Postoje mesta na kojima se možemo sakriti od vremena [Rovinj]

Dobro je što još uvek postoje mesta na kojima se možemo sakriti od vremena, 
umakneš od spoznaje o gadnom trenutku u kojem živiš i fantomskih bolova koji uminu čim se izmakneš iz Beograda i zakoračiš na ovu obalu; 
dobro je što galebovi ne utihnu tokom noći već nastave da se dovikuju po mraku samo da bi tebi doviknuli kada se probudiš u polumraku u još uvek nepoznatoj sobi - hej, hej, hej, na moru si! ustani što pre, stene se još uvek nisu ohladile od leta i ono ulegnuće na koje staješ dok izlaziš iz vode je još tu!; 
još je bolje što sada poznajem i pločnike i navike lokalnih mačaka, toliko da znam na kom kamenu ogrejanom jutarnjim suncem će koja biti, poodrasle su i podjednako sumnjičave prema strancima, naročito ona šarena koja me ne pušta kraj sebe,
znam kako će sunce uskoro ogrejati stepenište i gde bi vredelo sesti i napraviti pauzu u ranom jutru tako da mi sunce greje lice;
prepoznajem zgrade, jedna me iznenadi, neko je pažljivo u međuvremenu perdašio i birao neobičnu boju;
ovde mogu zastati i u tom će trenutku zastati i vreme i nikome ništa neće biti, 
svet se neće srušiti zato što si se na tri dana sklonio od protoka vremena, 
sjajno je što postoje mesta poput ovog i što si odavno fotografisao sva opšta mesta već, te se sad zabavljaš uglovima iz kojih do sada nisi gledao na svet.
Igraš se, vreme stoji.

Prethodni susreti sa Rovinjom >>
.

Razglednica iz Grčke! [snimljeno na plaži Horefto, jutros u sedam]

Stigla ti razglednica iz Grčke!

Snimljeno u rano jutro na obali seoca Horefto, 20. jula, trećeg dana nakon velikih kiša.
Mikrofon okrenut u pravcu sunca.


+ muzika iz filma "Meditarraneo", Christina Pluhar (& L'Arpeggiata) i Sokratis Sinopoulos Quartet - sviraju grčki džez!

p.s. Izveštaj sa Peliona iz 2013 >>

Noćurak putuje oko sveta [emisija]

Hladna noć, mora da se sluša nešto toplo.

Zato večeras Noćurak putuje oko sveta.

Tražimo gde mu je srce, hodamo putevima koji su zarasli u visoko šiblje.

Zap Mama,
Hadouk Trio, 
Cyro Baptista,
Forro in the Dark, 
Suba,
Arnaldo Antunes,
Dayme Arocena, 
Alfredo Rodríguez, 
Luísa Maita, 
Carmen Souza, 
Mayra Andrade, 
Abou Diarra, 
Fatoumata Diawara, 
Daby Toure, 
Rokia Traore, 
The Gaslamp Killer, 
Tony Allen & Damon Albarn, 
Afro-Haitian Experimental Orchestra, 
Ladysmith Black Mambazo, 
Paul Simon, 
Nneka, 
Iyeoka, 
Sainkho Namtchylak, 
David Solid Gould & Bill Laswell...

Praznik u Rimu

Foto: Aleksandra >>

Ne može sve.
Ne možeš sve pojesti, probati, liznuti, fotografisati, preći, dodirnuti, oslušnuti, poljubiti.

Ne možeš za nekoliko dana progutati više od dve i po hiljade godina, priča i slojeva ("koji se slažu jedni na druge kao u lazanji", kaže lokalac)

I zašto uopšte pokušavati?

Evo nas na deset minuta hoda od sobe, prvih deset minuta po gradu, već smo kod drugog čuda napravljenog ljudskom rukom, čuda za koje je bilo potrebno više pokreta čekićem, dletom ili kičicom nego što ti imaš miliona piksela u senzoru fotoaparata, prirodnije je vratiti aparat u torbu i prepustiti se pogledu i zamišljanju šta li je ostalo skriveno, šta je ispod, dole, ispod podruma, iza zidine, šta je razlog što ruka na statui pokazuje tamo.

Zato ćemo za nekoliko dana napraviti tek nekoliko fotografija, za slučaj da zaboravimo na trenutak, pogled, svetlo, osećaj.

Bez obzira na preporuke koje stižu sa svih strana (drugari, hvala!) - nasumično biramo restoran, piceriju, poslastičarnicu, štagod a gde vidimo više od dvoje ljudi za stolovima - i dobijamo sasvim dobru klopu. Dobro se jede i s nogu.

(Iskreno - nakon 15-17 kilometara pešačenja dnevno - sve što je kašikom je - odlično!)

