike bio nešto bolji; sećam se emisija Karla Segana iz serijala 'Kosmos' zbog koje sam poželeo da budem barem astrofizičar ako ne i astronaut; Davora Gobca kao specijalnog gosta emisije 'U dobrom društvu' koja se emitovala nedeljom prepodne iz Zagreba i šašave pesmice 'Ja imam pet iz fizike i pet iz matematike...'; pamtim prvi nastup Plavog orkestra u zagrebačkoj 'Stereoviziji' u proleće 1985. i užas koji sam osetio slušajući njihov prvi hit; pamtim prvo gledanje 'Union of the Snake' Duran Duran koji su tada imali najskuplje spotove na svetu a koji su emitovani jednom mesečno u okviru emisije 'Kva-kva top' Televizije Skoplje i zbog kojih sam poželeo da imam bend; pamtim višednevnu raspravu nakon poslednje epizode 'Blejkove sedmorke' o tome da li se u jednom kadru vidi da iz broda izleću spasilačke kapsule ili ne; strah koji mi nije dao da spavam tri noći zaredom nakon emitovanja filma 'Omega Man' i koji je mnogo 'strašniji' od rimejka pod imenom 'I Am The Legend'; Ramba Amadeusa koji prekida nastup Bebi Dol usred živog prenosa 1992. na TV Beograd ljut zbog toga što njegov nastup neće biti prenošen "... a ja moram da kažem da mi sviramo dok padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu. Nećemo da zabavljamo biračko telo. Jebem vam mater!" Tu je i Rebeka De Ruvo u okviru 'Most Wanted' na MTV-u koji je novoosnovani 3K početkom devedesetih emitovao do podneva svakog dana, o radosti kada pusti novi R.E.M ili Happy Mondays onako plava i nasmejana. Sećam se i Dina Dvornika, još uvek ne previše poznatog kako anketira prolaznike po Knez Mihajlovog pitanjem: 'A jeste li čuli za onu budalu Dina, je' to ludo i glupo što on radi, zar ne?' a prolaznici klimaju glavom, nije Dina još uvek bilo toliko na ekranu televizije da bi ga prepoznali. 


Svaka od tih stvari nas je formirala. Naš smisao za humor oblikovan je desetinama crtanih filmova – nadrealističnim fazonima iz crtaća koje je potpisivao Čak Džouns, oblikovan tonom kojim se La Linea bunio protiv sveta oko sebe i atmosferom Gustava. Naše poimanje sveta se menjalo gledanjem Live Aid-a, prvog događaja koji je povezao planetu i najavljivao kako će izgledati budućnost, tad smo shvatili koliko još ima klinaca i ljudi koji vrište uz iste pesme kao i mi. Naš odnos prema 'društvenom uređenju' menjao se uz gorke ali komične filmove koji su stizali 'iz istočnog bloka'. Naše mišljenje o 'merama vlade' oblikovao se kroz psovke ukućana dok smo slušali izgovore o nestašicama struje, žileta, kafe ili banana. Naš odnos prema hrabrosti definisao je taj Rambov upad na scenu usred festivala. Odnos prema slavi oblikovale su emisije Dragana Babića, od kojeg smo učili 'kako se govori' i razgovara sa tipovima poput Bergmana i Hjustona i shvatali koliko još imamo da učimo da bismo bili tako opušteni pred kamerama poput njega, jer on je znao sve. A smuvao je i Liv Ulman.

Da li je sve što pamtim sa ta dva, odnosno kasnije tri kanala bilo kvalitetnije i pametnije od onoga što se danas emituje na desetinama dostupnih TV kanala? Diskusija o tome lako bi se pretvorila u puko teoretisanje, a svi odgovori na ta pitanja zapravo su jednostavni. Promena je bila iznenadna. Odjednom, dobili smo slobodu da gledamo sadržaje 'na odloženo', odnosno snimamo program na VHS trake. Odjednom su se na TV ekranu pojavili tipovi koji nikada nisu razumeli Pajtonovce niti znaju ko je Liv Ulman ali su dobili slobodu da lupetaju i prave ozbiljnu štetu, računajući na to koliko je televizija uticajan medij i koliko joj ljudi veruju. Odjednom je tehnologija omogućila svakome da emituje TV program. Bilo je tu i zabavnih momenata: jedno vreme je u novobeogradskim blokovima postojala piratska stanica koja je emitovala filmove sa kaseta iz video kluba. Onda neko iz kraja izađe na prozor pet minuta nakon početka 'Terminatora 2' i drekne: 'Majstore, možeš da pustiš od početka, bio sam u klonji!' A emiter premota film na početak i pusti kairon preko slike: "Film premotavamo na početak zato što je komšija bio u klonji.' Sve se promenilo neverovatno brzo.



