Saturday 26 June 2010

/massive attack u beogradu/



/martina topley-bird uvodnim nastupom demonstrira snagu i lepotu svog glasa, fascinira kostimom i osvaja publiku oružjem koje u areni do sada niko nije potegao: jednostavnošću./

/početak. bas gitara ugiba, uvrće i cedi dnk lanac; bas bubanj pomera ključnu kost./

/nedaleko od nas, na prvi udarac doboša i gitarskog pasaža u „angel“ jedna plastična čaša dopola puna piva biva bačena na gore, i onda počinje da
p
a
d
a
u slowmotion-u, u kontrasvetlu, rasipajući kapljice po publici.
a pio sam samo coca colu./

/inertia creeps/safe from harm/unfinished sympathy/atlas air/karmacoma/veličanstveno/


/i bez obzira na svu magiju i zvuke koji nas vraćaju na dugačke i duboke noći kroz koje nas je vodio masivni opus: ovo nije bio koncert koji se smeo/mogao slušati zatvorenih očiju i u kojem smo mogli da se prepustimo sanjarenju: stotine poruka ispisanih na srpskom jeziku šibale su sa ekrana iza benda, podsećajući nas neprekidno gde se zapravo nalazimo, kakva nam je nadrealnost van zidina hale i šta mi još uvek nismo, zapravo, uradili povodom toga/


fotografije pozajmljene iz ove galerije>

p.s. i još jedna, sjajna galerija >

p.p.s: i veoma dobar tekst, mnogo rečitiji od mog zapisa.
.

Saturday 19 June 2010

"Godina knjige i jezika"


Andrej mi ovu i druge fotografije šalje pod naslovom „Znaci vremena“ i to sa druge strane planete, stigla bruka sve do Pacifika - i ja se najpre dosetim „Znakova pored puta“, onda shvatam da taj put, zapravo više ne postoji, makadam je to postao, kao što i spomenuta knjiga verovatno više nema nikakvu drugu vrednost - izuzev dekorativne. U centru Beograda, u kafiću "TimeOut" su, želeći da obogate prostor, postavili police za knjige. Ali, police su plitke, zašto bi zauzimale onoliko prostora, te su knjige - prepolovljene, po širini.

Džejms Džojs: „Portret ume u mlados“
Anto Čeho: „Sabra del“
???
Predlažem da se ponuda kafića obogati i sledećim naslovima:

- „Ukroćena goro“ (Vilijem Šeks)
- „Romeo i Jul“ (isti pisac)
- „Braća Karam"
- "Gospođa Bova"
- "Gospodar Prst"
- "Hobi" (Dž.R.R.Tol'ki)
- „U potpalu“ (Vladimir Arsen)
- „Seja u svemiru 2010“
- „Otpad“ (Dobrica Ćos)
- „Edi“ (Sofokle)
- „Tako je govorio Zara“

Nije smešno.

Za razliku od one prethodne generacije novopečenih bogataša, koja je knjige kupovala „na metar“ i uklapala boju poveza sa bojom polica ili tepihom – svesna da postojanje knjiga u domu daje kredibilitet vlasniku samih polica, ovi novi knjige prosto – seku na pola, ne bi li se uklopile u dubinu polica i kompletan ambijent kafića, učinili ga „duhovno bogatijim“, stvarajući iluziju iluzije, pan-simulaciju i odgovarajuću sliku odnosa Srbije prema pisanoj reči.

Postoji priča o kafedžiji u Novom Sadu koji je kafić oblepio tapetama koje stvaraju iluziju postojanja police sa knjigama. To je poštenije.

U okeanu strašnih stvari koje iz dana u dan vređaju i ukus i inteligenciju, ovaj čin ipak stvara najdublji vir i izaziva u da se u glavi pokrenu morske pijavice. Nije ovo došlo iznenada.

Jedna za drugom, padale su knjižare u centru grada i ustupale mesto low-budget krpicama; onda su se došle i akcije: kupovinom mleka za telo dobijate i – knjigu; onda smo se smejali načinu na koji naša mladež prepričava lektiru, iako uveliko nije bilo smešno – a ovo nedelo samo je logičan završetak jedne epohe i to u godini koju je Ministarstvo kulture prozvalo godinom „Knjige i jezika“, tokom koje se isto to Ministarstvo oglašava nemuštim, komunikacijski očajno sročenim spotom „Ko čita – pobeđuje“, zasnovan na neprirodnoj, suvišnoj vezi između čitanja i fudbalske igre, na način koji ne bi ubedio ni najdobronamerniju dušu da posegne za (celom, neprepolovljenom) knjigom i možda nešto između korica - i potraži.