Većinu natuknica koje dobijamo od lokalnog vodiča kroz galeriju ćemo istraživati kasnije.
Suočeni sa toliko slojeva istorije i priča - shvatamo da je sada zabavnije izabrati jedno delo - na primer Karavađovog Davida sa glavom Golijata, koji nije samo to i baviti se samo njim, uživo.
U preostalom vremenu ćemo zamišljati šta su sve te slike i skulpture videle i čule u vili Borgese ili u radionicama u kojima su nastajale. 

Iako, dakle, ne može sve - može se - 

... sesti na stepenice i uživati u suncu, glasovima i jezicima koji se čuju sa svih strana; 

... nakon dugog hoda ući u bilo koju crkvu i odmoriti oči, uši i noge (i ugrejati se); 

... stići na besplatan koncert u crkvi u večernjim satima i čuti neočekivano dobar sopran (i slabašan, ali tačan baritončić koji se trudi da je prati); 

... slušati galebove kako se dovikuju kroz sumraku; 

... hodati dva dana u istoj majici jer je vazduh potpuno čist a u restoranima pušenje zabranjeno;

... možemo se izgubiti u uličicama nakon što isključimo mape na telefonima i prosto landrati pitajući se kakvo čudo će izroniti iza ćoška; 

... možemo da računamo da je tokom dana u gradu škljocnuto barem milion fotografija i pola miliona selfija i da ćemo na nekim od fotografija sigurno biti i mi, kao prolaznici ili senke; 

... možemo sesti pored dekice koji čita tarot karte u ledenoj vetrovitoj noći. Čudo je što taj jak vetar ne okreće nijednu kartu na improvizovanom pultu ispred njega, ili su toliko masne od njegovih ruku, nećemo ga razumeti ni reč ali to neće biti ni važno, 
u pupku smo sveta, 
neka budućnost ostane nejasna,
ne treba mi ni nagoveštaj.

Nagrada za one koji su hrabro iskoračali kroz ovaj poetski zanos - nekoliko korisnih tehnikalija:

• Od aerodroma do stanice Termini ima nekoliko udobnih načina transporta: voz Leonardo Express (14EUR po osobi) polazi na svakih 15 minuta i u gradu je za nešto manje od 30 minuta. Druga opcija je Shuttle bus koji će vas za 1EUR više (dakle, 15EUR po osobi) ostaviti na željenoj adresi (u centru, tj. unutar Aurelijevih zidina). 
• Izaberite hotel u centru. Jesu skuplji, ali dobar izbor baze, odnosno lokacije vam omogućava da sve obiđete peške (nas dvoje prepešačili nešto više od 55 km za 4 dana), te nećete trošiti novce na razne druge vrste prevoza (koji je, izgleda, izuzetno dobro organizovan)
• Propusnice za Vatikan (Skip-the-Line) svakako rezervišite unapred (online, naravno), iako vas to neće spasiti gužve koja je u samom Muzeju, odnosno Sikstinskoj kapeli n-e-i-z-b-e-ž-n-a.
• Isto važi i za propusnice za Galeriju Borgeze, pri čemu je gužva u prvom prepodnevnom terminu (od 11h) prihvatljiva i manja nego od 13h. 
• Red za ulazak u Baziliku Svetog Petra dugačak je nekoliko stotina metara, "van sezone".
• Za svaki slučaj - i za prvi dan: pristojna klopa za prihvatljive novce čeka vas u Taverni Del Seminario, na 50 metara od Panteona (u Via Del Seminario, logično)
• Sad znate kako da birate bazu, kako da stignete do centra i gde da prvi put jedete, ostalo možete dalje - sami :)

O hodoljublju ili "Hadžiluk plemenitom snu" Borisa Maksimovića [knjiga]

Dobar putopis je poput dobre pesme. 

Zgrabi te uvodnim tonovima ili zviždukavom temom, nekada te udari već prvim udarcem u doboš, osetiš kako je zategnut taman koliko treba i prija ti ta vibracija; do kraja prve strofe te endorfin i dopamin rade kao da si baš ti napisao tu pesmu (ili bio tamo odakle ili o čemu putopisac piše); na refrenu se osećaš kao da je to pesma koju si čekao čitav život da čuješ, poput predela koji prvi put otkrivaš; sinkope i prelazi su na pravom mestu a majstor koji je pisao (i pesmu i putopis) ostavili su dovoljno prostora da se i ti smestiš u predeo ili poslednji krug refrena, jer si upravo otkrio nešto novo i rešio si da tu ostaneš.

(U skladu sa tim - loš putopis je poput loše pesme, ali to sada ne bih obrazlagao, žurim da otkucam sledeći red)

Knjiga Borisa Maksimovića "Hadžiluk plemenitom snu", zbirka putopisa nastalih na različitim razdaljinama od doma, prožetih lajtmotivom koji ih sve vezuje u celinu je poput dobrog dvostrukog albuma (u moru takvih - preslušao sam nekoliko stvarno dobrih, kao što sam među mnogim putopisnim knjigama pronašao tek par stvarno magičnih, poput ove). Priče se prirodno nadopunjuju i ne oseća se da su nastajali u dužem razdoblju i zajedno čine smislenu, lepo oblikovanu celinu koja - poziva na putovanje (i pisanje). 

