Večerašnji Noćurak je tako nešto sanjiv, uspavan, zeva, dremao bi, sanjao bi.
The Decemberists,
R.E.M,
Patti Smith,
Sivert Hoyem,
John Grant,
The War On Drugs,
Pretenders,
K.D. Lang,
Bryan Ferry,
Leonard Cohen,
Kate Bush,
David Sylvian,
Simple Minds,
David Bowie...
i još neka iznenađenja na kraju :)
Dobar putopis je poput dobre pesme.
Zgrabi te uvodnim tonovima ili zviždukavom temom, nekada te udari već prvim udarcem u doboš, osetiš kako je zategnut taman koliko treba i prija ti ta vibracija; do kraja prve strofe te endorfin i dopamin rade kao da si baš ti napisao tu pesmu (ili bio tamo odakle ili o čemu putopisac piše); na refrenu se osećaš kao da je to pesma koju si čekao čitav život da čuješ, poput predela koji prvi put otkrivaš; sinkope i prelazi su na pravom mestu a majstor koji je pisao (i pesmu i putopis) ostavili su dovoljno prostora da se i ti smestiš u predeo ili poslednji krug refrena, jer si upravo otkrio nešto novo i rešio si da tu ostaneš.
(U skladu sa tim - loš putopis je poput loše pesme, ali to sada ne bih obrazlagao, žurim da otkucam sledeći red)
Knjiga Borisa Maksimovića "Hadžiluk plemenitom snu", zbirka putopisa nastalih na različitim razdaljinama od doma, prožetih lajtmotivom koji ih sve vezuje u celinu je poput dobrog dvostrukog albuma (u moru takvih - preslušao sam nekoliko stvarno dobrih, kao što sam među mnogim putopisnim knjigama pronašao tek par stvarno magičnih, poput ove). Priče se prirodno nadopunjuju i ne oseća se da su nastajali u dužem razdoblju i zajedno čine smislenu, lepo oblikovanu celinu koja - poziva na putovanje (i pisanje).
Bez obzira da li piše o
Andaluziji,
Berlinu,
Kopenhagenu,
Amsterdamu,
Veroni.
Bariju,
Rimu,
Plovdivu,
manastirima po Srbiji ili
"stopajući hercegovačkim vukojebinama" (ovako se stvarno zove jedan od zapisa) -
ovaj hodoljub u svakoj priči ostaje dosledan propovedi koju je nekako i sam najbolje zapisao na kraju teksta o Iberijskom poluostrvu: "Ako ti se u povratku ćošak na putu do tvoje kuće obrati na novom jeziku, tad znaš da je putovanje imalo smisla, nebitno koliko daleko si išao."
Zapise iz "Hadžiluka plemenitom snu" privlačnim čini nekoliko stvari.
Najpre - Boris piše autentično, drugačije i hrabrije od mnogih putopisaca koje sam čitao.
Tamo gde bi svaki radoznalac tražio faktografiju o svim tim mestima koje je pisac prehodao - pronaćićete iskreni, intimni doživljaj trenutka u kojem se našao. Faktografija je - što on dobro razume te je i koristi samo kada je neophodna za tok priče - dostupnija nego ikada na različitim turističkim sajtovima, interaktivnim mapama i ostalim pomagalima koja putnici pre nas nisu imali gde da pronađu.
Tamo gde očekuješ digresiju na temu čuvene zidine, kuće ili trga, ovaj pisac će ponuditi onaj deo prostora kojeg u knjigama iz serijala "Top places" nećeš pronaći.
Tamo gde ima prostor da gnjavi o kilometraži, načinu kupovine karata ili proverenim hotelima i hostelima, on će iskoristiti za često veoma zabavnu kontemplaciju na temu smisla svega toga, što je odlika onih vozača kojima je dosadno da voze po već poznatim drumovima i znaju prečice koje vode do skrivenih krajolika.
Ima tu još iznenađenja, ali ja ih neću sve otkriti jer čemu onda poziv na putovanje kroz njegovu knjigu.
"Hadžiluk plemenitom snu" nastajao je najpre na blogu Borisa Maksimovića -https://hodoljub.wordpress.com/ >>, ali je doživljaj putovanja ipak snažniji od kako je pretočen u knjigu.
Još je bolje ukoliko tu knjigu poneseš sa sobom, na neki svoj put.
A kada se preplete ono gde si sa onim o čemu čitaš, iako su to najčešće potpuno različita mesta, vremena a često i kontinenti, onda ćeš osetiti ono o čemu je Keruak toliko pisao -
da put nema kraj.
Za kraj, još ovaj citat:
"...Nervira me što moram sve ovo da zapisujem (a pišem po maramici jer nemam papira) kao da se bojim da će mi ovaj pogled pobjeći, da će se nešto promijeniti u krajoliku, da će izgubiti onaj svoj čarobni sastojak, onu prečicu do sreće.
Nervira me što ovaj osjećaj sreće ne mogu da prenesem nekome, već će svi kad pročitaju reći da sam patetičan i da ponavljam klišeje.
Nervira me i što ovaj prizor ne mogu da urežem u mozak kao fotografiju i znam da će mi ga kako vrijeme prolazi uvijek kvariti magle zaborava i trošnost ljudskog pamćenja. Nervira me i što ne mogu da vidim more dok pišem ove redove. I što ne mogu biti ovdje do zalaska sunca, i to me nervira.
A opet sam srećan.
Sreća, da bi bila sreća, mora da ima malo prolaznosti u sebi, inače bi smo se previše navikli na nju. Takvo smo mi ljudi.
Moram zato ovdje da prekinem, izvinite za to.
Ali, jednostavno moram da gledam more."
("Hadžiluk plemenitom snu", str. 226-227, I izdanje)
*
p.s. Drugo izdanje knjige dostupno je u Beopolisu. Nove avanture autora možete pratiti i ovde >>
