"Deca srebrne emulzije" ili o fotografijama iz srećnijeg vremena (knjiga)

"Ne znam ništa o osamdesetim. Što vreme više prolazi, sve manje znam. 

Bilo je to odvratno doba." 

(Uroš Đurić, u knjizi)

Prolaskom vremena, osamdesete godine XX veka (ne)očekivano dobijaju sve više pozlate a od odsjaja nabacanog zlata postaje gotovo nemoguće gledati u tom pravcu.
Ideja o postojanju perioda života pod zastavom SFRJ koji je svakako bio bezbrižniji od onoga što smo proživeli posle i što živimo pod drugim zastavama prerasla je u mit o vremenu u kojem je sve bilo moguće, svi su slušali Šarla Akrobatu i niko nije svirao harmoniku, što je, naravno, budalaština.
Poređenja radi, prvi tiraž albuma Katarine II štampan je i prodat u 2-3 hiljade primeraka, a Slavuj iz Mrčajevaca je ušao u milion domova albumom na kojem je bila "Pozdravi je, pozdravi". Tiraži prvih albuma Discipline Kičme, jedinog albuma Šarla Akrobate te novosadske Lune takođe nisu mogli da se porede sa nekim drugim naslovima. U redu, tačno je, u Jugoslaviji se jedan Bouvijev album zaista prodao u većem tiražu nego u tada duplo većoj Italiji, ali to nije dovoljan razlog za mitologizaciju.
Brojevi su tu da bi razvejali taj mit da su "narodnjaci pobedili nakon Milanove smrti" (pročitao na jednom portalu pre nekoliko dana), ali sve što navodim nije negiranje postojanja neverovatno progresivne, razbarušene muzičke, odnosno umetničke scene u Beogradu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Neke od junaka te scene ponovo ćete sresti na stranicama "Deca srebne emulzije", foto-monografije Zorana Vujovića - Vuje.

Zoran Vujović i njegov aparat bili su svedocima mnogih događaja iz mitološke epohe. Knjiga je prebogata scenama sa 'Akademije' ('Rupe', klub FLU u Rajićevoj), SKCa, 'Laguma', podzemnog prolaza kod 'Manijaka', ulica Beograda i ljudi koji su nekada činili da grad ključa: Đile, Fleka, Pera Ložač, Velja Pavlović, Đole Trip, Džoni Racković, Brejkersi, Dragan Lubarda, Tanja Haj, Milan, Margita, Kiza Radović, sada već zaboravljene devojke i frajeri iz klubova, osmehuju se sa stranica, fiksirani u vremenu, mladi, srećni, bezobraznih pogleda uperenih ka objektivu.

Vuja se u priči koju je je podelio sa novinarom-priređivačem Petrom Jončićem ne fokusira isključivo na 'glavne zvezde' kraja sedamdesetih, osamdesetih i početka devedesetih tj. ne bavi se samo onima koji su bili na bini, već - na sreću - posvećuje divnu pažnju neverovatnoj galeriji likova koji su bili deo te priče a koje su život ili karijere tokom vremena odveli na razne strane.
Zapravo, Vuja sve vreme priča o fotografiji - kako se eksperimentisalo, probalo, fotografisalo, stvaralo, izlagalo, dok o junakinjama i junacima tih fotografija priča uglavnom sa puno ljubavi i poštovanja, bez otkrivanja onoga šta se dešavalo dok je poklopac bio na objektivu ("fotograf ne treba da bude drukara", kaže).
Ono što dodatno rasvetljava duh vremena i daje jasniji kontekst i vrednost njegovim fotografijama su kratki iskazi tadašnje 'dece'. Redovi koje su za potrebe knjige ispisali Cane, Đile Marković, Milorad Milinković - Debeli, Olivera Miloš Todorović, Petar Ilić Ćirilo, Milena Marković i drugi podjednako su dirljivi, potresni, gorki i divni poput gledanja tih fotografija.

Milorad Milinković piše:

"Volim (...) to što na

Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Ne volim, to što na Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Volim, sećanja na neke izuzetne ljude, Fleku na primer. Volim akcije po gradu, svirke na sumanutim mestima, jam sessione na otvaranjima izložbi, sebe ponosnog što sam u jednoj takvoj prilici jammovao sa VD-om (...) Volim paradokse tog vremena, volim što su svi čitali Harmsa i voleli Satija. Bar se tako činilo.
Volim što se tako činilo. Volim što se ceo život pretvarao u umetnost. Barem meni.

Ne volim, što sam se iz tog sna probudio, što sam odrastao i što nisam više toliko naivan. Ne volim što sam u realnom svetu naišao samo na kič, sveobuhvatni kič, kič u odnosima između ljudi. Ne volim što sam morao da se suočim sa odgovornošću. Ne volim, al’ šta ću mu. Ne volim kolor-fotografije iz tog doba. Ne znam zbog čega.

Volim, crno-bele fotografije tog doba. Pogotovo kad su na njima prava mesta u pravo vreme. Pogotovo kad su one umetnost, ona umetnost koju nam se činilo da živimo. Volim što imamo priliku da je živimo ponovo."

Cane:

"Gledam fotografije. Foto-arheologija. Skeleti mladosti, crno-beli prikazi života i smrti. Svoju prošlost da li možemo da razumemo, da li možemo da istrpimo? Na njima su likovi mnogih mladih nekad živih, a sad već u debeloj hladovini uspomena. Uvek je (Vuja) osećao gde i kada treba da bude prisutan da uhvati trenutak odigravanja stvaranja. Većina fotografija su iz SKC-a i s Akademije, gde smo proveli svoju mladost misleći ko zna šta. Nismo ništa znali, a hteli smo sve. Jedino što smo imali da ponudimo bio je naš sopstveni život. Fajront je bio grozan, otrežnjenje je mnoge ubilo. U ovoj monografiji ima fotografija neprevaziđenih po svom skladu s vremenom iz kog su izvađene i ponuđene besmrtnosti. Na primer, Đole Trip crevom zaliva betonsku baštu SKC-a.
Kakva slika..."

Velja Pavlović:

"Osim žurki, Vujke je strasno bio zainteresovan za ličnosti koje tada stupaju na društvenu
scenu, a SKC ih je bio prepun – od lažnih mesija do budućih ambasadora. Ali deo Vujketovog prefinjenog ukusa i šarma bio je da zaobiđe smarače i uvek bude u društvu zanimljivih ljudi. Kad vas je fotografisao, priliku ste doživljavali kao čast, kompliment i par prijatnih trenutaka koje ćete provesti u neprekidnom ćaskanju s njim, što se na mnogim fotografijama lepo vidi, pa gledalac fotke ima utisak da razgovara ili komunicira s onim koga je Vujke ko zna kad slikao. Na taj način on se, krenuvši od life fotografije Anri Kartije-Bresona, koja je zaleđeni trenutak u životu, približavao svom drugom uzoru, Endiju Vorholu, čija fotka je i svojevrstan komentar na taj „zaleđeni“ momenat. Trebalo je da prođu decenije da ove fotke izvučene iz jednog prošlog tehnološkog doba danas postanu tako interesantne i lepe, dragocena uspomena učesnicima, još više vrstan materijal istraživačima istorije javnog i privatnog života Beograda u jednom prelomnom vremenu."

