Aprilski Noćurak :: Džez i Džek Keruak [emisija]

Noćurak od večeras ima špicu! 

Ukoliko prepoznaješ šta se sve čuje u špici – a svaka kriška zvuka je izvučena iz pesama i filmova – evo i nagrade: ona ili onaj ko uspe da prepozna sve deliće i dojavi mi, ustupam joj/mu jedan čitav Noćurak,
ispunjavam muzičke želje, može i knjiga :)

Večerašnji Noćurak je napravljen od aprila, džeza i Keruaka. 

Sviraju i soliraju: 

Betty Carter, 

Bill Evans, 

Caterina Valente & Chet Baker, 

Cécile McLorin Salvant, 

Clifford Brown, 

Herlin Riley, 

Jack Kerouac, 

Lou Donaldson, 

Miles Davis, 

Slim Gaillard, 

Toots Thielemans...

Idemo!

Aleksej Slapovski: "ANTIAPSURD ili knjiga za one koji ne vole da čitaju"

Apsurdno je da sam ovu knjigu otkrio sa deset godina zakašnjenja.  Apsurdnije je to što je nisam tražio. Negde sam video najavu prevoda jedne novije knjige Slapovskog, pitao u knjižari prvi put, raspitivao se u drugoj i trećoj nadajući se da ću je kupiti u prvoj zato što (apsurd?) volim da kupujem samo u toj jednoj; nekoliko dana kasnije se ponovo vratio, a Željka je odšetala do jednog ugla i donela mi ovu, objavljenu 2007, uz rečenicu "ako ga je Logos objavio, onda je on to stvarno."

Čitao sam je sa uživanjem, 
četrdesetak kratkih priča,
jurio kroz nju,
vičući (u sebi) još, još apsurda i antiapsurda!
I shvatao da je ne-prisustvo Harmsa na naslovnoj stranici apsolutno primereno.

Ne znam koliko je još primeraka ove knjige ostalo u Beopolisu >> i da li se u međuvremenu konačno pojavila i ta novija ali sam siguran da bi ti bilo dragoceno da požuriš i uzmeš jedan primerak, iščitaš i staviš na policu da ti svetli u ovom mraku i podseća da nisi
sama/sam
jedina/jedini
žedna/žedan
antiapsurda.

Pokušaću da te ubedim u to ovoga puta prekucavajući "teoretski predgovor" u kojem autor definiše šta je apsurdno a šta antiapsurdno, šta je život, Rusija, danas, a šta smo mi.

*

"Ljudi su gori nego što misle o sebi

i bolji nego što bi to želeli."

A. Slapovski, Iz nenapisanog

TEORETSKI PREDGOVOR

Često me pitaju šta je to antiapsurd, zato sam odlučio da odgovorim. (U stvari, niko me ne pita, ali meni se sviđa ta retorička figura.)

U životu, kao što je poznato, ne postoji ni apsurd, ni antiapsurd. Kad kažemo: "to je apsurdan predlog", posredi je nešto sasvim drugo. Najčešće to znači da nam predlog ne odgovara. Ili nam se nesviđa. Ili ga jednostavno ne bismo rado prihvatili. I tome slično.

A šta je to "apsurdan postupak"? Na primer, šef nam naredi da za jedan uradimo dan posao koji treba raditi tri dana. Ogorčeni smo, pola dana idemo okolo i govorimo kolegama: "Apsurd"! Zatim se prihvatamo posla i uradimo ga za preostalo pola dana. Pa gde je tu apsurd? Šef je postupio glupo, ali na svoj način razumno: ako nam daš tri dana, mi ćemo i raditi tri dana, ako nam daš jedan, uradićemo za dva. To što je dosta i pola dana, takođe nije apsurd, već posebno umeće življenja u Rusiji - da se nemoguće učini mogućim, samo da nas ostave na miru.

Ili: muž napušta mladu i lepu ženu i odlazi starijoj s troje dece. Po navici govorimo: "Apsurd"! A stvarno - to je ljubav.

Ili: žena porani, ide frizeru i dva sata se šiša i farba, manikira i pedikira, zatim ide u prodavnicu, kupuje novu odeću, zatim se vraća kući i počinje da tu odeću deo po deo proba, dva sata leži u kadri i kupa se u mirisnoj vodi, bira najlepše rublje, na kraju, predveče, spremna je: blistava, lepa, pobednica. Stiže on. Ona mu na pragu govori "Oprosti, više se nećemo viđati"! I zalupi mu vrata! Zatim sedi nepomično ceo sat, ne odgovara na zvonjenje i razmazuje po licu lepotu na koju je utrošen ceo dan. Apsurd? Nikako, samo obična životna priča (istinita, uostalom).
Itd. Primera je mnogo.
Kraće, apsurdom u životu nazivamo ono što nam se čini neobičnim, čega, reklo bi se, ne bi trebalo da bude. Ali pošto u životu biva sve, onda su naše tvrdnje neosnovane i apsurdne. 

Znači, u životu nema apsurda, ima ga samo u umetnosti.
U stvari, nema ga ni tamo. Dramski pisci i filmadžije, posebno, izmislili su komediju apsurda, a to je isto kao da kažemo: komediju komedije.
Mada neke razlike postoje. Ide čovek ulicom, spotakne se, pada, licem pravu u baru, vikne, ustane - komedija. Svi se smeju. Ide čovek ulicom, pada licem u baru, okreće se na stranu, nalakćuje se i kaže: "Meni bez šećera, ali s mlekom"! - komedija apsurda.

Apsurd u umetnosti imamo onda kada se neko ponaša ili nešto zbiva onako kako se ne očekuje, kako nije uobičajeno.
Umetnik na slici prikazao ljude za stolom s nogama naviše - apsurd. Ili jorgovan ima zelene cvetove. Ili brod plovi nebom. To isto na filmu. To isto u književnosti.

Na primer, kod klasika ruskog apsurda Danila Harmsa, gotovo istovremeno kroz prozor ispada osamnaest baba, a Koškin tek onako ubija Moškina. To je apsurd. Cilj je - ponuditi čitaocu nešto drugačije od onog što je ponudila okoštala književnost, a ujedno i život. Jer okoštala književnost je dozvoljavala da kroz prozor padne samo jedna baba, maksimum dve, i to sa ozbiljnim socijalno-psihološkim motivima. Ubistva se takođe dozvoljavalo, ali ono je moralo imati svoj razlog, morala se desiti u određenim okolnostima i moralo je imati posledice. I to je dosta za ceo roman (v. Zločin i kazna). Oponiranje životu sastojalo se u aluziji da ako desetine baba ne ispadaju svakog dana kroz prozor, ne znači da žive dobro. I s ubistvima nije bilo mnogo bolje, mada su tada ubijali, kako su mislile narodne mase, kako treba i koga treba.

Prolazile su godine. Apsurd se širio, ušao u modu. Gotovo je da cela umetnost dvadesetog veka, želeći da ide u korak s vremenom, težila apsurdu.

