"Piši kao što pejstuješ, izveštavaj kako je najavljeno" (Blic/The Cult)

Na novinarskim kursevima se godinama provlačila priča čija tačna imena aktera znaju malo stariji, ali to ne utiče na njen značaj:

Kraj osamdesetih godina prošlog veka.

Ugledna muzička kritičarka “najstarijeg lista na Balkanu” pripremila je opsežan prikaz koncerta klasične muzike koji je prethodne večeri zakazan na “Kolarcu”. Tekst je prošao urednika, objavljen je u sutrašnjem izdanju, pola strane.

Zašto je priča zanimljiva?

Koncert nije ni održan.
Otkazan je zbog bolesti soliste.

Izvinjenje zbog „tehničke greške” objavljeno je sutradan, novinarka je dobila otkaz (ili dužu suspenziju, zavisi od verzije koje se prepričava.)

Godinama je ova priča korišćena kao pokazno sredstvo da rad u javnom glasilu ne donosi samo beneficije već i odgovornost prema napisanom i prema istini. No, izgleda da je priča ili zaboravljena ili novinari više ne prolaze kurseve.

Kvantitativna eksplozija broja medija u Srbiji je odavno rezultirala dramatičnom osekom kvaliteta sadržaja. Trend je započet neverovatnom ekspanzijom TV i radio stanica u Srbiji devedesetih godina, da bi se preneo i na izdanja velikih medija. Zanimljivo je – oni manji, odnosno manje uticajni mnogo ređe prave propuste te vrste. Valjda im je više stalo do tačnosti informacije, upravo zato što su mali.

Prednost on-line izdanja jeste i u tome što se neki tekstovi mogu naknadno srediti. Tako je, na moju žalost sa stranice „Blica” nestala genijalna rečenica sa prošlogodišnjeg koncerta Eltona Džona – „da je publika sjajno reagovala i na njegov novi hit – Rocket Man” (pesma je inače iz 1972.), što se može pripisati neznanju i mladosti autora/ke teksta.

Ali sam zato prikaz >> sinoć održanog koncerta The Cult objavljen stranici „Blica” sačuvao – jer isti dokazuje da nije problem samo neznanje – već i ne prisustvovanje koncertu, odnosno bolikurcizam, da izvinete.



Deo teksta o koncertu, trenutna verzija na stranici "Blica".

Nemam razloga, ni dovoljno prostora da nabrajam šta mi sve kao posetiocu koncerta dokazuje da autor/ka juče u Arenu nije ni ušla, a imao/la je zadatak da objavi prikaz koncerta: od greške u prvom koraku (kojom pesmom je koncert započet), preko pogrešno sastavljene set-liste (dobar deo pesama navedenih u tekstu na „Blicu” jesu svirali – ali na drugim koncertima – ne i u Beogradu), do konačnog potonuća navođenjem podatka da su na bis svirane dve pesme kojih uopšte nije bilo – umesto činjenice da je koncert završen sjajnom verzijom „Break on Through” od The Doors, što jeste podatak vredan pomena. Tu su, naravno, i napamet osmišljene rečenice koje dokazuju komunikaciju s publikom i još nekoliko promašaja, te potpuno preskakanje najzabavnijeg dela koncerta – u kojem je „Wild Flower” odsviran 2 puta zaredom – jer je na pola prvog izvođenja gitaristi vrisnuo kabl. 

"Because you have to get value for your dinnars", reče Bil Dafi, gitarista. To je kuriozitet koji bi svaki novinar ovakvog medija svakako - stavio u priču. 

Nije ova priča važna zbog The Cult, niti je važan raspored pesama.
Važna je zato što sjajno ilustruje stanje u kojem je većina medija, a naročito „kulturne redakcije” (genijalna kovanica, koja implicira da postoje i „nekulturne redakcije”?), svedene na copy/paste način rada, koje bez obrade i provere informacija koje uniformisane stižu u redakcije i takve budu i objavljene, često lišene tačnih podataka, ali – najvažnije – najčešće lišene bilo čega što bi čitaoce informacije na bilo koji način inspirisalo, odnosno pozvalo da određeni događaj uopšte i posete, ili barem zažale što su ga propustili te će to učiniti prvom sledećom prilikom.