*

U vremenu u kojem je sve teže sačuvati jasno sećanje na bolju prošlost i "eldorado našeg života" (Branko Rosić), ove fotografije izoštravaju pogled i pružaju autentičnu sliku zlatnog doba. Zato je dobro imati "Decu srebrne emulzije" na polici i listati s vremena na vreme.
Tako se priprema podloga za neko novo normalno vreme koje će doći. Jer velike stvari, kao ni ono što se događalo osamdesetih po Beogradu, nisu nikle samo od sebe.


p.s. Gostovanje Zorana Vujovića kod Velje Pavlovića 1. 11. 2017 >>

Vrtlog reči (o knjizi "Ogledala Lune")

"Najbliži sam tome da kažem da je to bila neka vrsta čuda. A čudo se ne može objasniti, zato i jeste čudo" 

(Aleksandar Žikić, "Ogledala Lune", str. 331)

Kada bi se iz sveta nestvarnih stvari ispred mene ukazao nekakav vremeplov, znam da bih jedan od tri žetona za putovanje iskoristio za koncert grupe Luna, najverovatnije onaj održan u klubu "Ben Akiba", 1982. 

Fragmenti koje sam tokom proteklih godina pronalazio o tom koncertu, kao i dostupni snimci sa nekih drugih koncerata Lune iz tog vremena govore da su Tišma, Bale, Firči i Mina te noći stvorili nešto nestvarno.

Te snimke sa koncerata, uprkos svim tehničkim manjkavostima, znam "u šum" ali ih i dalje preslušavam iako mogu sa lakoćom da ih premotavam 'u glavi' kada god poželim. Album "Nestvarne stvari", jedan od meni najdražih domaćih albuma svih vremena i dalje preslušavam često i glasno - i svako preslušavanja raspiruje uzbuđenje koje u mojoj glavi može da pokrene veoma veoma veoma malo bendova.

U istoriji naše muzike nema benda koji je u vreme postojanja imao tako mali domet i koji je objavio svega jedan album (tiraž: 920 primeraka) a čija muzika tako odjekuje već više od trideset i pet godina i koja iz godine u godinu dobija na vrednosti u svakom smislu te reči. Na dan kada kucam ove redove - na oglasima su za kupovinu dostupna 2 primerka njihovog jedinog izdanja na vinilu.  Jedan primerak je procenjen na gotovo 150EUR, drugi, "u savršenom stanju" - na 300EUR. Na ostalim oglasima piše - prodato.

U ovom tekstu nemam nameru da se bavim biografijom i diskografijom benda - sve je konačno dostupno i u knjizi a ključni podaci dostupni su i na mreži (na primer OVDE >>), ali je za priču važno da je Luna za nešto manje od tri godine ostavila za sobom nekoliko demo snimaka; petnaestak koncerata (ukoliko je Firčijeva računica tačna); nekoliko amaterski napravljenih snimaka sa tih koncerata; tri 'TV spota' sa demo verzijama pesama (jedan od ta tri je za sada izgubljen), te jedan album objavljen nakon što se bend već razišao. 

Snimak reunion koncerta sa Exita 2004 nije u celosti dostupan, dok se studijski snimci koje je bend napravio nakon tog koncerta za sada vode kao "nedostupni".

Naizgled, i možda onima koji se nikada nisu zaista otisnuli od obale i uronili u njihovu muziku - takav zbir nije dovoljan za knjigu velikog formata (28x28 cm, 380 strana) - "Ogledala Lune", koju je nedavno objavilo "Društvo ljubitelja popularne kulture". 

No, 

predistorija nastanka Lune, 

različitost senzibiliteta članova benda, 

njihove predistorije i kasnije karijere, 

tumačenja muzike koju su ostavili za sobom,

kao i ono što je o bendu napisano tokom njegovog postojanja i nakon nestanka 

čine ovu knjigu jednom od najboljih "knjiga o muzici" koju sam do sada pročitao, a pročitao sam ih dosta.

Članovi Lune fotografisani 2016, foto: Predrag Popović

"Odmah na početku, u našu prostoriju za probe došli su neki dobri duhovi. 
Mnogo smo im se dopali, a i oni nama. Ljubomorno smo ih čuvali, iako smo znali da moraju povremeno da izlaze. 
Vremenom, bilo je sve teže čuvati ih. 
Jednog dana, neko od nas im je otvorio rupu i... oni su otišli. 
I nisu se vratili." 

(Zoran Bulatović Bale, str. 186)

Orbitu "Ogledala Lune" čine obimni, tečno vođeni i detaljni intervjui sa njenim članovima. 

Slobodan Tišma (da, isti onaj koji je dobio NIN-ovu nagradu 2012), Zoran Bulatović - Bale, Ivan Fece - Firči i Jasmina Mitrušić - Mina ispričali su priču o svojim životima, predistoriji, Novom Sadu, nastanku Lune, duhu vremena, koncertima, članovima Pekinške Patke, Vraneševićima, oduševljenom Borisu Beleu iz Buldožera koji ih preporučuje za snimanje albuma, probama, snimanjima, začuđenosti Habića i Đorđa Petrovića koliko je bend usviran za snimanje ploče, Tišminim nesigurnostima, dovijanjima, danima kada je bilo neizvesno da li će "Nestvarne stvari" uopšte biti objavljene, kao i onome što je bilo posle, od Novog Sada i Fruške Gore do Amerike i Italije.

Iako ne znam kojim redom su intervjui nastajali i koliko su članovi benda imali uvid u odgovore i pitanja drugih - autori knjige uspeli su, bez obzira na "podeljenost" knjige na četvrtine da stvore utisak paralelne montaže priča - vredan dokumentarnog filma, što je dodatan dokaz umešnosti Predraga Popovića, Gorana Tarlaća i Saše Rakezića.

Intervjue prati i neverovatan broj fotografija, od kojih su mnoge ranije neobjavljene, tekstovi pesama, neobjavljena Minina poezija, kao i "ekranizacija" stare pesme "Metropolis" u strip-izvedbi Aleksandra Zografa/Saše Rakezića. Uz to - niz autorskih tekstova svedoka, saradnika i obožavalaca grupe, odnosno onih koji su prisustvovali koncertima, snimanjima i svim fazama do punog meseca: Vladislav Bajac, Dragan Ambrozić, Dragan Kremer, Aleksandar Žikić, Petar Janjatović i drugi.

U totalu - 380 bogatih, sočnih stranica + reizdanje "Nestvarnih stvari" na CDu.

No - iako obimna i bogata, završetak čitanja ove knjige dovodi do neočekivanog paradoksa: čak ni ovakav vrtlog reči, iskaza, slika, stihova i fotografija - kao ni njeni 'gabariti' nisu dovoljno veliki (i teški) da obuhvate i vežu na jedno mesto - sve. 