Ali, u sadašnjoj Rusiji to se pretvorilo u svakodnevno, otrcano. Zašto? Zato što je naš život na granici vekova postao apsurdan (Ne plašite, sećam se svoje tvrdnje da u životu nema apsurda, ali mi ne govorimo o životu uopšte, već samo o životu u Rusiji, u kojoj ima svega, onda kada nema ničega.) 

Prikazivati apsurd pomoću apsurda je apsurd! S umetničke tačke gledišta sasvim neproduktivno. zato sam u nekim svojim delima došao do metoda antiapsurda.
Šta je to? 
Objasniću.
18 baba pada kroz prozor, to je apsurd.
Jedna baba, ali rumena, zdrava, vesela, pomalja se kroz prozor i maše unuku rukom prateći ga u škoču, to je antiapsurd.
Koškin tek onako ubija Moškina.
Koškin tek onako daje Moškinu sto rubalja, to je antiapsurd.

Vi ćete reći: to nije istina! U životu se tako nešto ne dešava! U životu babe kroz prozor prete svojim unucima i viču na njih da će ih istući ako opet zalepe za pod njihove papuče i ako se vrate s jedinicama! U životu Kokošini tek onako ubijaju desetine i stotine Moškina, o tome više ni novine ne pišu, dosadilo im!

Nemam ništa protiv. I sam sam rekao: u životu je apsurd postao norma. Ali umetnost, po mom mišljenju (i to ne samo po mom), ne odražava, već preobražava život.
Postali su mi zanimljivi normalni ljudi - zato što ih u životu smatraju nenormalnima. I to, zapravo, nije ništa novo, književnost su oduvek interesovali neobični karakteri, a normalni ljudi sada deluju kao strašni originali. Objašnjenje je jednostavno: normalnog je sada manje nego nenormalnog, zato ono i izgleda nenormalno.
Ovde se, istina, postavlja drugo pitanje: a šta je uopšte norma?
Ali na ovo pitanje na datoj etapi razvoja života i umetnosti ne mogu da odgovorim.

1. maj 2005.

(Prekucano iz knjige "Antiapsurd" Alekseja Slapovskog, prevod Novice Janjuševića, objavio "Logos", 2007.)

Film "Staljinova smrt" ili o (ne)namernoj aboliciji tiranina

"Agonija smrti bila je užasna. On se bukvalno na naše oči na smrt ugušio. U onome što je izgledalo kao poslednji trenutak, on je najednom otvorio oči i uperio pogled u sve nas koji smo se nalazili u sobi. Bio je to užasan pogled, lud ili možda ljutit i pun straha od smrti... Tada se dogodilo nešto neshvatljivo i stravično što ja do današnjeg dana ne mogu da zaboravim niti razumem. Iznenada je podigao levu ruku kao da pokazuje na nešto gore, a zatim je spustio kao da na sve nas baca kletvu. 
Taj pokret bio je neshvatljiv i pun pretnje. "

(Staljinova smrt, kako ju je opisala njegova ćerka, Svetlana)

'Izgubi Staljin lulu i kaže: 'Druže Berija, izgubio sam lulu. Pomozi mi da je pronađem.' Raziđu se, prođe neko vreme, Staljin javlja Beriji: 
- 'Sve je u redu, bila je ispod fotelje.'

- 'Nemoguće druže Staljine, trojica su već priznala zločin!' 
(Šala o Staljinu)

"(Njegova smrt) je najsrećniji dan u mom životu."
(Bulat Okudžava)

"Temeljni paradoks istorije Rusije sastoji se od toga što je Staljin uprkos svemu ostao pozitivan lik, narodni heroj. Staljin danas označava kult snage, čežnju za Carstvom, za redom, uvažavanje surovosti (...) Rusi se sumnjičavo odnose prema 'mešancima', ne priznaju 'svoje' u njima. A njega ne samo da su priznali, nego su razapeli sebe." 

(Viktor Jerofejev)

U trećoj epizodi odličnog dokumentarca o savremenoj Rusiji ("A Journey Through Russia", 2008) Džonatan Dimblbi intervjuiše i Svetlanu Argacevu, aktivistkinju koja se zalaže da se Volgograd ponovo preimenuje u Staljingrad. Iako iskusan politički novinar, Dimblbi u toj sceni teško krije osećanja i još teže sprečava vilicu da radi sklekove:

Dimblbi: "Svetlana, za mene je ova ideja uznemirujuća. Zapravo, to je prilično užasno. Deportacije, gulag, nameštena suđenja, teror, milioni ruskih muškaraca i žena su umrli zbog njegovih odluka. A vi ga smatrate nekom vrstom heroja."

Argaceva: "On je heroj ne samo za mene već i za mnoge druge ljude. On je heroj za ljude širom sveta, čak i za ljude koji su mrzeli Sovjetski Savez i komunizam. Čak i Čerčil je rekao: "Mali ljudi prave male greške, veliki ljudi prave velike greške". Želim da kažem da su ti brojevi – "milioni i milioni ljudi", to je preterivanje. Nije samo Staljin kriv za to. Bilo je drugih ljudi iz njegovog okruženja koji su krivi. Mnogi ljudi su završili u gulagu zbog tih ljudi. Ne zaboravite: ljudi su ga voleli, on ne može biti čudovište."

Citiram ove raznolike svedoke, učesnike ili poštovaoce epohe, sluđen filmom Armanda Janučija "Staljinova smrt", koji je početkom godine zabranjen za emitovanje u Rusiji.

Višenedeljno iščekivanje završeno je mešavinom razočaranja, sluđenosti i ljutnje koju razvodnjavam čitanjem o toj zabrani. 
"Staljinova smrt" je zabranjena za prikazivanje iz potpuno pogrešnih razloga: ovo je, pre svega, loš film.
Naravno, film nije zabranjen zbog toga: protivnici ("komunistički poslanici i konzervativne javne ličnosti") grmeli su kako vređa "rusku istoriju", "ima elemente ekstremizma", "unosi zlu krv u socijalnu harmoniju koja je postignuta u ruskom društvu", "uvredljiv je" itd. Iako se sa poslednjim citatom slažem, ne slažem se sa zabranom, kao ni sa argumentacijom, te niko nije naveo da je ipak zabavno gledati Stiva Bušemija kao Hruščova i Majkla Pelina kao Molotova.

Spisak Janučijevih (ne)namernih previda je fascinantan. Ostavljam za sada otvorenim pitanje namere zato što je gotovo nemoguće da nije bio svestan šta stvara, ali je sasvim moguće da je znao zašto to radi, a to je publicitet, odnosno nešto medijske prašine koja će osrednje loš film učiniti zabranjenim i "opasnim".
U državi kojim se Januči bavi u filmu takve etikete dobijali su oni koji su bilo beležili istinu.
Janučiju je istina bila prekompleksna ili nepodesna; ili – jednostavno - nije "kalibar" za bavljenje ovakvom temom, te je posegnuo za krivotvorenjem činjenica. Konačni rezultat je, suštinski, užasan. Staljin je sveden na mrke poglede, latentno sejanje straha oko sebe ali kroz Beriju a ne svoje postupke. Ima jedan neobični muzički prohtev i onda umire, dok su oko njega prestrašeni šakali koje je vođina smrt ohrabrila na komadanje vlasti i međusobni obračun.  