Bez obzira da li piše o 
Andaluziji, 
Berlinu, 
Kopenhagenu,
Amsterdamu,
Veroni.
Bariju, 
Rimu, 
Plovdivu, 
manastirima po Srbiji ili 
"stopajući hercegovačkim vukojebinama" (ovako se stvarno zove jedan od zapisa) - 
ovaj hodoljub u svakoj priči ostaje dosledan propovedi koju je nekako i sam najbolje zapisao na kraju teksta o Iberijskom poluostrvu: "Ako ti se u povratku ćošak na putu do tvoje kuće obrati na novom jeziku, tad znaš da je putovanje imalo smisla, nebitno koliko daleko si išao."

Zapise iz "Hadžiluka plemenitom snu" privlačnim čini nekoliko stvari. 
Najpre - Boris piše autentično, drugačije i hrabrije od mnogih putopisaca koje sam čitao. 
Tamo gde bi svaki radoznalac tražio faktografiju o svim tim mestima koje je pisac prehodao - pronaćićete iskreni, intimni doživljaj trenutka u kojem se našao. Faktografija je - što on dobro razume te je i koristi samo kada je neophodna za tok priče - dostupnija nego ikada na različitim turističkim sajtovima, interaktivnim mapama i ostalim pomagalima koja putnici pre nas nisu imali gde da pronađu. 
Tamo gde očekuješ digresiju na temu čuvene zidine, kuće ili trga, ovaj pisac će ponuditi onaj deo prostora kojeg u knjigama iz serijala "Top places" nećeš pronaći. 
Tamo gde ima prostor da gnjavi o kilometraži, načinu kupovine karata ili proverenim hotelima i hostelima, on će iskoristiti za često veoma zabavnu kontemplaciju na temu smisla svega toga, što je odlika onih vozača kojima je dosadno da voze po već poznatim drumovima i znaju prečice koje vode do skrivenih krajolika. 
Ima tu još iznenađenja, ali ja ih neću sve otkriti jer čemu onda poziv na putovanje kroz njegovu knjigu.

"Hadžiluk plemenitom snu" nastajao je najpre na blogu Borisa Maksimovića -https://hodoljub.wordpress.com/ >>, ali je doživljaj putovanja ipak snažniji od kako je pretočen u knjigu. 
Još je bolje ukoliko tu knjigu poneseš sa sobom, na neki svoj put.
A kada se preplete ono gde si sa onim o čemu čitaš, iako su to najčešće potpuno različita mesta, vremena a često i kontinenti, onda ćeš osetiti ono o čemu je Keruak toliko pisao - 
da put nema kraj.

Za kraj, još ovaj citat:

"...Nervira me što moram sve ovo da zapisujem (a pišem po maramici jer nemam papira) kao da se bojim da će mi ovaj pogled  pobjeći, da će se nešto promijeniti u krajoliku, da će izgubiti onaj svoj čarobni sastojak, onu prečicu do sreće. 
Nervira me što ovaj osjećaj sreće ne mogu da prenesem nekome, već će svi kad pročitaju reći da sam patetičan i da ponavljam klišeje. 
Nervira me i što ovaj prizor ne mogu da urežem u mozak kao fotografiju i znam da će mi ga kako vrijeme prolazi uvijek kvariti magle zaborava i trošnost ljudskog pamćenja. Nervira me i što ne mogu da vidim more dok pišem ove redove. I što ne mogu biti ovdje do zalaska sunca, i to me nervira. 
A opet sam srećan. 
Sreća, da bi bila sreća, mora da ima malo prolaznosti u sebi, inače bi smo se previše navikli na nju. Takvo smo mi ljudi. 
Moram zato ovdje da prekinem, izvinite za to. 
Ali, jednostavno moram da gledam more."

("Hadžiluk plemenitom snu", str. 226-227, I izdanje)

*

p.s. Drugo izdanje knjige dostupno je u Beopolisu. Nove avanture autora možete pratiti i ovde >>

"Ne zna on mene koliko ja znam njega" (Rovinj, septembar 2016)

Evo nas, opet.

Mačke porasle, lenjo se protežu na jutarnjem suncu.

Štrudle sa sirom i višnjama za doručak.

Miris čistog veša razapetog ispod prozora meša se sa povetarcem koji dolazi sa pučine.

Ta gore citirana rečenica iz razgovora uhvaćenog između prozora u dvorištu u rano popodne.

Toplo more i stena još uvek topla od sunca, dok se na njoj mešaju jezici, dijalekti i generacije.

Susreti koji nikako da se dese u Beogradu.

Barem tri predavanja koja su bila "otvarači za oči".

Rakija od smokvi u "Limbu" na Casale stepeništu dok sa zvučnika svira free jazz u kasni sat.

