[„Osećanja. O. Sećanja“ – knjiga Lidije Nikolić o Margiti Stefanović]

U vreme promocije albuma “Ljubav” Ekatarine Velike, Milan Mladenović je u jednom od intervjua izjavio: "Svaka reč može biti jako dobra ako se upotrebi na pravom mestu i sa pravim osećanjem... Mi smo rešili da pokušamo u novim pesmama na ovoj ploči da prestanemo da se zezamo sa takvim stvarima i da upotrebimo reči (Ljubav, zemlja, istina, sloboda... prim. autor intervjua) onakve kakve jesu i kakve ih je naš narod upotrebljavao pre petsto godina, sa pravim osećanjem..."

Iste godine, po izboru publike magazina „Rock“ (jedinog uticajnog magazina te vrste tih godina) Margita Stefanović bila je trećeplasirana na listi „najboljih klavijaturista“ (muško-ženska kategorija), te je osvojila drugo mesto na listi „najseksipilnijih rokerki“. 

Ova knjiga -  verujem nakon uvida u sve - donosi priču kakva jeste, sa pravim rečima i pravim osećajem, kako kaže Milan na početku.
.
„Osećanja. O. Sećanja“ Lidije Nikolić je posvećeno jednoj od najvažnijih pojava jugoslovenske/srpske muzičke scene ikada. 

Ali, ovako napisana rečenica u sebi krije zrno nerazumevanja suštine stvari i zato želim tu sumnju odmah da otklonim: „Osećanja. O. Sećanja“ nije (samo) Lidijina knjiga o Margiti.
Ovo je knjiga koju su Margita i Lidija - na neki način - napisale zajedno.

Pisale su je još od detinjstva, onda u danima sazrevanja, zatim i odraslim godinama, sve češće razdvojene životnim putanjama, ali i dalje – zajedno.

Ova knjiga nije biografija, barem ne u klasičnom značenju te reči: krcata crtežima, skicama, dokumentima, zapisima iz Margitinih svezaka (i - suvišnim - bolničkim nalazima) – sve to uokvireno ramom koji Lidija stvara naracijom i uz poštovanje toka događaja. Ova knjiga je priča o njih dve - i o prijateljstvu koje je trajalo više od četrdeset godina, te svemu što tako duga prijateljstva mogu da donesu: sreću, utehu, razočaranje i gorčinu, posvećenost i ljubav. Tu se krije i jedna od važnih stvari koje se tiču ove knjige. Lidija Nikolić – autorka, u nekim trenucima pravi distancu od Lidije Nikolić – Margitine prijateljice, a u knjizi nisu prećutani ni gorki momenti, koje bi neki drugi biograf-prijatelj verovatno izbegao u finalnoj verziji teksta.

Nakon sinoćne promocije knjige u SKC-u i konačnog zatvaranja korica knjige koja po obimu i formatu prevazilazi očekivanja (A4 format, gotovo 500 stranica) jasno je da je ovakva knjiga bila neophodna - ne samo obožavaocima Ekatarine Velike i poštovaocima Margite, i ne samo onima koji su prošli pakao čitanja Ilićeve „Vrati unatrag“ >> koja je mogla da napravi neprocenjivu štetu.
Ova knjiga je za one kojima je stalo - kao dodatna, intimnija rasveta na sceni na kojoj se ova životna priča odvijala – koja otkriva šta se dešavalo pre no što su se reflektori uključili i – mnogo važnije – šta se dešavalo posle, kada su reflektori izneti sa scene.

Ova knjiga ne prati pažljivo njenu muzičku karijeru i zvezdane časove slave (iako u knjizi postoji nekoliko epizoda koje ilustruju šta je slava u Srbiji zapravo značila i šta (ni)je donosila njenim nosiocima) – već otkriva i poreklo i suštinu njenog talenta, kao i dubinu ponora koji je pokušala da preskoči – a koji je najbolje oslikan Maginim zapisima iz vremena u kojem je u njenom životu bilo sve manje muzike, a sve više maštarija o muzici, i u kojem je počela da se igra rečima, slovima na papiru, tretirajući ih kao delove ritma i muzike.