Šta je sve Januči krivotvorio?

Zbog dužine ovog teksta ograničiću se samo na pikanterije kojima se publika najčešće smeje i prepričava ih, ne verujući da je to bilo moguće a koje je preinačivao (ili izbegavao da se bavi pravim uzrocima) zarad stvaranja "intrigantne komedije".

Prva je taj čuveni koncert. Simfonijski orkestar i pijanistkinja Marija Judina su odista svirali Čajkovskog, "Koncert broj 23 za klavir i orkestar" u studiju Radio Moskve. 
Nakon kraja prenosa Staljin je odista pozvao studio i javio da će poslati ađutanta po snimak, koji naravno nije napravljen, zbog čega je direktor radija u potpunom strahu naredio da se koncert odsvira ponovo i snimi i to pod palicom drugog dirigenta. No ta zgoda iz života zbila se devet godina pre Staljinove smrti, te je priča o "poruci uz snimak" koja prethodi Staljinovom moždanom udaru u filmu prilično loša izmišljotina.
(Uzgred, o životu pijanistkinje Marije Judine bi vredelo napraviti pošten film). 

Drugi detalj koji Januči u svojoj nedoraslosti priči propušta da iskoristi jeste taj kružok doktora koji su dovedeni da procene Staljinovo stanje nakon moždanog udara. 
Kako je Staljin tokom početka pedesetih proterao ili pobio poslednje učene lekare tokom montiranog procesa pod imenom "Zavera doktora" (a onog koji mu je 1950. rekao da mora da se više odmara i manje radi proterao u Sibir), njega 1953. godine više imao niko da leči (svaka sličnost sa Srbijom je užasavajuća). U državi su ostali golobradi studenti i nekoliko preživelih penzionera, koji su se plašili da izgovore bilo kakvu dijagnozu pred Staljinovim saradnicima, prepadnuti za svoje živote. 
Treća pikanterija je u filmu ispričana tek delimično: potraga za "devojčicom" sa kojom se Staljin fotografisao, a kakvu je trebalo pronaći za potrebe Centralnog komiteta nakon Staljinove smrti je u stvarnosti bila mnogo užasnija: roditelji devojčice sa originala proterani su u logore po "prijavi komšija da se hvale poklonima od Staljina". Četvrti momenat, u kojem film kolabira u potpunosti Berijina smrt, koja zahteva mnogo veći prostor, većeg reditelja i zaseban film.

Konačni razultat: Januči je pokušao da kraj tridesetogodišnjeg pakla spakuje u dvosatni film koji krase gegovi poput Hruščova koji dolazi na okupljanje partijskih drugova u pidžami ispod odela i Žukova koji je predstavljen kao da je upravo pretrčao iz "Inglorious Basterds" a to, jebi ga, ne radi.

Dostupna literatura, izjave svedoka, dnevnici pobijenih pisaca ili onih koji su preživeli teror dokazuju da je stvarnost života pod Staljinom i posle njega bila toliko tragična da se u nekim momentima odista graničila sa komičnim, odnosno gorko-smešnim, ali Januči nije tip koji bi tu strašnu smešu umeo da pretoči u film.
Evo jednog naivnog: Viktor Jerofejev u "Dobrom Staljinu" uokviruje to ludilo iz marta 1953. godine pričom o svom ocu koji "mora da otkupljuje cveće po celom Sovjetskom Savezu za Staljinovu sahranu, tako da se na grob kompozitora Prokofjeva, koji je preminuo istovremeno kad i Staljin, nije bilo šta položiti."  
Koga zanima drugačiji pogled na stvari neka otvori fantastičnu "Autobiografiju Josefa Staljina" Ričarda Lurija (prevedena, objavio Clio 2003.)

O filmovima koje smatram lošim najčešće ne pišem, osim kada baš želim da ti uštedim vreme. Ne radim to ni zato što verujem da je loše praviti film koji će učiniti da se publika smeje tiraniji zato što tiranina smeh najviše nervira. Nije ni "Mein Fuehrer" sa Ulrihom Miheom uspeo, mada je časnije probao da bude smešan. "Predsednik" Mosena Makmbalafa je smešan koliko to priča o tiraninu u padu može da bude i to ne radi na silu. 

"Staljinovu smrt" pak smatram vrednim gledanja ne samo zbog Bušemija i Pelina već iz drugog razloga. Upetljan u manipulacije i pokušaje pravljenja smešnog filma Januči je učinio ogromnu uslugu Staljinu i njegovim obožavaocima: dao im je meso za tranžiranje, nahuškao Rusiju protiv sebe i tako kupio naklonost zapadne kritike, te je učinio verovatno najveću štetu time što ga je abolirao od zločina upirući prstom na njegove saradnike.

Zašto je sve to važno?
Nije daleko vreme kada će i lokalni diktatori biti "revalorizovani" sličnim zahvatima: kreće se od spomenika, kada to ne radi, onda se pređe na knjige, ubeđivanje "da nije znao šta rade njegovi", onda na red dođu "laki sadržaji", koji u suštini žele da dokažu da nije bilo loš on nego oni koji su bili oko njega te da smo loši mi koji nismo razumeli koliko je bila ljubav tih diktatora prema svom narodu. 
Ko ne veruje, neka se vrati na citat Svetlane Argaceve sa početka ove priče ili neka malo prošvrlja mrežom van 'kruga' odnosno 'bubbla' istomišljenika. Strašno je koliko ljudima nedostaje ljubav nemilosrdnog vođe i taj čvrst zagrljaj koji guši. I to uopšte nije smešno, niti je za ismevanje.

*

Trivia za kraj: Džefri Tambor, jedan od glumaca iz ekipe je nakon premijere filma osumljičen za seksualno uznemiravanje koleginica. U skladu sa tim, njegov lik je izbrisan sa postera i zamenjen. Stvar čini još zabavnijom vraćanje Berije na poster.
Izuzetan smisao za humor, zaista. 

Vladimir Sorokin: "Manaraga" (da li ste za ribu pripremljenu na Gogoljevim 'Mrtvim dušama'?)

"Da su ljudi nastavili da štampaju i čitaju knjige sve do sada, ja bih u najboljem slučaju pekao oradu na hotelskom roštilju u nekom letovalištu, a u najgorem - kuvao bih špagete u jeftinim kafanama rodne Budimpešte. Ali, hvala Vatri, odavno je prestala da radi svetska štamparska mašina i sada je izjeda rđa. Gutenbergova epoha je završena totalnom pobedom elektronike.
U našem svetu sada se štampa samo novac.
Za razliku od knjiga, novac loše gori. Zato niko na njemu ne peče.