Ali, u tome je, upravo, lepota i vrednost ove knjige. 

Sada, konačno, znamo o Luni i njenim orbitama mnogo više, ali to što znamo ne razbija magiju njihove muzike. 

Jer, kao što kaže Žikić u gornjem citatu - Luna je bila čudo, i zato što je čudo - ono se ne može objasniti. 

Ovom knjigom dobijamo uvid u slojeve čuda, a to ga čini još više primamljivim.

Zato "Ogledala Lune" vredi kupiti, čitati i čuvati a CD "Nestvarne stvari" preslušati još mnogo puta.

Jer

"Svetovi se otvaraju 
ispod svakog stabla" 

i dalje.

*

Korisni linkovi:
Deo knjige >
Više o knjizi (sajt) >>

Facebook >>

* (fan video) 

"Rundek, između (knjiga o pesmama)"

Uobičajeno je knjigu koja ti je privukla pažnju u knjižari uzeti, otvoriti i nasumično izabrati stranicu sa koje ćeš pročitati pasus ili dva, to će odlučiti da li će se naći na pultu kraj kase, bez obzira na to da li ti je autor već poznat ili je knjiga sa liste onih koju ti je već toliko prijatelja u čiji sud veruješ istu preporučilo. 

Kada sam u izlogu ugledao odavno čekanu "Rundek, između" Anta Perkovića - ušao sam, platio je i izašao. 

Tako sam svojevremeno kupovao i albume Haustora, često i bez slušanja "prvog singla sa albuma".

Tako sam u zimu 1996. kupio originalno izdanje prvog Rundekovog solo albuma koje je vredelo koliko trećina mesečne plate na radiju. 

I Ante Perković je prethodnom, odličnom knjigom "Sedma Republika" >> zaslužio da prođe granicu bez kontrole i nije bilo razloga za sumnju da je i ovog puta od pod klupom skrivanih sličica iz mašte složio dragocen kaleidoskop (ili Samsaru?) 

Iako pisana "u više ruku" (među kojima su i Rundekove, koje ispisuju jezgrovite fragmente odrastanja i života) -  ova knjiga nije, niti pledira da bude biografska. 

Ovo je, kako i podnaslov knjige podseća - "knjiga o pesmama". 

Na sreću, Ante Perković izabranih 17 pesama (petnaest koje Rundek potpisuje kao (ko)autor i dve obrade) ne koristi da bi nam demonstrirao izuzetno baratanje faktografijom ili dokazivao spisateljsko umeće pisanjem osvrta na iste, već ih koristi kao okvir za iskaze Rundeka, članova Cargo orkestra, svedoka nekih snimanja, koncerata ili onoga što se dešavalo u Kugla glumištu, ali to čini tako spretno da se ne oseti kada se u pričama nađu i Gram Parsons, Alija Sirotanović i Stahanov, (pravi) Šejn, Bulgakov, čitav (poduži) tekst iz Džuboksa, Dilan, istorija projekta Radio Brod čije posade je Rundek bio član, kao i šira priča o ponovo aktuelnoj Ay Carmela i još mnogo dovitljivih malih čudaka koji čine da iz ove knjige svako malo poteče muzika koja ne može biti lako zapisana rečima i koja funkcioniše srodno albumu "Treći svijet": ukoliko se nekom pasusu ili tekstu vratiš pola sata kasnije, otkrićeš da je ovde namerno ostavljen eho na dobošu a ovde niotkuda izbija neobični zvižduk, da bi se tu trebalo vratiti još nekoliko puta jer ima slojeva koje trenutno ne možeš da skužiš, krenula je priča o ženama koje na glavama nose tajni teret metaka u korpama sa paprom a našli smo se u vrtu koji zima zaobilazi, u svakoj od priča ima putokaza ka likovima koji su do predugo ostali u sjeni a čije je prisustvo, rad, trud ili samo postojanje uticalo ono što znamo kao Rundekove pesme.

A kada Rundek najavi a Perković se upusti u "Kao da je bilo nekad" u verziji Rundek Cargo Orkestra u Bitef Teatru iz 2012, to vam je najviše što reči mogu kada je muzika u pitanju i najlepše što reči mogu o prijateljstvu i odnosima ("mislim, uvijek smo se sretali na dovoljno kratko da smo razmjenjivali najbolje u nama" - Rundek o Milanu, Magi i VDu)
.

Ante Perković i Darko Rundek (foto: Zoran Stajčić)

Poštovaoci muzike Rundeka i Haustora pronaći će u ovoj knjizi nekoliko izuzetnih epizoda koje će ih inspirisati na ponovno slušanje kompletnog opusa i Rundeka i Haustora, oni koji su ga do sada znali po nekoliko hitova (? da ne raspravljamo sada o definiciji te reči) mogli bi ga upoznati mnogo bolje i otkriti jednog od retkih koji se nikada nije krio iza lažnih imena što ga čini još dragocenijim, kao i pesme koje je do sada napravio.

"Rundek, između" (originalno izdanje MenArt, 2013) objavila je Laguna.
Uvodnih dvadesetak stranica knjige dostupno je čitanje ovde >>

Tekst objavljen u avgustu 2016 i u časopisu za kulturu i umetnost - KULT >>

Lidija Nikolić povodom teksta o Margiti Stefanović u "Nedeljniku": "Šta god misle, sve meni o zlu..."

Lidija Nikolić na promociji knjige "Osećanja.O.Sećanja", SKC. Fotografija: Ivan Miljojković.

(Na molbu Lidije Nikolić objavljujem pismo upućeno redakciji "Nedeljnika", a povodom teksta "Nije imala razlog, nije imala kada" objavljenog u tom magazinu 27. avgusta 2015.)

„ŠTO GOD MISLE, SVE MENI O ZLU...“

Davno je Margita Stefanović, ne bez razloga, prepisala u svoj dnevnik deo 56. Psalma Davidovog, nakon jednog koncerta EKV 1993. godine:

Smiluj se na me, Bože, jer čovek hoće da me proguta, neprijatelj me svaki dan pritešnjuje... Svaki dan izvrću reči moje; što god misle, sve meni o zlu... Skupljaju se, prikrivaju se, paze za petama mojim; jer traže dušu moju.

Danas, više od dve decenije kasnije, ima ponovo razloga da se setimo ovog citata iz Biblije.

Povodom trinaeste godišnjice smrti pijanistkinje, arhitekte i rok-muzičarke Margite Stefanović, u „Nedeljniku“ broj 189. od 27. 8. 2015. godine objavljen je tekst pod naslovom „Nije imala razlog, nije imala kada“ reportera Miljane Nešković, koja je razgovarala sa Ivanom Borić, „jednom od poslednjih osoba koje su videle Margitu“.

