Glupi avgusti

Photo >>

Umesto avgustovske vreline koja topi asfalt već zagrejan od julskih vrućina i pomera pse lutalice u senke drveća, prašinu parkova i tamo gde prodavci češće polivaju platoe, umesto da pomera ljude na obalu reke ili negde dalje; mlitavo leto posadilo je ljude u poluhlad ispred prodavnica ili kioska, ponekom stavilo i flašu u ruku, ne gledaju se međusobno i ne pričaju, zagledani u ništa, poput pasa uvereni da ne mogu da utiču na sopstvenu budućnost i da zavise isključivo od gospodara.
.

Eksperiment Ištvana Erkenja ["Informacije i dezinformacije"]

Ištvanu Erkenju dvanaest godina nije bilo dozvoljeno da objavljuje.
Nakon što je 1941. godine, u 29. godini objavio prvi roman - "Okean igra" - po okupaciji Mađarske deportovan je u radni logor nadomak Moskve.
Po povratku iz zarobljeništva nastavlja da piše, ali mu je 1956. nakon revolucije zabranjeno da objavljuje. Tek 1968, Erkenj je objavio "Jednominutne novele" - zbirku priča punih gorkog taloga iskustva, koje je Erkenj, pretpostavimo, pisao šezdesetih godina prošlog veka, verovatno neuveren u to da će one ikada napustiti fioku njegovog radnog stola.
Erkenj je umro 1979. godine, a tek od 2004. godine jedno omladinsko pozorište u Budimpešti nosi njegovo ime. 

Pedesetak godina nakon objavljivanja, "Jednominutne novele" su i dalje neprijatno aktuelne te i dalje podsećaju na to da su neke stvari koje nas žuljaju i danas oduvek bile tu.

Sve je, zapravo, isto.

Ove dve povezane kratke priče to dokazuju.

*

INFORMACIJE I DEZINFORMACIJE

"Strastveni sam čitalac dnevnih listova. S radošću uzimam u ruke svakog jutra sveže novine i čitam ih od početka do kraja.
Na šta je usmereno moje interesovanje? Na sve što se dogodilo od jučerašnjeg dana, na događaje sa svih pet kontinenata. Budući da je ova ljubopitljivost svojstvena stotinama i stotinama miliona ljudi, s vremenom se razvio takav sistem informisanja koji je svojim pipcima obuhvatio čitav svet.
Kablovi, reporteri, telefoto-uređaji, sateliti, redakcije, štamparije, obasipaju nas sve zanimljivijim vestima. Ali taj sistem guta goleme sume novca. Ovih dana shvatio sam da sav taj galimatijas nije neophodan.
Kako se rodila u meni jedna takva spoznaja?
Proboravio sam mesec dana u inostranstvu. Ubrzo mi je počelo nedostajati jutarnje iščitavanje dnevne štampe. Krajem druge nedelje nabasao sam na jedne stare peštanske novine u koje smo nešto zamotali. Raširio sam ih i pročitao. Sutradan, a potom još nekoliko puta, ponovo sam pročitao te iste novine. Tako sam primetio da su stare vesti jednako zanimljive kao i sveže.
Ovo iskustvo me potaklo na razmišljanje. Ako stare vesti nisu nimalo dosadnije od novih, čini se da onda i nije naročito važno da li se doista dogodilo ono o čemu čitam. Sasvim je moguće da se moja ljubopitljivost može zadovoljiti i lažnim vestima.
Napravio sam pokus. Pokus je uspeo. U nastavku objavljujem nekoliko zanimljivih vesti koje sam za ciglo nekoliko časova, bez nekog naročitog napora, jednostavno izmislio. Nadam se da će ovi događaji koji se u stvarnosti nisu desili, zadovoljiti i radoznalost čitalaca. A to bi bio izuzetno značajan događaj.

VESTI SA SVIH KONTINENATA

PAPA UČI DA VOZI BICIKL

Na savet lekarskog konzilijuma, poglav katoličke crkve svakog jutra obilazi na biciklu tri puna kruga oko prostranog trga ispred bazilike Svetog Petra. Na ovoj zdravstvenoj šetnji, osim lekara, papu prate samo šestorica švajcarskih gardista koji ovom prilikom umesto tradicionalnih ali nezgrapnih šlemova nose savremene, bele motociklističke kacige. Građani Rima, turisti i hodočasnici, na kolenima prisustvuju jutarnjoj telesnoj vežbi svetoga oca pape.

SMRTONOSNI KROMPIRIĆI

Penzionerka iz Starog Budima, udovica pokojnog Lerinca Kovača, rođena Amalija Hart, sinoć je spremila sebi pečene kromopiriće za večeru. Jedva da je pojela prvi zalogaj, pritisnula je dlanove na želudac i preminula. Prilikom obdukcije osim zalogaja pečenog krompirića u želucu vremešne žene pronađena je još i jedna kitica visibaba, jedan fotografski uređaj marke KIJEV nabavljen na kredit i roman mađarskog realiste "Groblje olupina", Po mišljenju lekara moguće je da su i ovi neprikladni predmeti u određenoj meri doprineli nesrećnoj smrti gospođe Kovač.

MAĐARSKI KOSMONAUT

Po nekim još nepotvrđenim vestima, kapetan Konrad, drugi pilot američke vasionske letelice Džemini IV - mađarskog je porekla. Njegov otac prezivao se takođe Konrad i rođen je Sabadbaćanju i emigrirao je iz Mađarske, tadašnje zemlje "tri miliona prosjaka". Kapetan Konrad služio je u vazduhoplovstvu, i danas dobro govori mađarski, tokom dugotrajnog putešestvija u svemiru često je pevušio stari mađarski šlager Mon amur, mon amur, Kraljica si serca mog koji je još u detinjstvu od oca naučio.

POJEO SVOJU NOGU

Geza Mendelenji, referent nabavke u Otkupnom centru mleka i mlečnih prerađevina, u vrtu svoje kuće na periferiji Pešte, do kosti je oglodao meso s vlastite leve noge. Motiv ovog nesvakidašnjeg postupka: rđavi međuljudski odnosi na radnom mestu.

