"(...) To je neponovljivo iskustvo.
Kao u majski suton doživeti Brela i Ne me quite pas na terasi krova Muzeja muzičkih instrumenata u Briselu, Edit Pjaf u La Closerie des Lilas na pariskom Monparnasu, kao Street Fighting Man grupe The Rolling Stones u rano popodne na londonskom Pikadiliju (...) kao Road To Cairo u interpretaciji Džuli Driskol dok se u cik zore vozite od Aleksandrije ka prestonici Egipta, kao Jeke, Jeke Morija Kantea u mokroj kafeteriji ispod Viktorinijh vodopada u Zimbabveu, poput Sunday Bloody Sunday grupe U2 u autobusu između Dablina i Slajga u Irskoj ili Česariju Ejvoru u sumnjivoj birtiji Puerto de la Kruza na Tenerifima.
To su trenuci zbog kojih nije šteta živeti..."
Kao u majski suton doživeti Brela i Ne me quite pas na terasi krova Muzeja muzičkih instrumenata u Briselu, Edit Pjaf u La Closerie des Lilas na pariskom Monparnasu, kao Street Fighting Man grupe The Rolling Stones u rano popodne na londonskom Pikadiliju (...) kao Road To Cairo u interpretaciji Džuli Driskol dok se u cik zore vozite od Aleksandrije ka prestonici Egipta, kao Jeke, Jeke Morija Kantea u mokroj kafeteriji ispod Viktorinijh vodopada u Zimbabveu, poput Sunday Bloody Sunday grupe U2 u autobusu između Dablina i Slajga u Irskoj ili Česariju Ejvoru u sumnjivoj birtiji Puerto de la Kruza na Tenerifima.
To su trenuci zbog kojih nije šteta živeti..."
(Petar Popović, "Rokopisi", 2008.)
Priznajem, zaboravio sam kako je lepo čitati priče o muzici, narative nastajale iz ljubavi prema onome što popularnu muziku čini magičnom i važnom u našim životima, pisane iskrenim stavom a ne pozom, posvećene raslojavanju mitova da bi se negde pred momenat očekivanog razotkrivanja pokazalo i priznalo da su mitovi zapravo veći no što pretpostavljamo na prvo slušanje ili čitanje.
Čitanje i dešifrovanje Rokopisa predstavlja fantastično putovanje koje vraća veru u vrednost i snagu popularne muzike, poezije i mitova kojima smo hranjeni u vreme kada je do naših gramofona, kasetofona i radio aparata dolazilo manje muzike i kojoj je samim tim posvećivana veća pažnja i više ljubavi, vraća u doba kada se muzici putovalo u susret.
Sjajno, nepretenciozno napisani, Rokopisi su prepuni detalja koji dokazuju tu ljubav i promišljanje, ucrtavaju do sada nepoznata sazvežđa, otkrivaju tajne veze, koincidencije i tangente nepoznate mnogim enciklopedijama, dostupne samo onima koji iskreno dišu, slušaju i žive muziku.
Ima još. Ako ste do sada iz bilo kakvih ličnih ili bezličnih razloga izbegavali bilo koga iz panteona muzičara koje je Peca Popović postavio u ovaj, javnosti dostupan, deo galerije - sada ćete ih ako ne zavoleti onda barem poštovati i priznati im vrednost, što nije malo. Među koricama kriju se razni likovi i mitovi - od Boba Dilana, Grema Parkera, Lenona, Gazde ali i Birna i Lene Lovič – sve do Frenka i Arsena. I mnogi drugi čijim radom su mnogi od navedenih zapravo dobili svoje mesto u galeriji.
Sticajem lepih okolnosti, nekoliko dana pre promocije Rokopisa, nakon sjajnog predavanja o budućnosti muzičke industrije dobio sam priliku da sa Pecom "razmenim po koju", prvenstveno na temu Milana i Sube o kojima uvek imam šta da pitam.
Bilo je tu i sjajnih i potresnih reči.
Svaka zaslužuje da bude zapisana.
Iskreno, iz petnih žila, nadam se da će odustati od ideje da ovo bude njegova prva i poslednja knjiga, istovremeno svestan da bi svaki drugačiji kraj bio više pop a manje rok.
I zato moram da procedim da je i to u redu, jebi ga.
.
Priznajem, zaboravio sam kako je lepo čitati priče o muzici, narative nastajale iz ljubavi prema onome što popularnu muziku čini magičnom i važnom u našim životima, pisane iskrenim stavom a ne pozom, posvećene raslojavanju mitova da bi se negde pred momenat očekivanog razotkrivanja pokazalo i priznalo da su mitovi zapravo veći no što pretpostavljamo na prvo slušanje ili čitanje.
Čitanje i dešifrovanje Rokopisa predstavlja fantastično putovanje koje vraća veru u vrednost i snagu popularne muzike, poezije i mitova kojima smo hranjeni u vreme kada je do naših gramofona, kasetofona i radio aparata dolazilo manje muzike i kojoj je samim tim posvećivana veća pažnja i više ljubavi, vraća u doba kada se muzici putovalo u susret.
Sjajno, nepretenciozno napisani, Rokopisi su prepuni detalja koji dokazuju tu ljubav i promišljanje, ucrtavaju do sada nepoznata sazvežđa, otkrivaju tajne veze, koincidencije i tangente nepoznate mnogim enciklopedijama, dostupne samo onima koji iskreno dišu, slušaju i žive muziku.
Ima još. Ako ste do sada iz bilo kakvih ličnih ili bezličnih razloga izbegavali bilo koga iz panteona muzičara koje je Peca Popović postavio u ovaj, javnosti dostupan, deo galerije - sada ćete ih ako ne zavoleti onda barem poštovati i priznati im vrednost, što nije malo. Među koricama kriju se razni likovi i mitovi - od Boba Dilana, Grema Parkera, Lenona, Gazde ali i Birna i Lene Lovič – sve do Frenka i Arsena. I mnogi drugi čijim radom su mnogi od navedenih zapravo dobili svoje mesto u galeriji.
Sticajem lepih okolnosti, nekoliko dana pre promocije Rokopisa, nakon sjajnog predavanja o budućnosti muzičke industrije dobio sam priliku da sa Pecom "razmenim po koju", prvenstveno na temu Milana i Sube o kojima uvek imam šta da pitam.
Bilo je tu i sjajnih i potresnih reči.
Svaka zaslužuje da bude zapisana.
Iskreno, iz petnih žila, nadam se da će odustati od ideje da ovo bude njegova prva i poslednja knjiga, istovremeno svestan da bi svaki drugačiji kraj bio više pop a manje rok.
I zato moram da procedim da je i to u redu, jebi ga.
.