(...)

Prvi stek ispečen je pre dvanaest godina u Londonu na plamenu prvog izdanja Fineganovog bdenja, ukradenog iz Britanskog muzeja. Pripremila su ga i pojela četiri velika čoveka - psihoanalitičar, florista, berzanski broker i kontrafagotista. Tako je nastao book 'n' grill. To je označilo početak velike strasti koja je tih burnih godina postala tradicija...

(...)

Stare knjige mirišu različito. Na primer nemačke bajke uvek mirišu na vanilu a romani Žila Verna na mošus. Kafka miriše na hrastovu dasku i olovo. Dikens - na rđu i mačji izmet. Prvo izdanje Ničea ima miris magareće dlake, Sto dvadeset dana Sodome miriše na vodenu bilje i terpentin. Venera u krznu miriše na ražani hleb. Što se tiče ruske književnosti, na kojoj ja spremam hranu ona miriše različito, ali prijatno. Prva sabrana dela Turgenjeva mirišu na voćni kompot. Sabrana dela Dostojevskog na katran. A Tolstojeva sabrana dela - na pastile od jabuka sa utrljanom medveđom žuči."

*

Nemam običaj da prepričavam pročitano, 
ovoga puta moram.

Godina je 2037.
Prošao je strašni rat koji je promenio lice Evrope ali nije razorio njen zapadni deo; tehnologija je konačno u potpunosti odmenila papirne knjige koje se čuvaju u muzejima, dok se novi autori objavljuju isključivo u elektronskom formatu.

Ukoliko te gore prekucani pasus sludeo, da, to je priča: 

Nakon rata se najpre među bogatašima, a zatim snobovima te na kraju, kako to i obično bude - bogatim vucibatinama pojavljuje novi trend, koji zakon strogo kažnjava ali ne uspeva da suzbije: uživanje u jelima koja se pripremaju na prvim izdanjima knjiga. 
Kuvari - majstori za pripremu jela i iskusni poznavaoci tehnike štampe, poveza i vrste papira koja se koristila zovu se čitači, putuju po svetu i udovoljavaju potrebama klijentele. Priprema takvog jela zove se čitanje. Knjige - koje se kradu iz muzeja, krijumčare i falsifikuju nazivaju cepkama.

Šta bogataši jedu i zahtevaju? Pored steka na 'Fineganovom bdenju', grdobe na Platonovu, ribe na 'Mrtvim dušama', prošarane govedine na 'Mladiću'... tu su i Čehov, Servantes, te  "Majstor i Margarita" koja, naravno, ne gori.

Sorokin ostaje jedan od retkih pisaca čije knjige kupujem naslepo i znam da će vožnja biti luda, komplikovana i potpuno uživanje iako će izazivati i smeh i povraćanje.

Obavezno čitanje.
Prijatno.

(pasusi prekucani sa stranica 13, 14 i 28. Prevod Mirjana Grbić, objavila Geopoetika, 2017.)

Hulio Kortasar, "Priručnik za pevanje i plakanje" (frag men ti)

Uputstva za plakanje

Ostavimo po strani pobude i posvetimo se pravilnom načinu plakanja, podrazumevajući pod ovim plač koji ne prerasta u skandal, niti vređa osmeh svojom paralelnošću i nespretnom sličnošću. Osrednji i redovan plač sastoji se u opštem grčenju lica i grčevitom zvuku praćenom suzama i slinama, ove su na kraju, jer plač se završava u trenutku kada se čovek snažno usekne.

Da biste plakali, usmerite maštu prema samome sebi, i ako vam se to učini nemoguće zbog stečene navike da verujete u spoljašnji svet, zamislite patka prekrivenog mravima ili zalive Magelanovog moreuza u koje niko i nikad ne ulazi.

Kada plač stigne, lice pristojno pokriti obema rukama, dlanovima ka unutra. Deca će plakati pokrivši lice rukavom, i po želji u jednom uglu sobe. Srednje trajanje plača tri minuta.

Upustva za pevanje

Počnite da razbijate ogledala po kuće, pustite da vam ruke klonu, gledajte neodređeno u zid, zaboravite se. Pevajte jednu jedinu notu, slušajte iznutra. Ako čujete (ali to će doći mnogo kasnije) nešto kao pejsaž uronjen u strah, sa lomačama između kamenja, sa polunagim šćućurenim prilikama, verujem da ćete biti na dobrom putu, i takođe ako čujete reku kojom silaze lađe obojene u žuto i crno, ako čujete miris hleba, lupkanje pristju, senku konja.
Posle kupite solfeđo i frak, i molim vas ne pevajte kroz nos i ostavite na miru Šumana.

*

Uputstva za penjanja uz stepenice

Nikome nije promaklo da se tlo često savija tako da se jedan njegov deo penje pod pravim uglom u odnosu na ravan tla, a sledeći deo zauzima položaj paralelan sa ovom ravni, da bi se zatim ponovo penjao i ta radnja se ponavlja duž spirale ili izlomljene linije do najrazličitijih visina. Naginjući se i stavljajući levu ruku na jedan od uspravnih delova, a desnu na odgovarajući vodoravni deo začas se osvaja jedan stepen ili stepenik. Svaki stepenik, sastavljen kao što vidimo od dva elementa, postavljen je malo više i napred u odnosu na prethodni, princip koji daje smer stepenicama, budući da bi svaka druga kombinacija dala možda lepše ili slikovitije oblike, ali nemoćne da odvedu iz prizemlja na prvi sprat.

Stepenicama se penje unapred, jer unazad bi bilo vrlo neugodno. Prirodan stav je stojeći, ruke slobodno opuštene, glava uspravna iako ne toliko da oči ne vide sledeći stepenik, diše se sporo i pravilno. Penjanje uza stepenice počinje dizanjem donjeg desnog dela tela, skoro redovno umotanog u kožu ili antilop, i koji sa izuzecima, tačno staje na stepenik. Postavivši na prvi stepenik pomenuti deo, koji ćemo skraćeno zvati noga, podiže se istovetni deo leve strane (takođe zvani noga, ali ovu ne treba brkati sa malo pre pomenutom nogom), i podigavši ovu u visinu noge, pomera se dok se ne postavi na drugi stepenik; tako da dok na ovom stepeniku počiva noga, na prvom se nalazi noga. 

(Prvih par stepenika uvek su najteži, dok se ne postigne neophodna usklađenost pokreta. Podudaranje imena i noga, otežava objašnjavanje. Pazite naročito da ne podignete u isto vreme nogu i nogu).

Stigavši do drugog stepenika, dovoljno je naizmenično ponavljati pokrete, dok se ne
nađete na kraju stepeništa. Sa njega se istupa lako, blagim udarom pete, koji ga učvršćuje
na mestu sa kojeg se neće pomeriti do trenutka silaska.