NOVO OBOLJENJE NAPADA LUBENICE

Drugarica Belinda Remeš, članica zemljoradničke zadruge Sloboda iz Kiškorpaša, probudila se danas, ranom zorom, na neko tiho jaukanje. Savesna radnica odmah je pošla u pravcu odakle su dopirali tihi jauci, pa je na zadružnoj njivi pronašla jednu lubenicu koju su nedugo zatim radnici hitne pomoći prevezli u sresku bolnicu.
Primarijus Bodrogi, šef hirurškog odeljenja, odmah je otkazao planirano turističko putovanje po Jugoslaviji kada je obavešten da je lubenica vlasništvo zadruge. Sva je prilika da će se preduzeti operacija. Telefon bolnice je stalno zauzet jer se okolne poljoprivredne zadruge neprestano interesuju za stanje bolesnika.

KOLEKCIONAR ILI DEVIZNI ŠPEKULANT

Sud je Jožefa Saboa Sederješija, američkog državljanina mađarskog porekla, stalno nastanjenog u Klivlendu, osudio na novčanu kaznu od hiljadu forinti jer je dokazano da je dotični ukrao čitav jedan kofer tablica s natpisom "Lift radi" iz ulaza raznih budimpeštanskih višespratnica. Sederješi je u svoju odbranu naveo da tablice nije prikupljao radi preprodaje, već isključivo za svoje potrebe, budći da je strastveni kolekcionar neobičnih predmeta.

PROCVAT INDUSTRIJE SPORTSKE OPREME

Juče je iskusne naftaše Prekodunavskog preduzeća za istraživanje nafte (Sekcija jug) zadesilo veliko iznenađenje. Kada su pomoću tornja u Šitelapocki dostigli bušotinu od 2200 metara, iznenada su zapazili snažan prodor zemnog gasa. Međutim, nakon erupcije gasa, nije usledio očekivani mlaz sirove nafte, umesto nje u visine šiknula neizmerna količina teniskih patika. Kontrolori kvaliteta obuće Dunav smesta su izašli na lice mesta i ustanovili da teniske patike iz utrobe zemlje u potpunosti odgovaraju standardima. Očekuje se da ćemo iz nalazišta blizu seoceta Šitelapocka moći da snabdemo ne samo domaće tržište, nego da ćemo biti u stanju da udovoljimo i odredbama spoljotrgovinskog sporazuma s Avganistanom

REVOLUCIONARNA PREVIRANJA U PARAGVAJU

U Asunsionu, glavnom gradu zemlje, nezadovoljni niskim primanjima, pripadnici 3. oklopnog bataljona opkolili su predsedničku palatu. Nakon kratkotrajnog puškaranja iz rezidencije je oteran desno orijentisani, proamerički, reakcionarni predsednik Lopes Buriljo, i na njegovo mesto je postavljeno progresivno orijentisani Aurelio Lapas. U trenutku zaključenja ovog izdanja stanovništvo glavnog grada veličanstvenom bakljadom proslavlja najnoviji poraz reakcije u Latinskoj Americi.

NOVA REVOLUCIONARNI PREVIRANJA U PARAGVAJU

Komanda paragvajskog vazduhoplovstva, nezadovoljna neblagovremenim isplatama prinadležnosti, spustila je u vrt predsedničke palate bataljon padobranaca. Nakon kratkotrajnog puškaranja uspeli su da svrgnu desno orijentisanog, proameričkog predsednika Aurelisa Lapasa, koji je na ovom položaju proveo jedva tri četvrt sata. Novi predsednik je progresivno Lopes Buriljo, čiju pobedu stanovnici Asunsiona proslavljaju veličanstvenom bakljadom koja u trenutku zaključenja ovog izdanja još traje.

*

Nadam se da gornje dezinformacija u potpunosti zadovoljavaju čitalačku glad za senzacijama. TIme bi odjednom postao izlišan čitav sistem informacija, zajedno sa satelitima, agencijama, kablovima, tele-foto uređajima.
Uštedeli bismo goleme svote novca. Mogli bismo otpustiti i saradnike novinskih redakcija jer bi se pisac ovih redova prihvatio da za skromnu platu snabdeva domaću štampu zanimljivim, na izgled svežim i autentičnim dezinformacijama."

(prekucano iz "Jednominutnih novela", Narodna Knjiga, 1977, prevod Arpad Vicko)
.
.

Zemljotres

Za Budimirovu opsednutost zemljotresima odgovoran je njegov deda, građevinski inženjer koji mu je pričao kako ga je zemljotres u Skoplju jula 1963 zatekao usred brijanja - taman je levu stranu lica završio kad je zaljuljalo, te je deda onako u panici, majici na tregere i gaćama istrčao na ulicu napola obrijan sa sve starim, teškim brijačem u ruci i gledao kako se zgrade, zgradice i straćare ruše, užasno postiđen što mu je sudbina namenila da tako u gaćama i peškirom preko vrata gleda kako se sve urušava.

Iako se Budimir rodio desetak godina nakon tog dana - deda mu je toliko puta pričao tu priču da je Budimir sasvim lako mogao da je zamisli, te se zarekne da njega - budućeg inženjera takva sudbina neće snaći i posvetio se izučavanju seizmologije, prethodno olakšavši dedin novčanik za ne malu svotu novca da bi kupio potrebnu literaturu. Nakon što je u uvodnom pasusu otkrio da nema načina predvideti zemljotres, a i dalje prestravljen slikom dopola obrijanog dede i činjenicom da živi na trinaestom spratu novogradnje na Novom Beogradu - odlučio je da se ne nikad ne brije - tako da je na svim fotografijama iz srednje škole vižljasto virio iz poslednjeg redu sa sve vidljivijim brčićima koji uskoro postadoše brkovi a i brada mu je bivala sve gušćom, što je odbijalo većinu devojaka iz njegove škole a na maturskoj večeri su ga dva puta pomešali sa harmonikašem. 

