Koen je
"Omiljenu igru" objavio pre tačno pedeset godina.
* * *
"Auto-put je bio prazan. Samo su njih dvojica bili u bekstvu, a ta je spoznaja njihovo drugarstvo učinila još dubljim nego što je bilo pre. Brivman je bio oduševljen. Rekao je.
„Kranc, sve što će o nama znati biće trag ulja na podu garaže u kojem čak neće biti ni duginih boja."
Kranc je u poslednje vreme bio dosta ćutljiv, ali je Brivman bio siguran da i on misli na isti način. Svi koje su poznavali i koji su ih voleli sada su spavali miljama daleko za njihovim auspuhom. Ako bi sa radija svirao rokenrol, jasna im je bila čežnjivost ove muzike, ako bi svirao Hendl, jasna im je bila njegova veličanstvenost.
U nekom trenutku tokom vožnje Brivman je postavio stvari na sledeći način: Brivmane, ti si sposoban za mnogobrojna iskustva u ovom najboljem od svih mogućih svetova. Ima mnogo divnih pesama koje ćeš napisati i zbog kojih će te veličati, mnogo jalovih dana kada nećeš biti sposoban da napišeš ni retka. Biće mnogo bajnih pičaka da se u njih ugnezdiš, raznobojne puti da je ljubiš, brojnih orgazama da ih doživiš i mnogo noći kada ćeš bazati naokolo sa požudom, ogorčen i sam. Biće mnogo emocija i zanosa, jarkih sutona, ushićujućih spoznaja, stvaralačkog bola i mnogo ubistvenih momenata ravnodušnosti kada nećeš biti gospodar čak ni sopstvenog očajanja. Biće mnogo prilika u kojima ćeš moći da se pokažeš nemilosrdnim ili blagonaklonim, mnogo neizmernog neba da pod njim legneš i sebi čestitaš na skromnosti, mnogo časova kada ćeš se gusiti kao galeot u bukagijama. To je ono što te čeka.
A sad, Brivmane, evo predloga: Hajde da pretpostavimo da bi ostatak života mogao da provedeš u svemu baš kao sto ti je ovoga trena, u istom ovom automobilu koji hita prema zemlji šipražja, tačno na ovoj tački puta pored niza belih tabli znakova, večno prolazeći kraj ovih znakova pri brzini od osamdeset milja na sat, sa radija trešti ista ova pesma o neuzvraćenoj ljubavi, pod istim ovim nebom sa oblacima i zvezdama, tvoj um čini ovaj trenutak ukrštenih sećanja - šta bi izabrao?
Još pedeset godina ove vožnje autom ili još pedeset godina uspeha i poraza?
Brivman se ni na trenutak nije dvoumio oko ovog izbora.
Da traje ovako kao što je sad. Da se brzina nikada ne smanji. Da sneg nikada ne okopni. Da se nikad ne okonča ovo prijateljstvo s mojim ortakom. Da nikada ne nađemo ništa drugo sto bismo radili. Da nikada ne procenjujemo jedan drugog. Da mesec zauvek ostane s ove strane druma. Da devojke budu zlatna izmaglica u mojoj svesti, kao sjaj mesečine, ili neonski odsjaj iznad grada.
Da električna gitara ne prestane da gruva uz vokal koji kaže:
Kad izgubih moju malu
Ja skoro izgubih razum.
Da valovita brda ostanu u prozračnom mraku praskozorja. Da drveće nikada ne obraste lišćem. Da crni gradovi spavaju u noći dugim snom poput Lezbijinog ljubavnika. Da monasi ostanu u nedovršenim manastirskim zdanjima u četiri sata izjutra čitajući molitve na latinskom. Da Pet Bun bude na prvom mestu top liste i da svim fabričkim radnicima u nocnoj smeni obznani:
Bio sam kod Ciganke
Koja mi sudbinu reče.
Da sneg zauvek krasi groblja starih automobila na putu do Ejerove litice. Da prodavci jabuka na svojim tezgama nikad ne iznesu izglancane voćke i flašice cidera. Ali da zapamtim sve voćnjake koje pamtim. Da ne izgubim moju zericu fantazije i uspomena, sa svim slojevima koji se čitaju kao na uzorku geologa. Da kadilak ili folksvagen zapiči kao lud, sevne kao munja, bude kao bomba. Da reklamna poruka ne prekida pesmu koja svira do u beskonačnost:
E pa ljudi da vam kažem
Vesti baš i nisu dobre.
Vesti su fenomenalne. Vesti su tužne, ali to je samo u pesmi pa nije tako strašno. Pet piše sve moje pesme umesto mene. Ima pravi stih za mali milion ljudi. To je sve sto sam hteo da kažem. Destilisao je tugu, u gluvoj sobi je glorifikovao. Ne treba mi moja pisaća mašina. To nije prtljag koji sam se odjednom setio da sam zaboravio. Bez olovaka, nalivpera, blokova. Ne želim da pišem čak ni po vodenoj pari koja
se uhvatila na šofersajbni. Mogu da smislim čitave sage u svojoj glavi sve do tamo do ostrva Bafin, ali ne želim da ih zapišem na hartiji. Pet, maznuo si mi posao, ali si skroz dobar tip, pravi lik iz stare priče o američkom uspehu, prostodušni velepobednik, to je u redu. Ljudi iz pi-ara su me ubedili da si skroman momak. Ne mogu da te mrzim. Jedino što ti zameram je sledeće: budi više očajan, probaj da zvučis više paćenicki, inače ćemo morati da nađemo nekog crnca da te zameni:
Rekla je tvoja draga te šutnula,
Ovaj put je otišla zauvek.
Ne daj da gitare uspore kao točkovi lokomotive. Ne daj da mi tip sa lokalnog radija govori šta sam upravo slušao. Slatki zvuci, ne odbacujte me. Da se reči pesme ne prekinu i da se protezu kao predeli iz kojih nikada nećemo izaći.
Otišla zauvek.
Oh, neka ova reč ne utihne. To je treptaj oka za koji sam trampio sve predsedničke fotelje. Stubovi sa telefonskim žicama igraju se kolariću-paniću. Sneg je nadošao poput Crvenog mora koje nam sa obe strane seže preko blatobrana. Niko nas ne očekuje i nikome ne nedostajemo. Sipali smo benzin za sve pare, natankovani smo kao kamile u Sahari. Automobil u jurnjavi, drveće, mesec i njegov sjaj što se preliva po snegom prekrivenim poljima, rezignirano glasni akordi pesme - sve se savršeno udesilo da bude smrznuto, spremno za večnost u astralnom muzeju.
vek
Zbogom, gospodine, gospodo, rabine, doktore. Ćao. Ne zaboravite svoju torbu trgovačkog putnika
i svoje uzorke avantura. Moj drugar i ja, mi ćemo ostati ovde, sa stisnutom papučicom za gas, ne obazirući se na ograničenje brzine.
Je l' tako, Kranc, je l' tako, Kranc, je l' tako, Kranc?
- „Hoćeš da stanemo na hamburger?" upitao je Kranc kao da se bavio promišljanjem neke apstraktne teorije.
-
„Sad ili narednih dana?"
* * *
* * *
Roman "Omiljena igra" je Koenov prvenac. Objavio ga je sa svega dvadeset i devet godina.
Nedavno je, konačno, preveden i kod nas (odličan prevod Vuka Šećerovića), i objavljen u okviru edicije "Notni spisi" Geopoetike. A o upotrebi baš ove pesme Peta Buna u ovom poglavlju - ljudi pišu čitave eseje :)
.