Zato je i normalno što je interesovanje za “kulturne događaje” (još jedna genijalna kovanica! Koji su to „nekulturni”? :) ravno zanimanju za vodostaj Dunava kod Smedereva u zimskom periodu i zato će, po svemu sudeći – biti sve gore, barem u klasičnim medijima. Na mreži pak, postoji već sasvim solidan broj relevantnih sajtova/autora koji, očigledno, uz mnogo više energije i pažnje najavljuju, analiziraju i odjavljuju neke događaje, ulažu vreme i energiju u analize filmova, knjiga i recenzije novih albuma – očigledno posvećeni sadržaju, valjda željni da ono što je u njima izazvalo nekakvu katarzu (ili odvratnost) podele sa drugima i tako učine da se i kvalitetni sadržaji šire dalje, odnosno đubre, koliko je to moguće, što pre baci u kantu.

Zanimljivo, ima čak i stranaca >> koji objavljuju sadržanije tekstove o stvarima iz Srbije, nego mnogi lokalni mediji.

To je genijalan paradoks: vlasnici medija plaćaju ljude da pišu gluposti i takve tekstove naplaćuju čitaocima štampanih izdanja, dok blogeri i slični besplatno isporučuju kvalitetne tekstove. Nisu, dakle, problem novci, već nešto drugo.

Nekada se znalo – nije bilo moguće pronaći copy-paste prikaz koncerta ili albuma u različitim medijima, bilo je normalno da se ne može o istom albumu, na primer Ekatarine Velike pročitati isto mišljenje u „Ritmu”, „Pop Rocku”, „Politici” ili „XZabavi”, a čitaoci su, samim tim, po afinititetima, odnosno ukusu birali koje izdanje plaćaju, odnosno znali su zašto čitaju ovaj ili onaj magazin.

Od pitanja ukusa smo trenutno dalje no ikad, jer je u opštem kopi-pejstiranju sve postalo prilično bezukusno.

B92 je, uzgred, već objavio sasvim solidan prikaz koncerta. Pročitajte ovde >>.

Ima i dobrih video snimaka.

Neko se potrudio, jer mu je stalo.

*

NOVO: tekst na stranici "Blica" je u promenjen, dva sata nakon objave ovog teksta. To je, svakako, rezultat i ne malog broja komentara na samu vest, koji ukazuju na greške.

NAJNOVIJE: Drugarica Stela javlja i dokazuje da je tekst "u onom obliku" završio i u - štampanom izdanju! >>

Prethodna verzija teksta sa "Blica" dostupna je ovde >>.

Ko poklonu u zube ne gleda - zube će o spomenik polomiti

Uskoro - i kod nas! Gajdar Alijev - "Otac nacije". Sin Ilham - dole. 

Poslednji u nizu, a možda i najtužniji od svih dokaza da je u Srbiji zaista sve "na rasprodaji" jeste spomenik koji će nas dočekati u sveže renoviranom Tašmajdanskom parku. Vašu šetnju parkom (sada obogaćenim „fitnes centrom na otvorenom“, „specijalnim ograđenim delom za pse“, „muzičkom fontanom“ i 80.000 zasađenih begonija) pratiće i hladnim, kamenim, državničkim pogledom Gajdar Alijev, bivši predsednik države Azerbejdžan (i otac sadašnjeg Predsednika iste) koja je u obnovu Tašmajdana - uložila dva miliona evra.

Tačnije: uslov za trošenje ta dva miliona bio je podizanje biste „Ocu nacije“.

Uslov je, naravno, prihvaćen.

Lik i delo „oca nacije“, kroki: Alijev je bio pripadnik NKVD-a (kasnije: KGB) od 1944. godine i napredovao je do čina general-majora. Postavši krajem šezdesetih najpre šef KGB-a za Azerbejdžan, a zatim i prvi sekretar Partije Azera, postaje i „desna ruka“ Brežnjeva. Početkom osamdesetih ulazi u Politbiro iz kojeg ga Gorbačov izbacuje 1985. Iz tog vremena ostala je zabeležena činjenica da su prosekutori poslati iz Moskve da istražuju Gajdareovu povezanost sa mafijom - pobijeni. U danima nakon što ga je Gorbačov izbacio iz polit-biroa, Azer je potresao niz samoubistava Alijevih bliskih saradnika, oficira.