I tako je dedin brijač ležao na polici u kupatilu neupotrebljavan (ali redovno glancan) sve do polaska u vojsku - čemu je moralo prethoditi brijanje koje nije želeo da prepusti četnom brici niti bilo kome drugom, nikad, jer samo "fićfirići odlaze kod brice". I dalje proganjan slikom dede u gaćama - znao je da to mora biti izvedeno na sigurnom tlu i zato se uputio u dvorište vikendice koju je deda podigao još sedamdesetih, na krivini pre table za ulazak u selo - stao je pod topolu, okačio ogledalce o drvo i taman nasapunjao lice kada se kraj njega zaustavila devojka u ganc-novoj Tojoti nadvikujući se na lošem srpskom sa The Charlatans koji su svirali sa radija - "Jel' selo daleko?" povikala je spuštajući naočare sa nosa, a Budimir je onako nasapunjan najpre poželeo da samo pokaže rukom ali je odustao dok su sa zvučnika išli stihovi "... has come to take me away", svestan da ga zemljotres nešto drugačije vrste upravo najstrašnije drma i posmatra kroz poluosmeh kao kompletnu budalu; obrisao je peškirom lice i uskočio u njen automobil rešen da joj pokaže put iako je tabla bila na par stotina metara od krivine a iz tog automobila, nakon nekoliko ludih dana, izašao pred kasarnom na čijoj se kapiji pojavio uredno izbrijan i ošišan i sa njenom adresom u Austriji zapisanom u imenik, koji će mu stajati u gornjem desnom džepu uniforme u narednih godinu dana verujući da ni metak koji je krenuo ka njegovom srcu neće uspeti da probije tu crnu knjižicu a koja je, istina, bila nekoliko centimetara iznad njegovog srca ali mu je ulivala sigurnost tokom nedelja koje je proveo na straži koju su premeštali toliko puta niz i uz granicu da više ni sam nije znao šta i od koga zapravo to čuva. Granica ga nimalo nije zanimala - spremao se za venčanje sa Anom prvog dana nakon skidanja uniforme (i to u katoličkoj crkvi "jer je jeftinije") i put ka Austriji. Tokom vojničkih dana počeo je da uči jezik, u potpunoj tajnosti jer je stariji zastavnik Toza bio izuzetno negativno nastrojen prema Švabama čak i kada je bio trezan - učio je jezik željan da izbegne rad na građevini i da bi što pre počeo da se školuje za inženjera koji će podizati kuće dovoljno čvrste da njihove buduće stanovnike nijedan zemljotres nikada ne prekine usred brijanja.

Živeći na petom spratu solidno napravljene stambene zgrade u gradu u kojem su zemljotresi retki, Budimir se sve češće osmeli da se obrije, jer ga Ana više voli takvog i sve ide na bolje dok ga nekoliko dana nakon četrdeset godina od dana kada je deda-u-gaćama stajao na ulici, usred poteza rukom ispod nosnice nije zaljuljalo 3.5 stepena po Rihterovoj skali u avgustu 2013 - epicentar je bio nedaleko od Beča i zemljotres je bio previše slab da bi napravio veću štetu, ali dovoljno jak da se Budimiru u trenu vrate svi strahovi i uputi molba ka Ani da se barem presele na neki niži sprat - i kako je to presporo odmicalo i kako je vreme odmicalo jaka brada i brkovi su rasli sve gušće, Ani je najpre smetalo jer nije mogla da ga ljubi, a zatim je i šefu počelo da smeta što na poslu ima neurednog zaposlenog, takoreći četnika, te ga je supruga konačno uslovila - ili brica ili nas dvoje, biraj, "wahlen sie, Budimir", a Budimir jednog jutra pakuje kofere i rešava da se preseli u Skoplje, tamo upravo podižu stariji i lepši centar, ima posla za inženjere; "Ich werde ihne schreiben" napisao joj je dok ga je taksi vozio na aerodrom, razmišljajući kako će napraviti neuništivi potporni stub za statuu o kojoj se već pričalo da se postavlja, a čije lice je neodoljivo podsećalo na njegovog dedu i to dopola obrijanog - tako su padale senke na lice statue na fotografiji koju je video tih dana u novinama - jeste junak umesto brijača držao mač i nedostaje mu peškir-barjak, no on će stub napraviti tako da statua bude okrenuta ka najbližem bloku visokih zgrada, da stoji kao opomena onima na višim spratovima da je zemljotrese nemoguće predvideti i da je brijanje apsolutno precenjeno.



(Lik Ane je mogao biti bolje razrađen, ali tako to ide kada se piše priča za 20 minuta.
Ovo je pesma iz priče >>)

Gabrijel Garsija Markes se vraća u Makondo

"A Day In Macondo" >>

Sedamnaestog aprila uveče na ulazu u Makondo pojavio se starac grgurave kose, svečano obučen, bez tragova blata iz močvare na cipelama.

Iako su svi stanovnici Makonda bili sigurni da ga prvi put vide, on je, prolazeći kroz ulicu u kojoj su stari Arapi i dalje držali otvorene prodavnice svakoga pozdravio po imenu, uz osmeh koji krasi lica saučesnika i dece koja su upravo otkrila vrednost tajne.

Uskoro je Makondo brujao o strancu koji je ušao u Katerinovu krčmu, naručio šolju prevrelog gvarapa i pokretom ruke učinio da jedan od mehaničkih pijanina iz Krespijeve prodavnice u kojem su odavno živele samo kokoši iznenada zasvira valcer.

Stranac je znao sve o žutim leptirima koji su pratili lepoticu Remedios. Nije mu bila nepoznata Rebekina tajna da jede zemlju i da su Pukovnika mučili čirevi, mada to i nije bila neka tajna. Ali, znao je i recept oca Nikanora za levitaciju pred stanovnicima Makonda kojom je želeo da ih ubedi da bog postoji; crtao je po stolu u krčmi poteze partija šaha pukovnika Aurelijana Buendije i njegovog tasta, znao je tačan broj ubijenih u sukobu sa Kompanijom Banana i tako potvrdio da Hose Arkadio Drugi nije bio lud. Konačno, znao je tačan broj zlatnika u ćupu Svetog Josifa koji je Ursula sakrila ispod ploča u kući Buendija, čime je dokazao da pred njim nema tajni.

