Hulio Kortasar, "Priručnik za pevanje i plakanje" (frag men ti)

Uputstva za plakanje

Ostavimo po strani pobude i posvetimo se pravilnom načinu plakanja, podrazumevajući pod ovim plač koji ne prerasta u skandal, niti vređa osmeh svojom paralelnošću i nespretnom sličnošću. Osrednji i redovan plač sastoji se u opštem grčenju lica i grčevitom zvuku praćenom suzama i slinama, ove su na kraju, jer plač se završava u trenutku kada se čovek snažno usekne.

Da biste plakali, usmerite maštu prema samome sebi, i ako vam se to učini nemoguće zbog stečene navike da verujete u spoljašnji svet, zamislite patka prekrivenog mravima ili zalive Magelanovog moreuza u koje niko i nikad ne ulazi.

Kada plač stigne, lice pristojno pokriti obema rukama, dlanovima ka unutra. Deca će plakati pokrivši lice rukavom, i po želji u jednom uglu sobe. Srednje trajanje plača tri minuta.

Upustva za pevanje

Počnite da razbijate ogledala po kuće, pustite da vam ruke klonu, gledajte neodređeno u zid, zaboravite se. Pevajte jednu jedinu notu, slušajte iznutra. Ako čujete (ali to će doći mnogo kasnije) nešto kao pejsaž uronjen u strah, sa lomačama između kamenja, sa polunagim šćućurenim prilikama, verujem da ćete biti na dobrom putu, i takođe ako čujete reku kojom silaze lađe obojene u žuto i crno, ako čujete miris hleba, lupkanje pristju, senku konja.
Posle kupite solfeđo i frak, i molim vas ne pevajte kroz nos i ostavite na miru Šumana.

*

Uputstva za penjanja uz stepenice

Nikome nije promaklo da se tlo često savija tako da se jedan njegov deo penje pod pravim uglom u odnosu na ravan tla, a sledeći deo zauzima položaj paralelan sa ovom ravni, da bi se zatim ponovo penjao i ta radnja se ponavlja duž spirale ili izlomljene linije do najrazličitijih visina. Naginjući se i stavljajući levu ruku na jedan od uspravnih delova, a desnu na odgovarajući vodoravni deo začas se osvaja jedan stepen ili stepenik. Svaki stepenik, sastavljen kao što vidimo od dva elementa, postavljen je malo više i napred u odnosu na prethodni, princip koji daje smer stepenicama, budući da bi svaka druga kombinacija dala možda lepše ili slikovitije oblike, ali nemoćne da odvedu iz prizemlja na prvi sprat.

Stepenicama se penje unapred, jer unazad bi bilo vrlo neugodno. Prirodan stav je stojeći, ruke slobodno opuštene, glava uspravna iako ne toliko da oči ne vide sledeći stepenik, diše se sporo i pravilno. Penjanje uza stepenice počinje dizanjem donjeg desnog dela tela, skoro redovno umotanog u kožu ili antilop, i koji sa izuzecima, tačno staje na stepenik. Postavivši na prvi stepenik pomenuti deo, koji ćemo skraćeno zvati noga, podiže se istovetni deo leve strane (takođe zvani noga, ali ovu ne treba brkati sa malo pre pomenutom nogom), i podigavši ovu u visinu noge, pomera se dok se ne postavi na drugi stepenik; tako da dok na ovom stepeniku počiva noga, na prvom se nalazi noga. 

(Prvih par stepenika uvek su najteži, dok se ne postigne neophodna usklađenost pokreta. Podudaranje imena i noga, otežava objašnjavanje. Pazite naročito da ne podignete u isto vreme nogu i nogu).

Stigavši do drugog stepenika, dovoljno je naizmenično ponavljati pokrete, dok se ne
nađete na kraju stepeništa. Sa njega se istupa lako, blagim udarom pete, koji ga učvršćuje
na mestu sa kojeg se neće pomeriti do trenutka silaska.

*

Čudesna zanimanja

Kakvo čudesno zanimanje: otkinuti pauku nožicu, staviti je u koverat, napisati Gospodin ministar za inostrane poslove, dodati adresu, u skokovima sići niza stepenice, i poslati pismo iz pošte na uglu.

Kakvo čudesno zanimanje: šetati bulevarom Arago, brojeći drveće i na svakih pet kestenova zaustaviti se za trenutak na jednoj nozi i sačekati da te neko vidi, a onda kriknuti suvo i kratko, i zavrteti se kao čigra, sa raširenim rukama, poput ptice kakuy, što kuka sa drveća na severu Argentine.

Kakvo čudesno zanimanje: ući u neki kafe i zatražiti šećera, zatim još malo sećera, i tako nekoliko puta, praviti od toga gomilu na sredini stola, dok iza šanka i belih kecelja narasta gnev, zatim tačno usred gomile meko pljunuti i pratiti spuštanje malog glečera pljuvačke, slušati buku slomljenog kamenja koja ga prati i koja nastaje u stegnutim gušama petorice mušterija i birtaša, čoveka poštenog ponekad.

Kakvo čudesno zanimanje: ući u autobus, sići kod Ministarstva, prokrčiti sebi put pomoću koverata sa pečatom, i, kad za tobom ostane i poslednji sekretar, ući, nepokolebljiv i ozbiljan, u veliki kabinet sa ogledalima, tačno u trenutku kada službenik u plavom predaje ministru jedno pismo, i videti kako ovaj jednim istorijskim nožem za hartiju otvara koverat, uvlači dva fina prsta i vadi paukovu nožicu, ostane malo zagledan u nju, a zatim: zazujati kao muva i videti kako Ministar bledi, želi da baci nožicu ali ne može, jer ona ga je zgrabila, zatim okrenuti leđa i izići, zviždanjem objaviti po hodnicima da je ministar dao ostavku, i znati da će već sutra ući u neprijateljske trupe i da će sve otići do đavola, a biće nekakav četvrtak, nekog neparnog meseca prestupne godine. 