No - kao i svi slični tipovi – i ovaj je imao barem tri života: nakon raspada SSSR-a postaje doživotni Predsednik novoformirane države – prethodno zbacivši sa vlasti na izborima izabranu Vladu premijera Elčibeja vojnim udarom. U skladu sa prethodno navedenim – vlada puneći zatvore neistomišljenicima, postavlja za naslednika svog sina, koji je kao jedini kandidat, gle čuda, pobedio na izborima i nastavio tatinim stopama. Među bisernim delima "oca nacije" izdvajaju se dva divna slikovita: novčanica od 1000 apoena na kojoj je stajala slika naftne pumpe (predsednikova ideja) i dijamantski prsten poslat kao poklon Brežnjevu koji je vredeo tadašnjih 226.000 rubalja. Poređenja radi - prosečna plata u SSSR-u je bila oko 250 rubalja.
Kraj potreta.
Više detalja - u kratkom komentaru koje je objavilo "Vreme" (Branka Šesto)

Kakav uzor i inspiracija mnogim državnicima! Taj je jeo šta je hteo i oblaka jedan deo!

"Tašmajdanska priča" mi je, pak, skrivena pod naslovima poput „Počinje obnova Tašmajdanskog parka“ promicala – sve do večeras – kada sam je pronašao kod Mahlat.

Retroaktivno posmatrano i čitajući naslove - nije čudo što je ostala ispod radara. U novembru su na B92 (u sekciji „putovanja“ (!!!), u danima objave obnove objasnili ko je Gajdar sledećim pasusom: 

„Gajdar Alijev, postao je predsednik Azerbejdžana u junu 1993, u vreme kada je zemlji pretila mogućnost izbijanja građanskog rata. Pre nego je Azerbejdžan 1991. godine postao nezavisan Alijev je godinama bio visoki funkcioner bivšeg SSSR-a. Umro je 2003. godine, a na funkciji ga je nasledio sin Ilham. Veliki broj ulica, trgova, šoping centara, parkova, aerodrom u ovoj državi na južnom Kavkazu nose njegovo ime.” (link)

„Visoki funkcioner.“?

„Mogućnost izbijanja građanskog rata“?
„Veliki broj ulica, trgova, šoping centara...“?

"Novosti" su stidljivo dodale "višedecenijski lider".

Kakav materijal za Danila Kiša (koji je dobio slepi sokak na obodu Vračara koja vodi u ništa) i kakav poziv da se ponovo presluša „Filigranski pločnici... usta puna baruta.“

Nesreća i glupost, znamo, ne dolaze sami: zamenik gradonačelnika Beograda pravi bravuru izjavom: 

“Da vam kažem, ali onako potpuno iskreno… Princip nije bio da budemo policajci i da istražujemo šta je rađeno u prošlosti. Jer za to ne bi imali vremena. Nego da podvučemo crtu i da idemo napred. U ovim teškim vremenima pokušavamo da prihvatimo svaki akt dobre volje iz različitih zemalja, i da to sve pre svega bude u funkciji Beograda i njegovih stanovnika” (link) 

I onda za kraj, velika pobeda naših pregovarača i zasađivača 80.000 begonija: na Tašmajdanu će osvanuti i spomenik Miloradu Paviću, koji je isti zaslužio „pišući o Hazarima, precima savremenog azerbejdžanskog naroda”. Usrećio se Milorad društvom, na duže vreme.

U današnjem tekstu na B92 ("Novo lice tašmajdanskog parka") Alijev se, naravno, ne pominje. Ne znamo imena ni onih "naših" razbacanih decenijama po Kalemegdanu, zašto zamarati naciju ovim novim?

Za naših života će, dakle, nedaleko od mesta na kojem je zapravo spaljen Sveti Sava, na mestu na kojem je pročitan hatišerif 1830, prostoru na kojem su 1914. zbrinjavani srpski ranjenici i mestu na kojem su Nemci za vreme okupacije Beograda napravili sabirni centar za Jevreje osvanuti bista - tom tipu.

Jer - dva miliona evra, očigledno - omogućavaju priličan stepen sloboda donatoru.