Hose Arkadio Buendija i Melkijades su iz Katerinove krčme utrčali u kuću ne osvrćući se na Ursuline prigovore što ostavljaju tragove blata na tek izribanom podu. Konačno su razumeli poslednje redove proračanstva koje ih je čekalo u radionici ispunjenoj dimom iz kotlića u kojem su bezuspešno pravili zlato.

"Jedan tek rođeni dečak će iz Makonda nestati prvih dana marta u godini kada žica bude spojila dva kontinenta. Vratiće se u selo jedne aprilske večeri nakon izgnanstva dugog osamdeset sedam godina.
Iako će znati sve o vama, pružite mu mir."

("...And the rain sounds like a round of applause...")

Kada na ulici osetim miris jeftinog duvana ne iznenadi me što se setim Saleta, drugara iz vojske kojem sam dan posle skidanja bio i kum, toliko smo jeftinih cigareta i polusuvog duvana tokom vojske razmenili, smotali i delili, miris me u trenu vrati u VP 7325. 
Ne znam u kojoj časovnoj zoni Sale sada živi.

Prirodno je da pomislim na Anu kada me letnji pljusak stigne na ulici. 
Ona je prva sa kojom nisam bežao od kiše.
Rekla je "gde žuriš, već smo mokri!" i hodali smo nogu pred nogu po pljusku, bilo je lepo.

A nečije lice me iznenadi dok kuckam rukom po volanu u ritmu pesme koja se čuje sa radija jer čekam zeleno, a pesma sasvim sigurno nije bila tu u to davno vreme. Ili pesmom odjekuje reč ili ton koja me podseti na nečiji osmeh, pogled ili stisak ruke.

Zabavno mi je kada se setim nekog lica dok se brijem, a ta neka ili taj neki nema ni brkova ni brade, sigurno nije vlasnik prodavnice ogledala ili lavaboa, a tek ne radi u prodavnici žileta.

Nekih ljudi počnem da se prisećam trećeg dana odmora: u onoj noći kada se buka u glavi stiša a ja ponovo počinjem da sanjam. Izađu iz senke nakratko, osmehnu se ili namignu i ako ih ne uhvatim na vreme, ponovo se povuku u zaborav.

Iznenadi me koliko je ljudi zapravo prošlo kroz moj život, okrznulo ga i tako skrenulo ka ovome gde sam sada, odakle gledam kako mi se vraćaju kroz zastor ljutog duvana, pokislu kosu, penu za brijanje ili pesmu koju čujem prvi put.
(Kada mi se pred oči vrate oni koje najduže nisam video i čije fotografije nemam, shvatim kako vreme odmiče.)

Neka od tih imena i prezimena gugl ne prepoznaje.

Ne znam gde mi je poslednji telefonski imenik.

Ipak, neke brojeve telefona i danas znam napamet.

Zvoni.

.

Sem Šepard, "Ubica paunova"

"Moj pas je jedne noći ulovio pauna i pojeo ga.
Sutradan sam ubio boga u njemu kada sam saznao za to. 
Slomio sam mu tri rebra i plakao. 
Tada mi je sinulo koliko su paunovi glupi, iako svi misle da su divni.
Seru po krovovima i vrište dok se tucaju. 
Tako sam kupio malokalibarku i počeo da ubijam paunove po kraju. 
Noću smo moj pas i ja išli u lov. Koristio sam kratke metke sa oblim vrhom koji prave malo buke. Kao kad prasne auspuh malog automobila. Psu sam prepuštao da dokrajči one koje ne bih ubio prvim metkom. Kući smo se vraćali okrvavljeni i srećni. 
Ujutro bi se bogati susedi budili i nalazili izmrcvarene leševe razmazane po svojim belim ogradama. Iznajmili su privatnog detektiva da otkrije počinioca. Dospelo je i do lokalnih novina:
LUDI UBICA PAUNOVA NA SLOBODI!
Promenio sam taktiku. Počeo sam da koristim luk i strele.
Strele sam obeležio posebnim reckama i o svaku sam okačio cedulju s natpisom:
OSVETA ZA SLOMLJENA REBRA."

(prekucano iz knjige "Najkraće priče na svetu", prir. David Albahari, 1993, str. 177.
Prevod: D. Anastasijević)

Rejčel

Nadrndani zbog činjenice da im je zapala smena "na pauku" nedeljom uveče njih dvojica rešavaju da se te večeri malo zabave: nasumično će birati inače propisno parkirane automobile, podići ih na njihovo vozilo i ostavljati na prvom sledećem slobodnom mestu, bilo to u susednoj ulici ili drugom kvartu i to im se činilo zaista dobrim načinom da se ubije nedeljna smena; no za tu ideju su mnogo manje razumevanja pokazali vlasnici vozila koji narednog jutra nisu zatekli svoja vozila gde su ostavljena, te su gotovo svi ti sluđeni ljudi, izuzev onog koji odlazi da izvuče starijeg, još uvek maloletnog sina za uši; svi nervozno pozivaju najpre brojeve policije a zatim i parking servisa u čijem call centru je tog jutra na smeni mladić koji je baš prethodne noći rešio da tog dana bude izuzetno ljubazan i tako još jednom stavi na test dobrotu ljudi, iako ubeđen da je ista odavno usahla - naročito nakon svađe sa verenicom koja je prethodne večeri još jednom iskušavala njegovu toleranciju bezbrojnim pitanjima na temu promene karijera i iseljenja iz kuće njegovih roditelja - divnih ljudi kojima je on do tog jutra bio najveći uspeh u životu, ali samo do tada - jer zlato mamino nakon osmog poziva koji preuzima tog jutra odustaje od ideje dobrote, ustaje od stola i rešava da ostavi verenicu i posveti se filozofiji koju je upisao razočaravši se u ljude prvi put još kada je njegov drug iz klupe na prevaru postao blagajnik odeljenske zajednice deleći kao mito čokoladice u zlatnom staniolu, a zatim je postao i ugledni političar koji upravo ulazi u zgradu servisa kao pratnja uglednog psihijatra koji je rešio da uživo reši problem nestanka vozila u čijem gepeku je od sinoć zaključan jedan od njegovih pacijenata kojeg već dugo neuspešno leči od klaustrofobije koju je zapatio nakon što je svojevremeno ostao greškom zaključan u spikerskoj sobi polulegalne radio stanice najavljujući u etar pesmu "I wanna know what love is" grupe Foreigner, sa gramofonske ploče koja je u drugom minutu od samozaključavanja, dok je ovaj pokušavao da otvori vrata stalkom od mikrofona, počela da preskače negde na polovini, a slušanost stanice je bila tako nikakva da niko nije primetio da nekoliko sati ide to "to change this lonely lifeeeee... to change this lonely lifeeee... to change this lonely lifeeeee....", sve dok se drugar nije setio da ode do radio stanice i odvede drugara voditelja na piće da proslave položeni vozački ispit, savladanu prvu stepenicu ka dobijanju posla koji je oduvek želeo - da kao vozač pauka ređa automobile na parking mestima u savršenom razmaku i pod istim uglom, tako da se u određenom trenutku zraci sunca odbijaju od šoferki parkiranih automobila pravo ka njegovom prozoru i zidu na kojem će i dalje stajati poster Šin Jang, 
uz rukom dopisani srećni kraj 
u kojem on i Rejčel 
odlaze niz drum 
punim gasom.