Objavljivanje ovakvog članka, koji obiluje neistinitim podacima i uvredama nanesenim Margiti Stefanović, kosi se sa odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima. Pre nego što neko pokrene sudski postupak, nakon čega bi „Nedeljnik“ morao da objavi demant, pokušaću da osporim deo informacija navedenih u pomenutom tekstu.

Kao dugogodišnja prijateljica Margite Stefanović i autorka biografske povesti o njoj „Osećanja.O.Sećanja.“, raspolažem saznanjima i dokumentima koji pokazuju da priča o Margiti iz „Nedeljnika“ nije verodostojna. Sve što ću navesti već je poznato čitaocima moje knjige, ali očigledno nije urednicima „Nedeljnika“, autorkama teksta, a sigurno ni mnogim njihovim čitaocima.

Ivana Borić nije mogla poslednja intervjuisati Margitu „svega nekoliko dana pred smrt“, pošto ju je pronašla „jedne subote rano ujutru u Crkvi Pokrova Presvete Bogorodice“, u vreme kad je Margita „živela u prihvatilištu za odrasle na Voždovcu u Beogradu“, niti ju je mogla „par dana nakon razgovora“ sresti u Resavskoj ulici.

Na osnovu otpusne liste i lekarskog izveštaja o smrti Margite Stefanović, koje sam dobila na Infektivnoj klinici u Beogradu, sa potpisom načelnika, na dan kad je preminula, može se utvrditi da je u ovoj bolnici boravila od 23. 8. do 18. 9. 2002, dakle 25 dana i nije mogla davati nikakve intervjue na ulici „svega nekoliko dana pred smrt“. Nije mogla, jer je tada već izgubila i vid i moć govora i kretanja.

Takođe, tadašnja maturantkinja Ivana nije mogla biti „jedna od poslednih osoba koje su videle Margitu“, jer smo u posetu u bolnicu dolazili, koliko je meni poznato, samo ja i troje Margitinih mladih prijatelja, po imenu Joca, Milica i Iva.

Margita nije mogla čak ni pre 23. 8, kad je dospela u bolnicu, ići u crkvu i šetati ulicama, jer joj se, nakon 13. 7. kad je poslednji put bila kod mene, izgubio svaki trag. Kasnije smo, svi mi koji smo bezuspešno tragali za njom, saznali da je bila smeštena u domu za nezbrinuta lica.

Takođe ne verujem da je Margita i pre toga bila sposobna da daje izjave, jer u izveštaju njenog lekara stoji da je „više meseci imala fokalne lezije mozga izazvane toxoplazmozom – stanje koje je dovelo do neposrednog uzroka smrti“.

„Tog septembra 2002. pronađen je leš crnokose žene. Naknadnom identifikacijom utvrđeno je da je reč o Margiti Stefanović, velikoj Magi iz grupe EKV. Umrla je sama, napuštena i sahranjena je o trošku države.“ – završava svoju priču reporterka Miljana Nešković.

Margita Stefanović je preminula u 7h i 50 min. na Infektivnoj klinici u Beogradu, što smo ja i njeni prijatelji saznali u 13h kad smo joj došli u posetu. Sva dokumenta potrebnu za sahranu „leša crnokose žene“ dobila sam u bolnici u prisustvu socijalnog radnika i pravnika, na osnovu svoje lične karte, jer je Margita preneta u bolnicu bez ikakvih dokumenata, kao NN lice. Budući da je, po rečima medicinskih sestara, bila stari pacijent, oni su je prepoznali odmah po dolasku. Identifikacija „leša“ obavljena je sutradan u kapeli u Višegradskoj ulici, uz prisustvo nas šestoro, njenih prijatelja, i službenice, majke moje učenice. Na predlog tadašnjeg upravnika pozorišta, glumca Svetozara Cvetkovića, Margitinog prijatelja, sahranjena je o trošku Ateljea 212, za koji je honorarno uradila svoju poslednju kompoziciju, za predstavu „Kaput mrtvog čoveka“.

Iz teksta u rubrici „Ona mi je rekla“ takođe saznajemo da je Margita „već neko vreme uzimala heroin kad je upoznala Milana. Polako, ona je upoznala ostale članove benda sa tom drogom. Na neki način, Margita je donela heroin u EKV. Naravno, niko se nije bunio. Govorila je o heroinu otvoreno i jezivo normalno.“ Ovakvom bliskošću i ispovešću ne može se pohvaliti baš niko od Margitinih prijatelja. Sa mnom, nakon 40 godina druženja, kao ni sa ostalim bliskim ljudima, nije o svom problemu razgovarala nikada. Ali je zato otvoreno osuđivala svakog ko puši, pije i drogira se, premda Ivana tvrdi da „Magi nijednom nije rekla da je droga zlo“.

Moguće je da je Ivana Borić, ako takva osoba uopšte postoji, zaista vodila razgovor s Margitom, ali ko zna koliko meseci pred smrt. Moguće je i da joj je Margita ispričala ovakvu priču. Ne zato što je istinita, nego iz drugih razloga – pod nečijom pretnjom, zbog straha, iz šale, u ludilu, zbog malo novca, radi hrane... Možemo nagađati. Sve je moguće.

Kako objasniti to što je nastanak Margitine pesme „7 dana“ (Ne Milanove! Ne zajedničke!), opisan ovako: „Milan i ona su se skidali sa heroina kad su napisali pesmu „Sedam dana“. Margita se sećala svakog detalja. Sedam dana su bili zaključani u nekom stanu. (...) U heroinskim mukama i agoniji napisali su zajedno tu pesmu. Ona ju je smatrala vrhuncem opusa.“ Međutim, u Margitinom ličnom dnevniku postoji ovakvo objašnjenje iste pesme:

danas (!) je 6. juni po kalendaru tekuće 1997. godine, u Beogradu, bivšoj Jugoslaviji, sadašnjoj JUGI (!), budućoj ?

dakle, samo da zapišem da je pesma 7 DANA – LUNARNA PESMA/ POEMA/, da je tada u toku POLARNA noć, tokom koje je sedam dana i dan i noć DAN, jer je LE SOLEI / SOL naše SUNCE stalno... gore?

i sanjaš? ili MJESEC u ovoj PJESMI sanja SUNCE

Pošto je ispisala reči pesme, dodala je:

P. S.  Uporedi ovo sa (text) originalom iz male plave sveščice...

P. S. S. ali tamo postoji i treća „strofa“ (!) sa ritmičnim kuckanjem slogova reči koje M. nije hteo da peva, jer mislio (?) da nema potrebe

... i već se sećam /  izviru sećanja

... na vreme kada smo iz CUGA NA PROBI SKLOPILI pesmu (Milan, Bojan, Žika i ja, pred moje bivanje sa Ž)