Još uvek mogu da se izgubim u lavirintu uličica, ali se ne osećam izgubljenim.

Od tri dana u Rovinju u septembru - nisam tražio ništa više.

Rovinj 2012 >>
Rovinj 2013 >>
Rovinj 2014>>

Samos: mogućnost osame

Odavno naučeni da u paket-aranžmane ne možemo spakovati sve želje i da će u paketu biti stvari koje će nas žuljati poput kamenčića u patikama na plaži - ove godine biramo ostrvo na kojem do sada, izgleda, nije bio niko od prijatelja te neophodne informacije sakupljamo sa (polu)proverenih izvora; koristimo (konačnu uvedenu!) mogućnost kupovine samo avio-karata za čarter-let; smeštaj tražimo preko Bookinga danima (i tako zapravo upoznajemo celo ostrvo unapred), auto iznajmljujemo na trećem mestu, šture vesti o požaru koji je izbio dva dana pre našeg dolaska skupljam od onih koji ga posmatraju sa turske strane (1.6 km razdaljine), prevodim uz pomoć Googlea, 
ugašen, 
idemo.

To je ovde.

Premalo spavamo, slećemo u rano jutro i to čini da prvi dan liči na snoviđenje: od nespavanja, leta i pomeranja sata vreme se odmah raspalo i postalo nevažno. Dočekuje nas (te danima prati i nakon svega ispraća) vetar koji duva u svim pravcima i koji je nežniji prema južnoj obali ostrva; automobil nas čeka na dogovorenom mestu sa "ključevima ispod otirača" (to se dogovorite unapred, tu ćete ga i ostaviti na kraju boravka), tumaramo gradićem u vreme kada su otvorene samo retke pekare; more kod Ireona hladno ali prijatno, u podne silazimo na Balos ispod sela Koumeika i ulazimo u sobu sa terasom iznad talasa.

Panorama je nezaboravna.

Kao i spavanje uz talase, zbog toga smo i birali Amfilisos apartmane.

Klik za uvećanje, pogled sa terase Amfilisosa

Amfilisos >> koji smo izabrali za smeštaj je neverovatno prijatan: sobe su prihvatljivo male i dobro opremljene (i nemaju TV), wi-fi radi neobično dobro, draga Georgia svakog jutra predstavlja šta je njena porodica pripremila za doručak (uvek je drugačiji, domaće pite su mamin specijal i nenormalno su dobre), plaža ispred je taman za jutarnje kupanje a na 500 metara od Amfilisosa je divan mali zaliv sa pećinama u kojima se krijemo od sunca sve do ranog popodneva.

U samom naselju nema prodavnica: tri prebrojane taverne, dva bara (od kojih u jednom uveče sviraju uživo sasvim pristojni funk-jazz), jedan pekar koji svakog jutra stiže do sela i prodaje peciva direktno iz kamioneta. Meden agan, ili ničeg previše, dakle.

Seoce koje smo izabrali kao bazu jeste skrajnuto u odnosu na glavne drumove i naizgled je na neprikladnom mestu za istraživanje celog ostrva, ali su naredni dani pokazali da je Aleksandra bila potpuno u pravu kada ga je birala, jer takav spoj mira, plaže i smeštaja nismo našli otkrivajući deo po deo ostrva, koje je dovoljno malo da na njemu ništa nije daleko (nakon, recimo, 2000 kilometara koje smo na Kritu prešli za 12 dana :)

Nekoliko kilometara vožnje otkriva dva naselja krcata prodavnicama i tavernama – Ormos Maratokampos i Kampou Maratokampos (ima i pristojnu plažu), iza kojeg se krije odlična, uglavnom peščana Votsalakia, dovoljno duga da svako može da se osami, čak i ispod velikog bora u dnu plaže ispod kojeg gotovo nikad nema nikoga, kada god došli (ponekad se prepodne zabodu dva penzionera, odu pre ručka :)
U peščanom plićaku koji traje više desetina metara nema gužve.

Nešto dalje je Limnionas, prijatan zaliv bez vetra u kojem se nalazi i "Taverna at the End of the World".

Klik za uvećanje, plaža Balos.

Do severne strane ostrva: dvadesetak kilometara po zavojitom putu jeste četrdeset minuta vožnje ali su putevi u sasvim dobrom stanju. Karlovasi ne nudi mnogo (i nema Body Shop prodavnicu iako mapa Here aplikacije tvrdi suprotno, prodavnica se nalazi u Vatiju), dok je plaža na 2-3 kilometra ka severu potpuni surferski raj i ne priziva na kupanje.

Kokari je verovatno i najlepše mesto na ostrvu: deo sa tavernama je izuzetno prijatan, cene uglavnom ujednačene, izbor raznovrstan, mačaka ima više nego na Rodosu, plaža je za one koje vole talase.