Naš odnos prema televizijskom programu promenio se pojavom VHS rikordera početkom osamdesetih godina. Odjednom se dogodilo nešto važno: više nisi otkazivao basket u školskom dvorištu nedeljom popodne zato što si čuo da će u 'Nedeljnom popodnevu' pustiti jedan Bouvijev spot. Filmovi koji su emitovani u okviru 'Kino Oka' mogli su biti pogledani i kasnije, zato što ih je neko snimio, a izbor filmova koje možeš da gledaš odjednom se mnogostruko uvećao otvaranjem prvih video-klubova u kojima je zaista bilo svega, samo je valjalo imati drugara koji ima VHS i kojem roditelji nisu često kod kuće. Izbor filmova na još uvek dva postojeća TV kanala je nekako postao 'manje važan': odjednom si mogao da iz video kluba uzmeš mrljave kopije čitavog 'Letećeg cirkusa Montija Pajtona' koji je do tada tek jednom emitovan na našim televizijama i to u okviru programa TV Sarajevo; stizale su u video klubove trake sa presnimljenim presnimcima 'The Hunger', 'Sid and Nancy', 'Paris, Texas', počeli smo da otkrivamo da je svet mnogo veći nego što su dva kanala obećavala, i mogli smo u tome da uživamo bez obzira na 'najavu programa'.

Druga stvar koja je još više promenila naš odnos prema televiziji bila je ujedno i dramatičnija. Negde pred kraj osamdesetih generaciju dosadnih, identično obučenih i istim frazama naoružanih političara odmenila je nova generacija, čije reči i dela više nisu bili samo 'zaključci sa sednice' (a ti zaključci, vremenom smo naučili, nisu menjali ništa u našim životima), već su se u rečnik umešale neke teške reči koje pompezno zvuče. Neverovatnom brzinom i preko svakog očekivanja stigli smo do 'Dodatka Dnevnika' koji je trajao duže od Dnevnika; do nastupa 'Pokreta za skretanje toka reke Save i njeno vraćanje Hrvatima i Slovencima'; izveštaja 'sa terena' i priče o srpskom oklopnom vozu koji se kretao i van šina, a reči 'narod', 'ognjište' i 'istorija' postale su deo kolopleta koji se nije mogao slušati. Negde u to vreme smo se televizijski program i ja razišli, a ja sam u vokmenu sve češće slušao onaj stih Gang of Four koji je Dragoslav Andrić tako genijalno preveo: "Kako da pijem čaj s tolikom krvlju što teče iz televizora..." (pesma '5.45', sa albuma 'Entertainment'). I kako je vreme odmicalo, tako su realnost sa TV ekrana i ono što sam video oko sebe bili sve više različiti, do tačke neprepoznavanja. Zbog onoga u šta sam verovao i šta sam radio na protestima ubrzo sam postao deo 'sila mraka i bezumlja', 'plaćenika zapada', 'razularene gomile koja ugrožava temelje našeg suvereniteta i integriteta'. Slušajući tu rečenicu uvek sam dodavao svađajući se sa ekranom – '... i teta, gospođo, i teta!'

Količina đubreta koja je tekla sa ekrana bila je takva da ni onom super-brzom letilicom i super-moćnim teleskopom sa početka ove priče ne bi bilo moguće videti ono retko što je bilo dobro i tokom devedesetih, slika bi bila šuštava, mutna i lošeg tona.

Trideset i pet godina kasnije, iako posedujemo televizor čiji je ekran, računao sam, po dijagonali sedam puta veći od onog prvog crno belog televizora koji smo nekada posedovali, dok je broj kanala tačno šezdeset puta veći - u našem malom stanu ponovo se najčešće gledaju dva kanala. Na jednom se smenjuju takozvane 'naučno-popularne emisije', među kojima i nova verzija 'Kosmosa' sa Nil Degras Tajsonom, na drugom oko deset uveče gledam South Park, čije epizode takođe znam napamet, ali mi i dalje pomažu da razumem svet, kao nekada La Linea, Gustav ili A je to, i to mi je dovoljno. Sve ostalo mi je dostupno preko mreže.

Ali se ne zavaravam da je televizija manje važna nego pre trideset i pet godina. Ko ne veruje statistikama i brojevima koji govore o gledanosti - a i oni potvrđuju koliko je televizija i dalje važna - neka otvori, na primer, Twitter tokom intervjua političara ili prenosa utakmica.

