One More Time With Feeling (Nick Cave)

Dve stvari valja znati pre gledanja "One More Time With Feeling", dokumentarnog filma Endrjua Dominika o nastanku albuma "Skeleton Tree" i životu Nika Kejva nakon pogibije sina.

Prva je tehnička: Dominik je imao pravo i mogućnost da snima sve, dok je Nik zadržao pravo veta šta će od snimljenog materijala ostati u finalnoj montaži.

Druga je suštinka: Nik iz prethodnog dokumentarnog filma - "20.000 Days on Earth" i Kejv iz "One More Time With Feeling" nisu ista osoba.

Umesto teoretisanja o bolu, prikazivanju lične tragedije javnosti i tome gde je granica prihvatljivog - ovo obraćanje Nika u kameru, iz druge polovine filma zapravo definiše sve.

"I can do what it says in the books, or what people say to me, that I can reduce and distill this chaotic mess down into a platitude that I can fit nicely into, a greeting card-sized platitude that means something to me, like 'he lives in my heart' or something like that. 

But he doesn't; 
he doesn't live in my heart. 
He doesn't live at all. 

I want to be able to round it all off, but, it's affected me in a way I don't understand. 

I used to be able to predict what I would feel at certain times but now I don't have any handle on things anymore. 
It's frightening. 
Like I don't know why I'm fucking here now, for example. 
Why I'm sitting here with a camera. 
I wouldn't have dreamed of doing that before."

Kao što nisam umeo da pišem o albumu "Skeleton Tree", 
tako ne umem da pišem o ovom filmu, 
ali vam preporučujem gledanje, i to na velikom formatu.

Obrati pažnju na pesmu na odjavnoj špici.
Otpevali su je nastradali Artur, njegov brat Erl i Nik.

Rođendanski miks! :)

Jen...

dva...

prošle dve godine!

(Ako ćemo iskreno - rođendan je bio u utorak, ali sam sačekao petak, tog dana obično mogu svi da dođu na tortu, a i petkom je češće prazna gajba)

Malo noviteta,
red stariteta,
red teta od integriteta,
poneka domaćica,
onda svećica,
još jedna,
prkalice, praskalice, žabice i disko-kugle!

Dan Auerbach za dobrodošlicu,

Neca Falk o bananama koje su važan sastojak za tortu,

Kid Creole & The Coconuts, jer kokosi,

Haustor o životnim ciljevima,

Miladojka YouNeed za paljenje svećica,

Q-Tip za mrdoguz,

Prince, 
Jona Lewie o tome gde je najbolje biti tokom žurke,

Pop Levi da se malo tresu zidovi,

The Dandy Warhols, za to isto,

Cornershop, 

Pixies za spuštanje atmosfere da se gosti bolje međusobno upoznaju,

The Burning Hell da se zapričate,

John Congos za ples,

Ida Maria za masne fote.

Hvala za dosadašnjih 77.000 klikova na "►" 

;)

Milenko Milovanov

"U intervenciji Crvene armije koja je počela 4. novembra 1956. godine ubijeno je oko 2.800 Mađara i 700 sovjetskih vojnika. Azil u našoj ambasadi dobilo je 48 ljudi i u njoj su boravili do 22. novembra. Zgradu su sa svih strana opkolili sovjetski vojnici, a kroz prozor, iz nepoznatih razloga, ubijen je ataše za kulturu Milenko Milovanov." 
(Novinska vest)

Stojim kraj ograde kraj koje je prolazio svakog dana,

okrećem se leđima ambasadi i gledam u Trg u koji je i on gledao,
pre pedeset godina.

Ne mogu da priđem tabli bliže, naša ambasada danas ne radi, iako je radni dan.

Na tom mestu je promenjen tok istorije moje porodice.

Nije ubijen iz nepoznatih razloga.
Hitac je bio namenjen njemu, zato što se protivio izručenju Imre Nađa i revolucionara koji su našli utočište u jugoslovenskoj ambasadi, dok su vojnici SSSRa gušili revoluciju.

Dirižabl & Prešlicavanje: Back2Back (dvosat)

Ana Dajić aka Dirižabl >> i ja koristimo činjenicu da smo na Radio Aparatu prve komšije i pravimo svojevrstan "back2back" -  pričamo o muzici, 'pozajmljenim albumima', knjigama, koncertima, protestima i vrtimo The Clash, Definition of Sound, Jensa Lekmana, Majkla Kiwanuku, The Wallflowers, Talking Heads, Pixies i Dejvida Bouvija...

Premijerno na Radio Aparatu >> u sredu 19. aprila od 21 do 23h.
Ukoliko propustiš premijeru, sve te čeka na mreži:

I deo:

II deo:

Noćurak o Bogu: "If There's a God in Heaven..."