(Prekucano iz "Priručnika za pevanje i plakanje", ENIGMA, Pančevo, 1998, prevod Mirjana Božin)

Eduardo Galeano: "Knjiga zagrljaja" (fragmenti)

Neverovatna knjiga kratkih beleški o ljubavi, slobodi, životu pod diktatorima, snovima, Latinskoj americi, bogu, veri, rečima i pričama.
Biram ovih pet zapisa i prekucavam ih da bih te uverio:

*

Kuća reči

Elena Viljagra je sanjala da su kuću reči pohodili pesnici. Reči su, čuvane u starinskim bočicama od stakla, čekale na pesnike i nudile im se, lude od želje da budu izabrane: one su pesnike preklinjale da ih pogledaju, pomirišu, dodirnu ili liznu. Pesnici su bočice otvarali, prstom probali reči, a zatim se oblizivali ili pak mrštili nos. Oni su tražili reči koje nisu poznavali, ali i one koje su znali, a izgubili.

U kući reči se nalazio i sto sa bojama. Ove su služene u velikim činijama i svaki je pesnik uzimao boju koja mu je nedostajala: limun ili sunčano žutu, morsko ili dim plavu, vosak crvenu, crvenu kao krv ili vino...

*

Slavljenje ljudskog glasa / 2

Ruke su im bile vezane ili okovane, ali su njihovi prsti ipak igrali, leteli, crtali reči. Zatvorenici su imali navučene kapuljače: ali bi, naginjući se, ipak uspevali da vide nešto, malčice, odozdo. I mada je razgovor bio zabranjen, oni su pričali rukama.

Pinio Ungerfeld mi je pokazao azbuku prstiju koju je bez profesora naučio u zatvoru.
- Neki od nas su imali ružan rukopis - rekao mi je - dok su drugi bili pravi umetnici kaligrafije.

Urugvajska diktatura je od svakog zahtevala da bude samo jedinka, da u stvari ne bude niko: po zatvorima i kasarnama, po celoj zemlji, sporazumevanje je bilo prekršaj.

Neki od zatvorenika su proveli više od decenije zakopani u samicama veličine mrtvačkog kovčega, slušajući samo cviljenje rešetaka ili odzvanjanje čizama po hodnicima. Fernandes Uidobro i Maurisio Rosenkof, osuđenici na takvu samoću, spasli su se razgovarajući kroz zid laganim udarcima. Tako su jedan drugom pričali snove i uspomene, ljubavi i odljubljivanja; raspravljali su se, grlili i svađali; delili izvesnosti i lepote, ali i sumnje i krivice, i ona pitanja na koje nema odgovora.

Kada je istinski, rođen iz potrebe da se kaže, ljudski glas je nezaustavljiv. Ako mu odreknu usta, govori rukama, očima, porama ili bilo čim. Jer svi, baš svi, imamo nešto da kažemo ostalima, nešto što zaslužuje da ga drugi slave ili da to opraštaju.

*

Slavljenje mašte

Bilo je to na ulazu u selo Oljantajtambo, blizu Kuska. Odvojivši se od grupe turista, stajao sam sâm i izdaleka posmatrao kamene ruševine kad mi je prišao jedan seoski klinja, sav dronjav, i na poklon zatražio hemijsku olovku. Svoju nisam mogao da mu dam jer mi je trebala za ne znam kakve dosadne beleške, ali sam se ponudio da mu na ruci nacrtam jedno prasence.

Glas se brzo proneo. U tren oka sam se našao okružen rojem dečaka koji su, na sav glas, tražili da im crtam životinje po ručicama ispucalim od hladnoće i prljavštine, po puti nalik nagoreloj koži: bilo ih je koji su tražili kondora i onih koji su hteli zmiju, drugi su radije bili za papagaje ili sove, a nije nedostajalo ni onih koji su želeli fantoma ili zmaja.

A onda mi je usred te galame jedan siromaško, ne viši od pola metra, pokazao na svojoj ruci sat nacrtan crnim mastilom:

– Poslao mi ga je stric koji živi u Limi – rekao je.
– I dobro ide? – upitao sam ga.
– Malo kasni – priznao je.

*

Elenini snovi

Snovi su te noći stajali u redu želeći da budu sanjani, ali Elena nikako nije mogla da ih sanja sve. Jedan nepoznati san se preporučivao:

- Sanjajte me, odgovaraće vam. Sanjajte me, svideće vam se.

U redu je čekalo nekoliko novih, nikada ranije sanjanih snova, ali je Elena prepoznavala onaj glupi, koji se uvek vraćao, pa onaj teški, i ostale komične ili turobne snove, njene stare znance iz noći dugih letenja.

*

Badnje veče

Fernando Silva je upravnik dečije bolice u Managvi.
Uoči Božića je ostao da radi do kasno. Već su praskale petarde i počinjao vatromet kad je Fernando odlučio da pođe. Kod kuće ga je čekalo slavlje.

Napravio je poslednji obilazak soba, proveravajući da li je sve u redu, i u tome začu da ga prate neki koraci. Koraci kao od pamuka: okrenuo se i otkrio da ga prati jedan bolesni mališan. U polumraku ga je prepoznao. Bio je to mališa bez ikoga. Fernando je prepoznao njegovo lice već obeleženo smrću i oči koje su se izvinjavale ili možda tražile dozvolu.

Približio mu se i dečko ga je dotakao rukom:
- Recite... - prošaputalo je dete - Recite nekom da sam ja ovde.

*

Prekucano iz "Knjige zagrljaja" Eduarda Galeana, izdanje Službenog glasnika, 2017, prevod: Dubravka Sužnjević.
Pronađena u "Beopolisu".

Trominutni test ličnosti

(Džonatanu Safranu Foru)

Da li ste prihvatili da ste racionalna manjina ili i dalje zavidite emotivnoj većini?

