Pablo Neruda piše* o tandemskom
govoru sa Lorkom, koji su održali 10. novembra 1933. u Buenoj Airesu, u čast
pesnika Rubena Darija:
“Priredili smo veliko
iznenađenje. Pripremili smo tandemski govor. Vi možda ne znate šta to znači, kao što nisam
znao ni ja. Federiko, koji je oduvek bio sklon novotarijama i prepun svakojakih ideja,
objasnio mi je: „Dva toreadora mogu istovremeno da se bore sa istim bikom, i to uz
korišćenje istog plašta. To je jedna od najopasnijih disciplina u borbi s bikovima. Zato se vrlo
retko izvodi. Najviše dva ili tri puta u jednom stoleću, i to samo ako ih izvode dva toreadora
koja su braća, ili barem iste krvi. To se naziva tandemska borba s bikom. Tu tehniku ćemo
ti i ja primeniti u našem govoru.“
Tako smo i učinili, a da to
prethodno niko nije znao. Kada smo ustali kako bismo zahvalili predsedniku PEN
kluba na priređenom banketu, učinili smo to istovremeno, kao dvojica toreadora, za jedan
isti, zajednički govor. Pošto je hrana bila poslužena za različitim stolovima, Federiko se
nalazio na jednom, a ja na drugom kraju prostorije, tako da su me ljudi oko mene vukli za
rukave sakoa da sednem, misleći da je u pitanju greška, što se identično događalo i
Federiku na drugom kraju sale. I tako započesmo naš zajednički govor, prvo ja sa onim
neizostavnim „Gospođe“, za kojim je usledilo njegovo „Gospodo“, i tako sve redom, preplitale su se i
umetale naše rečenice i slivale se u jednu savršenu celinu, do samog završetka našeg
govora.
Taj govor beše posvećen Rubenu Dariju, jer smo i Garsija Lorka i ja, ne izazivajući
sumnju da spadamo u moderniste, Rubena Darija slavili kao jednog od najvećih i
najznačajnijih stvaralaca na polju pesničkog izraza u španskom jeziku.
Evo teksta tog govora:
Neruda: Gospođe...
Lorka:... i gospodo. U
borbi s bikovima postoji disciplina poznata pod nazivom „tandemska korida“, u kojoj
dva toreadora izazivaju bika udruženim snagama i tela ujedinjenih pod istim
plaštom.
Neruda: Federiko i ja,
spojeni istim električnim vodom, oglasićemo se kao tandem na ovom izuzetno značajnom
skupu.
Lorka: Običaj je da na
ovakvim skupovima pesnici iskažu svoju živu reč, srebrnu ili drvenu, i vlastitim glasom
pozdrave svoje kolege i prijatelje.
Neruda: Ali mi ćemo ovde
među vas za isti sto postaviti jednog pokojnika, jednog udovca, mračnog u pomrčini
smrti veće od svih drugih smrti, udovca života, čiji zadivljujući supružnik svojevremeno
beše, sakrićemo se izgarajući pod njegovim senima, ponavljaćemo neumorno njegovo ime sve
dok njegova moć ne uzleti i ne vine se iz zaborava.
Lorka: Mi ćemo, nakon što
pošaljemo svoje nežne pingvinske zagrljaje istančanom pesniku Amadu Viljaru, mi
ćemo rasprostreti jedno veliko ime pred vas, sigurni da će se čaše rasprsnuti, viljuške
poiskakati, u potrazi za očima za kojima žude, i more će u jednom svom silovitom naletu
zbrisati sve. Mi ćemo izgovoriti ime pesnika Amerike i Španije: Rubena...
Neruda:... Darija. Jer,
gospođe...
Lorka:... i gospodo...
Neruda: Gde je, u Buenos
Ajresu, Trg Rubena Darija?
Lorka: Gde je spomenik
Rubenu Dariju?
Neruda: On je obožavao
parkove. Gde je park Rubena Darija?
Lorka: Gde je ružičnjak
Rubena Darija?
Neruda: Gde su jabučnjak i
jabuke Rubena Darija?
Lorka: Gde je srezana ruka
Rubena Darija?
Neruda: Gde su ulje, smola,
labud Rubena Darija?