Fotografija: Aleksandra >>

David Bowie traži izlaz iz kokainskog ludila i zove boga u pomoć,
Elton se pita šta on tamo gore radi,
Father John Misty se bavi spiskom grehova,
Lennon prestaje da veruje,
Hurray for the Riff Raff obrađuju Harisonovu himnu,
David Byrne i Selena pevaju kako nam On daje slobodu da sanjamo, ali nam ne daje slobodu;
Regina Spektor se pita kada smemo da mu se smejemo,
Tori Amos se pita da li je bog ponekad toliko zbunjen i da li mu je potrebna žena koja će brinuti o njemu,
Mick Harvey tvrdi da bog puši havanu i tako pravi oblake,
Jim White zamišlja šta bi bilo da Isus vozi kuću na točkovima, Buda motor a Muhamed ide vozom,
REM ne veruju,
Paul Weller poredi reči proroka i zaključuje da svi zapravo govore veoma slične stvari,
Craig Finn nalazi boga pogledom u vrhove nebodera koji ga okružuju, neki su tvrdili da su spremni,
Nick Cave ne veruje da bog interveniše,
Matt Johnson ne priziva nikoga u pomoć, jer zna da pomoći nema i tvrdi da je bog "deaf, dumb and blind",
tu su i Arcade Fire, Jeff Buckley, Violent Femmes, Lee Harvey Osmond, XTC i Depeche Mode koji tvrde da bog ima čudan smisao za humor.
I smeje nam se, sve vreme.

Abdusetar Nasir - "Naš gospodar Haifa"

"Ljude više nije bilo lako upokoriti ni smrću, pogotovo što se nekoliko krajnje zastrašujućih odluka upravo razlegalo prostorijama u Savetu halifata.

Poput naleta svežeg vetra otpoče ljudsko urlikanje, koje naprosto zbrisa čitav jedan deo grada. Ljudi su se digli protiv odluka i uredaba što su se gomilale iz meseca u mesec, a od kojih je jedna predviđala i zabranu pisanja na zidovima javnih klozeta.
Kako opaki halifini ljudi nisu mogli da doznaju ko tamo piše sve one otrovne parole, halifa sroči dopunu jednoj ranijoj uredbi. Ovom se predviđalo uklanjanje vrata sa klozeta u svim delovima prestonice. Ostavio je vrata na ženskim klozetima, pošto se lično uverio da su zidovi tamo čisti i klozeti prazni - ako se izuzmu papirni ulošci i maramice.

No, našeg je halifu čekalo iznenađenje. Sutradan posle one noći u kojoj su obesili građanina Abdusetara Nasira, parole se nađoše ugrebane i u zidove ženskih klozeta. To se dogodilo tako što mnogi dobri ljudi, koji su obećavali ustanak i iz najtežih uslova, behu ogrnuli crne ženske abaje* i pohrlili u klozete u ženskim školama i drugim mestima u nadležnosti lepšeg pola da ispišu sve duševne muke, boli i vapaje."

*


Ovo je odlomak iz priče "Naš gospodar Halifa", Abdusetara Nasira. 
Nakon objavljivanja priče Abdusetar je deset meseci proveo u samici.
Objavljena u zbirci "Zločin dostojan poštovanja",
izdanje Geopoetike >>, 2016, prevod Srpka Leštarića.


*Široki crni plašt kojim se muslimanske žene na Srednjem istoku zaogrću kad izlaze iz kuće, pri čemu se naročito pazi da se sakriju kosa, čelo i veći deo lica. - prim. prev.

Gabrijel Garsija Markes: "Jesen Patrijarha" (fragmenti)

Hannes Wallrafen, "A Day in Macondo" >>

Ovih dana ponovo čitam najbolji šifrarnik vlasti za koji znam; knjigu u kojoj je čitavo šesto poglavlje napisano u jednoj rečenici koja se proteže na više od šezdeset stranica, jer kako pisati o ludilu vlastodršca nego bez upotrebe tačke.
Markes je ovu knjigu pisao sedam godina.

*

"Ne shvatajući da se pohlepa za vlašću ne da utoliti, jer je utoljavanje samo još žešće raspaljuje, pa se tako porok razgranava na veki vekov, od početka mu je bilo jasno da ga obmanjuju ne bi li mu udovoljili, znao je da mu svako ulagivanje papreno naplaćuju, da oružjem sakupljaju onu svetinu što vrvi oko puta kojim prolazi i da mu ushićeno kliče ispod parola sa ispisanim željama, neka nam večno živi dični vođa koji je stariji od svoje starosti, ali s nizanjem nebrojenih leta, on je uvideo da je laž ugodnija od sumnje, korisnija od ljubavi i trajnija od istine, pa se sviknuo da živi plaćajući ponižavajući danak slave, više se ničemu nije mogao začuditi, čak ni kada mu je postalo očigledno da u rukama ima samo privid vlasti, da ga veličaju a slavom ga ne ovenčavaju, da mu se listom povinuju ali za njega ne haju.

(...)

"Sakrili su od njega poruke protesta i preklinjanja iz celog sveta, prećutali su da mu je Sveti Otac Papa uputio telegram izražavajući svoju apostolsku zabrinutost za sudbinu nevine dece, u tamnicama nema više mesta za novopobunjene roditelje, moj generale, nema više dece za izvlačenje lutrije u ponedeljak, do kurca krasnog, u kakva li smo se govna uvalili.

(...) 

Stoga je jedne oficire ubeđivao da ih drugi oficiri uhode, mrsio im životne pute ne bi li ih sprečio da kuju zavere protiv njega, od deset metaka isporučenih kasarnama vazda je bilo osam ćoraka, slao im je barut pomešan sa morskim peskom, dok je istovremeno lično raspolagao zamašnim arsenalom oružja uvek ua dohvatu ruke, u jednom spremištu predsedničke palate, a ključeve tog skladišta je nanizao na alku sa ostalim jedinim postojećim ključevima od vrata koja je samo on mogao otvoriti."