(Potencijal verenice nije u priči iskorišćen do kraja, no tako to bude kad se rade 10-minutne vežbe iz pripovedanja)
.

"Moja zemlja" / "Zabluda" [diptih]

I

„Moja zemlja nije velika zemlja.
To je jedna od najneuređenijih narodnih zajednica na svetu.
Jedno od najpokvarenijih, najbezosećajnijih, naj idi-mi-dođi-mi mesta pod suncem.
Jedna od najskupljnih zemalja u kojoj za svoj novac najmanje dobijate.
Moja zemlja je
prljava,
cinična,
grlata,
naduta,
nepoštena
i prostačka zemlja.

(Zašto, ipak, u njoj živim?)

Odgovor je prost:
U svojoj beskonačnoj mudrosti, Bog je odlučio da me posadi baš ovde.

Ja, znači, nemam prava da tražim neki prijatniji kutak u svetu, 

koji je doveden u red tuđim radom i tuđom pameću.“

(Činua Ačebe, „Nigerija“)

* * * 

Godinama (zapravo decenijama, prvi put sam je pročitao 1990/91.) sam deo o tome da nemam prava da tražim kutak u svetu uređen tuđim radom i tuđom pameću koristio kao utehu. 
A onda sam nedavno pronašao podatak da se Ačebe u 60. godini 
iselio iz Nigerije.
Umro je u Americi, u 82. godini.

II

Sve u 1 minut i 50 sekundi.


.

Bertold Breht: "Mere protiv vlasti"

Kada se gospodin Kojner, mislilac, u jednoj sali pred svima izjasnio protiv Vlasti, primetio je da ljudi uzmiču od njega i da ga zaobilaze. 

Osvrnuo se i ugledao da mu za ledjima stoji – vlast.

"Šta to govoriš?" pitala ga je Vlast. 

"Izjasnio sam se za Vlast!", odgovorio je gospodin Kojner. 

Pošto je gospodin Kojner izašao, učenici su ga pitali jeli on »beskičmenjak«. 

Gospodin Kojner im odgovori: 

"Ne želim da mi polome kičmu. Moram da poživim duže od Vlasti." 

I gospodin Kojner, ispriča ovo: 

U stan gospodina Ege, koji je naučio da kaže "ne", u vreme ilegale dođe jednog dana agent i pokaza uverenje potpisano u ime gradskog vlastodršca, na kome je stajalo da mu pripada svaki stan u koji stupi; po toj logici pripala bi mu i hrana koju zatraži; takođe bi trebalo da mu služi svaki čovek koga u tom stanu ugleda. 

Agent je seo i zatražio da jede, umio se, legao i upitao pre nego što je zaspao, glave okrenute ka zidu: "Hoćeš li da me služiš?" 

Gospodin Ege ga je pokrio, terao muve, bdio nad njegovim snom i od toga dana bio mu je na usluzi sedam godina. Ali bilo šta da je za njega uradio, čuvao se samo jednoga: da ne izgovori ni reč. Kada je proteklo sedam godina i pošto se od silnog jela, sna i naredbi ugojio, agent je umro. 

Onda ga je gospodin Ege umotao u upropašćeni prekrivač, odvukao ga iz kuće, oprao ležaj, okrečio zidove, uzdahnuo i rekao: 

"Ne."

(Bertold Breht, "Priče o gospodinu Kojneru")

..

(Nedeljni komentar)

http://popeyefrancom.deviantart.com/

Video sam jutros što dugo nisam, 
hoda čovek i čita novine u hodu,
ne pazi gde ulicu prelazi.

Zatim zastane,
usta mu se šire, 
šire mu se i zenice, 
šire mu se nozdrve, 
na slike i reči sa naslovne stranice.

Možda se častio novinama, 
možda ih nije čitao godinama.

Možda pripada onima, 
što veruju da ponešto tačno u njima ima,
izuzev numeracije pri vrhu stranice.

Možda pokušava da pronađe i neku dobru vest, 
kakvih dugo nije bilo.

A možda mu je to i uspelo.

Ili se, čitajući, setio one Džonijeve:
"ako ne slušaš kurvin sine, 
nećeš ni jesti."

Dosta nagađanja.
Požuri ka pijaci.