Glavni grad, Vati je uglavnom pust i tih. Sporadično otvorene prodavnice, tišina, totalna fjaka.

Iz jednog kafića na obali mora čuje se Destroyer, "Downtown". Tada shvatam da se iz kafića i taverni na čitavom ostrvu zapravo uglavnom i ne čuje muzika, što izuzetno prija.

Pošto je Samos  relativno mali (nešto veći od Lefkade, poređenja radi) i do zaliva Kerveli na istoku od glavnog grada nije teško stići (ali valja paziti na savete obe aplikacije za navigaciju: iGo i Here imaju snažno izraženu želju da nas provlače kroz ulice čija je širina takva da uvlačimo retrovizore i jedva prolazimo iako smo u malenom Hyundaiu i10). Kerveli otkriva bezobrazno dobro sređene kamene kuće i vile, koje krasi odmerenost a ne rasipništvo, dok je plaža u uvali pomalo prenapučena ali je voda izuzetno topla.

Kroz izmaglicu se vide planine Turske.

Obišli smo sve plaže do kojih se može doći automobilom, ne žurimo dok se kroz sumrak vraćamo na Balos u kojem se posle devet uveče ne čuje ništa osim vetra i talasa.

Zašto uopšte žuriti bilo gde.

*

Godinama skrajnut i manje popularan od mnogih drugih ostrva, Samos će još nekoliko godina biti izuzetno prijatno mesto za odmor, čiji su stanovnici izuzetno srdačni a nenametljivi i normalni, još uvek neumoreni od turista i nezaraženi idejom brzog profita.
Način na koji održavaju čistim i blistavim ono što imaju, odnos koji imaju prema gostima te konačno i ta tegla džema koju smo dobili na rastanku :) – preporučuju ga kao mesto ka kojem valja požuriti, dok ne postane popularno.

Korisne informacije/podsetnici:

• Dobre, manje posećene plaže: Balos (ispod Koumenike) i Votsalakia; obe na jugozapadu
• Pristojne plaže: Kampos Maratokampou, Limnionas (jugozapad); Avlakia i Tsamadou (sever ostrva, Tsamadou ima i deo za nudiste); Kerveli (istok).
• Nije važno videti/gužva: Potokaki beach (jug, pored Pitagoreona), Gagou (sever, iznad Vathija), Mykaki, Psili Amos (jugoistok).
• Raj za surfere: Potami (kod Karlovasija, sever), Kokkari Beach (sever)
• Ko ima čamac: Mikro Seitani i Megalo Seitani (sever), Paleohori (jugozapad)
• Ukoliko ste smešteni na jugo-zapadnom delu ostrva i vozite ka Pitagoreonu – birajte "gornji" put, preko Chore a ne Ireona. Po mapama – razlika u dužini je svega 1 km, ali je razlika u broju krivina primetna.
• Na Samosu nema previše benzinskih pumpi. Na potezu od Pitagoreona do Maratokamposa, na primer – svega 2 u funkciji. Cene benzina kreću se od 1.45 do 1.55.
• Vozite sporije i pre i posle naselja: lokalni zverovi su uglavnom nenaviknuti na saobraćaj, a vole da love po mraku u okolini naseljenih mesta.
• Koga zanima da se bavi istorijom Samosa, odnosno civilizacije – neka unapred proveri radno vreme Herinog hrama (ove godine – do 18h) i lokalnog Muzeja, te ponese kvalitetne cipele za penjanje do Pitagorine pećine.
• ... Ili sedi na usamljenu stenu kraj obale i gledaj u zvezde – možda shvatiš odakle Aristarhu ideja o heliocentričnom sistemu koju je nekih 2000 godina kasnije Kopernik vasrksao.
• Pronašli smo 1 (jedan) Lidl na samom izlazu iz Pitagoreona i to vam je to. Ostali marketi su manji, nešto skuplji i sasvim dobro snabdeveni.
• Ekskurzija ka Efesu/Turskoj postoji kao opcija, brodići voze svakog dana.

p.s. tekstovi o ostalim ostrvčićima i mestima Grčke na kojima smo do sada bili dostupni su ovde >>

p.p.s JOŠ fotografija sa Samosa (Aleksandrine) dostupno je ovde >>

Noćurak krajputaš :: pesme o putevima i putovanjima [emisija]

Na putu, 2012.

Ovo je Noćurak – krajputaš - o putovanju, begu i pronalaženju sreće. U nekim pesmama sreća stopira kraj druma, u nekima kraj druma ne postoji, kao u Keruakovim knjigama, u jednoj je odredište njen zagrljaj – a svaka od ovih pesama trebalo da te podseti na one Hristićeve stihove iz "Tri pesme o letu".

Dva sata ćemo zajedno voziti do raskrsnice, 
onda svako može svojim putem. 