Što se tiče ostalih pesama EKV i poruka koje nose, a koje su sudeći po tekstu u „Nedeljniku“ sve narkomanske, Margita je u svojim intervjuima i dnevnicima odavno to objasnila. Gordana Zoranović je zabeležila šta Magi poručuje ljudima koji slušaju EKV: „Još sam davno rekla, što se naših poruka tiče, da svi treba da čuvaju svoju decu i da im pevaju. To je moja poruka, a to je i poruka svih pesama koje pevamo.“ Osnovnu poruku – LJUBAV – Margita je isticala i u drugim svojim intervjuima, kao i ostali članovi benda. Ivan Fece Firči ovako završava svoju izjavu u NIN-u: „Znate, neverovatno je kad vidim da ljudi ne shvataju da EKV u svojim pesmama ima samo jedan zajednički imenitelj – ljubav! Sve je kroz ljubav, sa ljubavlju, prema ljubavi, o ljubavi...!“

Ljubav, međutim, može biti shvaćena na razne načine, te u tekstu čitamo i da je „Margita Stefanović bila u emotivnim vezama sa svim članovima benda... Bila je sa svima...“ Meni je poznato da se Margita zabavljala sa glumcem Srđanom Žikom Todorovićem, bubnjarom benda, sa kojim je  živela dve godine. Sa Milanom Mladenovićem nije nikada bila u vezi, iako se često tako navodi, jer je on imao svoju dugogodišnju devojku Maju.

„Margitini prijatelji posle njene smrti dosta su govorili o njoj po emisijama. Uglavnom su je idealizovali kao „crnog anđela“. Ako su joj zaista bili prijatelji, gde su bili kad je živela na ulici?“, pita se danas Ivana. Mi se danas pitamo zašto je Ivana „svog idola“ Margitu takođe ostavila na ulici, umesto da je odvede svojoj kući? Zašto je čekala 13 godina da objavi svoj intervju, poslednji koji je Magi dala? Zašto su uz njega objavljene fotografije Srđana Vejvode, iz moje knjige, bez traženja odobrenja i navođenja izvora i autora? Čemu uopšte služe ovakvi tekstovi?

„Tokom prošlih godina, mnogo je televizijskih emisija napravljeno o grupi EKV, o njihovoj umetnosti, poeziji i muzici protkanoj tragičnim pričama. Od svake mi je bilo muka“, priča za Nedeljnik Ivana Borić...

Tu „mučninu“ izazivaju nastojanja uglednih ljudi da na dostojan način neguju uspomenu na Margitu Stefanović, kroz svoje tekstove, emisije, filmove, fotografije, knjige, kao i pisma i poruke upućene meni... Navešću imena samo nekih od njih: Petar Peca Popović, Svetozar Cvetković, Srđan Vejvoda, Miloš Radović, Mihajlo Pantić, Miodrag Zupanc, Dejan Radovanović, Milan Lojanica, Lambra Dimitrijević, Zoran Predin, Josipa Lisac, Dušan Vesić, Petar Janjatović, Aleksandar Žikić, Zorica Bajin Đukanović, Nebojša Krivokuća, Ivan Bećković, Branka Parlić, Rada Đuričin, Velja Pavlović, Nebojša Krstić Krle, Zoran Kostić Cane, Goran Tarlać...

Svi oni, i još hiljade drugih ljudi, svako na svoj način, podržavaju uverenje Pece Popovića da je „ostavština Margite Stefanović bogatstvo ove zemlje vredno dubokog divljenja.“

Lidija Nikolić

* * *

Dodatak od 30. avgusta 2015: odgovori redakcije "Nedeljnika" >>

"Svetla u podrumu duše" (Joy Division/Ian, 35 godina)

Na sreću - i za razliku od drugih važnih knjiga, poput Keruakove "Na putu","Darme lutalice", "Oktoberfesta" Branka Dimitrijevića ili Oklopovog "CA Bluesa" koje sam uz dosta muka ponovo nabavljao - crna knjiga ostala je u mom posedu i vremenom postala najstarija knjiga koju posedujem a koju sam birao i kupio sâm, od džeparca, u "Srećnoj galeriji" SKCa.

Godišnjica Ianove smrti vratila me (pažljivom) listanju stranica na kojima su verovatno svi koji su je pozajmljivali ostavljali tragove: podvlačeći stihove drvenim olovkama, flomasterima, čak i penkalima, zaokružujući značenja i ostavljajući posvete (koje, naravno, nisam i neću fotografisati i objavljivati) jedni drugima, znajući da će u nekom trenutku knjiga ponovo doći do one ili onoga kojem je podvučeni stih ili pesma "namenjena".

Knjigu prevoda pesama Iana Kertisa - "Svetla u podrumu duše" objavio je Niški SKC 1988.
Snažno nas je zgrabilo, iako nismo znali kako zvuči muzika koja ih je pratila, o čemu je već bilo reči na drugom mestu >>.

I umesto da smo čitali i naizust učili neku ozbiljnu poeziju za školske časove jezike - mi smo otkrivali i naizust učili Iana.
Imali smo petnaest-šesnaest godina i verovali smo da nam je sve jasno, izuzev onoga što je učinio sa nepune dvadeset i tri.

Sutra je trideset i pet godina od kako je Ian rešio da ode.

Kada su ga pronašli na gramofonu se još uvek vrteo Igi Pop, "The Idiot".

* * * 

Nekoliko treptaja kasnije,

osvrneš se, 
shvatiš da si uveliko nadživeo godine onih koji su te vodili kroz odrastanje.

Dejvid Birn: "Kako radi muzika?" [knjiga]

"Želeo sam da budem tajni agent i astronaut.

Istovremeno, ukoliko je moguće."

(Dejvid Birn, o sebi)

Nisam pronašao bolji citat kojim bi priča o knjizi "Kako radi muzika" mogla početi. 
Jer smatrati Dejvida Birna isključivo muzičarem je isto što i razmišljati o Arturu Klarku samo kao piscu naučno-fantastičnih romana. Iako je muzika ono što ga je prvo učinilo značajnim i poznatim, Dejvid se tokom karijere - koja traje nešto više od četrdeset godina - bavio i filmom, pozorištem, izdavaštvom, zabavnim mutant-instalacijama poput "kuće koja svira"; nastupao je i u studentskim menzama i u Karnegi holu i na stadionima, te "sarađivao sa svakom osobom koja bi mu ponudila kesicu kikirikija". U svaku od tih avantura ulazio je radoznao poput dečaka koji je željan da otkrije kako radi svaka od tih stvari. Naučeno je pretočio u knjigu koju je nedavno objavila "Geopoetika" (na slici - levo :), a koja je u originalu objavljena pre dve godine na (na slici - desno :)

"Kako radi muzika" je neobična knjiga. 
Iako se u narativu donekle oslanja na Birnov životni put - od otkrivanja muzike u tinejdžerskim godinama, preko pra-početaka Talking Heads, sve do solo karijere tokom koje je zaista radio svašta - ono što je čini zabavnom i poučnom prvenstveno je razlaganje razloga zašto su neke stvari u muzici i pop-kulturi takve kakve jesu - te kako taj univerzum funkcioniše i neprekidno se menja. 
Na nešto više od 350 strana Birn objašnjava i kako se muzika menjala zahvaljujući tehnologiji, odnosno načinu na koji smo upijali muziku nekada i sada; kako na nju utiču prostori u kojima nastaje i kojima je namenjena (njegova priča sa TED konferencije >> od pre nekoliko godina delić je i ove knjige), kako ideje mutiraju zahvaljujući interakcijama, odnosno globalizaciji; kako se promenio način plasmana muzike do slušaoca, ali i kako su nastale mnoge pesme koje su ga učinile zvezdom globalnih razmera. 
Svesno prevazilazeći okvire autobiografske knjige i prenoseći publici zaključke i otkrića do kojih je došao - Birn u knjigu umeće i dva neočekivana poglavlja: jedno posvećeno temi "biznis i finansije" - koje se može čitati i koristiti kao uputstvo za muzičare koji tek počinju karijeru, te poglavlje "Harmonia Mundi" posvećeno uticaju muzike na ljudska bića, u kojem obrađuje i odnos rituala i muzike, teorije Saksa, Pinkera, Džeja Guldinga ali i Pitagore. 