Televizija je, bez obzira na sve i dalje 'najvažnije sredstvo informisanja' na ovim prostorima a onome što bude izgovoreno ili pokazano pred kamerama i dalje se, tužno je, veruje bez pogovora. Neki drugi mali ljudi su u televizoru preuzeli vlast i bespoštedno koriste našu slabost prema pokretnim slikama i 'prozoru u svet', a meni najbolji deo programa državnih kanala odavno su postali snimci starih emisija poput onih koje su donedavno emitovane u ukinutom "Trezoru". Gledam u te snimke starih emisija – i voleo bih da znam gde je je iz kutije pobegla Rebeka De Ruvo i da li je neko sačuvao snimke svih emisija Dragana Babića, da proverim koliko toga i dalje ne znam.

*

Pisano za novi broj časopisa "Talas".
Više o časopisu i tome kako do njega doći i kako mu pomoći da stigne što dalje
dostupno je ovde >

Friday 19 January 2018

Noćurak te vodi na Pangeu :: Fantastic Voyage, #5

Fotografija sa http://www.bellerbyandco.com (Globemakers)

Prošlo je godinu dana od poslednjeg putovanja na kojem smo istraživali čudne zvuke i muzike, kontinente i sinkope, glasove ptica i načine pevanja - a večeras imam pred sobom potpuno novu mapu sveta, na kojoj su kontinenti spojeni na nov način: nova Pangea koju želim da ti pokažem što pre.
Uskoro će se pojaviti album sa do sada potpuno nepoznatim snimcima Mitra Subotića Sube koje je stvarao u Brazilu 1995. godine a čije delove večeras premijerno slušamo zahvaljujući Vladimiru Ivkoviću i izdavačkoj kući Offen Music uz čiju dozvolu večeras delim sa tobom ovo blago.
Pored Sube na ovom Fantastičnom putovanju Pangeom biće još muzike koja je preletala žanrovske i prostorne granice: 

Vlada Divljan i Kiril Džajkovski, 
Hector Zazou, 
Jah Wobble, 
African Head Charge, 
Brian Eno & David Byrne, 
Dayme Arocena, 
Susso, 
Muslimgaze, 
Mop Mop, 
Nicola Cruz, 
Bill Laswell, 
Four Tet i drugi.

Večeras ću kao kapetan leta malo pričati, moj posao je da te vozim do kraja puta.
Ukoliko put ima kraj.





Sunday 14 January 2018

"Put u budućnost" ili o drugačijem vodiču kroz istoriju umetnosti (RTS)

Iznenađujuće! U društvu koje se gotovo jednoglavo slaže da je najzdraviji položaj glave onaj koji nam omogućava da gledamo iza sebe a ne napred i koje voli da putuje kroz život okrenuvši leđa kočijašu - jedan serijal posvećen važnom segmentu istorije tog društva prolazi gotovo neopaženo. Pišem o serijalu "Put u budućnost (u potrazi za razlogom slike)" čija se prva sezona emitovala od oktobra na Radio Televiziji Srbije a koja se bavi istorijom umetnosti Jugoslavije odnosno Srbije od 1945.  do sedamdesetih godina XX veka.

Mogao bih da se zavitlavam tvrdnjom da je problem u naslovu i da bi verovatno bila gledanija i poznatija da je nazvana "Naša slavna umetnost druge polovine XX veka" ili tako nekako no siguran sam da to ne bi bilo rešenje problema niti bi takav naslov odgovarao sadržaju. Epizode serijala su od oktobra postavljane na YouTube kanal RTS. Najgledanija epizoda (prva) do sada je stigla do pet hiljada gledalaca. Uveren da broj pregleda na servisu koji ovde prevashodno služi za gledanje klipova sa mačkama, starleta i generalno onih koji tvrde da je kultura dosadna nije relevatno merilo popularnosti i uticaja -  u proteklih dvadesetak dana propitivao sam prijatelje za koje znam da su zainteresovani za ov
akve sadržaje da li znaju za postojanje serijala. Od dvadesetak - petoro je potvrdilo da je čulo a troje da su na televiziji pogledali barem jednu epizodu. 
Kakve je termine emitovanja ovaj serijal dobijao u TV šemi, rezultat zapravo nije toliko loš, ali bi mogao biti bolji.
Zato što su sve epizode 
prve sezone (13 x tridesetak minuta) sada dostupne i na mreži - skrećem pažnju na nju, vredna je vašeg vremena i pažnje.