Da li biste živeli u društvu u kojem niko ne ume da laže?

Da li bi budući roditelji trebalo da polažu test ljudskosti i da li biste bili u komisiji pred kojom se test polaže?

Da li ste nešto prestali da volite zato što su svi počeli to da vole?

Da li biste sada iskoristili minut za razmišljanje ili ćete odmah skrolovati dalje? 

__________________________________________________________

P

r

o

s

t

o

r 

z

a 

r

a

z

m

i

š

l

j

a

nj

e
_________________________________________________________

Ako živite na planeti koja je do pola voda a od pola zemlja - da li biste rekli da živite na ostrvu ili na jezeru?

Da li ovo pitanje postaje manje važno ako vam priznam da je maznuto iz jedne SF priče?

Šta je najviše što biste uradili za svoju domovinu?

Da li podižete papir bačen ispred ulaza u zgradu i bacate ga u kontejner i zašto ne?

Da znate ko krade sijalice iz hodnika u prizemlju, šta biste mu radili?

Da li žmurite kada dokazani zlikovac prelazi na vašu stranu ili ga vraćate gde mu je mesto?

Da li verujete da dobro može pobediti zlo i kako prosuđujete šta je dobro a šta zlo? 

Da li kupujete u knjižarama u čijim su izlozima knjige koje raspiruju mržnju?

Kolika je cena vašeg obraza? 

Koristite pauzu za razmišljanje ili mislite da je kasno za promenu stava te je ionako sve uzaludno?
_________________________________________________________

J

o

š

p
r

o

s

t

o

r

a

z
a

r
a

z

m

i

š

lj

a

nj

e
__________________________________________________________

Da li ste zadovoljni svojim životom?

Odista?

Zašto popuštate?

Šta biste tačno mogli da izgubite?

Za tačan odgovor okrenuti se ka ogledalu.

Za više tačnih odgovora, zažmurite.

Sada znate konačne odgovore, da li se manje plašite?

Vreme za razmišljanje je završeno.

Eduardo Galeano: Tri zapisa o fudbalu

"Piščevo priznanje"

I ja sam, kao svaki Urugvajac, hteo da budem fudbaler.
Bio sam odličan, čudesan igrač, ali samo noći, dok sam spavao, dok sam danju bio najsmotanija sajla koja se ikada pojavila na terenima u čitavoj zemlji.

I kao navijač, imao sam mnogo šta da priželjkujem. Huan Alberto Skjafino i Hulio Sezar Abadie igrali su za Penjarol, suparnički tim. Kao pravi navijač Nasionala, činio sam sve što je bilo moguće da ih omrznem. Ali, Pepe Skjafino je svojim izvanrednim dodavanjima gradio igru svoje ekipe kao da je teren posmatra sa najviše kule na stadionu, dok je Mrki Abadie klizio sa loptom po ivici, duž bele linije, jurcajući u čizmama od sedam milja, baškareći se, ne dotičući loptu i protivničke igrače, pa mi nije preostalo ništa drugo sem da im se divim, a čak bih poželeo i da im tapšem.

Prošle su mnoge godine i ja sam, naposletku, izgradio svoj identitet: ja sam samo prosjak koji vapi za dobrim fudbalom. Idem širom sveta po stadionima i sa šeširom u ruci molim:

- Dajte jednu lepu utakmicu, za ime Božje.

A kada vidim dobar fudbal, zahvalan sam i ne dajem ni pet para na to koji klub ili koja zemlja su mi podarili ovo čudo.

*

"Kami"

Godine 1930. Alber Kami je bio poput Svetog Petra koji je čuvao vrata u fudbalskom timu Alžirskog Univerziteta. Još kao mali, navikao je da bude golman, zato što je to bilo mesto na kojem su se najmanje habale cipele. Kami je bio iz siromašne porodice i nije sebi mogao da priušti luksuz da trči po terenu. Svake noći, baba bi mu pregledala đonove i udarala ga prutom ukoliko bi našla da su se pohabali.

Tokom svojih golmanskih godina, Kami je naučio mnoge stvari:

- Naučio sam da lopta nikada ne dođe s one strane s koje je očekuješ. To mi je mnogo pomoglo u životu, pre svega u velikim gradovima, gde ljudi obično nisu onako ispravni kako se pokazuju.

Takođe je naučio da pobedi a da ne umisli da je Bog, kao i da izgubi a sebe ne smatra bezvrednim, što su mudrosti koje se teško stiču. Naučio je i poneku tajnu o ljudskoj duši, pa je kasnije, u svojim knjigama, umeo da se otisne u opasno putešestvije po njenim lavirintima.

*

"Čovek koji je vetar pretvorio u gvožđe"

Eduardo Ćiljida je branio za Real Sosijedad iz baskijskog grada San Sebastijana. Bio je visok, mršav, izrazito osobenog stila. Barselona i Real Madrid već su bili bacili oko na njega. Pričalo se da će taj momak biti Samorin naslednik.

Ali, sudbina je htela drugačije: 1943. godine, napadač suparničkog tima po imenu Sanjudo*, koji se nije tako zvao bez razloga, iskidao mu je meniskus i još svašta pride. Nakon pet operacija kolena, Ćiljida je rekao zbogom fudbalu, pa mu nije preostalo ništa drugo nego da postane vajar.

I tako je rođen jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka. Ćiljida radi sa teškim materijalima, koji ostaju zatrpani ispod zemlje, ali u njegovim moćnim rukama gvožđe i beton bivaju hitnuti u vazduh a tamo, u letu, otkrivaju druge prostore i stvaraju druge dimenzije. Ranije, dok se bavio fudbalom, Ćiljida je isto radio sa svojim telom.

*Sanudo (španski) - zloban, pakostan.