Čitanje „Osećanja. O. Sećanja“ traži snage i strpljenja, koje će na kraju biti nagrađeno. Konačno, devet godina nakon Margitine smrti imamo drugačiji uvid u putanju najsjajnije zvezde padalice.

re:konstrukcija [ekatarina velika : du-du-a : la strada]

Video za “Zaboravi ovaj grad” nastao je korišćenjem kadrova „Oktoberfesta“ Dragana Kresoje.
 

„Ja ne bi ne bi ne bi“ Du Du A - od sekvenci filma „Pejsaži u magli“ Jovana Jovanovića.

„Okean“ La Strade je godinama bio postavljen na YouTube, ali nekompletan, brutalno prekinut na pola pesme. 

Okean je sada ceo.
 

U nedostatku materijala, sva tri video klipa odlikuje isti zahvat: slow-motion.

Usporavanje.

“Budi sam”, ulica i trg.

(o inicijativi za "Trg Milana Mladenovića")

Pažljivi čitaoci intervjua sa prvoborcima jugoslovenske novotalasne scene su sigurno na više mesta pronašli detalj koji se provlači kroz sve priče a koji se odnosi na album „Paket Aranžman“. Članovima „Šarla Akrobate“, „Električnog Orgazma“ i „Idola“, po pročitanom, objavljivanje zajedničke kompilacije nije delovalo kao dobra ideja. Gile u jednom intervjuu čak navodi da se njegov odnos sa Milanom promenio u to vreme, iako su bili drugari iz gimnazijskih dana. Deo njihovog neslaganja sa objavom „Paketa“ je, naravno, dolazio i iz činjenice da su za istu kompilaciju planirani i „Tunel“ (!!!), ali i Bajagin prvi bend „Frka“ (i pesma "Ma pustite me druže"!!!!!), koji, na sreću, nisu završili na istom izdanju. Drugi razlog neslaganja je proizilazio iz toga što su svi bendovi smatrali da su već zreli za samostalno izdanje. Na sreću – neslaganja su prevaziđena -„Paket“ objavljen u obliku koji znamo, ostalo je istorija.

Neslaganje pominjem više puta jer se ta reč pojavljuje i u vezi sa nedavno pokrenutom inicijativom za imenovanje onog malog dela asfalta ispred Doma Omladine u „Trg Milana Mladenovića“, koju je pre nekoliko dana pokrenula Liberalno Demokratska Partija.

Ovo je treća ili četvrta veća inicijativa sličnog sadržaja. Poslednja, do sada i najmasovnija, pokrenuta od strane grupe entuzijasta a za podizanje spomenika Milanu sakupila je podršku i gotovo 20.000 ljudi, ali bez rezultata. Prethodna, za imenovanje neke od ulica Milanovim imenom takođe je potonula. Štaviše, predsednik Komisije za imenovanje ulica i trgova Petar Đorđević izjavio je da je on protiv „zbog detalja iz Milanovog privatnog života“.

Najnovija inicijativa, isključivo zato što je pokrenuta od strane političke organizacije, ima možda i najviše šanse da uspe.

Za naciju koja ne može da stvori konsenzus ni oko činjenice da treba da se čisti, odnosno da se đubre odlaže u kante -  ovo je sasvim dovoljan broj potencijalnih izvora neslaganja. Od činjenice da je reč „trg“ verovatno poslednja na koju biste pomislili dok opisujete taj komad asfalta; preko činjenice da je važan deo Milanove karijere bio više povezan sa platoom ispred SKC-a nego Domom omladine; do činjenice da je inicijativu sada pokrenula – politička organizacija. Dovoljno razloga za neslaganje, koje može dovesti do propasti i ove ideje.

Redovniji čitaoci ovog bloga znaju za moju posvećenost idejama, muzici i energiji koje je Milan za života emitovao, „bacajući svetlo daleko“. I koliko su mi te pesme važne >>, šta je proživljeno >>  uz njih, koliko sam želeo da neke od pesama dobiju i sliku >>, koliko je bilo važno analizirati čak i najlošije knjige >> posvećene tom periodu i tim ljudima.

Ne bi trebalo zaboraviti, Milan je svoje mesto već dobio - u Podgorici.

U Zemunu već ima ulicu. Tamo je u sjajnom društvu: Bertrand Rasel, Eli Finci, Milan i „akrobata“ Aleksić (I ne može biti slučajnost da se ulica jednog akrobate uliva u Milanovu! Ili neko ima sjajan smisao za humor...). No, to čitavo sjajno društvo gurnuto je na ljutu periferiju, i to, donekle, govori o nama.