Dakle, ram za sliku serijala "Put u budućnost" čine priče koje su uglavnom posvećene likovnoj i primenjenoj umetnosti u Jugoslaviji, odnosno Srbiji. No, kako je te priče nemoguće pričati ili razumeti bez davanja konteksta vremena i prostora u kojem su se odvijale - prilozi za priču o političkoj i društvenoj stvarnosti, odnosno muzici, filmu, pozorištu, medijima i ekonomiji čini da ovaj serijal sa lakoćom prerasta u kvalitetan podsetnik na ono čime bismo mogli da se ponosimo. 

Autora serijala (i ključnog naratora/vodiča) Borisa Miljkovića (u seriji potpisan kao "Poznavalac prilika") prate Istoričar umetnosti (Oliver Tomić), Gospođica Trivija (Milica Sužnjević) i Mister No koji zajedno, tečno, jasno, bez gubljenja vremena i zbunjivanja vode publiku putem ka budućnosti baveći se zaboravljenim a važnim fazama iz istorije umetnosti Jugoslavije, odnosno temama koje su neki drugi 'sentimentalni serijali' poput "Robne kuće" izostavljali ili pominjali u drugačijem kontekstu (što je razumljivo - njihovi ciljevi i želje bili su drugačije vrste.)



Ovaj serijal se razlikuje od dometa na koje smo naviknuti od produkcije RTS po načinu izvedbe odnosno vođenju priče i produkciji, odnosno načinu snimanja kojim dominiraju "priručna sredstva" za snimanja 'iz ruke' poput digitalnih foto-aparata i iPhonea, koji uz atraktivnu a nenametljivu art-direkciju, blagu post-produkciju i montažu odmiču serijal od uobičajenih statičnih kadrova i daju joj, uz odličan dizajn zvuka modernu dinamiku. Na takav način producirana, a snimana u Parizu, Londonu, Veneciji, Seulu i mnogim lokacijama po Beogradu, izgrađena oko maštovite ideje priče kao mape podzemne železnice koja nas vozi kroz prostor i vreme, svaka od trinaest epizoda nema praznog hoda niti nepotrebnih informacija. 
Pored 3+1 glavnih junaka u serijalu učestvuju i Slobodan Šijan, Dušan Otašević, Petar Omčikus, Vladimir Veličković, Radina Vučetić, Ana Martinoli, Žikica Simić, Miloš Krečković, Aleksandar S. Janković, Ivana Simeonović Ćelić i drugi. Dodatni sloj premaza slici daje arhivski materijal koji je tu da kontekst bude još jasniji a neki zaboravljeni junaci izgradnje budućnosti ponovo osvetljeni, poput Olge Jančić, Olge Jevrić, Branka Vučićevića (dvanaesta epizoda), 'Zadarske grupe', 'Šestorice', svih članova 'Medijale' i drugih.

Tu je i Ilija Dimić, letač! :)

U gotovo svim epizodama serijala važna je reč "pobuna" i to nije nevažno.

Bez obzira na sve korisno i poučno - "Put u budućnost" ne bi trebalo posmatrati kao udžbenik već svojevrstan zbir putokaza od kojih bi putovanje tek trebalo da počne a koji formom i izvedbom dokazuje da predstavljanje umetnosti moguće spakovati u drugačiji TV format.



Nakon gledanja serijala nećete biti istoričar umetnosti ili potpuni znalac scene, kao što ni naša generacija to nije postala zahvaljujući reprizama emisija Lazara Trifunovića u okviru školskog i sličnih programa početkom osamdesetih godina. Ali zahvaljujući "Putu u budućnost" stvara se podloga za taj put, odnosno postaje jasnije odakle je taj put krenuo, gde su bile slepe ulice i koje raskrsnice je važno proći da bi se moglo ići napred. Zato je važno proći ovim putem. Pola sata po pola sata. Prošlost će biti jasnija, napunićemo torbe stvarima koje bi vredelo imati uz sebe, ima hrane za glavu zahvaljujući kojoj ćemo kroz ovakvu sadašnjost valjda stići do budućnosti sa manje rana na tabanima i više osmeha na licu, te u znanju da i naš javni servis ume da napravi pošten TV program. 

Boris Miljković na kraju serijala najavljuje drugu sezonu serijala koji će se baviti periodom od 1970. do 2000. godine i ja se radujem ukoliko će moja pretplata biti uložena u ovaj projekat. 

Evo prve epizode. Svih trinaest u nizu očekuju te ovde >>