* * *

Sve prekucano iz knjige Eduarda Galeana - "Fudbal, sjaj i tama" (izdanje Beopolis >>, 2004, trebalo bi da još uvek ima nekoliko primeraka u knjižari.)

Eduardo Galeano bio je urugvajski pisac i novinar.
Pored ostalog, planeta ga pamti po rečenici: "We are all mortal until the first kiss and the second glass of wine.")

Još Galeanovih zapisa o fudbalu dostupno je (na engleskom) ovde >>

Tomas Bernhard: "Državna istorija"

"Jedan predsednik države u Srednjoj Evropi, u kojoj danas predsednici u svakom trenutku strahuju za svoj život, i to s pravom, otkrio je svom bliskom saradniku plan na koji je utrošio stotine besanih noći, a koji bi predsedniku države omogućio da svoju državu, koju je dosledno vodio u propast kao i svi drugi predsednici država u Srednjoj Evropi, ostavi na cedilu preko noći, i odnese veliko bogatstvo koje bi mu omogućilo, bez obzira koliko će još dugo poživeti, siguran i luksuzan život u nekoj drugoj zemlji koja bi bila pogodna za to. 

Nameravao je da u najkraćem roku sprovede svoj plan, ali bilo je neophodno da njegov bliski saradnik sačuva to u potpunoj tajnosti. Bliski saradnik, koji je već decenijama uživao poverenje predsednika države, obećao je predsedniku države da će o tome ćutati, a predsednik države ja zauzvrat obećao svom bliskom saradniku veliko bogatstvo, koje će mu omogućiti da, kao i on, predsednik države, posle uspešnog bekstva živi do kraja života bezbrižnim i zaista luksuznim životom. 

Od dogovora predsednika države i njegovog bliskog saradnika nije prošlo ni dva minuta, a bliski saradnik je već rešio da čitavu stvar pojednostavi, pa je vešto izvedenim pucnjem u potiljak ubio predsednika države, a onda i samog sebe proglasio predsednikom države. Smesta je likvidirao sve pristalice svog prethodnika i uzora, a onoga ko je pobio najveći broj pristalica njegovog prethodnika i uzora proglasio je svojim bliskim saradnikom. Kako je sada već poznavao prasliku državne istorije, čekao je, po prirodi stvari, samo još najpovoljniju priliku da se reši svog saradnika pre nego što ga ovaj likvidira.
Ali bio je suviše spor."

(Tomas Bernhard, "Imitator glasova", str. 103, 
izdavač LOM, 2015, prevod Sanja Karanović)

"Dvominutni test ličnosti" (Džonatan Safran For)

Koje je najpristojnije delo koje ste zamalo učinili?

Da li je vaš strah od nesanice jači od straha koji izaziva ono što vas je probudilo?

Da li je uzgajanje bonsaija okrutno?

Da li volite to što volite ili samo volite to osećanje?

Pomislite na najranije sećanje: da li posmatrate tadašnjim očima ili posmatrate sebe tada?

Šta vam je strašnije: što znate da ima ljudi koji urade više s manje talenta, ili što znate da ima ljudi s više talenta?

Da li hodate po pokretnim stazama?

Da li bi uopšte trebalo da bude važno što ste bili svesni da je to što radite pogrešno?

Da li biste menjali stvarnu inteligenciju za predstavu da ste pametniji nego što jeste?

Zašto vam smeta kad neko za susednim stolom priča mobilnim telefonom?

Koliko biste godina života dali za najlepši mesec u svom životu?

Da je moguće, šta biste rekli svom ocu?

Šta vam se brže menja, telo ili um?

Da li je surovo staroj osobi reći prognozu lekara?

Da li ste iz bilo kod razloga ljuti na svoj telefon?

Kad prođete pored izloga, da li pogledate šta je u njemu izloženo, pogledate u svoj odraz, ili uopšte ni ne gledate?

Postoji li nešto za šta biste dali život ako niko nikada ne bi saznao da jeste?

Kad bi neko uspeo da vas ubedi da vas novac neće učiniti ni malčice srećnijim, da li biste i dalje želeli još novca?

Šta je za vas zauvek upropašteno?

Kad bi se obelodanila vaša najveća tajna, da li bi vam bilo oprošteno?

Da li je vaš najbolji prijatelj i najbolja osoba među vašim prijateljima?

Da li je iole okrutno dati psu ime?

Postoji li nešto što biste voleli da priznate?

Znate da se kaže da vam "svrake popiju mozak" i da vas neko "vreba kao kobac", no šta se ono kaže za kukavice?

Zbog čega vas smrt plaši?

Kako se osećate sad kad znate da se kaže da vam neko "podmetne kao kukavica jaje"?

*

(Prekucano iz knjige "Skrati priču (moderna svetska fleš-fikcija)".
Priredio Srđan V. Tešin, Arhipelag, 2015. Prevela Bojana Gajski.)

Margaret Atvud: "Naš mačak odlazi u raj"

Aleksandra >>

.
Naš mačak se uzneo na nebo. Kako nikada nije voleo visinu, pokušao je zarije kandže u tu nevidljivu zmiju, džinovsku ruku, orla ili štagod da ga je već dizalo u visine, no ne imade sreće.

Kada je stigao u raj, vide da je to jedno prostrano polje.
Mnoštvo malenih, ružičastih stvorenja trčkaralo je tuda, te on isprva pomisli da su to miševi. Zatim ugleda Boga kako sedi na drvetu. Anđeli su se razleteli okolo, lepršajući krilima; gugutali su poput golubova. Povremeno, Bog bi načinio brz pokret svojom velikom, krznastom šapom, ćapio jednoga od njih u letu i skrckao ga među zubima. Na tlu pod drvetom posvuda behu odgrižena anđeoska krila.