*

Čudesna zanimanja

Kakvo čudesno zanimanje: otkinuti pauku nožicu, staviti je u koverat, napisati Gospodin ministar za inostrane poslove, dodati adresu, u skokovima sići niza stepenice, i poslati pismo iz pošte na uglu.

Kakvo čudesno zanimanje: šetati bulevarom Arago, brojeći drveće i na svakih pet kestenova zaustaviti se za trenutak na jednoj nozi i sačekati da te neko vidi, a onda kriknuti suvo i kratko, i zavrteti se kao čigra, sa raširenim rukama, poput ptice kakuy, što kuka sa drveća na severu Argentine.

Kakvo čudesno zanimanje: ući u neki kafe i zatražiti šećera, zatim još malo sećera, i tako nekoliko puta, praviti od toga gomilu na sredini stola, dok iza šanka i belih kecelja narasta gnev, zatim tačno usred gomile meko pljunuti i pratiti spuštanje malog glečera pljuvačke, slušati buku slomljenog kamenja koja ga prati i koja nastaje u stegnutim gušama petorice mušterija i birtaša, čoveka poštenog ponekad.

Kakvo čudesno zanimanje: ući u autobus, sići kod Ministarstva, prokrčiti sebi put pomoću koverata sa pečatom, i, kad za tobom ostane i poslednji sekretar, ući, nepokolebljiv i ozbiljan, u veliki kabinet sa ogledalima, tačno u trenutku kada službenik u plavom predaje ministru jedno pismo, i videti kako ovaj jednim istorijskim nožem za hartiju otvara koverat, uvlači dva fina prsta i vadi paukovu nožicu, ostane malo zagledan u nju, a zatim: zazujati kao muva i videti kako Ministar bledi, želi da baci nožicu ali ne može, jer ona ga je zgrabila, zatim okrenuti leđa i izići, zviždanjem objaviti po hodnicima da je ministar dao ostavku, i znati da će već sutra ući u neprijateljske trupe i da će sve otići do đavola, a biće nekakav četvrtak, nekog neparnog meseca prestupne godine. 

(Prekucano iz "Priručnika za pevanje i plakanje", ENIGMA, Pančevo, 1998, prevod Mirjana Božin)

Eduardo Galeano: "Knjiga zagrljaja" (fragmenti)

Neverovatna knjiga kratkih beleški o ljubavi, slobodi, životu pod diktatorima, snovima, Latinskoj americi, bogu, veri, rečima i pričama.
Biram ovih pet zapisa i prekucavam ih da bih te uverio:

*

Kuća reči

Elena Viljagra je sanjala da su kuću reči pohodili pesnici. Reči su, čuvane u starinskim bočicama od stakla, čekale na pesnike i nudile im se, lude od želje da budu izabrane: one su pesnike preklinjale da ih pogledaju, pomirišu, dodirnu ili liznu. Pesnici su bočice otvarali, prstom probali reči, a zatim se oblizivali ili pak mrštili nos. Oni su tražili reči koje nisu poznavali, ali i one koje su znali, a izgubili.

U kući reči se nalazio i sto sa bojama. Ove su služene u velikim činijama i svaki je pesnik uzimao boju koja mu je nedostajala: limun ili sunčano žutu, morsko ili dim plavu, vosak crvenu, crvenu kao krv ili vino...

*

Slavljenje ljudskog glasa / 2

Ruke su im bile vezane ili okovane, ali su njihovi prsti ipak igrali, leteli, crtali reči. Zatvorenici su imali navučene kapuljače: ali bi, naginjući se, ipak uspevali da vide nešto, malčice, odozdo. I mada je razgovor bio zabranjen, oni su pričali rukama.

Pinio Ungerfeld mi je pokazao azbuku prstiju koju je bez profesora naučio u zatvoru.
- Neki od nas su imali ružan rukopis - rekao mi je - dok su drugi bili pravi umetnici kaligrafije.

Urugvajska diktatura je od svakog zahtevala da bude samo jedinka, da u stvari ne bude niko: po zatvorima i kasarnama, po celoj zemlji, sporazumevanje je bilo prekršaj.

Neki od zatvorenika su proveli više od decenije zakopani u samicama veličine mrtvačkog kovčega, slušajući samo cviljenje rešetaka ili odzvanjanje čizama po hodnicima. Fernandes Uidobro i Maurisio Rosenkof, osuđenici na takvu samoću, spasli su se razgovarajući kroz zid laganim udarcima. Tako su jedan drugom pričali snove i uspomene, ljubavi i odljubljivanja; raspravljali su se, grlili i svađali; delili izvesnosti i lepote, ali i sumnje i krivice, i ona pitanja na koje nema odgovora.

Kada je istinski, rođen iz potrebe da se kaže, ljudski glas je nezaustavljiv. Ako mu odreknu usta, govori rukama, očima, porama ili bilo čim. Jer svi, baš svi, imamo nešto da kažemo ostalima, nešto što zaslužuje da ga drugi slave ili da to opraštaju.

*

Slavljenje mašte

Bilo je to na ulazu u selo Oljantajtambo, blizu Kuska. Odvojivši se od grupe turista, stajao sam sâm i izdaleka posmatrao kamene ruševine kad mi je prišao jedan seoski klinja, sav dronjav, i na poklon zatražio hemijsku olovku. Svoju nisam mogao da mu dam jer mi je trebala za ne znam kakve dosadne beleške, ali sam se ponudio da mu na ruci nacrtam jedno prasence.

Glas se brzo proneo. U tren oka sam se našao okružen rojem dečaka koji su, na sav glas, tražili da im crtam životinje po ručicama ispucalim od hladnoće i prljavštine, po puti nalik nagoreloj koži: bilo ih je koji su tražili kondora i onih koji su hteli zmiju, drugi su radije bili za papagaje ili sove, a nije nedostajalo ni onih koji su želeli fantoma ili zmaja.

A onda mi je usred te galame jedan siromaško, ne viši od pola metra, pokazao na svojoj ruci sat nacrtan crnim mastilom:

– Poslao mi ga je stric koji živi u Limi – rekao je.
– I dobro ide? – upitao sam ga.
– Malo kasni – priznao je.

*

Elenini snovi

Snovi su te noći stajali u redu želeći da budu sanjani, ali Elena nikako nije mogla da ih sanja sve. Jedan nepoznati san se preporučivao:

- Sanjajte me, odgovaraće vam. Sanjajte me, svideće vam se.

U redu je čekalo nekoliko novih, nikada ranije sanjanih snova, ali je Elena prepoznavala onaj glupi, koji se uvek vraćao, pa onaj teški, i ostale komične ili turobne snove, njene stare znance iz noći dugih letenja.

*

Badnje veče

Fernando Silva je upravnik dečije bolice u Managvi.
Uoči Božića je ostao da radi do kasno. Već su praskale petarde i počinjao vatromet kad je Fernando odlučio da pođe. Kod kuće ga je čekalo slavlje.