Dr. John, Van Morrison, Madeleine Peyroux, Jordan Cvetanović, First Aid Kit, M. Craft, Damien Jurado, The War On Drugs, Jovan Hristić, Ryley Walker, Beck, Blaise Cendrars, Nick Cave, Neko Case/KD Lang/Laura Veirs, Norah Jones, Erin Costelo, Mojo Juju, Lee Harvey Osmond, Calexico, Cowboy Junkies, Johnny Cash, Tom Petty, Mark Lanegan & Duke Garwood, J.J. Cale, The Doors i na kraju - zrikavci & cvrčci.

Srećan put,
i vidimo se ako nas putovanje vrati na početak.
Što uvek uradi.

Evia: neistraženi džin Egejskog mora

 “Ne pitaj šta nas je dovelo ovamo:

Možda pesma čije smo odjeke slušali cele zime.”

(Jovan Vava Hristić, “Brodski dnevnik”)

Tri proleća je ovo ostrvo bilo na listi onih ka kojima vredi “baciti obuću preko ograde”, kako bi to rekao Sandrar u onoj staroj pesmi. Odlagali smo taj put najpre u korist Piliona >>, zatim i Korčule >> Broj informacija o drugom najvećem ostrvu Grčke nije se u međuvremenu uvećavao: premalo prijatelja je stiglo do džina, još manje onih čijim preporukama odista verujemo (1 osoba). Istovremeno – broj onih koji znaju gde džin pliva prekriven zelenilom, vezan mostom za kopno već 2500 godina, lenjo ispružen od Piliona do Atine (dužina ostrva je oko 150 km) takođe se nije bitno menjao.

Dostupni komentari na Mreži uglavnom su se odnosili na Pefki i severni delić ostrva. Naknadno se pokazalo da je to isto kao kada bi tragajući za informacijama o Beogradu pronašli poneki red o - na primer - Konjarniku i njegovoj mikro-klimi. Naknadno se pokazalo i to da je moje sagledavanje Google mapa bilo optimistično a da je moje mapiranje plaža duž celog ostrva plan optimistične budale. Naravno da je sa severa ostrva moguće stići do centralnog i južnog dela, ali stotinak kilometara vožnje po ovom ostrvu zahteva i po više sati, jer su drumovi uglavnom uski i gadno zavojiti, a Nevena, odnosno GPS navigacija izuzetno raspoložena da nas vodi kroz gudure koje jesu kraće ali su i sporije.

No, Aleksandra i optimistična budala su oprali starog Clia, zamenili mu ulje, kaiševe i lamelu i hrabro se otisnuli niz drum. Oko 900 kilometara u jednom pravcu, uz usputno spavanje u Solunu u kojem cveta popust ljut, no o tome možda više kasnije.

Do ostrva je najlakše doći auto-putem od Soluna ka Atini. Skretanje desno pre Volosa, zatim u pravcu Lamije, pre koje se niz uski, zavojiti drum spuštate ka Glifi, seocetu iz kojeg trajekt svaka dva sata vozi ka Agiokamposu na ostrvu. Trajekt polazi na vreme i ima lepo dizajniranu krmu koju je uživanje gledati kako odlazi od doka dok se poslednjom krivinom sjurujete ka selu, u kojem ćete provesti prijatna dva sata čekajući narednu vožnju na obližnoj plaži neverovatno mirne, prijatne i bistre vode.

Konačno: Evia.

Zrikavci koji se bude u tačno osam sati i sedam minuta i sviraju sve do deset uveče; borovina... borovina... borovina; neverovatno prijatna voda čak i u danima velikih talasa; vetra uglavnom dovoljno da razduva vrućinu (večeri umeju da budu sparne); opušteni i fini domaćini koji se očigledno još uvek navikavaju da turisti mogu imati prohteve nešto kompleksnije zahteve no grčki penzioneri privučeni lekovitim izvorima Edipsosa; ostrvo stotina kilometara drumova raznih širina i kvaliteta, isprepletanih kao linije na dlanu, nabubrelih od vrućine poput prstiju nakon previše vremena u vodi.

Evia je ostrvo koje ispunjava raznorodna očekivanja: onih iscrpljenih duhom, celogodišnjim radom (ili godinama) koji će svakog jutra izneti stolicu i suncobran na najbliže parče obale i tu provesti naredne dane - i biće im lepo - ali ima šta da pokaže i onima koji su čuli da se lepše plaže kriju na istoku i jugu ostrva i koji će, još uvek mladi auspuhom i zavedeni retkim fotografijama udaljenih plaža nekoliko dana odmora provesti jureći trideset po podnevnom suncu nadajući se da se iza naredne okuke krije netaknuti, nefotografisani raj. U tim potragama će se pojaviti nekoliko tačaka na kojima je sasvim lepo, a mnogo su bliže apartmanu, i nakon nekoliko dana će potrage prestati.