I sad - ako među bogatunima ima onih sa iščašenijim smislom za humor ili drugačijim pogledom na stvari – mogao bi uskoro da se pojavi i neki koji bi preuredio, na primer, parče Kalemegdana, uz uslov da se postavi statua Staljinu! Ionako mu i sami, kao narod, kličemo s vremena na vreme. A možda bi se našao i neki bogatiji, koji bi platio i za sređivanje Ušća, uz podizanje 30-metarske statue, dobro, ne baš Hitleru, nezgodno je to, ionako već ima i apartman u hotelu u centru Beograda, ali Kim Jong Il bi već mogao da prođe – dovoljno daleko je vladao da nam nije preterano važno šta je tačno radio, zar ne?

Tri spomenika Milanu Mladenoviću, dve muzičke škole imenovane po Vdu i Margiti i Čavketov bulevar neće biti dovoljni, nakon ovoga.

Elem, znam da sve ovo napisano onima koji su o podizanju spomenika odluku doneli a i samom spomeniku - smeta koliko i golubiji izmet na ramenu.

Golubovi, zapravo, trenutno imaju veće mogućnosti da spomeniku pokažu kako im se ova ideja čini, nego ja.

Ironično: na par stotina metara od spomenika Alijevu nalazi se i čuvena „Poslednja šansa“. Čitajući (pre)malo dostupnih tekstova u medijima koji su se ovom temom bavili - nekako mi se čini da smo upravo propustili tu poslednju šansu da od našeg grada i naših života nešto valjano i napravimo.

I kako "poklonu u zube nismo gledali“, tako ćemo zube i polomiti: sada više ništa ne sprečava neke buduće lovatore-donatore da za nešto para proglase da kalendar zapravo nema 12 meseci, da se Zemlja ne okreće oko sunca, da se ukida slovo „a“ iz azbuke te da od sada svi ima da hodate ulicom sa gaćama na glavi i dve olovke u nosu - i to će u gradskom parlamentu biti prihvaćeno, zato što je, da citiram – „u funkciji Beograda i njegovih stanovnika“.

Iako znam da je obnova parka podrazumevala i uvođenje „video-nadzora“ -
idem da sipam hranu za golubove po spomeniku.

Mnogo hrane.

To je najmanje što mogu da učinim, za sada.

*

Deo ove priče objavljen je i na globalvoicesonline link >>

Novo: ista tema, drugi autori:

Slobodan Giša Bogunović - "Diktator u srcu"
Vesna Pešić - "Tašmajdanska tišina"
Slobodan Giša Bogunović - "Spomenik zahvalnosti na Tašmajdanu"
Ana Vilenica - "Spomenici napolje iz parka!"
Bojan Bednar: "Staljinov laureat u bronzi" (Novi Sad)
...

Ja@Libartes: "Mreža puna ideja"

„Kojom i kakvom Idejom se boriti protiv vetrenjača, snage miliona coolera za procesore računara koji Mrežu čine? Kako osvojiti tržište idejama zasnovanim na istini, odnosno faktografiji? Kako Ideje koje su zapravo neupotrebljive, odnosno netačne istisnuti na 2. stranu Google pretrage – do koje veliki procenat zainteresovanih nikada i ne dolazi? Kako (ovo je još teže) učiniti tržištu zanimljivim ideje klasične književnosti, muzike ili bilo koje druge grane umetnosti?

Univerzalni recept ne postoji.

Broj strategija je ograničen, kao što se i kompletna dramaturgija može svesti u „36 dramskih situacija“ – ali je broj taktika – neograničen!

(...)

Mreža nije samo tržište Ideja. Ona je, ujedno i Trg na kojem se okupljamo, ujedinjeni Idejama. Okupljamo se, iako se ne poznajemo, niti smo vezani rođačkim, prijateljskim, poslovnim ili nekim sličnim vezama. Prosto smo okupljeni oko Ideje da nešto možemo uraditi zajedno, na način na koji donedavno prosto nije bio moguć, na ovaj način, pred neverovatno brojnom publikom, i uz ovako nisku cenu.

Možda je najbolji dokaz za to činjenica da ove redove pišem na molbu osobe koju ne „poznajem“ (nikada se nismo „uživo“ sreli) a koja je sa drugim osobama koje takođe ne poznajem pokrenula elektronski magazin koji sadržajem nadomešćuje i popunjava prostor koji je sve nedostupniji u štampanom, klasičnom formatu, jer je komercijalno neodrživ.“

Ovo je deo teksta objavljenog u drugom broju elektronskog časopisa „Libartes“,

a pod nazivom „Mreža puna ideja“.