Napravio je poslednji obilazak soba, proveravajući da li je sve u redu, i u tome začu da ga prate neki koraci. Koraci kao od pamuka: okrenuo se i otkrio da ga prati jedan bolesni mališan. U polumraku ga je prepoznao. Bio je to mališa bez ikoga. Fernando je prepoznao njegovo lice već obeleženo smrću i oči koje su se izvinjavale ili možda tražile dozvolu.

Približio mu se i dečko ga je dotakao rukom:
- Recite... - prošaputalo je dete - Recite nekom da sam ja ovde.

*

Prekucano iz "Knjige zagrljaja" Eduarda Galeana, izdanje Službenog glasnika, 2017, prevod: Dubravka Sužnjević.
Pronađena u "Beopolisu".

Alehandro Sambra: Faksimil ('Šta je ova knjiga...?')

Da je Alehandro Sambra ozbiljno dobar pisac - ili hajde da se ne trudim da budem objektivan - da je Alehandro Sambra pisac sa kojim se izuzetno dobro razumem shvatio sam završavajući "Načine povratka kući" >> koju je Geopoetika objavila pre nekoliko godina. Ta knjiga, pisana iz vizure dece koja su odrastala u vreme dok su njihovi roditelji bili ili žrtve ili deo surove Pinočeove diktature tokom osamdesetih godina u Čileu u meni je pronašla čitaoca koji se lako poistovećuje sa temom, tonom i bolom: možda zato što smo generacijski bliski, verovatnije zato što je svaka diktatura bez obzira na stepen surovosti koji iskazuje zasnovana na identičnim premisama.

Engleski prevod "Faksimila" ("Multiply choice") je možda upotrebljiviji za razumevanje funkcionisanja ove knjige, ali je izvorni naslov tačniji i teži, kada se sagleda njegovo značenje koje nas čeka na prvoj stranici knjige:

'Struktura Faksimila je bazirana na Testu jezičke sposobnosti i rečitosti od 1993. 
*Faksimil je najčešće naziv za reprodukciju u svim pojedinostima nalik na original: autografa, potpisa, crteža, grafičkih listova, dokumenata. No reč 'faksimil' u Čileu nedvosmisleno asocira na Ispit akademske sposobnosti koji je bio na snazi od 1967 do 2003. Slični se testovi, inače, rade svuda po svetu.'

U Sambrinoj izvedbi - "Faksimil" postaje zbirka zadataka - jezičkih vežbi, vežbi razumevanja konteksta i moralnih pouka u čijoj se strukturi i narativu kriju priče o potrebi za laganjem i traganju za istinom, porodičnim odnosima i odnosu prema državi odnosno njenoj nedavnoj istoriji i ljudima koji su bili njene žrtve ili njeni maljevi.
Metode koje Sambra koristi u narativu su, pak, čist pank i ogoljavanje stvari do njihove suštine.

Na stotinak stranica "Faksimila" očekuju te pet "testova":
Izbaci neodgovarajuću reč;
Redosled rečenica;
Dopuni rečenicu;
Ukloni neodgovarajuće rečenice;
Razumevanje pročitanog teksta.
Na nekima od tih stotinak stranica zadržaćeš se mnogo duže nego nad dvadeset stranica neke druge knjige. Obrtaćeš im značenja, otkrivati gorka značenja, ironiju i samoironiju, svest o nezaštićenosti pred državnim aparatom.

Zato je, između ostalog, ova knjiga genijalna.

Evo prvog testa.
Uzmi olovku.
Učestvuj u konstrukciji teksta.
Rešenja možeš da zaokružuješ i povežeš na kraju knjige.

I 
IZBACI NEODGOVARAJUĆU REČ

U zadacima od 1 do 24 zaokruži odgovor čije značenje nije u vezi ni s ponuđenom glavnom reči ni sa ostalim rečima iz grupe.

1. Faksimil

A) kopija
B) falsifikat
C) obmana
D) test
E) zamka

2. Replika

A) prepis
B) duplikat
C) fotokopija
D) strah
E) molba

3. Obrazovati

A) učiti
B) pokazati
C) fotokopija
D) strah
E) molba

4. Kopirati

A) iseći
B) zalepiti
C) iseći
D) zalepiti
E) uništiti

5. Izbriši

A) izbaci
B) poništi
C) ispravi
D) ukloni
E) talog

6. Slovo

A) veliko
B) malo
C) u kurzivu
D) mrtvo
E) skoro nevidljivo

7. Hunta

A) strah
B) mrtvi
C) volja
D) voda
E) valuta

8. Spasilačka/i

A) brana
B) branik
C) branilac
D) spasilac
E) fantomka

9. Maska

A) bal
B) prerušavanje
C) veo
D) kapuljača
E) ronilačka

10. Nestanak struje

A) senka
B) polumrak
C) mrkli mrak
D) noć
E) besana noć

11. Sravniti

A) izravnati
B) povratiti
C) istražiti
D) napasti
E) spljeskati

12. Otpor

A) istrajnost
B) održivost
C) muškost
D) strpljivost
E) upornost

13. Zaštititi

A) prikrivati
B) čuvati
C) obožavati
D) starati se
E) nadgledati

14. Obećavam

A) potpuno
B) ćutanje
C) obećavam
D) potpuno
E) ćutanje

15. Sačuvati

A) otvoriti
B) zatvoriti
C) kopirati
D) zalepiti
E) jako

16. Tajnu

A) prečistim
B) krijem
C) znam
D) otkrivam
E) poričem

17. (Ne) kažem

A) ništa
B) trči
C) odmagli
D) ništa
E) ništa

18. Porodica

A) rodbina
B) potomci
C) naslednici
D) alfahor*
E) pedofilija

19. Krivica

A) greh
B) preljuba
C) pad
D) pogrešan korak
E) tvoja

20. Novi

A) duh
B) nar
C) običaj
D) stav
E) zavet

21. Kašljati

A) pušiti
B) kašljati
C) pušiti
D) kašljati
E) pušiti

22. Tišina

A) nemost
B) bezglasnost
C) tajna
D) izostavljanje
E) kukavičluk

23. Tišina

A) vernost
B) saučesništvo
C) hrabrost
D) odanost
E) poverljivost

24. Tišina

A) tišina
B) tišina
C) tišina
D) tišina
E) tišina

*Špansko tradicionalno čajno pecivo, popularno i u većini zemalja Latinske Amerike. Postoji više varijanti kolača, najčešći je s filom od mlečnog karamel krema između dva pečena kolačića, posut prah šećerom - prim. prev.

(Prekucano sa stranica "Faksimila", izdanje Geopoetika 2017, prevod: Zorica Novakov Kovačević)

Džulijan Barns: "Širom otvorenih očiju" (eseji o umetnosti)

"Dega je verovao da reči nisu neophodne: hm, hi, ha, i sve je rečeno." 

(strana 201.)