Mi smo, naravno, bili od ove druge sorte. Iza nas je gotovo hiljadu pređenih kilometara po ostrvu za 12-13 dana + odlazak brodićem do Lichadonisie, petnaestak overenih plaža, sada već izuzetno poznavanje raspoređenosti benzinskih pumpi (cena varira od 1.55 do 1.85 EUR/Litar) i rupa koje vrebaju čak i na glavnom drumu.

(Dakle, naredni redovi odnose se na gornju polovinu ostrva.)

Ukoliko vam je baza na severu ili severo-zapadu ostrva (toga najviše ima u ponudi na booking.com) - malo vožnje (45-60 minuta!) može vas ipak dovesti do nekoliko mesta sasvim prijatnih i za nas jonskim morem razmaženih.

Lichadonisia, sa goevia.com

Najpre – Lichadonisia: peščana plaža na ostrvčiću udaljenom deset minuta vožnje čamcem (5 EUR po osobi, plaća se pri povratku) od Kavosa, najzapadnije tačke na severnom delu. Prospekti kažu “Sejšeli Grčke”, a da li lažu znaćemo kada jednom stignemo na Sejšele. Kako god, Lichadonisia je verovatno najgužovitije mesto koje ćete pronaći na ostrvu: čamci dolaze na pola sata i iskrcavaju turiste, broj ležaljki i suncobrana je ograničen (a gotovo niko ih ne donosi sa sobom, takav je valjda red i običaj), cene u kafiću na obali su pristojne a more prijatno, prijatno, prijatno, nimalo hladno. Na ostatku stenovitih ostvrčića je kamenjar i nekoliko ruiniranih ribarskih kućica, te lokalna atrakcija – morska foka do koje će vas čamdžija odvesti, ugasiti motor i ućutkati, sve dok foka ne izviri iz vode.

Lichadonisia, sa čamca.

Drugo, teško otkriveno ali vredno traganja mesto je uvala na samom kraju plaže kod sela Fragkaki. Za razliku od ostatka istočne obale, na ovoj tački su talasi prihvatljivo mali (odnosno – nepodnošljivo mali za ljubitelja skakanja u iste), šljunak fino izvajan a ljudi gotovo i da nema. Odmah preko brega je i nešto popularnija (cca. 1 par na deset metara, nešto “klupica” u nizu, više taverni i talasa) plaža čiji je šljunak takođe lep a suncu ne smeta ništa sve do pola osam uveče, iako je na istočnoj strani.

Treći, skriveni mali raj i za mape uglavnom nevidljiva plaža ušuškana je na istočnom grebenu severnog dela ostrva: nastavite malo nakon sela Elinika, prekoputa stene-sa-crkvom Agios Nikolaos. Stotinak metara najfinijeg peska skrivenih padinom punom borova na kojem takođe nema prevelike gužve. Tu je i pogled ka Pelionu, Skiatosu i Skopelosu, dugačak plićak i zaštitu od vetra.

Elinika

Niz istočnu obalu se od Agkalija (plaža bi trebalo da se zove Ag. Ani. Dugačka je 9 

kilometara te se prepliću razni nazivi na raznim mapama) sledi Kria Vrisi – koju čine vreli pesak na obali, šljunak u plićaku, kantina, talasi i “ušće” rečice koja se useca u pesak; Kymasi koji slobodno možete preskočiti (prekoputa “plaže”, koju bi svaki pošteni Kubanac prosto nazvao “obalom” a ne “plažom” je gradilište); te Vlachia i Sarakiriko, koje takođe nisu spektakl. Mape, fotografije i tekstovi na mreži tvrde da spektakli počinju od plaže Kymi južno, ali je to po tim istim mapama 170 km druma od severnog dela, odnosno 4h vožnje u jednom pravcu.

Kria Vrisi, istočna strana, po vetrovitom danu.

Pefki na severu ostrva već važi za “srpsku koloniju”. Pefki izuzev dugačke plaže-obale ne nudi mnogo toga, a i ta šljunkovita plaža ume da bude gadno vetrovita. Na zapadnoj obali vredi spomenuti Lutru Edipsos, penzionerski raj sa izvorom termalne vode koja izvire iz stena na kojima ljudi obitavaju po nekoliko sati u različitim položajima od ranih jutarnjih sati sve do večeri; te Rovies do kojeg vodi solidno parče puta i na kraju Politiku do koje možete svratiti ukoliko ste se baš zaintačili da stignete i do najvećeg grada - Chalkisa. U planinama iznad Roviesa krije se i vodopad do kojeg nismo stigli.

(Tačno mesto na ostrvu na kojem je Aristotel umro izgleda nije poznato. 
Bilo bi zanimljivo stati na tačku na kojoj je bacio poslednji pogled na ovaj svet.)