(...)

"...Taj tiranin bogomdan za sprdačenje nikada nije dokučio šta je lice a šta naličje ovog života koji odvajkada obožavamo s neutaživom strašću, niste imali petlju da se suočite s takvim životom, plašeći se da će vam puknuti pred očima ono što je svakom od nas i te kako poznato, da je život težak i prolazan, ali da drugoga nema, generale, nama je odavno jasno ko smo, ali on je za sva vremena utonuo u gluvilo i slepilo neznanja (...) ostavši zanavek gluv za ushićeno klicanje svetine koja se izlila po ulicama i pevala pesme zahvalnice povodom njegove smrti, gluv za trube oslobođenja, praznične prskalice i zvonjave neobuzdanog veselja, čime je svetu objavljena radosna vest da je nemerljivo vreme večnosti 
napokon isteklo."

(Kraj)

(Prekucano iz izdanja 'Prosvete', 1979, prevod Milana Komnenića.)

U Ogledalu Lune [o koncertu]

Sinoć je magija savladala vreme.

Tišma, Mina, Bale i Firči su, svirajući "Lambo", "Intimu", "Ogledalo Lune", "Muziku" i "Baldera" - dokazali u sat vremena da postoje ljudi i muzika kojima vreme ne može ništa ni oduzeti ni dodati, zato što je vanvremenska i neopterećena duhom vremena.

Sinoć je muzika prevazišla moć reči.

Štagod da napišem o tom magičnom satu - suština i duh mi izmiču; i možda je to pravi razlog zašto se o koncertima Lune tako malo pisalo osamdesetih. 

Ne pomaže ni vrlog reči.

Dugo smo sanjali ovaj koncert,

bili smo,

sve što smo videli u ogledalu stvarno je tamo,

i samo je naše.

Predizborna Petkovača :: mix

Ja ćutim... ali 

Lyn Collins, 

Stevie Wonder, 

Peter Tosh, 

Bob Marley, 

Linton Kwesi Johnson, 

Jimmy Cliff, 

The Clash, 

Sex Pistols, 

Straight Mickey and the Boyz, 

Jarboli, 

Koja & Hor Čuperak, 

Gile & prijatelji, 

Buffy Saint-Marie, 

i Sharon Jones imaju nekoliko poruka za tebe. 

U miksu korišćeni džinglovi iz serijala "Radio Sloboda" koje je Miloš Jovanović - Hammer snimao i emitovao 2000. godine na Radiju 021.

Najdraže pesme prvog frtalja 2017 :: emisija

Evo 33 odgovora na pitanje - zašto i dalje tako manijačno preslušavam novu muziku i tragam za pesmama; tražim iznenađenja, lučenje endorfina, oksitocina, dopamina i prolaktina.

Trideset i tri omiljene pesme iz prvog frtalja 2017:

Valerie June, 
First Aid Kit, 
Mark Eitzel, 
Foxygen, 
The Pretenders feat. Neil Tennant, 
Nadine Khouri, 
Daymé Arocena, 
Hurray for the Riff Raff, 
Elbow, 
The Godfathers, 
Father John Misty, 
Kralj Čačka, 
The Magnetic Fields, 
Jarvis Cocker & Chilly Gonzales,
Stone Foundation ft. Paul Weller,
The Jesus And Mary Chain,
Laura Marling,
Sinkane, 
opet Hurray for the Riff Raff,
Jens Lekman...

Vrtlog reči (o knjizi "Ogledala Lune")

"Najbliži sam tome da kažem da je to bila neka vrsta čuda. A čudo se ne može objasniti, zato i jeste čudo" 

(Aleksandar Žikić, "Ogledala Lune", str. 331)

Kada bi se iz sveta nestvarnih stvari ispred mene ukazao nekakav vremeplov, znam da bih jedan od tri žetona za putovanje iskoristio za koncert grupe Luna, najverovatnije onaj održan u klubu "Ben Akiba", 1982. 

Fragmenti koje sam tokom proteklih godina pronalazio o tom koncertu, kao i dostupni snimci sa nekih drugih koncerata Lune iz tog vremena govore da su Tišma, Bale, Firči i Mina te noći stvorili nešto nestvarno.

Te snimke sa koncerata, uprkos svim tehničkim manjkavostima, znam "u šum" ali ih i dalje preslušavam iako mogu sa lakoćom da ih premotavam 'u glavi' kada god poželim. Album "Nestvarne stvari", jedan od meni najdražih domaćih albuma svih vremena i dalje preslušavam često i glasno - i svako preslušavanja raspiruje uzbuđenje koje u mojoj glavi može da pokrene veoma veoma veoma malo bendova.

U istoriji naše muzike nema benda koji je u vreme postojanja imao tako mali domet i koji je objavio svega jedan album (tiraž: 920 primeraka) a čija muzika tako odjekuje već više od trideset i pet godina i koja iz godine u godinu dobija na vrednosti u svakom smislu te reči. Na dan kada kucam ove redove - na oglasima su za kupovinu dostupna 2 primerka njihovog jedinog izdanja na vinilu.  Jedan primerak je procenjen na gotovo 150EUR, drugi, "u savršenom stanju" - na 300EUR. Na ostalim oglasima piše - prodato.