Naš mačak učtivo priđe drvetu.
Mjau, reče naš mačak.
Mjau, reče Bog. Zapravo, više je ličilo na riku.
Oduvek sam i mislio da si mačka, ali nisam bio siguran.
U raju se sve razotkriva, reče Bog. U ovom obličju biram da ti se ukažem.
Drago mi je što nisi pas, reče naš mačak. Da li bih mogao da dobijem natrag svoje testise?
Naravno, reče Bog. Tamo su, iza onog žbuna.
Naš mačak je oduvek znao da njegovi testisi moraju biti tu negde. Jednog dana probudio se iz prilično ružnog sna i otkrio da su nestali. Tražio ih je svuda - pod kaučevima, ispod kreveta, u ormanima - a sve to vreme, bili su ovde, u raju!

Otišao je do žbuna i, dakako, tamo ih i našao. Odmah su se vratili na svoje mesto.

Naš mačak beše veoma zadovoljan. Hvala ti, reče Bogu.

Da li bih mogao da ti pomognem da loviš te anđelčiće? reče naš mačak.
Nikada nisi voleo visinu, reče Bog, prućivši se koliko je dug preko jedne grane, na suncu. Zaboravih da kažem, sijalo je sunce.

Istina, reče naš mačak. Nisam. (Najradije bi zaboravio epizodu sa vatrogascem i merdevinama.)

A da lovim neke od ovih miševa?
Nisu to miševi, reče Bog. Ali možeš ih loviti do mile volje. Nemoj baš odmah da ih usmrtiš. Namuči ih.
Misliš, da se igram sa njima? reče naš mačak. Zbog toga sam ranije imao neprilika.
To je pitanje semantike, reče Bog. Ovde zbog toga nećeš imati neprilika.
Naš mačak je odabrao da ignoriše tu primedbu, pošto nije znao šta je to "semantika". Nije želeo da se bruka. Ako nisu miševi, šta su? reče. Tek što je to izgovorio, na jednog već naskoči. Pričvrljio ga je šapom uza zemlju. Stvorenjce se batrgalo, cijučući tankim glasom.

To su duše ljudskih stvorenja koja su na zemlji bila zla, reče Bog, napola sklopivši svoje žućkastozelene oči. A sad, ako nemaš ništa protiv, meni je vreme da odremam.
Pa šta će onda u raju? reče naš mačak.
Naš raj je za njih pakao, reče Bog. Volim ravnotažu u kosmosu.

* * *

(Prekucano iz "Skrati priču" (Moderna svetska fleš fikcija) >>, priredio Srđan V. Tešin; izdavač Arhipelag, 2015. Još ćemo se vraćati ovaj knjizi.)

Beograd, naučna fantastika (stilska vežba)

Fotografisano u Beogradu, 2015.

*
(najkraća naučno-fantastična priča o Beogradu)

Hodajući u žurbi čovek cepa omotnicu čokoladice, baca je ka kanti za otpatke, 
ali je promašuje.
Čovek se vraća, podiže papirić sa asfalta i spušta ga u kantu.

**

(varijacija teme, potpuna fantastika)

Hodajući ulicom čovek cepa omotnicu čokoladice, baca je ka kanti za otpatke,
ali ne primećuje da je promašio.
- Gospodine, izvinite... niste ubacili papir u kantu!
- O, izvinjavam se!
Čovek se vraća, podiže papirić sa asfalta i spušta ga u kantu.
- Hvala lepo!
- Ne, hvala Vama! Prijatan dan!

Vrapci nadleću travnjak parkića.

***

(realistična verzija/jedan od mogućih krajeva)

Čovek na klupi odmotava parče praznog bureka, baca masan papir ka kanti za otpatke, ali taj papir završava daleko od kante.

Jede prazan burek.

Umašćeni papir je tek još jedan na gomili đubreta razbacanoj po nekada uređenom travnjaku parkića. 

Najviše đubreta je u napukloj betonskoj stazi i razlokanim rupama na kolovozu.

Čovek koji sedi na susednoj klupi ga podozrivo gleda.

Poslednji par beogradskih vrabaca se tuče oko mrvica sa dve vrane.

U daljini, ka reci, nazire se zjapeći kostur postavljene armature nikad dovršene građevine.

Mark Tven: "Novinarstvo u Tenesiju" (1869)

(Fenomenalna kratka priča, objavljena u zbirci pod naslovom "Novinarstvo u Teneeseyu i druge priče" (Biblioteka "Evergreeen", Zagreb 1982, sjajan prevod Zlatka Crnkovića; vredna ponovnog čitanja)

"Liječnik mi je radi zdravlja preporučio južnu klimu, pa sam otputovao u Tennessee i zaposlio se u "Jutarnjoj slavi i ratnom pokliku" okruga Johnson kao zamjenik urednika. Kad sam se javio na dužnost, zatekao sam glavnog urednika kako sjedi zavaljen na stolici na tri noge, s nogama na stolu od borovine. U sobi je bio još jedan stol od borovine i još jedna osakaćena stolica, jedno i drugo napola zatrpano novinama, izrescima i listovima rukopisa. Bijaše tu i drven sandučić pijeska posut opušcima cigara i ižvakanim duhanom, i peć kojoj su vratašca visila na gornjem stožeru. Glavni je urednik imao na sebi crni sukneni redengot s dugačkim skutima i bijele platnene hlače. Čizme mu bijahu malene i lijepo ulaštene. Nosio je košulju ukrašenu čipkama, velik prsten pečatnjak, visok ovratnik zastarjela kroja i karirani vratni rubac kojemu se krajevi visili. Moda iz doba oko 1848. Pušio je cigaru i tražio u mislima neku riječ, a mrseći rukom kosu dobrano se bio raščupao. Bio je strašno namrgođen, pa pomislih da smišlja neobično zamršen uvodnik.

Reče mi da uzmem ostale novine, da ih prelistam i sastavim »Duh štampe u Tennesseeju«, sažimajući u tom članku sve što mi se čini da je u njima zanimljivo.