Delić priče je, u drugačijem kontekstu, nedavno prešlicavan i na ovom blogu.

Promenom konteksta – delići dobijaju drugačiju funkciju.

Kompletan tekst dostupan je – ovde.

„Netphobia“?

Odnos dela srpske intelektualne elite prema tehnološkim promenama

ponekad podseti na odnos Kristine prema ton-filmu u „Maratoncima“.

Sećate se scene: na premijeri „savršenstva filmske umetnosti i filmske tehnike“ u Đenkinom bioskopu Kristina shvati da je njeno muziciranje od tog trenutka suvišno – te uz ciku i vrisku premijeru – upropaštava, dobijajući čak i Mirkovu podršku (setite se – on je progresivni predstavnik Topalovića - ključna rečenica: „A sad - malo ona!“). Ukoliko podsećanje nije dovoljno, Mreža mi omogućava da baš tih 50 sekundi pogledate odmah - ovde. 

Nije mi lako da jednog od književnih idola mladosti poredim sa tim i takvim likovima, ali - najnoviji tekst Davida Albaharija (dostupan zahvaljujući postojanju on-line izdanja „Politike“), naslovljen „Gore li kompjuteri“ pokazatelj je (ne)razumevanja promena koje se dešavaju – a na koje, zapravo – i sami utičemo.

(Ne)razumevanje ili – strah?

Oba?

Termin„sajberfobija“ (strah od računara) definisan je još 1985.

Strah od brojeva je, znamo -„numerofobija“, dok „fobija od Interneta“ još uvek nema, koliko znam, zvanično ime. Verovatno je vreme da se i ono definiše. 

Tri citata:

„(...) brojevi su na neki način zastrašujući. Recimo, podatak da se trideset šest milijardi fotografija godišnje postavi na Fejsbuku ili, pak, da se svakog dana na Jutjubu pogledaju dve milijarde raznih video-zapisa. To je neverovatna količina energije koja je upotrebljena za puku zabavu(...)“

“(...)Fejsbuk trenutno koristi šest stotina miliona ljudi (...) koji svoj društveni život zamenjuju virtuelnim(...)“ 

„(...)pokušavam da zamislim samoću koja okružuje jednog slikara, muzičara ili pisca. Koliko ljudi će videti slikarevu sliku, čuti muzičarevu kompoziciju ili pročitati piščevu knjigu?”(...) 

Ima tu i totalitarizma, nakrivo shvaćenog Orvela, spaljivanja knjiga i računara... uostalom – pratite link >>>

„Zamena za društveni život“?

„Puka zabava“?

„Samoća“?

Za koliko sjajnih filmova, knjiga, bendova, pesama, pisaca, fotografa, pesnika... ne bismo znali da nema Mreže? I koliko toga zaista vrednog je prepoznato kao sjajno, zahvaljujući činjenici da je dostupno 365 dana/24 sata/za 6 kontinenata, te da je svakome konačno omogućeno da se predstavi kao autor.

Koliko puta smo se okupljali u virtualnoj realnosti, ujedinjeni idejom i željom, a ne činjenicom da se znamo? (Što je jedna od lepota ove tehnologije koja može nekima delovati istovremeno zastrašujuće: zajedno - a ne znamo se. A kada se to desi "uživo" – onda to romatnično nazovu “pokret” ;)

Ovo nije priča poput one nedavne posvećene razlikama blogera i novinara. Albaharijeva reč ima veću težinu. I što ga više ne razumem, to me više žulja. (Konačno, prvu priču u životu objavio sam pre 20 godina u zbirci koju je upravo Albahari priredio.) 

Verovatno su slične (pod)svesne strahove delili i prepisivači knjiga u trenucima koje je Gutenberg posvetio zavrtanju poslednjih šrafova na spravi koja je sigurno bila shvaćena i kao „mašina koja će degradirati snagu i lepotu pisane reči“; sigurno su se tako osećali i pozorišni glumci u vreme snimanje prvih filmova – jer se čitav koncept glume morao menjati i prilagođavati novom mediju – i kako li su tek muzičari zagledali izloge pune prvih modela gramofona, a ne tako davno su mp3 fajlovi bili zabranjivani za emitovanje na radio-stanicama. No, sve se to, vremenom, zaboravi. I sve te promene prekrile su one koji su se promeni i shvatanju novonastale situacije opirali – a oni spremniji su stali na dasku za surf  i zajahali talas, uživajući u vožnji, gde god da ih struja nosi.

