Ponekad čak i efemerna pitanja poput “šta slušaš ovih dana” rezultiraju odgovorima koji zahtevaju nešto hrabrosti. Lako je razočarati poznanike i prijatelje, počinju sa podozrenjem da vas posmatraju, deo njih posumnja i u sve što ste ikada tvrdili. Sve zato što si priznao da slušaš nešto što su sa indignacijom odbili, bez i da razmatraju ponudu, poučeni ranijim iskustvima. I razumem ih.
Evo priznanja: ponovo slušam U2.
Još jedno: "No Line On the Horizon" je sasvim dobar album.
Zapravo, verovatno prvi put nakon mnogo godina konačno slušam i zaista čujem U2: još od vremena "Joshue" i "Rattle & Hum" – sve manje se moglo čuti od vriske i idolatrije koja je počela da prati bend, a nakon sjajnog "Achtung Baby" je postalo sve teže bilo šta čuti od prevelike buke oko politike. Onda je došao period u kojem nije imalo šta da se sluša – "How to Dismantle an Atomic Bomb" možda i nije bio tako loš album, ali mu je svakako nedostajalo malo verodostojnosti i veličanstvenosti. Sada – isprativši već i drugu generaciju obožavalaca u neke mirnije vode, pomalo zaboravljeni od ekipe koja ispira uši "hitovima" i valjda konačno manje zanimljivi medijima nego pre 10 godina – U2 ponovo stvaraju muziku ne brinući preterano gde se horizont završava, ponovo fokusirani na ono što je zaista važno: uvod-strofa-refren-strofa-solo-refren; tekst, udarac doboša, zveket i šum.
Nisam rad da pišem "recenziju", ovo je totalno subjektivna priča.
Jednostavno preporučujem na slušanje.
"No Line On The Horizon" je krcat odjecima onoga što mi je jako davno, pre nekih 25 godina (!!!), učinilo ovaj bend jednim od najvažnijih u danima dečaštva: superiorna, nesavladiva ritam sekcija u kojoj bas i bubanj stvaraju prostor kroz koji Edžova gitara prolazi poput zvezde padalice u avgustovskoj noći, ponekad čak i nepotrebnu patetičnost ali i stihove koje ću, nadam se, imati prilike uskoro da vičem i na nekom koncertu u našem dvorištu ili bliskom komšiluku, energiju gotovo mladićkog prkosa koji možda i ne pristaje čoveku Bonovih godina. Ovaj album je učinio da uhvatim sebe kako na "Magnificent" (druga stvar na albumu: prštavi, sjajni flashforward iz najboljih dana "War"/"Unforgettable Fire" perioda, u kojoj Bono sebi dozvoljava stih poput "Only love can leave such a mark/but only love can heal such a scar" – i to mu dobro stoji), elem – hvatam sebe kako puštam zvuk do jačine koju EU ne preporučuje korisnicima iPod-a i kako hodam ulicom većim koracima nego juče.
Nije malo.
Obrati pažnju i na "Unknown caller" i "FEZ-Being Born".
Slušaj.
Pogledaj se u ogledalo.
I setiš se vremena kada su ih u "Politici" u okviru "Live Aid" prenosa najavili sa "Јуту" što je učinilo da propustiš deo svirke, jer ti sa 12 godina ne pada napamet da bi ime takvog benda neko napisao ćirilicom i bez crtice između; potpuno iskrivljenog EP-a "Wide Awake in America", toliko nepravilnog da je samo na neke gramofone mogao da se stavi; kupovine "The Joshua Tree" dan pre nego se pojavio u Londonu i slušanja do kasno u noć; gledanja "Rattle & Hum" u "Odeonu" nekoliko puta; kupovine tog istog albuma u bivšoj "Kulturi" preko puta bioskopa "Zvezda" i svađe sa prodavcem koji nije dozvoljavao da se proveri da li je vinil ravan ili kriv, a to ti se dakle već dešavalo, sećaš se verovatno poslednjeg vinila koji ti je stigao u ruke u originalu direktno iz prodavnice – "Achtung Baby", sve posle bila je dobrim delom piraterija - kako izdavačka tako i emotivna.
No...
Vidi kako radi stopalo.
Pevušiš usput, je'l da?
I ipak koristiš >>skip>> na nekim pesmama, jer su suvišne. I to je ok. Ne sećam se ko je napisao „Umoran od Bono Vox-a? Da. Umoran od U2? Nikako.“
Ipak:
"We are people borne of sound/
The songs are in our eyes/Gonna wear them like a crown"
("Breath")