"39 pesama", promocija! :)

Kada se Ivan >> pre nešto više od godinu dana javio sa idejom da serijal priča o 39 meni važnih pesama objavi kao knjigu, pričali smo o mogućnosti da promocija knjige bude na moj 40. rođendan.  Nema boljeg dana za zvaničnu promociju knjige priča o pesmama koje su učinile da se rodim, rastem, menjam i otkrivam svet a koje sam pisao do 39. rođendana na blogu >>.
Sticajem okolnosti - tako će i biti :) 

U proteklih godinu dana sve priče objavljene na blogu doživele su promene: drugačije su raspoređene, obogaćene nepravedno zaboravljenim detaljima, promenjenih pasusa tada pisanih za ekran a ne listanje stranica. Neke od njih su dobile i drugačiji ton - naročito "Enjoy the Silence" čiji je poslednji pasus dopisan u noći nakon konačno održanog koncerta Depeche Mode u Beogradu. 
Priče su zatim "polagale lektorski" kod stroge ali pravične i požrtvovane Staše od koje sam za nekoliko dana naučio mnogo, da bi ih na kraju grafički uobličavao Benussi, koji je bio svedokom barem tri od trideset i devet priča početkom devedesetih.

Autor nasmejane fotografije je Aleksandra.

Promocija knjige "39 pesama" zakazana je za ponedeljak, 10. jun.
Vidimo se u knjižari "Beopolis" (tržni centar u prolazu između Makedonske ulice (broj 30) i Dečanske 5), od 18h.
"Promocija" će trajati do 21h. Navodnike stavljam zato što ovo neće biti jedno od onih večeri u kojima autor čita omiljene odlomke, dok mu sa leve i desne strane sede kritičari ili prijatelji "koji o knjizi lepo misle". Slušaćemo muziku, uživati u piću i druženju - ko želi može dobiti i potpis... i to je to!
Izdavač je za promociju upriličio i specijalnu cenu.
Više o knjizi možete pronaći i na ovom linku >>

Dobro došli! :)

P.S: KAKO JE BILO NA PROMOCIJI - FOTKE :)

Intermezzo: Ernesto Sabato o heliocentrizmu + Derek koji se bori sa brzinom Zemlje

Najpre Ernesto Sabato - esej objavljen nekoliko meseci što je odustao od bavljenja fizikom i matematikom i posvetio se isključivo - pisanju:

I

"Ideje heliocentrizma je tako jednostavna da bi nas mogao začuditi otpor koji je izazvala u vreme Kopernika. Ima dva razloga koja objašnjavaju tu pojavu. Najpre, ona omalovažava večito budni antropocentrizam:

O, bože! ja bih mogao biti zatvoren u jednoj orahovoj ljusci/
i smarati se kraljem beskonačnog prostora. (Šekspir, Hamlet, II)

Od Mojsija ljudi ne žele da se odreknu svojih kosmičkih povlastica i zamišljaju da je Stvaranje nekako upriličeno baš radi njih lično. Bernarden de Sen-Pjer je smatrao da dinja ima kriške radi lakše porodične upotrebe. Bilo je neizbežno da se Kopernikovo učenje sudari sa tim teološkim i gastronomskim predrasudama. Već je Aristarh sa Samosa bio optužen za bezbožništvo iz istog razloga, a strašljivi Pitagora je vodio dvostruko računovodstvo - geocentrično za široku publiku i heliocentrično za svoju ložu, kao oni poslastičari koji ne jedu ono što prodaju.

Druga je prepreka bila, kao i obično, cenjeni i večito od strane staraca preporučivani zdravi razum. Ta je ustanova proizvod nekoliko uslovnih refleksa i skromnog iskustva, što je ne sprečava u nameri da bude proročka, sa nepogrešivo katastrofalnim rezultatima. Postupak je sledeći: neki starac putovao je kolima i galijom sa tri reda vesala brzinom od stotinu stadija na sat; umorio se i usled kretanja, zavrtelo mu se u glavi. Ako bi zemlja kružila oko Sunca morala bi se kretati brzinom hiljadama puta većom, što ne može biti tačno, jer se nijednom starcu ne vrti u glavi niti se iko žali.

Hipoteza heliocentrizma je spavala sve do Kopernika. Jedan od odgovornih za tu katalepsiju bio je Aristotel, koji je svojim ogromnim policijskim autoritetom sprečio bilo kakvu pobunu protiv ustanovljenog poretka. Šopenhauer i Bertrand Rasel tvrde da je taj filozof predstavljao opštu nevolju dvadeset vekova. Mnogi se ljute, iznoseći tvrdnju da je bio veliki um. Ne vidim tu nikakvu protivrečnost: samo veliki um može prirediti veliku nevolju. Da je Aristotel bio nekakav mediokritet ne bi bio kadar da dve hiljade godina sprečava dolazak nove fizike. Geniji pokreću velike napretke u ljudskoj misli: ali kad im se desi da budu u zabludi, kadri su da je koče tokom vekova."

(Prekucano iz "Pojedinac i Univerzum" Ernesta Sabata, Gradac, 2005. Sabato je studirao matematiku, fiziku i filozofiju, pre no što se u trideset i četvrtoj godini posvetio pisanju.)

II

Višestruko nagrađivani kratki film Dena Ojarija je priča o Dereku koji se bori - sa brzinom planete Zemlje.
Pokušava da "drži korak".

Podsetnik: Zemlja rotira oko Sunca brzinom od 30 km/s.
To je veoma, veoma brzo.

Zato, slobodno usporite.


.

"U pripremi: 39 pesama" :)

Iako trenutno poslednji na korici novog Begbedeovog romana - u dobrom sam društvu :) 

Zahvaljujući izdavačkoj kući "Booka" >> priče iz serijala "39 pesama", svojevremeno objavljivanog na ovom blogu uskoro će biti na papiru.

Svaka od trideset i devet priča doživela je promene. 
Jednoj će ovih dana biti dopisan happy-end. 
Još uvek razmišljam da li da dopišem i četrdesetu kao "bonus track", 40. rođendan je sve bliži.

"Prva ruka" priča i dalje je dostupna na ovom linku >> (izlistane od poslednje ka prvoj objavljenoj).

Napravite mesta na polici :)
.

Pet minuta pauze: Jurij Kuranov + Ben Howard

I

Jurij Kuranov - "Na senokosu".

Ručak.

Skuhali smo pod ivama čaj s medom.

Pijemo.

I teško je razabrati da li to čaj miriše na seno, ili seno miriše na čaj.