Napisao sam ovo:

Duh štampe u Tennesseju
Urednici polutjednika "Potres" očito su u zabludi što se tiče željeznice Ballyhack. Kompanija ne kani ostaviti Buzzardville po strani. Naprotiv, ona ga smatra za jednu od najvažnijih točaka na toj pruzi i, prema tome, nikako ga ne želi omalovažiti. Gospodi će iz Potresa, naravno, biti drago da isprave tu pogrešku.

Cijenjeni gospodin John W. Blossom, vrsni urednik "Groma i bojnog zova slobode" iz Higginsvillea, doputovao je jučer u naš grad. Odsjeo je kod Van Burena.

Primjećujemo da je naš kolega iz "Jutarnjeg urlika" u Mud Springsu upao u zabludu posumnjavši da je izbor Van Wertera gotova stvar, ali će bez sumnje otkriti svoju pogrešku prije nego što ovo upozorenje stigne do njega. Jamačno su ga zavarali nepotpuni izborni izvještaji.

Drago nam je pribilježiti da grad Blathersville pregovara s nekom gospodom iz New Yorka da poploče* tako reći neprohodne ulice u tom gradu Nicholsonovim pločnikom. "Dnevni hura" umješno podupire taj korak i čini se da vjeruje u konačni uspjeh.

Predao sam rukopis glavnom uredniku da ga primi, dotjera ili baci u koš. Pogledao ga je i smrknuo se. Preletio je očima stranice, a izraz mu lica postade zlokoban. Nije bilo teško vidjeti da nešto nije u redu. Uskoro je skočio i viknuo:

— Grom i pakao! Mislite li vi da ću ja tako govoriti o toj bagri? Mislite li da će moji pretplatnici podnijeti takvu limunadu? Dajte mi pero!

Nikad u svom životu nisam vidio nijedno pero da tako zlobno škripi i drlja, ni da tako nesmiljeno ruje ponečijim glagolima i pridjevima. Kad je bio u jeku posla, netko je kroz otvoreni prozor pucao u njega i narušio simetriju mog uha.

- Ah - reče on - to je ona hulja Smith, iz Moralnog vulkana, trebao je jučer doći. - Pa trgne iza pasa mornarički revolver i opali. Smith klone, pogođen u kuk. Pogodak omete Smitha, koji je baš drugi put gađao, pa on osakati jednog stranca. To sam bio ja. Ostao sam tek bez jednog prsta.

Tada glavni urednik nastavi precrtavati i umetati. Baš kad je završio, ručna granata sletje niz dimovod i raz-nese peć na tisuću komadića. Međutim, nije nanijela nikakve druge štete osim što je meni jedan zalutali komad izbio dva zuba.

- Peć je potpuno upropaštena - reče glavni urednik.

Rekoh da mi se čini da jest.

- Ama, nije važno, neće nam ni trebati pri ovakvom vremenu. Znam tko je to učinio. Uhvatit ću ja njega. Dakle, evo kako je trebalo napisati taj članak.

Uzeh rukopis. Bio je sav išaran, isprekrižan i nadopunjen, tako da ga ni rođena majka, da ju je imao, ne bi prepoznala. Sad je ovako glasio:

Duh štampe u Tennesseju

Oni okorjeli lašci iz polutjednika "Potres" očito se trude da podvale plemenitom i viteškom narodu još jednu od svojih gnusnih i odvratnih laži o najslavnijoj zamisli devetnaestog stoljeća, željeznici Ballyhack. Ideja da će Buzzardville biti ostavljen po strani ponikla je u njihovim trulim mozgovima - ili, bolje reći, u onoj žabokrečini koji oni smatraju za mozgove. Bolje će im biti da povuku tu laž ako žele spasiti svoje pokvarene gmazov-ske lešine od bičevanja koje su tako obilato zaslužili.

Ono magare, Blossom, iz "Groma i bojnog zova slobode" u Higginsvilleu, opet je ovdje, nabija ognjište Van Burenovima.

Primjećujemo da je ona budalasta hulja iz "Jutarnjeg urlika" u Mud Springsu, sklon kao i obično lažima, objavio da Van Vester nije izabran. Bogomdano je poslanje novinarstva da širi istinu, da iskorjenjuje zablude, da odgaja, produhovljuje i uzdiže ton javnog morala i vladanja, te da čini sve ljude blažima, ćudorednijima, milosrdnijima i u svakom pogledu boljima, i pobožnijima, i sretnijima; pa ipak, taj gadni nitkov kalja svoj visoki poziv neprestano šireći laži, klevete, prljavštine i prostote

Blathersville želi nekakav Nicholsonov pločnik - a potrebniji su mu zatvor i ubožnica! Zamislite pločnik u bijednu gradiću koji se sastoji od dvije pamučare, jedne kovačnice i one bijede od novina, "Dnevnog hura!" Ona gnjida, Buckner, koji ureduje "Hura", naklapa o tom poslu po svom običaju glupavo, vjerujući da govori pametno. 

- Eto, tako se piše - oštro i točno. Od pekmezastog novinarstva meni se smuči.

Nekako u to vrijeme dolete kroz prozor opeka, uz silan trijesak, i dobrano me tresne u leđa. Povukoh se izvan domašaja - osjetih da smetam.

Šef reče:

- To je sigurno pukovnik. Očekujem ga već dva dana. Začas će biti ovdje.

Imao je pravo. Pukovnik se pojavio na vratima časak kasnije, s kuburom u ruci.

Reče:

- Gospodine, imam li čast govoriti s kukavicom koja uređuje ovaj šugavi list?
- Imate. Sjedite, gospodine! Pazite na stolicu, nema jedne noge. Čini mi se da imam čast govoriti s pokvarenim lažljivcem, pukovnikom Blatherskiteom Tecumsehom?

- Točno, gospodine. Treba da izravnam neke račune s vama. Ako nemate drugog posla, možemo početi.