Zanimljivo - ti novi retko su manje kvalitetni od onih iz prethodne generacije, kao što ni smeće koje su nove tehnologije donosile nikada nije smrdelo više od onog iz prethodne. Odnos snaga uvek je bio, više-manje, isti.

Razlika je u sagledavanju i kretanju kroz materijal. Tragaš i otkrivaš, nema barijera prostora, vremena i jezika, to zvuči i pomalo opasno - nigde zaklona osim onog koji sam napraviš, ako ostaviš poneki trag to možda neko i otkrije, sam biraš puteve, veruješ sopstvenim čulima i stavovima, izbegavaš smeće, odbacuješ lažnjake, neprekidno ideš dalje a ne znaš gde ćeš stići i šta ćeš otkriti, jer mreža nema kraj.

Stvarno zvuči zastrašujuće, nema šta.

Negde pri polovini „Imena ruže“ Umberta Eka slepi Horhe obraća se Vilijemu od Baskervila rečenicom:

„... Tok ovoga svijeta primiče se kraju!“.

Godina je 1327.

A Vilijem pod mantijom krije prototip naočara i sekstant, znajući da ga takve tehnologije mogu preporučiti i za lomaču. Znajući da uz pomoć naočara vidi više, a uz pomoć sekstanta – preciznije.

Napomena:

Albaharijev tekst iz „Politike“, tačan citat Đenke iz „Maratonaca“ kao i citat iz „Imena ruže“; datum utvrđivanja „Sajberfobije“ kao vrste straha, ilustracija za tekst te provera tačnog datuma početka radnje Ekoove knjige dostupni su mi zahvaljujući sadržaju Mreže. Sve je bilo na klik ili dva udaljeno od mene. Traganje za informacijama trajalo je ukupno 2 minuta. Znao sam šta tražim. Analognim putem tražio bih te podatke... danima?

Sunce mu blogovo...

Otvoriću temu, novinarski tendeciozno:   
Šta povezuje Teofila Pančića, Ljubicu Arsić i Sinišu Kovačevića?

Pored (pretpostavka) ljubavi prema tvrdo barenim jajima, šetnjama  tokom sunčanih jesenjih dana i čitanju “dobre knjige”, ovo troje ljudi deli zajednički animozitet prema – blogerima, tj. ljudima koji bezobrazno i bezobzirno koriste tehnološku mogućnost i otvorenost sistema da sopstvene stavove, strahove, nadanja ili dopadanja dele sa drugima – koristeći formu bloga.

Pretpostavljam, zapravo sam siguran da se nijedno od njih troje ne oseća prijatno u društvu sa spiska – ali, nije ni meni najprijatnije kada se kategorija ljudi/platforme/medija/ kojoj pripadam optuži za „potkopavanje našeg osećanja šta je istinito a šta laž” ili općenito klasifikuje kao gomila, i to nadrndanih amatera, mediokriteta te iz trećeg izvora padne optužba da nam je jedina svrha da podržavamo antisrpske ideje.

Teofil Pančić je mišljenje o blogerima predstavio kroz prikaz knjige “Kult amatera” Endru Kina pre više od dve godine, te je stav upravo ponovio najnovijim tekstom u “Vremenu” koji podrazumeva da generalno gledano manijakalno-idiotski stavovi mogu postati dostupni javnosti isključivo putem bloga (citat: “a no đe bi?”), adresirajući ga valjda kao jedinu komunikacijsku platformu na čijoj površini govna mogu plutati.