U ovom tekstu nemam nameru da se bavim biografijom i diskografijom benda - sve je konačno dostupno i u knjizi a ključni podaci dostupni su i na mreži (na primer OVDE >>), ali je za priču važno da je Luna za nešto manje od tri godine ostavila za sobom nekoliko demo snimaka; petnaestak koncerata (ukoliko je Firčijeva računica tačna); nekoliko amaterski napravljenih snimaka sa tih koncerata; tri 'TV spota' sa demo verzijama pesama (jedan od ta tri je za sada izgubljen), te jedan album objavljen nakon što se bend već razišao. 

Snimak reunion koncerta sa Exita 2004 nije u celosti dostupan, dok se studijski snimci koje je bend napravio nakon tog koncerta za sada vode kao "nedostupni".

Naizgled, i možda onima koji se nikada nisu zaista otisnuli od obale i uronili u njihovu muziku - takav zbir nije dovoljan za knjigu velikog formata (28x28 cm, 380 strana) - "Ogledala Lune", koju je nedavno objavilo "Društvo ljubitelja popularne kulture". 

No, 

predistorija nastanka Lune, 

različitost senzibiliteta članova benda, 

njihove predistorije i kasnije karijere, 

tumačenja muzike koju su ostavili za sobom,

kao i ono što je o bendu napisano tokom njegovog postojanja i nakon nestanka 

čine ovu knjigu jednom od najboljih "knjiga o muzici" koju sam do sada pročitao, a pročitao sam ih dosta.

Članovi Lune fotografisani 2016, foto: Predrag Popović

"Odmah na početku, u našu prostoriju za probe došli su neki dobri duhovi. 
Mnogo smo im se dopali, a i oni nama. Ljubomorno smo ih čuvali, iako smo znali da moraju povremeno da izlaze. 
Vremenom, bilo je sve teže čuvati ih. 
Jednog dana, neko od nas im je otvorio rupu i... oni su otišli. 
I nisu se vratili." 

(Zoran Bulatović Bale, str. 186)

Orbitu "Ogledala Lune" čine obimni, tečno vođeni i detaljni intervjui sa njenim članovima. 

Slobodan Tišma (da, isti onaj koji je dobio NIN-ovu nagradu 2012), Zoran Bulatović - Bale, Ivan Fece - Firči i Jasmina Mitrušić - Mina ispričali su priču o svojim životima, predistoriji, Novom Sadu, nastanku Lune, duhu vremena, koncertima, članovima Pekinške Patke, Vraneševićima, oduševljenom Borisu Beleu iz Buldožera koji ih preporučuje za snimanje albuma, probama, snimanjima, začuđenosti Habića i Đorđa Petrovića koliko je bend usviran za snimanje ploče, Tišminim nesigurnostima, dovijanjima, danima kada je bilo neizvesno da li će "Nestvarne stvari" uopšte biti objavljene, kao i onome što je bilo posle, od Novog Sada i Fruške Gore do Amerike i Italije.

Iako ne znam kojim redom su intervjui nastajali i koliko su članovi benda imali uvid u odgovore i pitanja drugih - autori knjige uspeli su, bez obzira na "podeljenost" knjige na četvrtine da stvore utisak paralelne montaže priča - vredan dokumentarnog filma, što je dodatan dokaz umešnosti Predraga Popovića, Gorana Tarlaća i Saše Rakezića.

Intervjue prati i neverovatan broj fotografija, od kojih su mnoge ranije neobjavljene, tekstovi pesama, neobjavljena Minina poezija, kao i "ekranizacija" stare pesme "Metropolis" u strip-izvedbi Aleksandra Zografa/Saše Rakezića. Uz to - niz autorskih tekstova svedoka, saradnika i obožavalaca grupe, odnosno onih koji su prisustvovali koncertima, snimanjima i svim fazama do punog meseca: Vladislav Bajac, Dragan Ambrozić, Dragan Kremer, Aleksandar Žikić, Petar Janjatović i drugi.

U totalu - 380 bogatih, sočnih stranica + reizdanje "Nestvarnih stvari" na CDu.

No - iako obimna i bogata, završetak čitanja ove knjige dovodi do neočekivanog paradoksa: čak ni ovakav vrtlog reči, iskaza, slika, stihova i fotografija - kao ni njeni 'gabariti' nisu dovoljno veliki (i teški) da obuhvate i vežu na jedno mesto - sve. 

Ali, u tome je, upravo, lepota i vrednost ove knjige. 

Sada, konačno, znamo o Luni i njenim orbitama mnogo više, ali to što znamo ne razbija magiju njihove muzike. 

Jer, kao što kaže Žikić u gornjem citatu - Luna je bila čudo, i zato što je čudo - ono se ne može objasniti. 

Ovom knjigom dobijamo uvid u slojeve čuda, a to ga čini još više primamljivim.

Zato "Ogledala Lune" vredi kupiti, čitati i čuvati a CD "Nestvarne stvari" preslušati još mnogo puta.

Jer

"Svetovi se otvaraju 
ispod svakog stabla" 

i dalje.