Pred sam kraj knjige, na izlazu iz galerije nakon duže šetnje kroz dela Žerika, Manea, Sezana, Degae, Braka, Magrita, Oldenburga i drugih umetnika 19. i 20. veka Džulijan Barns citira Floberovu rečenicu: "Objašnjavati jednu umetničku formu sredstvima druge je monstruozno. Nećete naći nijednu dobru sliku u svim muzejima sveta kojoj je potreban komentar. Što je više teksta u vodičima galerija, to je slika lošija". Ipak, tri reda kasnije navodi da je sam Flober ostavio dosta ličnih beleški o slikarstvu u pismima i dnevnicima, dajući tako i sebi ohrabrenje i opravdanje za pisanje o slikama.  

"Širom otvorenih očiju" (originalni naslov je, ipak, bolji: "Keeping an eye open") je zbirka eseja o umetnosti koje je Barns pisao u rasponu od gotovo dvadeset i pet godina. Svega jedan nam je bio ranije dostupan - a to je izuzetan tekst o Žerikoovom "Splavu Meduze", prvi put preveden u okviru njegove "Istorije sveta u 10 1/2 poglavlja" (Geopoetika, 1994), no u novom prevodu, većem formatu i sa kvalitetno štampanim reprodukcijama finalnog dela i skica za nju ovaj esej postaje ono zbog čega je pisan: uvodni tekst kustosa ili vodiča kroz izložbu koji zna sve o svakom detalju slike, razlozima postojanja određenih zahvata i njihovim značenjima - ali vodiča koji je svestan (ne)znanja okupljene grupe (čitaoca) te će pričati o onome što je zaista važno, što će držati pažnju i što će nam pomoći da razumemo.

Zato ovu knjigu valja otvoriti poput vrata Galerije ili Muzeja u koji je odavno trebalo ući, čitati poput višesatne šetnje u društvu tipa čija će nam svaka rečenica držati oči širom otvorene i izazivati želju da se nastavi do naredne prostorije - iako priča o delima čijeg značaja do pre petnaest minuta nismo bili ni svesni. 

Iako je sigurno imao i mogućnost i da ovu knjigu-izložbu postavi drugačije - Barns bira teži put i tokom te ture kroz devetnaesti i dvadeseti vek piše o autorima koja su mu očigledno lično važni, ne osvrćući se na to da li su i najpoznatiji. Kada se pak posvećuje autorima o kojima bismo morali da imamo osnovno predznanje, širi nam vidik usmeravajući diskretna svetla na dela koja su značajna za razumevanje uticaja umetnosti na nas:

"Premalo verujemo, a estetički znamo previše; stoga, mi ponovo stvaramo, iznalazimo nove vrste zadovoljstava u umetničkim delima (...) Ono što je bitno je sačuvani objekat i naša reakcija na njega. Provere su jednostavne: da li ta dela privlače oko, uzbuđuje intelekt, podstiču um na razmišljanje i pokreću srce; sem toga, da li se primećuje koliko je prisutna veština? Danas veliki deo moderne umetnosti uznemirava samo oko i nakratko intelekt, ali ne uspeva da zaokupi um i dušu. Možda, da upotrebimo staru dihotomiju - lepo retko sadrži značajnu dubinu (O ovoj temi, uzgred budi rečeno, trebalo bi da pratimo ne Kitsa već Larkina: "Uvek sam verovao da je lepota u lepoti, istina u istini, da nije sve u tome da znate sve na svetu niti da je potrebno da znate".) Jedno od trajnih zadovoljstava koje nam pruža umetnost leži u njenoj sposobnosti da nam se približi iz neočekivanog ugla i da nas navede da naglo zastanemo čudu." (str. 184)

Ovih sedamnaest eseja, pisanih po narudžbini za New York Review of Books, Guardian, Modern Painters i druge publikacije moj-gladni-ali-za-likovnu-umetnost-ne-baš-istrenirani-mozak podsećaju i na fenomenalnu BBC-jevu seriju "How Art Made the World" Najdžela Spajvija ali i to koliko nam ovakvi naratori/vodiči/kustosi/putokazi nedostaju a čiji bi doprinos u preživljavanju ovog raspada sistema bio dragocen i lekovit po oči, glavu i srce. 
Ono što Barnsa preporučuje za jednog od tih idealnih vodiča nije samo njegovo znanje i opipljiva ljubav, odnosno naklonost prema nekim delima ili autorima, već i njegov nenametljiv pristup, koji odlikuje one kojima je sve jasno, ali koji vam neće saopštiti to sve, već ukazati na to koje putokaze vredi pratiti da bi nam se svet otkrio, u velikom formatu.

"Kada iznova stanem ispred meni poznate slike nakon nekoliko godina, hvatam sebe kako mrmljam: "Da, svakako", ili "Dobro", ili "Tako je". Ili ponekad: "Sada počinjem da shvatam". Kao što i ove banalne reči mog odobravanja govore, moje stalno druženje s njegovim (Hodžkinovim) slikama, i moja sve veća preokupiranost njima i udubljenost u njih, retko kada mogu da se pretoče u suvisli komentar. Svakako, mogu da govorim o naslovima i da razmišljam o tome kako je slika nastala, o tome koliko je slična ili drugačija od neke druge; mogu da opišem šta vidim ispred sebe poput književnika koji vodi beleške s puta. Ove slike se obraćaju mom oku, duši i mom umu - ali ne delu ume koji može to da artikuliše. Uglavnom, ja im se obraćam u onoj idealnoj tišini o kojoj govori Brak. One se opiru rečima - bar rečima koje prenose ono što se dešava u meni kada ih gledam. Ne mislim da je ovo važno, sem u društvenom smislu. Jedino što je bitno je da se ono što se desi, desi se, i da se ponavlja, i da se ponavlja iznova i iznova kroz godine.
Pa, dosta je bilo reči."


(Prekucano iz "Širom otvorenih očiju", 
prevod Nikole S. Krznarića, Službeni Glasnik, 2017 >>, strane 184, 201, 210.)

Milan Milišić: "Unutrašnje stvari" (fragmenti)

Pošten i zlonamjeran (1976)

Dužnost je umjetnika da bude pošten i zlonamjeran, za razliku od običnog, uglavnom dobronamjernog i nepoštenog svijeta. 

*

Smeće (1976)

Količina smeća koju jedno društvo proizvodi je upravo proporcionalna sa napretkom.
Količina smeća koju pojedina proizvodi je upravo proporcionalna s njegovim napretkom.

Ili, što više smeća proizvodite, to ste napredniji.

Ili, što više smeća proizvodite, dalje ćete dogurati.

Ako se taj trend nastavi, jednoga dana u idealnom društvu proizvodit će se isključivo smeće (Loše zaključivanje. Treba reći: nelimitirane količine smeća.)

Budući proizvođači smeća imajte razumjevanja za našu nerazvijenost.

*

Otoci (1976)

More je ona vrsta samoće koju samo otok može prekinuti, a da nam ne bude neugodno, da se ne moramo odreći svojih misli. Kopno je zaglušuje; nemoguće je smiriti i produžiti njeno trajanje. Kao stari, tih prijatelj, otok se smješta u prostor koji za njega izdvajam.