(Usput će se otkriti i šta su zapravo bili Edisonovi planovi u vreme pravljenja fonografa, kako su crnci sa juga Amerike slali poruke predsedniku govoreći u trube prvih snimača, šta je tiganj-gitara, kako su kasete sravnile raznolikost muzike plemena sa ostrva dalekog istoka, kako su nastali neki snimci sa albuma "My Life in the Bush of Ghosts" i zašto ono preveliko odelo u kojem je nastupao za vreme "Stop Making Sense" turneje.)

"Kako radi muzika" je, dakle, odlično skrojen, napisan (i briljatno preveden - bravo za Ivanu Đurić Paunović i Zorana Paunovića), zabavan i pametan svaštarluk - knjiga koju možete posmatrati i kao mlađeg, nešto pričljivijeg i šarenije obučenog brata "Zaobilaznih strategija" Brajena Ina >>. 
Kori Doktorov (BoingBoing >>) je potpuno u pravu kada tvrdi da bi ova knjiga "lako mogla da se umesto "Kako radi muzika" preimenuje u "Kako radi bilo šta"."

Ovo je obavezno štivo za svakoga ko muziku ne sluša već je upija, promišlja i redovno čisti uši zato što zna da bi naši životi bez muzike bili prilično besmisleni.
I neka vas tokom čitanja ne iznenadi činjenica da vam glavom odzvanjaju pesme iako je u prostoriji u kojoj čitate potpuna tišina. To vibrira sama knjiga, na čijem kraju vas čeka i "izabrana diskografija" koju Dejvid preporučuje za preslušavanje, ukoliko želite da dokučite ne samo kako radi muzika, već i šta radi našoj glavi, srcu, stopalima i kukovima.

Sad brzo do knjižare >>

.

Leonard Cohen: Muzika, iskupljenje, život [fragment]

"(...) Suočen sa neuspehom prvog izraelskog koncerta, bend se pribojavao da i bi i naredni, u Jerusalimu, mogao biti jednako katastrofalan. I bio je. Kongreni centar Binyanei HaUma imao je očajnu akustiku i publika je bila uskomešana, ali najgore od svega bilo je Cohenovo mračno raspoloženje. 

Prethodnog tog jutra, kada ga je jedan novinar upitao da li je revnostan vernik, Cohen je turobno odgovorio "Da, uvek. Ponekad osećam strah prema Bogu. Zaista. Toliko da ne mogu da se priberem. Ne znam da li je to posebno jevrejski fenomen, ali preosetljivost prema tim pitanjima nam je očito u krvi". 

Otpevao je nekoliko pesama koje su dočekane sa oduševljenjem, ali je osećao da mu je izvođenje bezosećajno i da koncert ne vodi nikuda. "Ne treba da izlazite pred publiku dok niste u stanju da joj pružite nešto i vratite joj ljubav koju ona oseća ka vama kroz pesme", rekao je u jednom intervjuu nekoliko dana ranije. "Ako mislite da nećete uspeti u tome, osećate se grozhno, kao da varate ljude."

"Ako ne budemo bolji", obratio se publici, "završićemo koncert a ja ću vam vratiti vaš novac. Nekada se osećate tako ponesenim da imate utisak da ćete da poletite, a nekada jednostavno ne možete da se pomerite. Tu nema laži. A večeras se osećamo kao da ne možemo da se pomerimo. Kabala kaže da je, ako ne možete da se pomerite, bolje da ostanete tu gde ste. Kabala kaže da Bog nije seo na svoj tron dok Adam i Eva nisu ugledali jedno drugo. Večeras, kao da moja muška i ženska strana odbijaju da se sretnu, i Bog ne sedi na svom tronu. A pogotovo mi je teško što se to dešava ovde u Jerusalimu. Sada ćemo otići sa bine, da duboko promislimo i pokušamo da povratimo samopouzdanje. Ako uspemo u tome, vratićemo se."

U garderobi, Cohen je bio sluđen. "Neću uspeti", rekao je sa nervoznim osmehom. "Ne ide mi, raspadam se." Ustao je, ali nije krenuo nigde, već je poslao svog menadžera Martina Machata da se raspita da li bi publika pristala da im se vrati novac. Machat je rekao da niko ne želi da mrdne s mesta. Nekoliko mladih ljudi mu je kazalo da čak i ne mare hoće li Cohen da peva ili ne; toliko ga obožavaju da žele samo da bude na sceni, i ako treba, pevaće oni njemu. Većina publike delila je to mišljenje: iz garderobe je mogao da čuje kako hiljade njih peva "Hevenu Shalom Aleichem", popularnu folk pesmu čiji jedan stih u prevodu znači "Donosimo ti mir" (...) 

Cohen je slušao nemo, lica uronjenog u buket ruža koje mu je neko doturio. Najednom je ustao. "Znam šta bi trebalo da uradim", rekao je. "Da se obrijem". Otišao je do umivaonika, izvadio malu četku a brijanje i pustio toplu vodu. "Kakav život", govorio je dok se brijao, "kakav život, ovo je predivno". Bob Johnston, Ron Cornelius i ostali članovi benda The Army stajali su iza njega, smešeći se. Cohen je izgledao kao čovek koji se vratio sa dugog i užasnog putovanja. "Sjajno", objašnjavao je stajavši nad lavaboom, "ovaj koncert nije završen, ne, nije". Prineo je žilet zglavku pretvarajući se da će se poseći. Johnston i Cornelius umali nisu doživeli nervni slom. Obrisao je lice, ponovo seo i zapalio cigaretu. Još nije bio siguran da li će da nastavi koncert, ali raspoloženje mu se ipak promenilo nabolje. "Pijan u Jerusalimu", zadevao je sebe samog, a onda se najednom uozbiljio. "Doživeo sam ovakvu atmosferu jednom davno. Bilo je to u Montrealu. Čitava porodica je bila prisutna, braća, tetke, ćerke, nećaci. Zamoliću sve one koji su iz Montreala da odu. Samo oni će dobiti natrag svoj novac. Molimo da svi umetnikovi bliski prijatelji odu."