*

Korisni linkovi:
Deo knjige >
Više o knjizi (sajt) >>

Facebook >>

* (fan video) 

Mesečev Noćurak [emisija]

Ukoliko se trenutno i ne vidi,

tu je, iznad oblaka.

Večeras mesečarimo.
Vozimo od "Moon Looks Down & Laughs" do "Ogledala Lune". 

Džek Keruak, 

Bili Holidej, 

Nora Džouns, 

Sivert Hojem, 

Fairgroud Attraction,

Van Morison svira "Moondance" u džez-fazonu sa Džorži Fejmom i prijateljima,

River Whyless, 

Brajan Feri, 

Prins, 

Rej Manzarek, 

onda demo-verzija "Moonlight drive"

Kejl, 

Wilco, 

Pol Veler, 

Borhes, 

Nik Kejv, 

The Police, 

Luna...

Lazar Džamić: Advertising pAge [reizdanjе]

Pre desetak godina sam obećao sebi da na ovom blogu neću pisati o advertisingu, tj. oglašavanju, reklamama i brendovima - odnosno poslu kojem sam posvećen. 

Ovim tekstom to obećanje ne kršim zato što "Advertising pAge" Lazara Džamića nije "samo" knjiga o marketingu, ali to ne znači da ću reći da je –"ona više od knjige o marketingu". 

Ova knjiga i njen autor ne zaslužuju tu vrstu jeftinog parolašenja ili rečeničnih složaja jeftine sorte, kako je to divno nazivao pokojni profesor Štajnberger.

Način na koji je ova knjiga nastajala i zašto je njen reprint važna stvar zaslužuje kratku retrospektivu u kojoj ću se truditi da ne budem previše introspektivan.

Kada sam polovinom devedesetih otkrivao da je "pravljenje reklama" neverovatno zabavan posao (i da zahteva upornost misionara, izdržljivost fudbalske lopte, blagoglagoljivost advokata i dosta smisla za samoironiju i humor) – najviše sam učio iz svakodnevnih brodoloma i grešaka. Zaista korisne literature nije bilo previše, internet nam je još uvek bio nedostupan a svaki stručni magazin koji je stizao iz inostranstva čuvao se i iščitavao više puta. Jedan od dragocenih izvora teorije i prakse bili su Džamićevi tekstovi koje sam čitao u tadašnjoj "Našoj borbi". Iako uvek inspirisani aktuelnim čudima oglašavanja, brendinga, politike ili Srbije kao takve – Lazarovi tekstovi predstavljali su udžbenik koji se čita "u nastavcima" – zato što je Lazar svako od čuda kojima se bavio sagledavao kroz drugačiju prizmu: jedna strana te prizme bila je zdrav razum, druga strana je bila struka, treća je bila - humor.

Tekstovi objavljivani u "Našoj borbi", "New Moment" magazinu, kao i "Košavi" (ne, nije ono što ste prvo pomislili) okupljeni su 2000. u knjigu čija je sudbina mogla, paradoksalno, da bude tema jednog od Lazarovih tekstova. Objavljena je malo pre pada Miloševića i Lazarovog odlaska iz tadašnje Jugoslavije, nije imala adekvatnu promociju i distribuciju te je za ponosne vlasnike primerka (taj sam) postala svojevrstan spomenik vremenu čiji se duh, verovali smo, više nikada neće vratiti.

Nismo bili u pravu, 
ili nismo učinili dovoljno da se ne vrati. 

U to sam postajao sve uvereniji čitajući s vremena na vreme prvo izdanje ove knjige tokom prethodnih godina - shvatajući da su Džamićevi tekstovi i dalje neprijatno aktuelni: možda su se promenila (neka) imena glavnih junaka, pop-kulturni fenomeni ili nazivi kompanija o čijim tržišnim vratolomijama je pisao – ali je suština grešaka i gorčina paradoksa kojima se najviše bavio ostala gotovo neizmenjena.
Čak je i ona priča o sličnosti rada u agenciji sa radom u veterinarskoj stanici ostala aktuelna :)

"Advertising pAge" je, dakle, specifičan uradak koji se može čitati na nekoliko načina. Možete ga koristiti kao freeze frame jednog perioda novije istorije Srbije; kao podsetnik na neke gorke trenutke i pojave čije senke padaju i na našu sadašnjicu; neke slatke kojih se sada uglavnom sećamo kao ostrvčića nade da će nam sadašnjica biti bolja. Može vas podsetiti na neke oglase ili kampanje čije su rečenice u međuvremenu postale deo svakodnevnog govora, može vam otkriti kako su izgledali prvi pokušaji primene nekih svetskih standarda u tadašnjoj Jugoslaviji - i sve to ispričano od strane čoveka koji sa izuzetnom lakoćom prepoznaje ključne probleme ili prelomne tačke i uspeva da u svakom tom prelomu pronađe i nešto korisno za naučiti, ali i nešto zabavno, jer je smeh bio način da se sve to preživi, a da se ne poludi.

Iako je lista zaista korisnih knjiga o oglašavanju, marketingu i komunikacijama sada mnogo veća nego devedesetih, reprint knjige "Advertising pAge" je višestruko važan. 

Najpre - zato što Džamić ne piše samo o komunikacijama i "reklamama" već obuhvata teme koje bi bile zanimljive i studentima pop-kulture, medija i istorije kraja XX veka. 
Zatim - zato što je veoma poučna i zabavna. 