Milan zaslužuje i ovo mesto u Beogradu, ne samo ono koje zauzima u srcu i glavama.

Možemo raspravljati da li zaslužuje neki drugi, veći ili dostojniji prostor. I da li je inicijativa uopšte u duhu onoga što je radio i za šta se zalagao. Možemo razmatrati i sa kakvim političkim planom je LDP pokrenuo inicijativu.

Inicijativu ću potpisati, svestan da se neslaganje pojavljuje bez obzira na to ko je pokreće. Koja god politička snaga da pokrene ovu priču – bila bi (i biće) optužena za skrivanje ili preuzimanje Milanovog dela i pokušaj manipulacije. Koji god prostor da je predložen, izazvao bi seriju drugih neslaganja.

Potpisaću inicijativu, jer je i meni, kao i pokretačima valjda jasno da su delo i trag koji je ostavio dublji i vredniji od svakog političkog pokreta i da sama ta inicijativa neće promeniti odluku kada dođe vreme izbora.

I zato što je stavljanje Milana Mladenovića na mapu Beograda važna promena, ko god je inicirao. Neslaganje u vezi sa drugim temema - ostaje.

Potpisaću i zato što će taj, budući Milanov plato (Trg...) biti na par stotina metara od drugog (po veličini) neuglednog platoa, a koji je nazvan po Zoranu Đinđiću i ta nova blizina između njih dvojice nije slučajna i nije prva.

Negde na pola puta između ta dva – pogled na gore, bivša zgrada Jugoexporta, a tamo - „Atlas nosi kuglu iznad glave“.

Valja se i setiti da će taj plato biti nedaleko od mesta sa kojeg je krenuo da se bori za mir na kamionetu, okružen preostalim prijateljima, pevajući „Mir, brate, mir“, ali i da je tu borbu preneo na sva raspoloživa polja >> - te da je za mene važan deo ove priče i ta zgrada u kojoj sam prvi put slušao Ekatarinu Veliku uživo, Dom Omladine, februar 1987, serijal koncerata kojim su promovisali album „Live 1986“, plakat još uvek negde čuvam, Margitine oči čine ga nezaboravnim.

A kada jednom u Beogradu osvane i muzička škola pod imenom „Ivica Vdović – Vd“, nazvana po najsjajnijem akrobati i najboljem bubnjaru čitave generacije, znaćemo da je vredelo boriti se.

„Ovo ne sme biti kraj.“

"To sam ja" ("39 pesama", #1) *

Dobro se sećam prvog „velikog“ koncerta Ekatarine Velike u Hali „Pionir“, 24. decembra 1987. godine. Prvi razlog za sećanje nije nimalo poetičan, ali je životno važan: na pola koncerta moj prijatelj Andrej bio je odveden sa tribina i naprimao se šljaga od strane organa reda – a zbog nekih idiota koji su se, nedaleko od nas, fenomenalno zabavljali bacajući petarde po Hali (da, idiota je oduvek bilo i biće i da – organi reda su pravili greške i praviće ih – dve važne lekcije za 14-godišnjaka na kraju osamdesetih, koje je valjda imao naučiti na koncertu najdražeg benda, na koji je otišao verujući da će barem tamo biti zaštićen od sve brojnijih tipova sumnjive subkulturne provenijencije).

Drugi razlog sećanja bio je ipak iz domena muzike – bio je to prvi susret EKV sa mnogobrojnijom publikom - pojava albuma „Ljubav“ promovisala ih je u zvezde, rešene da svetlo bacaju mnogo dalje nego prethodnim delima. Bio je to pomalo zbunjujući susret za sve strane – stariju publiku naviknutu na manje prostore, novu publiku nenaviknutu na stare pesme, njih na bini, okružene akustikom "Pionira" koja je učinila svoje... je... je... je.

Treći razlog je ova pesma.

Incident sa organima reda doveo nas je do partera.
Rif koji nas dočekuje je uvod u „To sam ja“.
Prvi put ga čujem uživo.
Fenomenalni, silazni, usamljeni niz akorda koji ne prepoznaje veći deo publike.

Za momenat u kojem ti znaš nešto više od ostatka publike današnji tinejdžeri kažu – "neprocenjivo". Prosto osetiš da si na neotkrivenoj teritoriji - na kojoj ste sami, ti i muzika.