Bez obzira na pređenu kilometražu, prašnjavi automobil i nekoliko ozbiljnih svađa sa GPS navigacijom otkrivena mesta pružaju ono što od (od)mora i tražim: buku zrikavaca a ne ljudskih glasova, šum talasa, miris soli na koži i ne prejako sunce, mir u kojem se ponovo mogu čitati Hristićeve ili Sandrarove knjige ili prosto gledati u plavo, ka Skiatosu, Skopelosu ili kopnu, čija svetla trepere u noći poput svitaca nad vodom, dok se neformalno okupljeni penzionerski hor raspevava na obližnjoj terasi uz vino, prekidajući pevanije samo kada neki od članova hora zaboravi tekst, što se dešava, a onda svi navale da ga podsećaju.

Ali taj zvuk, to uklapanje glasova je predivno.  

Evia nije, za razliku od nekih drugih ostrva Grčke, mesto za kojim ćete “osetiti nostalgiju i pre no što ga napustite”, kao što nije ni mesto na kojem ćete svako malo uzimati foto-aparat u ruke. 
No - Evia vraća "mir u grudima" i biće prijatno mesto za odmor - dok ne postane otkrivena.

Korisne tehnikalije za putnike - istraživače:

• Trajekt iz Glifija za dvoje + automobil košta 18EUR u jednom pravcu, kreće u parne sate, do cca. 20h, ako se na varam (proveriti na linku >>) Drugi način je trajekt iz Arkitse (kopno) ka Edipsosu koji košta gotovo identično, a podrazumeva 120km vožnje više. Treći je preko mosta kod Chalkisa, ali tim putem vredi ići samo ukoliko ste zapucali na jug ostrva ili dolazite iz pravca Atine.
• Trajekt iz Agiokamposa natrag ka Glifiju kreće u neparne sate, do negde 21h, osim sredom.
• Brodić koji vodi na jednodnevne izlete ka Skiatosu (Skopelos je kao destinacija ukinut ovog leta :( - košta 19EUR po osobi svim danima osim četvrtkom i petkom, kada je 10EUR. Kreće iz Pefkija, ranom zorom u 08.30h. To nisu informacije koje ćete pronaći na stranici Pefki Tursa, kojem se ima najaviti telefonom ako vam se ide na Skiatos.
• Hipermarketa na severu ostrva nema previše – jedan Lidl,  jedan MyMarket i jedan Cash&Carry - sva tri u centru mesta Istaiea je jedino što smo uspeli da otkrijemo. Na zvaničnom sajtu Veropoulosa ćete pronaći i trag informacije da postoji jedan u Loutri Edipsou, ali je isti zatvoren. Supermarketa ima mnogo više, ali su i cene nešto više.
• Benzinskih pumpi ima koliko hoćete čak i po najzabitijim gudurama. Što ne znači da ne treba dopuniti rezervoar kada padne ispod polovine :)
• Na Lichadonisiu krenite ili prvi (brodić počinje da radi od cca. 10.30h, nije baš tačan) ili idite u popodnevnim satima, kada se turističke ture razbeže (oko 14.30h), tada je veća šansa da ugrabite ležaljku i suncobran, koje se zvanično plaćaju, ali nama niko nije tražio novce a plandovali smo tamo gotovo čitav dan. Postoji i brodić iz Edipsosa, on košta 10EUR i vraća se nazad prerano, naravno.
• Svađajte se sa GPS navigacijom koliko god hoćete – uzaludno je. Puteljaka i putića ima neverovatno mnogo i mala je šansa da ćete stići tamo gde ste pošli onako kako vi mislite da je najbrže (Ovom prilikom želim da pozdravim i stanovnike svih naselja na visoravnima ostrva kroz koja smo prošli više puta). Koristite novije mape, situacija na terenu nije kao na mapama iz 2012.
• Ukoliko se uputite ka Chalkisu, računajte na šoping ali i na činjenicu da se većina prodavnica zatvara do 14.30h. Neke se otvaraju od 17h, a neke tek sutra ujutro. Parking-placeva po centru ima dosta, cene su oko 3-4 EUR za čitav dan, na nekima čuvari odu oko 14h i vraćaju se u 16h.
• Ne jurite. Životinjice istrčavaju po putevima svako malo, a ume i soko da poleti iz grma kraj druma.
• Ukoliko u dolasku ili povratku rešite da spavate u Solunu – topla preporuka za Tourist Hotel >> Hotel se nalazi na cca. sto metara od Aristotelovog trga, nudi opciju parkiranja na 50 metara od hotela za 15EUR/dnevno, što je svakako manje od 25EUR a što je češća cena po privatnim parkinzima u okolini. Hotel je napravljen u, po svemu sudeći, zgradi nekadašnje prefekture, ili tako neke institucije, visokih stropova, malih soba, starinskog lifta i dobrog doručka u sali neverovatnog poda od drvenih kocki. Ukoliko budete imali sreće – prozori će vam gledati na prijatnu baštu koja se nalazi suprotno od bučne ulice. Glavni tip u hotelu dobro priča engleski i ima blesav smisao za humor. “Evriting iz okej vid parking? Guuud! Den vi ar oooool heeeeepi piiiiipl naaaaaau, dec important!"