Konačno - reprint ove knjige u društvu koje pamti obeshrabrujuće slabo (ili ga ne zanima da pamti već želi da sve muke 'iznova proživljava') je važno i zato što nas podseća na deo naših života koji smo iz dobrih namera ili nepažnje potisli ispod sećanja - a ponovno čitanje nas navodi na promišljanje sadašnjice.

Zato se ova knjiga sada može koristiti i kao udžbenik i kao metar – kojim ćemo utvrditi da li smo se u međuvremenu pomerili i koliko puta smo se pomerili korak napred - dva koraka nazad.

*

Više o knjizi:
Knjižara.com >>
Delfi >>

Ja mrzim internet

Ukoliko ovo čitate ili vas je privukao stav iz naslova ("izvrće kulturološka očekivanja"),
ili ne znate da je to naslov knjige Džareta Kobeka objavljena na srpskom pre nekoliko dana,
ili znate za knjigu, ali ne znate dobra li je, 
ili znate odgovore na sva navedena pitanja ali vas zanima šta ćete ovde pročitati o knjizi.

"Ja mrzim internet" je dobra knjiga.
Kada to kažem - mislim na to da nećeš poželeti da praviš pauze,
vidiš šta ima na mreži, 
nećeš imati potrebu da slušaš muziku dok čitaš, 
smejaćeš se,
svađaćeš se sa autorom,
svađaćeš se malo i sa sobom,
prebacićeš se u "flight mode" i tih 290 stanica leta će ti prijati.

Sad detaljnije, o svemu.

"Ja mrzim internet" Džareta Kobeka reklamira se rečenicom: "Najzabavnija knjiga godine". 
Da li je zaista tako - ne mogu da tvrdim, jer na policama čeka još dosta knjiga iz prošle godine koje bi trebalo da budu zabavne,
a dodatni problem stvara predznanje da su zabavne knjige najčešće zapravo čemerne, jer se iza svakog dobrog humora obično krije spoznaja da je svet sve samo ne zabavan.

Na koricama knjige pak, posle očekivanih citata ljudi koji o knjizi lepo misle (Džonatan Letem, Kit Miler, "Njujork Tajms", zatim i književni dodatak "Tajmsa") postoji i citat autorovog oca, koji je možda i najzabavniji:

"Silno ću se iznenaditi proda li se više od jedanaest i po primeraka ove knjige. (Pazite kakav smisao humor ima ćale - "jedanaest i po"!) Inšalah, prodaće ih se više od pedeset hiljada. I gladna kokoš sanja da će se probuditi u punom ambaru. To je jače od mene!"

Sada je važno saopštiti da je Džaret Kobek ovaj roman objavio kao samizdat. 
A zatim je, zahvaljujući internetu, tj. društvenim mrežama postao hitčina.

U drugom poglavlju knjige, negde na sedmoj strani, sam autor kaže: "Ovo je loš roman".

U uvodu, dakle, imamo - hvalospeve Džonatana Letema i književne kritike, samizdat koji je upao na zvanične liste najprodavanijih, simpatičan bulk autorovog oca i autorov stav srodan soutparkovskom: "...due to its content it should not be viewed by anyone"

Sve zajedno obećava. Sad je vreme da malo čitamo kako Kobek piše:

"Tviter je sistem preko kojeg su ljudi objavljivali kratke poruke posredstvom kompjutera i mobilnih telefona. Svaka ta poruka zove se tvit. 
Ogromnu većinu tvitova pisali su narcisi kojima je stalo da svima pokažu širok spektar stavova o svakoj belosvetskoj temi. 
A teme su: poznate ličnosti, šta je narcis večerao, političari iz protivničke stranke, imena ljudi koji su najobičniji kreteni, navike pripadnika crne rase (za i protiv), poznate ličnosti, šta je narcis doručkovao, poznate ličnosti, političari, sport, broj prisutnih Amerikanaca azijskog porekla neke noći u nekoj losanđeleskoj diskoteci, korporacije čija je narcis odana mušterija, brendovi brze hrane, poznate ličnosti, poznati sportisti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, složene društvene i političke tendencije i šta je narcis ručao. Svi ostali tvitovi pisani su u korist korporacija i neprofitnih organizacija koje su usvojile Tviter kao PR metod.
Tokom jednog prosečnog dana tamo ste mogli videti (a) tvit svoje sestre o salati; (2) tvit svog dečka o Kobiju Brajantu; (3) tvit Losanđeleske javne biblioteke sa slikama različitih holivudskih prizora kroz istoriju." 
(strane 63-4)

Džonatan Letem se pita da li je Kobek "američki Uelbek" i ja nemam nameru da to osporavam zato što sam, iskreno, pročitao premalo Uelbekovih dela (slovima: tri) da bih polemisao sa njim. Ali, pročitao sam nešto više knjiga pisca čiji nasmejani brk, cigareta i cviker svako malo izviruju između pasusa ili poglavlja - a to je Kurt Vonegat.

Kratka pretraga omrznutog interneta potvrđuje da je Kobek obožavalac barem jedne Vonegatove knjige, štaviše - da se zabrinuo kada je shvatio da su neki delovi njegove knjige "Ja mrzim internet", po Kobekovom mišljenju možda i previše rip-of Vonegatove "Klaonice pet".
(Iskreno, ja sam tipovao na Vonegatov "Doručak šampiona".)