„To sam ja“ nalazi se na prvom albumu Ekatarine Velike, onom za čiji je omot najzaslužniji Gera i čiji se reski, hermetični ton zario još tada u srce, gde i danas svrdla. Milan je otkrivao nove zenite, rasterećen nasleđa Šarla, željan promene u odnosu na Katarinu II, sve dalje od ranih XTC i sličnih uzora, svestan snage svakog akorda koji svira, ali i snage sopstvenog glasa.

Smeštena odmah iza jednog od njihovih prvih hitova – "Modro i zeleno", a po redosledu na B strani - pre čemerne "Olovne godine" i frenetične "I've always loved you" ova pesma predstavljala je međaš između tetovirane i neosvetljene strane albuma. I danas, i svaki put kad krenem ka srcu ove pesme, zastanem slušajući kako u ta četiri minuta Milan, Magi, Bojan i Firči demonstriraju stepen neverovatne međusobne privrženosti, harmoniju u kojoj je sve dozvoljeno i u kojoj ima mesta za svaku majstoriju.

Ta međusobna privrženost je, na neki način i dokumentovana: tekst za "To sam ja" jedini je ikada, u celokupnoj njihovoj diskografiji potpisan imenom benda, ne Milana ili Margite.

Milanov solo na gitari uzdiže se poput vatrometa iznad scene i onda
zaranja natrag, ka nama, zavijajući, praćen njegovim glasom; Bojanov nenametljivi ali snažni bas koji čini tu samospoznaju još dramatičnijom; Margitin skakutavi lajt-motiv u refrenu, te konačno – Firči.

Firčijev fenomenalni uvodni bubnjarski pasaž pred kraj pesme, kojim počinje 37-sekundni crescendo bio je dugo dovoljan da opraštam sve bljutavosti koje je dvadeset godina kasnije radio sa EKV Revisited. U tom pasažu sublimirano je, ujedno sve najbolje što je ikada uradio, od "Nestvarnih stvari" preko "Maski za dvoje" i - čini se - da je to ujedno bio jedan od njegovih poslednjih blistavih momenata. Taj momenat bio je dovoljan, sve do jučerašnjeg farmerisanja.

No taj potez, valjda poslednji pre povlačenja u konačni zaborav jedinog preživelog člana ove četvorke ne umanjuje sve što mi "To sam ja" i danas znači - zapravo - čini je još dragocenijom i to samo u toj staroj, studijskoj verziji. Jedina dostupna live verzija pesme ("Live '88") donosi drugačije impresije, iako je na tom snimku ponovo na okupu identična postava: Milan, Magi, Bojan i Firči. Drugačije je.

Freeze frame.

* - Ideja "39 pesama":
do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – kojih 39 pesama je obeležilo prvih 39 godina.

"Vrati unatrag" [#2]

Nakon čitanja, ispituješ mnoga i lična i tuđa kristalna sećanja, tražiš dokaze, dokumente, značenja – jer Aleksandar Ilić, autor knjige "Vrati unatrag" stavlja mnogo toga pod sumnju, a ponešto iskrivljuje do neprepoznavanja – ponekad iz neznanja, ponekad iz želje da zapravo centralnu temu knjige – a to je zapravo odnos prema narkomaniji a ne Margita Stefanović – stavi u prvi plan.

Ipak, "Vrati unatrag" vredi pročitati. Ova knjiga je potresan dokaz odnosa javnosti, Srbije, Beograda, drugih umetnika, medija, novinara – te i nas samih - prema umetnosti i njihovim tvorcima, jer je Margitin odlazak jedna od najtamnijih mrlja na licu novije srpske umetničke istorije *. Vredna je čitanja i zato što će, nadam se, izazvati odgovore, odnosno pogled i na drugu stranu ulice.

Sve drugo je problematično.

Priča koju Ilić pokušava da postavi kao centralnu temu – a to je način na koji heroin čini da svest i meso iščezavaju - ispričana je nemuštim jezikom koji prosto onemogućava viši stepen katarze.
Sudbinski, Margita je dobila sagovornika koji ima nulti stepen tolerancije prema bilo kojoj vrsti opijata, ali i stav koji prilično otežava čitanje knjige.

Autor kaže: "EKV spada u grupe koje volim i koje su mi drage. Nisam nešto preterano lud za vašim, u stvari Milanovim, tekstovima jer po mom mišljenju tekst pesme treba da bude direktan i da se bavi svakodnevnim životom"**.