Verovatno ne postoji nijedan zakon koji bi ovakav vandalizam mogao osuditi, sigurno nijedan koji brani vlasniku/privatniku da u svom enterijeru radi štagod poželi. Zato je bojkot kafića „Time Out“ najmanje što se može učiniti, za početak. Postoji toliko drugih, manje uvredljivih mesta.

A može se i onako, sočno, iz duše zaustiti: testerom ti predugačke špicaste cipele skraćivali; nule ti na godišnjem izveštaju odstranjivali poreskim makazama, na prodaju robe u pola cena prisiljen bio, samo petnaest slova u govoru koristio.

Thursday 17 June 2010

Whitest Boy Alive/koncert

Autor unikatne kolekcije suštinskih pop pesama, skriven iza imidža decentnog momka kojeg bi svaka mama oberučke prihvatila za zeta ali uz mrgodni pogled oca preko novina, muzičar besprekornog osećaja za trenutak u kojem valja odsvirati samo jedan, ali pravi ton - Erland Oye osvojio je beogradsku publiku sinoćnim nastupom pod zastavom The Whitest Boy Alive (WBA) na kalemegdanskoj tvrđavi.

Albumi ovog benda sigurno nisu prodati u Srbiji u tiražu koji odgovara broju obožavalaca koji su sinoć horski otpevali gotovo kompletnu set-listu – i to je očigledno iznenadilo i sam bend, koji se samim tim prepustio spontanom lutanju po sopstvenom (i tuđem) opusu u kojem je prednjačio sam Oye, emitujući sa scene vibraciju koja se najpre sat i po odbijala o zidine kalemegdanske tvrđave, a zatim mnogo duže u glavama onih koji su bili u publici.
Zapravo, još uvek vibrira.

Od prvog tona uvodne „Keep a Secret“, preko par neverovatnih mash-up momenata, sve do visokoenergetskih „1517“ i „Burning“, WBA su dokazali da se ispod iskrene i tople lirike koja krasi sve Erlandove projekte krije fantastičan plesni(!) potencijal i čist, iskreni optimizam. Još tačnije, tokom koncerta je postalo potpuno jasno da je ovo veče zapravo skup sobnih plesača, nekog finog sveta koji odavno skakuće i pevuši u intimi svoje sobe, zaražen vedrinom koja provejava čak i iz naizgled tamnih kriški WBA opusa. Skakutavi ritmovi bas-sekcije za koje je sada i uživo dokazano da zapravo dolaze iz čistog novotalasnog nasleđa, ispresecani i dovedeni do plesne forme uz pomoć fenomenalnog klavijaturiste; improvizacije u kojima se bend nije dao zbuniti; šarmantna spontanost i neverovatna energija – sve to se našlo ispod otvorenog neba Kalemegdana, kiša se vratila u pravi čas – na trećem bisu, nakon što je Erland prethodno čak i sišao u publiku da bi nam pokazao „kako se zapravo igra!“, što je i dovelo do vrhunca koncerta i još jednom pokazalo magiju ove muzike u punom sjaju: tršavi, mršavi, bledunjavi gitarista nejakog glasa - nošen na rukama beogradske publike u potpunoj ekstazi.

Veličanstveno.

Potrebno je još samo nekoliko ovakvih koncerata - i biće zbrisani svi zli dusi svih onih kozaračkih kola odtabanih na platou glavnog šetališta Kalemegdana i svih onih „Posela u pola četiri“ koja su se osamdesetih i devedesetih odvijali na terenu koji je nedaleko od jučerašnje pozornice - i Beograd će ponovo doći na nultu tačku, iz koje bi pop kultura mogla ponovo da počne da cveta.
Hiljadugodišnji osvajači su znali – osvajanje kalemegdanske tvrđave istovremeno znači i osvajanje celog grada. Erland Oye i The Whitest Boy Alive su tvrđavu sinoć – osvojili.
Sada je valja - odbraniti.

p.s. Iako znam da Bojani najviše znači zahvaljotka benda za poziv u Beograd juče izgovorena sa bine – moram i ja da ti poručim: hvala ti za ovaj koncert! :)