Ima tu i Koplenda.
Obožavaocima Dejva Egersa bi takođe moglo biti zabavno.

Još Kobeka, stranica 67:

"To je dvadeset prvi vek.
To je internet.
Slava je sve.
Masovna proizvodnja obesmislila je tradicionalni novac.
Tradicionalni novac sveo se na sredstvo razmene poniženja za hranu i prenoćište. Tradicionalni novac postao je ekvivalent izmišljenog sveta u kome kojekakve rmpalije od vampirske plastike usiljeno iznose zašto treba da im dozvolimo da pređu prag vašeg doma. 
Više nema šta da se kupi. 
Slava je sve jer je tradicionalni novac podbacio. Slava je sve jer je ona poslednja konvertibilna valuta na svetu."

*

Iako kao okvir za pražnjenje kreira priču o ljudima čiji su životi uglavnom ne previše zabavni - Kobek jeste zabavan pisac - naročito kada se udubljuje o opservacije o Dizniju, Marvelu, Bijonse, Rijani, seksualnom životu Tomasa Džefersona, Ajn Rand, Snoudenu, Bilu Gejtstu, Larija Brinu, "Ratovima zvezda", Džordžu Lukasu, Džejsonu Robardsu, Marini Abramović, američkoj istoriji, indijancima, naučnoj fantastici, San Francisku, Los Anđelesu, seksu, rasama, polovima, rodovima i naravno - Instagramu, Fejsbuku i - Tviteru, koji je važan za tok ove priče.

"Tviteraši su večito bili ljuti. 
Adelajn nikako nije mogla da se navikne na tu količinu besa. 
Bili su kivni zbog sportista.
Bili su kivni zbog političara.
Bili su kivni zbog nepravde.
Bili su kivni zbog zbog zbivanja u zemljama udaljenim hiljadama kilometara u kojima su na snazi zamršeni i nedokučivi režimi.
Bili su kivni zbog stripova.
Bili su kivni zbog tuđih povlastica.
Bili su kivni zbog kriminala.
Bili su kivni zbog siromaha.
Bili su kivni zbog bogataša.
Bili su kivni zbog odumiranja srednjeg staleža.
Bili su kivni zbog svega.
I svi su neprestano tvitovali o televiziji." 
(strane 147-8).

Početnih tridesetak stranica ove knjige dostupno je na sajtu "Booke" >>

Trk u knjižaru.
Batalite internet, just for one day.

Slobi Konjoviću za 70. rođendan

“Svi već znamo da rock ne može da promeni svet, ali ono što rock može, to je da izazove neke reakcije kod pojedinaca, i to je već dovoljno. Da izazove neku promenu u glavi, neku vrstu pomaka svesti, neke reakcije koje će da ukažu na neke druge mogućnosti od onih koje već znamo. Mislim da je to dovoljno i da je time ispunjena artistička ambicija roka, ili sociološka, ili moralna, kako god hoćeš.”

(Sloba Konjović, intervju, 1983*)

Sad pokušaj da se uživiš.

Beograd,
rane osamdesete,
tvoje ponašanje sve češće pravdaju rečima: “Sad je tinejdžer”.

Već si zaražen muzikom a ograničava te džeparac koji nije ni blizu dovoljnog da bi kupio sve albume koji su na policama “Kulture”, u prodavnici u Makedonskoj, “Jugotonu” u Nušićevoj, Robnoj kući ili “Elektrotehni” u Knezu.

To nije jedino što te ograničava: još teže ti pada što se u prodavnicama ne mogu pronaći albumi koje želiš da poseduješ i slušaš – domaće diskografske kuće objavljuju ni desetinu licencnih izdanja koje bi želeo da poseduješ na vinilu ili kaseti.

Radio je jedini izvor onoga što ti pokreće srce, glavu, noge, kukove. (Na televizoru - ako imaš sreće – vidiš do tri strana muzička spota nedeljno.)

A ograničava te i broj kaseta koje imaš i na koje ne može stati sve što želiš da snimiš sa radija ili tuđih albuma, da bi slušao kada ti se hoće.

Zato moraš da slušaš uživo – da budeš pored radio-aparata, a u tome te ograničava čak i raspored časova u školi: sedmi čas sredom je u vreme jedne od omiljenih emisija, druga omiljena emisija traje nedeljom do kasnih sati tako da unapred smišljaš izgovor zašto si u ponedeljak zakasnio na prvi čas ukoliko si jutarnja smena.

Sve te ograničava, a sloboda je najvažnija stvar koju želiš da osvojiš, što pre, 

hoću sad i hoću sve.
Muzika te već zagrlila, jedina te razume i jedina ume da pruži odgovor na mnoga pitanja. 

Ili ti dokazuje da nisi jedini kojem se u glavi roje sva ta pitanja.

Zato je prva bitka za slobodu osvajanje bilo kakvog radio-kasetofona koji će biti u tvojoj sobi, odnosno sa kojeg slušaš ono šta hoćeš.

Odgovori najčešće stižu sa frekvencije 99.1 mHz, Studio B.