— Morao bih dovršiti jedan članak O ohrabrujućem napretku moralnog i intelektualnog razvitka u Americi, ali ima vremena. Počnite!
Oba pištolja grunuše u isti mah. Urednik ostade bez jednog uvojka, a pukovnikovo tane završi svoju karijeru u mesnatom dijelu mog bedra. Pukovnikovo lijevo rame bijaše malo potkresano. Iznova opališe. Ovaj put obojica promašiše, ali ja dobih svoj dio, pogodak u ruku. Nakon trećeg pucanja oba su gospodina bila lakše ranjena, a meni je hitac raznio zglob na prstu. Tada rekoh da bih htio izići u šetnju jer je posrijedi privatni posao, a ja sam toliko delikatan da se neću više upletati. Ali me oba gospodina zamoliše da ostanem na svom mjestu, uvjeravajući me da im nimalo ne smetam.

Tada su porazgovarali o izborima i o ljetini dok su ponovo punili pištolje, a ja se latih previjanja svojih rana Ali domalo opet živo pnpucaše, a svaki hitac pogodi nekog - međutim, valja napomenuti da je pet od šest zapalo mene Šesti je smrtno ranio pukovnika, koji pripomene, pokazujući profinjen smisao za humor, da će se sad morati oprostiti s nama jer ima posla u gradu Tada se raspita gdje je pogrebnik i ode

Urednik se okrene meni i reče:

— Očekujem goste na ručak pa se moram spremiti. Učinit ćete mi uslugu ako izvršite korekturu i primite stranke

Lecnuh se malo pri pomisli na primanje stranaka, ali bijah toliko omamljen od pucnjave koja mi je još zvonila u ušima da se nisam sjetio da išta kažem.

On proslijedi:

— Doći će Jones u tri sata - izbičujte ga! Gillespie će možda navratiti nešto prije - izbacite ga kroz prozor! Ferguson će biti ovdje oko četiri - ubijte ga! To će biti sve za danas, čini mi se. Ako budete imali vremena, možete napisati žučljiv članak o policiji - dobro iske-fajte glavnog inspektora. Volovske su žile pod stolom, oružje je u ladici, municija tamo u kutu, šarpija i zavoji gore u pretincima U slučaju nesreće, otiđite dolje, kLancetu, kirurgu. On oglašuje kod nas - a mi se zato liječimo kod njega.

I ode. Protrnuh. U iduća tri sata bio sam u tako strašnim opasnostima da sam posve izgubio svoj duševni mir i svu svoju veselost. Gillespie je navratio i bacio mene kroz prozor. Jones je stigao točno na vrijeme, a kad sam se spremio da ga izbičujem, preoteo mi je posao. U susretu s jednim neznancem, koji nije bio predviđen u programu, ostao sam bez skalpa. Jedan drugi neznanac, po imenu Thompson, načinio mi je od odjeće jadnu i kukavnu hrpu dronjaka. I najposlije, stjeran u kut i opkoljen bjesomučnom gomilom urednika, varalica, političara i ukoljica koji su divljali i psovali i mahali oružjem oko moje glave, dok nije posvuda u zraku sve sijevalo od blijeska čelika, baš sam podnosio ostavku na svoj položaj kad stiže glavni urednik, a s njim skupina ushićenih i oduševljenih prijatelja. Tada nastade takav metež i pokolj da ga nijedno ljudsko pero, pa ni čelično, ne bi moglo opisati. Ljude su ubijali, probadali, raščerečivali, dizali u zrak i bacali kroz prozor. Slijedila je kratkotrajna provala mračnog bogohuljenja protkanog zamršenim i mahnitim ratničkim plesom, a onda je svemu bio kraj. Nakon pet minuta zavladala je tišina, a okrvavljeni urednik i ja sjedili smo sami nad krvavim ostacima što su ležali na podu oko nas.

On reče:

- Zavoljet ćete ovo mjesto kad se priviknete na nj.

Odvratih:

- Morat ću vas zamoliti da mi oprostite; mislim da bih mogao nakon nekog vremena pisati kako vi želite; čim bih stekao malo prakse i naučio jezik, vjerujem da bih mogao. 
Ali, da vam kažem po istini, takva snaga izraza ima svoje nezgodne strane, i čovjek je izložen smetnjama. Vidite i sami. Svrha je snažnog pisanja, bez sumnje, uzdizanje čitalaca, ali ja opet ne volim privlačiti toliku pažnju koliku ono izaziva. Ja ne mogu pisati na miru kad me ometaju koliko su me danas ometali.Prilično volim ovo mjesto, ali ne volim da me ostavljate ovdje da primam stranke. Doživljaji su neobični, priznajem, pa i zabavni, u neku ruku, ali nisu pravedno raspodijeljeni. 

Jedan gospodin puca u vas kroz prozor a osakati mene; jedna bomba padne niz cijev na peći u vašu čast a vratašca od peći sjuri meni niz grlo; jedan prijatelj navrati da izmijeni komplimente s vama i toliko me izrešeta mecima da mi koža ne može držati na okupu osnovne elemente; vi odete na ručak, a Jones dođe sa svojom volovskom žilom, Gillespie me izbaci kroz prozor, Thompson ždere svu odjeću s mene, a jedan me posve nepoznat čovjek skalpira tako lako i slobodno kao da me poznaje ne znam otkad; i za nepunih pet minuta dođu sve bitange iz zemlje u punoj bojnoj opremi i smrtno me, onako jadna, uplaše svojim tomahavcima. 

Sve u svemu, nikad u svom životu nisam proveo ovako uzbudljiv dan kao danas. Zbilja, vi mi se sviđate, i sviđa mi se kako se mirno i prisebno objašnjavate sa strankama, ali, znate, ipak nisam navikao na to. Južnjačko je srce odviše impulzivno, južnjačka je gostoljubivost odviše širokogrudna prema strancu. 