Vratio se na binu. Publika, koja je i dalje pevala "Hevenu Shalom Aleichem", nastavila je još glasnije, mahnito aplaudirajući. Cohen je stajao, prekrštenih ruku koje su počivale na gitari, a onda zasvirao "Hey, that's no way to say Goodbye" i "So Long, Marianne". Publika je aplaudirala još žešće. Cohen i bend nešto tako moćno nikada pre nisu doživeli.

U bekstejdžu, Jeniffer Warnes i Donna Washburn su zagrljene jecale. Jecao je i Cohen. Rekao je Bobu da ne može da izađe i plače pred toliko ljudi. Johnston mu je rekao da oni ne žele da se raziđu i da očekuju još jedan bis. Cohen međutim više nije imao nijednu pesmu. Iskoračio je zgrabivši mikrofon rukama, i rekao: "Ljudi, ja i čitav moj bend plačemo u bekstejdžu. Previše smo slomljeni da bismo mogli da nastavimo, hteo sam da vam se zahvalim i poželim laku noć.". Praćen uzdasima i kricima hiljada ljudi, vratio se u bekstejdž, seo i zapalio cigaretu. "Kakva publika", rekao je, ne obraćajući se nikome posebno. "Jeste li ikada videli ovako nešto?". 

I tada je, ponovo, zaplakao."

(Liel Leibovitz: "Cohen: Muzika, iskupljenje, život", prevod: Miloš Mitić; Dereta, 2014)

"Mesto u mećavi - priča o Milanu Mladenoviću" (reizdanje)

"Geteren upita: "Kakvo je ovo mesto?"

     Hode odgovori: "Ovo je mesto u mećavi. 

Mi koji smo digli ruku na sebe obitavamo ovde. 

Tu ćemo nas dvojica održati dati zavet."

(Ursula Le Gvin, "Leva ruka tame", poglavlje "Mesto u mećavi")

Iako na prvi pogled (ili čitanje) možda ne izgleda tako - lista relevantnih knjiga koje su definisale, zabeležile ili tumačile važne trenutke istorije muzike i pop-kulture objavljenih na našem jeziku je tužno nevelika, što knjige koje se na toj listi nalaze čini i istorijski i emotivno dragocenijim ali i skupocenijim na berzi, ukoliko ih uopšte ima.

Željnima priča iz prve ruke ili dodira zeitgeista već godinama su nedostupne knjige poput "Kako je bio rokenrol" Branka Vukojevića, Lukovićeva "Bolja prošlost", kao i "Rokopisi" Pece Popovića objavljeni pre svega nekoliko godina, dok su "Zaobilazne strategije" Brajena Ina ili "Svetla u podrumu duše" - prevodi pesama Joy Division/Iana Kertisa već prešle na teritoriju mitova o nekada objavljivanim važnim naslovima. 

Konačno - jedna od njih nestala je sa liste rariteta i vratila se na police knjižara: "Mesto u mećavi" Aleksandra Žikića, svojevremeno objavljena u izdanju Matice Srpske (u prijatnoj prepisci autor prepostavlja da je to izdanje objavljeno u 2000 primeraka) - i koja je u svega nekoliko nedelja dobila je i drugo i treće izdanje, čime je najpotpunija biografska knjiga o Milanu Mladenoviću ponovo dostupna zainteresovanima za priču o Milanu, i to ispričanu od strane svedoka koji podnosi izveštaj bez kalkulisanja:

„Podneću izveštaj kao da pričam priču, zato

što su me na matičnom svetu naučili, dok sam

još bio dete, da istina predstavlja stvar mašte.”

(Ursula Le Gvin: "Leva ruka tame", 

citatirana na početku knjige "Mesto u mećavi")

"Mesto u mećavi" je čudesan kaleidoskop sačinjen od stotina brižljivo sakupljenih, verodostojnih dokumentarnih delića koje Žikić urednički precizno, hladne glave (nikako "hladno" ili "hladnokrvno" - nasuprot!) uklapa u celinu, prateći Milanov život od vremena Limunovog drveta preko Šarla Akrobate kojem je posvećen najveći prostor u odnosu na to koliko je postojao; Katarine II i Ekatarine Velike, sve do odlaska u Brazil i stvaranja Angel's Breath albuma te poslednjih dana života.

Prateći Milanove putanje Žikić ne skriva ni one već pomalo zaboravljene delove: negativne kritike koje su Ekatarinu Veliku pratile tokom karijere, tiraže benda čak i u vreme najveće slave, a koji su bili višestruko manji od tiraža nekih drugih zvezda Jugoslavije a koji razbijaju nepotreban mit o opštoj popularnosti onoga što je bend radio.

Ponosni vlasnici prvog izdanja knjige (ja sam zahvaljujući "Lemijevoj knjižari" :) >> ) će u novom pronaći dva novija Žikićeva teksta, pisana povodom desetogodišnjice Milanove smrti kao drugačiji, to jest noviji foto-materijal u odnosu na prvo izdanje iz 1999. 

(Tu je i jedna tužna promena u odnosu na prvo izdanje: uvodni tekst autora, u kojem je svojevremeno knjigu posvetio onima koji su otišli do tada ("pored Milana, Mesto u mećavi posvećeno i Branku Kuštrinu, Ivici Vdoviću, Goranu Čavajdi, Nenadu Novakoviću, Dušanu Gerziću, Bojanu Pečaru"), sada je taj pasus produžen za imena Dušana Dejanovića, Branka Vukojevića, Mitra Subotića i Margitu Stefanović. 
"Nadam se - nikome više, za još mnogo godina za nas.")

No, ta činjenica da autor gotovo ništa nije menjao u strukturi, narativu i pristupu između dva izdanja najbolje podcrtava važnost i validnost njegovog pristupa priči i Milanovom životu: iako je pisana i objavljena svega pet godina nakon Milanove smrti - "Mesto u mećavi" i danas, dvadeset godina posle svega funkcioniše - besprekorno. Ova knjiga je pouzdan putokaz i izveštaj o putanjama i životu čoveka čija je karijera i dalje jedan od retkih blistavih primera doslednosti i upornosti i koji ovakvu knjigu potpuno zaslužuje. Štaviše - ova knjiga je temelj za dalja istraživanja, pisanja i promišljanja o onome što je poručivao i delao - a čime se nove generacije već i bave u diplomskim radovima, kao i oslonac za razumevanje knjiga koje se kroz lični doživljaj ili sećanja osvrću na godine prošle, više ili manje 
mirno.

Činjenica da je ova knjiga - pravi uzor-za-žanr - u kratkom vremenu dobila i treće izdanje - ohrabruje.

Promocija "Mesta u mećavi" zakazana je za petak, 23. januar u Velikoj sali SKCa, od 18h >>

Marko Pogačar: "Jugoton gori!" (glazbeni dnevnik)

"Zagreb, sigurna godina. Ako nečeg sigurnog u gradovima i godinama ima. 
Samo jedno je s tim u vezi zapravo moguće tvrditi: godine dolaze i odnose nas, komadić po komadić, nokat po nokat, sve dok ovi konačno ne prestanu rasti.