Lorka: Ruben Dario spava u
svojoj „rodnoj Nikaragvi“ ispod svog zastrašujućeg lava od veštačkog mermera, poput
onih lavova koje bogatuni postavljaju iznad kapija svojih kuća.
Neruda: Lav iz dućana za
izumitelja lavova, lav bez zvezda onome ko je s neba skidao zvezde.
Lorka: Iskazivao je šumski
žamor jednim pridevom i, kao fra Luis de Granada, jezički čarobnjak, limunom gradio
obeležja, i jelenovim kopitama, i mekušcima punim jeze i beskraja: otisnuo nas je na
more s fregatama i senkama u zenicama naših očiju i sagradio golemo divovsko šetalište
na najsivljem popodnevu što ga je nebo ikada imalo, i kao starog poznanika pozdravljao
mračni jugozapadni vetar, sav u grudima, kao pesnik romantičar, i spustio ruku na Korintski
kapitel uz ironičnu i tužnu sumnju svih epoha.
Neruda: Njegovo crveno ime
zaslužuje da bude pomenuto i prizivano na sve strane sa svim svojim strašnim bolima
srca, sa svojom plamtećom nedoumicom, svojim silaskom u zavijutke pakla, svojim
uspinjanjem na kupole slave, svojim obeležjima velikog pesnika, odvajkada i zanavek i
nezaobilazno.
Lorka: Kao španski pesnik,
u Španiji je podučavao stare učitelje i decu, s primesom univerzalnosti i
velikodušnosti koje toliko nedostaju današnjim pesnicima. Podučavao je Valje-Inklana i Huana
Ramona Himenesa, kao i braću Maćado, i njegov glas beše voda i šalitra u pukotinama našeg
voljenog jezika. Od Rodriga Kara do braće Arhensola ili don Huana Argiha, u španskom
jeziku ne beše takvih svetkovina reči, takvih okršaja konsonanata, takve
svetlosti i oblika kao kod Rubena Darija. Od Velaskezovog pejzaža i Gojine lomače i od Kevedove
melanholije do kulta kao jabuka rumenih bakarskih seljanki, Dario je prošetao po
španskoj zemlji kao po sopstvenoj rodnoj grudi.
Neruda: U Čile ga izbaci
plima, toplo more severa, i tamo ga more ostavi, napuštenog na gruboj i zubatoj obali, da
ga okean bičuje svojom penom i zvonima, i crni vetar Valparaisa da ga zasipa škripavom
prozračnom solju. Podignimo mu večeras spomenik od vazduha protkanog dimom i glasom i
okolnostima, i životom, baš kao što je njegova veličanstvena poezija protkana snovima i
zvucima.
Lorka: Ali taj njegov
vazdušni kip ja želim da ovenčam njegovom krvlju kao koralnim vencem uzdrhtalim od plime,
njegovim nervima nalik na fotografiju svetlosnog snopa, njegovom minotaurskom glavom,
na kojoj je gongorovski sneg oslikan letom kolibrija, njegovim bludećim i
odsutnim očima milionera suza, ali i njegovim nedostacima. Police koje već nagrizoše
kupusnjače, po kojima zveči tugaljiva praznina, s flašama konjaka njegovih dramatičnih pijanstava,
i njegovim očaravajućim neukusom, njegovim napabirčenim rimama što
čovekoljubljem ispunjavaju ono mnoštvo njegovih stihova. Izvan normi, formi i podupirača,
na čvrstim nogama ostaje da stoji plodna srž njegove veličanstvene poezije.
Neruda: Federiko Garsija
Lorka, Španac, i ja, Čileanac, prebacujemo odgovornost za ovo prijateljsko veče na tu
golemu sen koja je pevala uzvišenije od nas, i svojim nesvakidašnjim glasom pozdravljala
argentinsku zemlju kojom hodimo.
Lorka: Pablo Neruda,
Čileanac, i ja, Španac, govorimo istim jezikom i delimo istu ljubav prema velikom
nikaragvanskom, argentinskom, čileanskom i španskom pesniku Rubenu Dariju.
Neruda i Lorka:... U čiju čast
i slavu podižemo ove čaše.
*prekucano iz knjige "Priznajem da sam živeo" Pabla Nerude >>, Kosmos izdavaštvo 2018, prevela Aleksandra Matić.