Članak koji sam ja danas napisao, a u čije ste hladne rečenice vi svojom majstorskom rukom ulili vatreni duh tennesseejskog novinarstva, uzbunit će još jedan osinjak. Doći će sva ona rulja urednika, doći će gladni i htjeti da nekog pojedu za doručak. Moram se oprostiti s vama. Odbijam da prisustvujem tim svečanostima. Došao sam na Jug radi zdravlja, a otići ću iz istog razloga, i to naglo. 

Novinarstvo je u Tennesseeju odviše uzbudljivo za mene.

Nakon toga se raziđosmo žaleći što se rastajemo, a ja se nastanih u bolnici."

Jedan prozor visi u tami

Prvi je zaspao zadovoljan, misleći da sve zna.

Drugi je mirno utonuo u san jer zna da ne zna, ali ga i ne zanima.

Treći se sakrio pod jorgan nadajući da se o njemu ništa ne zna. Taj ne spava.

Četvrti zadovoljno grli jastuk jer je učinio sve da se o njemu sve zna.

(Peti nema televizor, knjige mu ne drže pažnju i uveliko hrče, te nije vredan naše pažnje.)

A jedan ne spava već noćima i trudi se da sazna, 

zašto su ostali stanovi odavno napušteni..

Vonegat, Karlin, "Habl" (o čoveku, planeti i kosmosu)

Najpre, Vonegat.

I

Ako bi na krstu razapeta planeta Zemlja
dobila glas
i osećaj za ironiju
mogla bi da kaže
povodom našeg skrnavljenja kojem je izložena:
"Oprosti im, Oče,
jer ne znaju šta rade"

Ironija bi bila u tome
što mi znamo
šta radimo.

Kada poslednji živi stvor
bude umro zbog nas,
bilo bi baš poetično
kad bi Zemlja mogla da kaže,
glasom koji bi se lelujavo podizao
sa, recimo,
dna
Velikog kanjona:
"Gotovo je."

Ljudima se ovde nije dopadalo.

(Kurt Vonegat, "Rekvijem" iz knjige "Čovek bez zemlje")

II

Sada je već teško dokazivo da li je Karlin uticao na Vonegata ili Vonegat na Karlina - ili su obojica došli do identične premise.

Ključna rečenica: 
"Planet isn't going anywhere. We are!"



III

Za kraj, Kosmos kao takav.

Zahvaljujući ljudima koji se ne plaše da otkrivaju tajne neba i teleskopa Habl >> od pre nekoliko dana imamo priliku da klikćemo i vozimo se po slici čije dimenzije nisu važne u pikselima, već u činjenici da je to prostranstvo veliko 40.000 svetlosnih godina.
Dok tumaraš po tolikom prostoru, razmišljaš o mogućnostima: 
ili ne samo da nismo jedini, već smo potpuno nevažni, sklonjeni u onaj Adamsov plakar u nekorišćenom toaletu sa natpisom "Čuvaj se leoparda",
ili smo, još uvek neostvareni, bogovi.

Link ka interaktivnoj stranici >>

.

[...tišina...]

Toliko buke na Mreži već danima, bukači uživaju, sjajne su teme za nadvikivanje,

umor od čitanja pseudo-suštinskih zaključaka tolikog broja ali-tičara,

zabavni su ali gorki pokušaji izjednačenja ne(u)poredivih stvari,

zato ću da oivičim nešto prostora, mesto gde živi tajac,
komadić zaštićen od mišljenja, informacija i teza,

neveliko, ali moje utočište od muke, buke i besa.
Dva minute glasne mržnje mora odmeniti 
nekoliko minuta tišine. I ćutnja nije
stav, već ono što zapravo plaši 
neprijatelja više 
od buke.
Dakle...

Misli su 
već sređenije,
glava lakša nego 
pre minut, zar ne?
Ruso je tvrdio da je tišina
put ka tugaljivosti, no to nije prvi put 
da se ne slažemo on i ja, zato se okrećem
Bejkonovom stavu da je tišina san, razumu potreban.


.

Na ničijoj zemlji (moguća ljubavna priča)

Dok gleda u pravcu domovine na čijoj granici radi, pogledom traži vozilo u kojem ima više od troje putnika koje će uskoro izaći iz zemlje i nastaviti ka tuđoj granici.
I kada joj vozač vozila koje je izabrala preda sve pasoše, uredno ih otvari, prelista, skenira i ostavlja rasklopljenim.

Prvi,
drugi,
treći,
četvrti.

Dok gleda u pravcu države sa kojom se graniči blago se osmehne, trudeći se da oni iz vozila to ne primete.

I krišom, već uvežbanim pokretom ubacuje papirić sa porukom između stranica.

(Redni broj stranica među koje će ubaciti papirić je važan.)
Zatim i dalje otvorene pasoše, uredno složene, predaje vozaču, osmehne se i kaže:
"Hvala vam!"

Zna da vozač neće razdeliti pasoše po vozilu i da je sa druge strane granice njegova smena, i da on već čeka njenu poruku.

Naći će se nešto kasnije, u onom satu koji piše na levoj od stranica među koje je ubacila poruku: 

"Na ničijoj zemlji".

Zamisli da Hulio danas proslavlja 100. rođendan u Latinskom kvartu...

Zamisli kakav bi to svet bio u kojem Hulio Kortasar danas proslavlja stoti rođendan negde u Latinskoj kvartu, srećan što konačno ne živi od pozajmica i što ga više niko ne pita zašto je "Blow Up" tako različit od njegove priče; treća cigareta oduševljenja mu dogoreva u ustima, 
predveče je ali u klubu već pršte bi-bap improvizacije, 
jednim okom prati Peraltu koji se i dalje skriva od Estevesovog sina, 
drugo oko ne pomera sa ulaza na kojem će se valjda uskoro pojaviti Maga, 
hronopije rade šta im je volja, seljaci iz Solentinamea su slobodni, 
zamisli.
.