U jednoj od takvih godina, može ovoj koja je nedavno počela, stojim u svojoj kadi, pod vrućim mlazom, buljim kroz zamagljeno staklo, na zapad - Cibonin toranj s onim crvenim znakom zvijeri zapaljenim u niskim oblacima, Studentski Centar, Tehnički muzej i dalje, zatim otvaram prozor i puštam unutra zimu, a ona ulazi, kako već jest i hoće. 

Taj pogled sa devetog kata betonske beštije čiji oklop već puca po šavovima i armature probijaju kroz pancirne košulje ispod džempera i sivih sakoa, pogled zbog pogleda. Tupilo i ljepota, glupi ritam vlakova koji odlaze a isto tako mogu i ostati, samo ako netko to odluči, stogovi magle koja se odozdo uvijek i podlo podiže i miješa s parom mog tuša, parom kojom si štavim kožu, tjeram tijelo da otpusti viškove, iskašlje istrošen dan i poprimi boju neba koje nas napušta – taj pogled jest ova pjesma. Sva tuga. Svo tupilo. Sva glupost i prolazak, i sva ljepota.

Otkad sam ga prvi put čuo, "Señora" smatram i svojom vlastitom uglazbljenom biografijom, barem jednom od mnogih. Zašto? Ne znam, zato što mogu. Sa mnom je, za razliku od dobrog djela muzike koju volim, od početka, otkad se pojavila ta ploča, posljednja stisnuta pesnica. Izuzevši Apokalipso, nisam veliki fan Rundekove solo diskografije. Rundek bez Haustora dođe mi kao bezalkoholno pivo; isti okus i miris, ali bez puno učinka, pomalo kao placebo. Señor je pak pogodio, i to pogodio kao što rijetko što pogađa. Udario i raskolio štogod sinapsi kao loza ruke i mozak zimi. To je ta priča: Zagreb, zima jer drugog nema, ranojutarnji vlakovi za bilo gdje, samo da se barem nakratko nestane, južni mamurluci, buka u sljepoočnicama, pakao pod kapom lubanje, domaće rakije, Some Girls, uvijek te neke some girls i odgoda, kupovanje onog toliko lakšeg "kasnije", što već. Sve svoje sa sobom nosiš, druge u sebi i sebe u drugima, ili te nema. Rundek je za mene bio i ostao jedan od ključnih pjesnika velike savske mahale, autor koji neobično precizno ubada detalje koji joj daju okus i onaj kiseli miris smoga, vlage i treseta, no u "Señoru" je do kraja zgusnuo vez, u njega zbio zaista zajeban goblen...."

(Marko Pogačar - "I vidiš grad/Darko Rundek - "Señor", iz knjige)

* * * 

Kako ovaj čovek piše... zašto ga nisam otkrio ranije, gde je bio do sada i koliko ima godina i zašto ovo nije već štampano, aman?... su pitanja koja su se rojila po glavi kada sam pre dve godine naišao na jedan od tekstova Marka Pogačara koji su u okviru "Glazbnog dnevnika" objavljivani na sajtu Booksa.hr >>, jednog od onih malih mesta na mreži čiji sadržaj vraća u ravnotežu gomilu nesklada. 
Tekst koji sam otkrio bio je upravo taj posvećen Rundekovoj pesmi i bio je istovremeno prvi koji je Pogačar objavio u okviru serijala koji je trajao godinu dana, 53 teksta. 
Kada je (za mene iznenadno) prestao, bilo mi žao.

A onda mi je Bojana nedavno donela knjigu pod naslovom "Jugoton gori!" (izdavač Sandorf >>) - sve tekstove iz serijala objavljene kao knjigu, u kojoj su svi tekstovi iz serijala prošli kroz promene koje su obogatile priču i učinile još ličnijom i dubljom, jer pisanje za ekran i papir nisu isto, to sam nedavno dobro naučio.

Marko Pogačar (Split, 1984.) piše onako kako se muzika upija: zatrčava se u njen tok i skače na glavu ne razmišljajući o dubini u koju će ga struja uvući ili plićaku u kojem će se nasukati onesvešćen. Držeći se isključivo dnevničke forme koja mu daje pravo i dozvolu da piše kako želi, Pogačar upliće godine preslušavanja muzike i ličnih stanja, držeći se, istvoremeno, isključivo područja bivše Jugoslavije, države u kojoj je zapravo živeo svega sedam godina ali čije tlo je drhtalo od vibracija koje su nastajale od Ljubljane do Skoplja. Tako su se u knjizi našli i Rundek, Šarlo, Disciplina, Let3, Film, Idoli, Pankrti, Mizar i mnogi drugi etablirani bendovi, ali i pristojna gomila skrivenih bisera, bendova koji nikada nisu postali jugoslovenski važni, ali su odjekivali u srcima i glavama klinaca zaluđenih šuštavim presnimljenim kasetama, piratskim diskovima i zvucima sa radija - SCH, Why Stakla, Dobri Isak, Sexa, Termiti - i još nekoliko imena, od kojih su neka i meni promakla u ono vreme (ovo je bila divna prilika za popravni.)
Ovom spisku trebalo bi dodati i Arsena Dedića, Ibricu Jusića i Draga Mlinareca, trojicu koji stvaraju dodatni žanrovski miš-maš, što su u formi dnevnika spremni da urade samo oni kojima je muzika važnija od onoga šta neko drugi o njoj misli.
Pogačar se, istovremeno, uopšte ne boji i kritičarskih, a opet ličnih opservacija - poput gore citirane rečenice o Rundeku i bezalkholnom pivu (u originalnoj verziji teksta objavljenom na Booksi je koristio drugi alkohol kao deskriptor), ili "Tekstovi Jure Stublića su kao pica u Studentskom Centru" - koje u dnevniku poput ovoga mogu biti shvaćene isključivo kao lični, potpuno iskreni i kao takvi - neoborivi stavovi, ne samo kao kritike.

Čitanje "Glazbenog dnevnika" tako puni uši pesmama za koje si bio siguran da su samo tebi važne, a koje postaju još dragocenije kada o njima piše neko drugi, koga ne znaš ali ga razumeš, te još jednom dokazuje da ne postoji granica, prirodna ili ona nacrtana lenjirom koju muzika ne može da ispegla i učini zapravo nevažnom. 
Nadam se da će uskoro i ta uvoz-izvoz granica biti uklonjena te da će se knjiga uskoro naći i u beogradskim knjižarama, zaslužila je to u potpunosti.

"Glazbeni dnevnik" je, u međuvremenu, na stranicama Booksa.hr počeo da piše novi autor, Andrija Škare >>. 
I to bi uskoro mogla biti nova, dobra knjiga.
Još uvek mala regionalna familija knjiga o pesmama koje su nam važne - mora da raste :)