Takav spoj, obogaćen neznanjem (ili pogrešnim citiranjem) na žalost prečesto odvlači pažnju od same Margite.

Neznanja pripisujem autoru, iako pretpostavljam da su svi intervjui transkribovani sa snimaka, jer je zaista teško verovati da je Margita smatrala da je "Rex Ilusivii" (u knjizi inače pogrešno transkribovan u Rex Ilusiv II) ime za bend a ne mnogogodišnji saradnik EKV – Mitar Subotić Suba.
Istovremeno, kako sam imao priliku da slušam probe iz vremena priprema albuma "Dum-dum", teško prihvatam ovde iznetu verziju priče o tom periodu karijere.

Istinitost nekih drugih redova je, u međuvremenu, takođe osporena.
Na ovom forumu pojavljuje se, između ostalih, čovek čije se ime više puta spominje u knjizi, a u periodu oko 2000. godine, čije su verzije nekih detalja drugačije.

Nakon svega, ključno pitanje za ovu priču postaje samo jedno, na koje verovatno nikada nećemo dobiti odgovor: 

Šta je, zapravo, Magi ispričala?

Ukoliko su Margitine reči izvorno prenete, onda je jasno koliko je heroin promenio, kako sećanje tako i percepciju.
Ali, ukoliko je autor i na njenim izjavama intervenisao onda sve nekako postaje hod po tankoj žici, parnjak nesnosnoj "Bog i Rokenrol " (posvećenu Dušanu Gerziću Geri) - odnosno knjiga koja ne sme biti jedina i poslednja na ovu temu.

Ostavljam prostor za obe mogućnosti, poredim dva citata na temu teksta "Samo par godina za nas", ispričane u rasponu od 12-13 godina:

1. Kaže knjiga: "Moj prijatelj i ja sedimo na klupi, gledamo zvezde i slušamo vesti što su upravo stigle, kažu da imamo još samo par godina za nas, to je saznanje da je HIV virus u organizmu i da nije ostalo još puno vremena, svega par godina (...) Deo refrena da li znaš kako želim da te nađem, da li znam šta treba da znam simbolizuje snažnu i neutoljivu želju za drogom, a voli me kako nikad nisi volela opisuje opsesiju svakog od nas da dejstvo traje što duže, a to je moguće ako je droga čista. Na kraju slede asocijacije da heroin grize sve pred našim očima." (iz knjige "Vrati unatrag") ***

2. Kaže Margita, mnogo godina ranije: "Jedan fragment koji nije ušao u pesmu "Tonemo" glasi: "Voli me onako kako nikad nisi voleo". To je taj smisao da su sve pesme u suštini ljubavne, i zavisi od emotivnosti čoveka u kojoj meri će do njega dopreti svest o njegovoj ljubavi, o tuđoj ljubavi, o postojanju ljubavi." (intervju, 1987)

Večeras u 19.30h na RTS 2 počinje "Kao da je bilo nekad".

Danas je "Svetski dan srca".

* - "Lice i naličje" takođe obrađuje ovu temu

** - "Vrati unatrag", str. 28.

*** - str. 141.

**** - "U naručju ljubavi", Rock, Nov. 1987, aut: Valentina Rapajić. linkovi: 1 deo, 2 deo.

Koristan link: Goran Tarlać ("Popboks"), na istu temu, još prodornije >>

UPDATE 2011: Knjiga Lidije Nikolić "Osećanja. O. Sećanja" Lidije Nikolić koja daje mnoge odgovore i donosi potpuno drugačiji uvid u Margitin život promovisana je 18. oktobra u Beogradu. Više o knjizi saznajte ovde >>.

[gore, u nama je bujica...]

Pokušavam da se probijem kroz sirovo ispričanu surovu priču – "Vrati unatrag"(*), uključujem peć, hladno u srcu. Ne pomaže.

Slušam "Jesen", Katarina II, koji je davno stigao do mene sa naznakom "1982, demo." Margita u ovom intervjuu kaže da ne zna kako se snimak pojavio u opticaju.

Zapravo, nije ni važno. Važnije je sačuvan.

Dragocenost.

Download.

Danas su za 21. najavili koncert povodom Milanovog rođendana.
50.

* - [razgovori sa Margitom Stefanović o EKV, Aleksandar Ilić, 2008.]