II

Ben Howard, "Keep Your Head Up".

Proleće.

                                                                                                                     
Njegov album "Every Kingdom" je i dalje dostupan za preslušavanje >>
.

[pauza] Vreme: Hulio Kortasar & The Muppet Show

Inspire me now

Ova pauza uslovno je posvećena - vremenu i njegovim pratećim manifestacijama.
Najpre Hulio Kortasar. 

I

"Uvod u obuku za navijanje sata"*

Razmisli dobro: kada ti poklanjaju sat poklanjaju ti mali cvetni pakao, tamnicu vazduha. 

Ne daju ti samo sat, srećan rođendan i nadamo se da će trajati jer je dobre marke, švajcarski; ne poklanjaju ti samo tog sićušnog klesara kojeg ćeš staviti na ruku i šetati s njim. 

Poklanjaju ti, ne znajući, i najstrašnije je što to ne znaju, poklanjaju ti jedan krhki i prolazni komadić tebe samog, nešto što je tvoje ali nije od tvog tela, što sa tvojim telom treba spojiti kaišem kao nekom očajnom ručicom koja se hvata za tvoju šaku. 

Poklanjaju ti potrebu da ga navijaš iz dana u dan, obavezu da ga navijaš da bi ostao ono što je; poklanjaju ti opsesiju da proveravaš koliko je tačno sati u izlozima zlatarnica, vestima sa radija, telefonom. 

Poklanjaju ti i strah da ćeš ga izgubiti, da će ti ga ukrasti, da će ti ispasti na pod i razbiti se. Poklanjaju ti njegovu marku, i sigurnost da je ta marka bolja od drugih, poklanjaju ti sklonost da upoređuješ svoj sat sa ostalima. 

Ne poklanjaju ti oni sat, nego si ti poklonjen, tebe daju za rođendan satu.

II

U skladu sa prethodnom pričom, jedan od najlepših pasaža The Muppet Show serijala. 
Pesmu "Time in the Bottle" napisao je Jim Croce. 
Ova Muppet verzija stiže iz vremena u kojem su se i teške pesme pojavljivale i u dečijim emisijama i albumima dečijih pesama. **

.
* iz knjige "Najkraće priče na svetu", priredio David Albahari.
** ova pesma nalazi se i na "prvom albumu" The Muppet Show, 1978. Dobio sam je za peti rođendan. Čudo.
.

Sedam minuta pauze: Pol Valeri + "Le Miroir"

Najpre, Pol Valeri.
Kratka priča:

"Dan"

Ovde fotelja, krevet, klatno, ogledalo, ključ na ormaru, prozor, zastori, dan vrlo značajan, i promenjiv, rubovi sobe, slobodni prostor u sredini, loptast, prašina koja sjedinjuje, vodenkasti i končići svetlosti po uglovima nameštaja, stvari nesređene na stolu, tela nameštaja govoreći uvek jedno te isto, oticanje vremena na oknima, približene boje, čovek u sedećem položaju, rastojanja.

Fotelja čeka, krevet se odmara, klatno radi, ogledalo se otvara, prozor žubori, zastori zavode, dan misli, soba nastavlja, središnji prostor se rastvara, čovek se menja: deblja.*

* * * 

Valerijevo ogledalo dobija šire značenje u sjajnom kratkom filmu "Ogledalo" Ramona i (Antoine Tinguely i Laurent Fauchère)



* - prepis iz knjižice "Najkraće priče na svetu", priredio David Albahari.
.

O oblutku i službeniku (parabola)

I

Na početku procesa, još ga ne možemo zvati oblutkom: to je samo nazubljeni grubi kamen-komad, tek odlomljen od veće stene.

Uobličavaće ga poslednji trzaji podvodnih vulkana, tektonske promene i talasi.

Podvodne struje i plime će ga lagano, po metar, pomerati ka obali.

Podvodne struje i oseke će ga isto tako odvlačiti od površine okeana.

No, ipak se kreće: talasi ga bacaju napred-natrag, bruseći mu liniju.

I kako se približava obali, tako postaje sve savršeniji oblutak, beli.

Nakon desetina hiljada godina, od neuglednog parčeta kvrgave stene dospeva na obalu, kao savršeni beli oblutak, bez šare, izbačen plimom i velikim talasom.

Okružen je stotinama hiljada sličnih komada.

Suši se na suncu, upija toplotu, put je bio dug.

II

Tog popodneva službenik N.N, u času izmišljene dokolice izlazi iz pisarnice i odlučuje da prošeta obalom, ramena pritisnutih brojem predmeta koje je tog prepodneva morao, a nije obradio.

Dok šeta pustom obalom zagledan u iskrzane špiceve sopstvenih cipela, saginje se i od stotina hiljada oblutaka na obali bira jedan, koji mu se učini savršenim.

Zagleda ga sa svih strana.

"Nema šaru. Šteta."

Zatim savija ruku u laktu, napinje tetivu desne ruke i baca oblutak iz ramena, daleko, natrag u okean.

Te večeri službenika od tog izbačaja boli rame, ali je onaj oblutak on već zaboravio i bol u ramenu pripisuje velikom broju sati provedenih u pisarnici.

Službenik umotava rame šalom, proklinjući posao koji radi.

Sutra ujutro, sve počinje iznova.

[30 sekundi Erkenja i 7 minuta Santiaga Grasa]

Pre no što ova priča Ištvana Erkenja iz "Jednominutnih novela" bude pročitana, valjalo bi sagledati njen kontekst, tj. zašto je Erkenj tako pisao.
.
Iako dramatičan, čitav Ištvanov život može biti jednominutna novela. Kao diplomirani farmaceut, u 22.  godini dobija priliku da putuje po zapadnoj Evropi. U domovinu se vraća pred sam rat i objavljuje svoju prvu knjigu - "Okean igra". Nacisti ga hapse 1941. i šalju u radni logor, na ruski front, nadomak Moskve. Po povratku u Mađarsku nastavlja da piše, ali mu nakon revolucije 1956. zabranjuju da objavljuje. Dvanaest godina kasnije objavljuje "Jednominutne novele". Umire je 1979. Tek od 2004. godine jedno pozorište u Budimpešti nosi njegovo ime.
.