Otok puši i ćuti.

*

Otoci 2 (1976)

Otok se ne da. Njegova duša je dostupna samo luđacima, ubojicama i pticama.

Sad znam: na otocima vlada eho onog stanje koje - u nekoj apsolutnoj prirodnoj nemoći zbližava ljude: stanje zemljotresa, poplava, zaraza... Taj osjećaj karantina u nekom sunčanom velu, ta ovisnost o prirodi s jedne i ljudskom naporu s druge strane gradi duhovne zidine otoka. Što dalje od kopna, otok je bliži bogu.

*

Pogledaj, Dubrovnik! (1982)

Jedan od najsigurnijih načina da uopće ne vidite Dubrovnik je da dolazite ljeti; važan odnos između figure čovjeka i arhitekture Grada poremećen je. Hrpa prolaznika zaklanja vam pogled na pojedinca i na zgrade, na prozore, vrata. Njihova otvorena usta, volti njihovih očala za sunce, njihova gola ramena... sve je to onaj višak koji prikriva suštinu prostora koji je Dubrovnik. To je onaj, najzlorabljeniji klik-klak pogled sa istočne strane: svedeni otvori Gradske kafane, nekadašnjeg Arsenala, srezane kamene pačetvorine ribarcnice iz austrijskog vremena i zbijeni volti Kapetanije. Među njima gotovo se ne primjećuju prava vrata gradska, ona što vodi prema Sponzi i ona prema Gospi. Izmiče čist kubizam masa zidina, onaj kubističi skut grada od sjevernog brida Gradske kafane do Revelina i mase istočnog mosta.

Tek ako očistite svoj pogled od tih nanosa novije povijesti, tek tad osjetite osnovnu masu grada kao monolitni kamen s otvorima - bužama - počinjete polako sagledavati Dubrovnik, tu kameni razbrijalicu u čijoj je formi sve vječito i u čijoj je suštini sve uvjetno. 

Nasuprot ograničenog broju načina da se Dubrovnik ne vidi, postoji bezbroj načina da se Dubrovnik vidi. U takvim prilikama svaki put sam zapanjen, kao putnik došao izdaleka i slučajno tu zatečen jasnošću iskaza. 

Takav je primjerice pogled iz jutarnjeg aviona na Grad što leži kao hladna kamena računalica na zategnutoj plohi modrog damasta. Ovu plohu para nečujeno jedan motorin, netko tko je rano pošao skupiti mreže i ne pomišljajući da je živi element slike koju netko iz visine promatra. Tek kad zvuk avionskog motora prospe na njega sjeme svojih decibela, kad nadjača zvuk njegovog "Albina" ili "Tomosa", on podiže glavu i zaklanja dlanom oči od niskog jutarnjeg sunca. Misli onih u brodu aviona i onih u barci zatrepere načas u istom prostoru, u prividnoj konfrontaciji razmjene se iz svoji različitih brzina i nakana, a onda pažnju skrene nešto drugo, san Grada opet nadjača jutro, avion sklizne iz ovog svjeta lakim trzajem kao da je poslednji kojim se zmija izvlači iz košuljice.

*

Mršavljenje (1984)

U 10 jutros sam bio debeo kao odvratna životinja. Nisam mogao podnostiti ogromni nabubreli trbuh pred sobom; kilaža me rušila.

A onda sam pio vino, pušio i mršavio. Pitanje odlučnosti. Oko 12 sam se već osjećao bolje. U 1 sam mogao u kupatilu stati na vagu s prašnjavim prozorčićem. U 2 sam otvorio novu kutiju cigareta i pio poslednji ostatak vina. Bio sam elegantan, da ne kažem vitak.

*

Ljudi zastaju pred izlozima (1986)

Ljudi zastaju pred izlozima, 

I pažljivo motre,

Možda bi se štogod moglo kupiti za kuću

Nešto jeftino,

A da unapredi život.

*

Kako nas... (1989)

Kako nas smrt umije iznenaditi, kao da je posljednje što bi se moglo očekivati da se dogodi živu čovjeku. 

*

O nacionalizmu (1990)

Sukob je zajednička kob, SU-KOB!

U suštini nacionalizama je vjerski rat.

A vjerski rat - što je?
Djetinjasto otimanje za naklonost Božju.

*

Tamo gdje... (1987)

Tamo gdje sam unajmio odjelo za maturalnu

Unajmit ću i frak za svoj pogreb.

*

Mogao bih (1987)

Mogao bih uskoro umrijeti

Jer nemam pametnijeg posla

Slušajući zaglušenu eksploziju

Svake mrvice kruha koja pada na pod.

Dubrovnik u plamenu, Pavo Urban

*

Milan Milišić rođen je 6. jula 1941. u Dubrovniku. 
Objavio je nekoliko zbirki pesama, bavio se novinarstvom i prevođenjem. Prevodio je pesme Roberta Frosta, preveo nekoliko drama Harolda Pintera, sa Meri Milišić je preveo 'Hobita' Dž. R.R. Tolkina. 

"Razgovarali smo nekoliko dana prije pogibije telefonom. Do tada je radio kao dramaturg u dubrovačkom kazalištu i oporo se šalio s tim kako su mu, usprkos tome što nije bilo većeg Dubrovčanina od njega, dali otkaz zato jer je nije bio pravovjeran i poželjnih krvnih zrnaca. Danas na godišnjicu njegove smrti u Kazalištu održavaju komemoracije i drže dirljive govore. Da nije poginuo, ti isti bi se potrudili da ga zaborave, kao što danas zaboravljaju da su ga upravo oni otjerali." (Pero Kvesić)

Milan Milišić je poginuo 5. oktobra 1991. od granate koja je tokom napada na Dubrovnik pala na njegov stan.

Jelena Trpković piše >>:

"Noć je 4. oktobra 1991. Sedimo u kuhinji, prozori su zamračeni, daška vetra nema. Milanova sveća se ugasi. Pogledali smo se. Milan upali sveću i reče: – Sav sam uzdrhtao. Sutradan je pala granata na metar od ulaznih vrata iz vrta. Milan je bio s druge strane vrata. Ja sam bila ispod stola. Znala sam da je mrtav."

*

Ujutro je došla vojna policija i iz razrušene kuhinje pokupila sve gelere.

*

Milanova sahrana je trajala kratko. Avioni JNA su nadletali Srđ.
Obred su obavila četiri katolička sveštenika. Pravoslavni je pobegao iz Grada."

*

Zapisi prekucani iz knjige "Unutrašnje stvari", Prosveta, 2008, priredila Jelena Trpković.

Knjiga kupljena za 100 dinara pre tri godine u "Geci Konu".

Dodaci za dalja istraživanja:

O Dubrovniku, Milišićevom životu i suđenju 1983. godine "za širenje lažnih vesti" >>

Milišićev esej "Život za slobodu" >>

Geopoetika je na tridesetogodišnjicu Milišićeve pogibije objavila "Otoke" >>