** - [skenirani intervju sa Margitom, "Rock", 1984. pronađen zahvaljujući ovom forumu.]

Dani nezavisnosti [... dum... dum...]

.<< Rewind

.

Predveče trećeg dana leta 1991. dočekao sam na stepenicama kuće tada uglednog pro-režimskog slikara, radeći kao “asistent u rasveti” (srpski: nosač) filmske ekipe koja je radila na filmu koji neće promeniti tok srpske kinematografije ali moj džeparac svakako hoće i to drastično: ostaci “Antine” ekonomije još uvek se osećaju, nije loše, ali – nije loše samo do te večeri: 

.

Slovenija proglašava nezavisnost. .

Snimanje filma nije prekinuto, sve je nastavljeno po planu, tačno u minut, sve do poslednjeg dana. 
Honorari uredno isplaćeni; Sanja i ja smo počeli da se družimo.
.

Ludilo začeto četiri godine ranije, tih dana carskim rezom postaje ne samo živo, već počinje da glođe sve oko sebe, ali nisam mislio na to, nisam verovao da će biti sve veće, da će rasti sve do danas.

.

Iako nisam znao “na koju muziku”, samom sebi sam tih dana, čitajući vesti, često govorio . 
“Ovo ne sme biti kraj.”

.

>> Slowmotion >>

.

A dani su, istovremeno, “bili zlatni”.

Toplo je na jastuku, u polusnu.
Miriše na doručak...

.

Podrum, tj. adaptirano atomsko sklonište u zgradi Vlade M, u kojem je naš mali bend >> vežbao za već opipljive trenutke slave, blizu ugla Beogradske i Bulevara, delili smo sa EKV koji se pripremao za “Dum dum”, pojačani Miškom Plavim na basu. Ta činjenica, magična sama po sebi, podvučena je ovom scenom: na gitarskom pojačalu danima stoje otkucani tekstovi za novi album; i mi imamo prilike da ih čitamo, nemajući pojma kako će to zvučati. 

Ta scena snažnija je od slike svakog rata.

.

Vlada i Srđa su “nešto načuli” dolazeći jednog dana u podrum, pred kraj njihove probe, pokušavaju da definišu rif za nešto što se kasnije pojavilo pod imenom “Karavan”. Napamet pokušavam da „napravim“ liniju pevanja. Andreju šaljem pisma u SF oduševljen tekstualnim otkrićima. 

Tek nekoliko nedelja kasnije, na koncertu u Filmskom Gradu na koji odlazim sa Sanjom - čujem kompletnu konstrukciju. Suvišno je reći da sam bio užasno ponosan što znam tekstove do tada ne-predstavljenih pesama. Album je izašao dve-tri nedelje kasnije i ušao pravo u walkman, u njemu proveo mnogo vremena, tačnije celu gadnu zimu 1991/2, koju sam preživeo zahvaljujući ideji da ćemo uspeti da obnovimo bend, u čemu nismo, naravno uspeli. „Zabranjujem“ (zbog „Ovo ne sme biti kraj“), „Idemo“ i „Glad“ nekako su najčešće bile slušane, tek kasnije, godine su učinile da „Siguran“ i "Bledo" postanu drage poput skrivene, kratkotrajne rečne ade na Dunavu, usred leta.

.

...Prijatan glas iz druge sobe javlja da je počelo.

.

>> Forward >>

.

Sedamnaest godina kasnije, Aleksandra i ja slušamo vesti što su upravo stigle, najave novih dana nove nezavisnosti.

.

Iste večeri, na Mreži nalazim, gotovo slučajno, demo snimke EKV za “Dum Dum”: “Siguran”, “Glad” i “Odgovor”.

.

Magija, ponovo.

Na snimcima se čuju smeh, poznati i nepoznati glasovi.

.

Do danas sam mislio da sam sakupio zaista sve, uključujući i „Unplugged u Prištini“ iz 1994. Nije, dakle, kraj.

.

Marija će se obradovati, sigurno. Ivana takođe.

.

< Stop >

.

Trebalo bi promeniti one dinare u euroe, za svaki slučaj, pomislim. Prošli put me nezavisnost iznenadila.

.

Trebalo bi linkove poslati i svima koje spominjem, od Friska preko Pariza do Beograda.

.

Ovo ne sme biti kraj.