Ova priča je, zapravo, kraća od minuta i zove se:
. 

"Zvanično vladino saopštenje"
(Nakon pobeda ideja komunizma u svetu)
Ištvan P. Balog, konjušar državnog gazdinstva iz Babolne, započeo je svoj redovni godišnji odmor.
(Mađarska telegrafska agencija)"

I to je sve.
Tek večeras otkrivam da je Santiago Graso rođen 1979, u godini kada je Erkenj umro. I koliko sam bio već dugo siguran da je Erkenj donekle uticao na čestu beznadežnost čuvenog mađarskog animiranog filma "Gustav", toliko je ovaj Grasov rad, na neki način, direktan omaž Gustavu.
.
7 minuta, remek-delo.

. 

"Pokloni iz Istočne Nemačke" (Vladimir Kaminer)

(Dokumentarac "My Perestroika" me nakon par kadrova podsetio na sjajnu knjigu "Ruski disko" Vladimira Kaminera; kao izvrsno-suludi finski film "Disko Jaa Tuumasoda" >> (2x "disko" u dva naslova!), kao i na najluđu sekvencu filma "Goodbye, Lenin", koja, istovremeno referiše na sekvence "Gorila se kupa u podne" Makavejeva.
.
Zapanjujuće je kako su privatni pogledi na stvar čitavih generacija identični, bez obzira na to da li su ponikli u SSSR-u, Istočnoj Nemačkoj ili Estoniji.) 
.

.
"Moji roditelji i ja dugo smo već živeli iza Gvozdene zavese. U to vreme jedina veza sa zapadnim svetom bila je televizijska emisija 24 časa u svetu, koja je išla nedeljom na prvom programu, odmah posle Znanje – imanje. Emisiju je vodio jedan izrazito debeo i uvek nekako usplahiren politikolog, koji je već godinama bio u važnom misiji: da mojim roditeljima i milionima drugih roditelja objasni kako stvari stoje u ostatku sveta. Svake nedelje on se trudio da na ekranu prikaže sve protivrečnosti kapitalizma i njihove prave razmere. Samo, čovek je bio toliko debeo da je ostatak sveta jedva mogao i da se vidi od njega.

.

„Tamo iza ovog mosta u kartonskim kutijama spavaju gladni i nezaposleni ljudi, dok se gore na mostu, kao što možete da vidite, bogataši vozikaju u svojim velikim automobilima!“ pričao nam je debeli na primer u emisiji Njujork, grad suprotnosti. A mi smo kao omađijanio piljili u televizor: u gornjem delu ekrana video se most i nekoliko automobila kako prelaze preko njega. Tajanstveno inostranstvo i nije izgledalo nešto naročito, a ovom našem politikologu tamo sigurno nije bilo lako. Ali, on čovek iz nekog razloga nije hteo da ostavi taj posao, uprkos svoj bedi zapadnog sveta, i odlazio je tamo iz godine u godinu. A kad bi ga put naneo u neku siromašnu zemlju, veličao bi tamošnji duh zajedništva i solidarnosti: „Tamo iza mojih leđa“, javljao bi debeli na primer iz Afrike, „majmuni napadaju ljude, i nepobedivi su, jer se drže zajedno.“

.

Mi smo u porodici imali još jedan, doduše polulegalni, izvor iz kog smo dobijali informacije o životu u inostranstvu: čika Andrej sa trećeg sprata. On je bio krupna zverka u sindikatu jednog tajnog preduzeća, i mogao je bez problema da putuje na neke poslovne sastanke u Poljsku, pa čak i u Istočnu Nemačku, i to je činio najmanje dva puta godišnje. Povremeno bi čika Andrej dolazio sa svojom suprugom kod mojih, uvek s flašom strane prepečenice. Tada bi se odrasli zabili u kuhinju, i komšija bi pričao kako je stvarno u inostranstvu. Mi deca to, naravno, nismo smeli da slušamo. Sa čika Andrejevim sinom Igorom slagao sam se dosta dobro, išli smo u isti razred. Igor je nosio samo strane stvari: farmerke marke El Pico, braon patike, čak i atlet-majice, kojih kod nas nije bilo. Iako je bio najbolje obučen u razredu, on se nikad nije pravio važan, a nije bio ni cicija. Kad god bih otišao kod njega, on bi mi dao neku sitnicu. Ubrzo sam imao čitavu kolekciju, koju sam nazvao „pokloni iz Istočne Nemačke“. U njoj je bilo nekoliko podmetača za pivo, kojima uopšte nisam video ni svrhu ni smisao, kesica gumenih bombona, prazna kutija cigareta marke Orijent, audio-kaseta marke ORWO, žvaka Lolek i Bolek i preslikač za majicu s nekim likom iz stripa koji nisam znao. 

.
Igor je želeo da postane sindikalni funkcioner, baš kao i njegov tata.

Jednom je moj tata pomogao čika-Andreju da popravi Volgu. Za to mu je ovaj dao načetu flašu likera Curacao Blue. Ta plava tečnost snažno je uticala na predstavu o svetu koju je moj otac do tada imao u glavi. Liker, naravno, nije ni liznuo. Pod uticajem plave flaše koja nam je dugo stajala u ormanu za knjige, moj otac je sve manje verovao u politikologu koji je pripremao i vodio u 24 časa u svetu. I sam politikolog se menjao, sve je češće bio nekako odsutan i sve je teže nalazio reči kojima bi opisao inostranstvo. Godine 1986, za vreme Gorbačova, politikog je iznenada nestao s ekrana. Ubrza nekon toga pala je Gvozdena zavesa i više ništa nije bilo kao pre. Curacao Blue je polako postajao siv, a svet je počeo da nam se prikazuje u pravom svetlu."

.

(iz knjige "Ruski disko" Vladimira Kaminera; preveli: Aleksandar Aćimović, Vladimir Babić i Ana Mavrović. Izdavač „Beografiti“, 2005.)

.

Ovo je najava za "My Perestroika".
.

.