Ključne emisije: “Diskomer” nedeljom pre-podne; 

“Parada albuma” utorkom uveče,
“Vibracije” četvrtkom uveče.

Sve ih je “uređivao i vodio” isti čovek,

Sloba Konjović.

Ove tri emisije su mi (uz “100 veličanstvenih” nedeljom uveče na istoj frekvenciji) bile poput onih debelih prodajnih kataloga koji su čudnim putevima stizali do naših ruku iz inostranstva početkom osamdesetih: 200-300 stranica stvari za kuću, posteljina, zvrčki , odeće, obuće, igračaka, tehnike, vidi šta sve postoji, čoveče!, sve ti je zanimljivo i sve izučavaš - tako te Sloba vodi od žanra do žanra, širi ti mozak eklektikom, briše ti žanrovske granice i bez da insistira na tome - demonstrira ti da dobra muzika ne može da se gurne u strikno definisane okvire.

Sve to radi sa takvom lakoćom i uverljivošću - da ti preostaje samo da mu veruješ i slušaš.

(To kako je Sloba radio (i kojom bojom glasa navigirao emisiju i pričao) – meni je i danas "definicija" reči “radio".)

Sledi zahvaljotka:

Hvala ti za Du Du A, prvo slušanje Rex Ilusiviija i Milana Mladenovića koji su obrađivali “Sex Machine” Džejmsa Brauna; “Bigmouth Strikes Again” The Smiths, Simple Minds, “Running Up That Hill”, Prefab Sprout, Gene Loves Jezebel.... Hvala ti što si u “Paradi albuma” svaki put puštao drugu pesmu sa albuma koji su na listi – i tako mi otkrio “The Secrets of The Beehive” Dejvida Silvijena, Cabaret Voltaire, Lori Anderson, Mika Karna, Tuxedomoon... Hvala za “Vibracije” koje su mi otkrivale tamnu stranu meseca, b-strane singlova, neke čudne zvuke, bendove o kojima se nije mogla naći ni reč u tadašnjoj rok-štampi a na čiji pomen su me zaposleni u prodavnicama muzike gledali potpuno zbunjeno. 

(Osećao sam se pomalo nadmoćno kad sam im tražio nešto što nemaju i skretao pažnju da bi zaista bilo dobro da i taj album imaju u prodaji, zato što je sjajan, "čuo sam ga kod Slobe na Studiju B".)

Već neko vreme Slobin glas može se čuti samo u reklamama i ponekoj preživeloj špici za emisije koje su se vratile u underground, odnosno ima ih samo na mreži.

Možda je to i logično, pun krug iscrtan do kraja, ako se setimo da je njegova radijska karijera počela na prvoj potpuno nezavisnoj radio stanici u Jugoslaviji – “Radiju Avala”.

U nekoj paralelnoj stvarnosti, ili nekoj boljoj verziji Srbije - Sloba Konjović još uvek nije u penziji. I dalje ima “svoj” sat ili dva svake nedelje na radio-programu, vozi kroz žanrove, stilove, novitete i staritete bolje nego Džon Pil ili sadašnja ekipa sa BBC Radio 6, a njegova kolekcija albuma je prerasla u Muzej sa stalnom postavkom u kojem on radi kao kustos i radio-predajnik u pravom značenju te reči – predstavljajući novim klincima i onima koji misle da se “dobra muzika više ne snima” nove i stare čudesne snimke. Jer genijalne muzike i onih koji bi želeli da je slušaju uvek ima, samo je sve manje onih koji umeju da je otkriju i učine da se u nju zaljubimo, na prvo slušanje.

*

Sloba Konjović danas proslavlja 70. rođendan.

Mlađi je, dakle, od Džegera, Nil Janga, Boba Dilana, Brajana Ferija, Lori Anderson, Pola Sajmona, Džona Kejla... koji se ne povlače sa scene.

Slušajući radio naučio sam i to da je mali broj dobrih pesama koje se završavaju fade-outom.

Zato, ako smem da zamolim -
Keep on Rockin’!

Mikrofon, mikseta
i tolika muzika
strpljivo čekaju.

*intervju sa početka teksta dostupan je ovde, zahvaljujući Yugopapiru >>

Noćurak od 33 pesme o ljubavi [emisija]

Večeras smo tu folder pun slatkih i gorkih pesama o ljubavi, 
Noćurak, ti i ja.

Jer kao što se muzika ne sluša samo na svetski dan muzike, tako i ljubav nije tema samo za 14. februar. 

Ljubav i muzika su ionako jedino što svemu ovome daje neki smisao.

Najlepša nepoznata pesma koju je David Bowie snimio, 
Max Jury, 
Villagers, 
Wilco pesma koja se šunja po listama "pesama za venčanje",
Yo La Tengo, 
The Clientele, 
Paul Simon, 
nova Laura Marling, 
K.D. Lang iz filma "Black Dahlia",
The Bryan Ferry Orchestra, 
Norah Jones, 
Oscar Benton (to je cheesy momenat emisije),
Violent Femmes, 
The Magnetic Fields, 
The Beach Boys, 
R.E.M, 
Barry Adamson & Nick Cave,
The Smiths, 
Sivert Hoyem, 
Peter Murphy, 
Richard Hawley, 
Rialto, 
Ben Folds & Nick Hornby.
i još ponešto.