Nedavni tekst Ljubice Arsić objavljen u “Politici”, takođe nazvan “Kult amatera” (u kojem se služi stavovima Endrua Kina a ne navodeći njegovo ime) blogere i ostale internet aktiviste pak izjednačava sa majmunima koji ljušte elitnu kulturu poput banane – i to onim majmunima iz starog vica u kojem isti dobijaju mašine za kucanje da bi, matematičkom verovatnoćom, za 200 godina neki od njih napisao “Hamleta” - ali su blogeri definisani i kao ljudi koji ne umeju da prebole činjenicu da njihov intelektualni rad nikada neće biti objavljen – što je valjda anahroni termin za pojavu nekakvog teksta na tabaku odštampanog papira povezanog klamericom ili lepkom a između korica od tristagramskog kunsdruka ili, ne daj blože u tvrdom povezu. Ujedno, tu se u tri klika, ops - tri skoka - nađemo i pred temom pedofilije na internetu, čudo jedno kakvu zbrku naprave te brze konekcije, prestane čovek da razlikuje anonimne komentatore vesti, autore low-brow video klipova i - blogere.

Zabluda druga Kovačevića je pak, najplića i samo skicirana: on blogere prosto smatra delom sile koja podržava ono što je na štetu Srbije - i to se može smatrati i komplimentom – jer pisanje blogera smatra čak delotvornim, odnosno – moćnim.

Deluje besmisleno baviti se 2010. godine raščlanjivanjem stava da se “objavljenim” smatra isključivo ono što je došlo do papira – ofsetno, roto ili digitalno odštampanog - svejedno je. Napredak tehnologije doveo je i do toga da svako od nas može za sramno mali iznos novca doći do pristojno odštampane knjige i deliti je okolo puna srca, predstavljajući se kao pisac.

Smislenije zvuči obratiti pažnju na generalizaciju čitave kategorije blogera i blog-platformi kao takvih, izjednačavanje komentatora vesti koje krase razni kreativni nadimci – a sve to imajući na umu i pred očima šta se štampa i emituje u Srbiji 2010. godine, i to u medijima “sa nacionalnom pokrivenošću”. (Ne)kvalitet onoga što se može pronaći u tim i takvim medijima daje za pravo da televiziju uopšteno proglasimo kvintesencijalnim zlom, autore tekstova u dnevnim novinama besramnim lažljivcima koji su ostali uskraćeni za elementarno kućno vaspitanje i čiji su roditelji u stranice iz “Bukvara” i “Gramatike” umotavali tegle sa turšijom već na početku školske godine te su jadni propustili nekoliko lekcija, dok bi voditelji radijskih emisija verovatno najviše stradali – jer radio, kao jedini preostali klasični real-time medij otkriva sve slabosti mnogo bolnije od drugih medija.

Ali, zašto posezati za takvim generalizacijama?

Po blog-stranama i platformama može se pronaći isti procenat mediokriteta kao i “klasičnim” medijima, pri čemu ti i takvi blogeri stvaraju mnogo manje štete od onih u medijima. O “osrednjosti” tek ne vredi govoriti,  barem ne u Srbiji 2010. godine u kojoj više nema nijednog “klasičnog” medija ili njegovog segmenta posvećenog kvalitetnoj pop-kulturi, u kojoj su se recenzije novih albuma i knjiga svele na haiku-rečenice i loše prevedene citate po magazinima poput “Elle” ili “Bazara”, u kojoj se političkim analitičarem smatra svako ko razlikuje skraćenice imena stranaka i Srbiji u kojoj se čitava izdanja svode na neskrivene ili skrivene plaćene objave; u kojoj se dnevne novine iz dana u dan razlikuju samo po datumu i kursnoj listi, a sve ostalo je svaki dan identično, zatrpano PR tekstovima čije kopije, nedirnute, neproverene i nepromenjene možete pronaći na stotinama agregatora vesti po Mreži, plutaju prazni i obesmišljeni. (Verovatno zato u proteklih nekoliko godina kupujem isključivo “National Geographic”, ostalo se pregleda on-line.)

U takvoj ligi optuživati blogere da su generatori osrednjosti, skriveni iza lažnih imena – prosto ne ide, odnosno - ovo drugo uglavnom nije ni tačno, ukoliko pričamo o onim viđenijim, odnosno - čitanijim blogovima.

Upravo ste uložili nekoliko minuta života u čitanje redova koje je nasumičnim lupanjem po tastaturi sročio mediokritetski majmun-amater anti-srpske orijentacije, uništavajući elitnu kulturu.

Zašto to činite?

Ja to činim zato što se od blogera koji pišu na našem maternjem ali i drugim jezicima može dobiti više korisnog, pametnog, neočekivanog, životnog nego od onoga što se može kupiti na kiosku, pogledati na ekranu televizora a o štandovima sa “knjigama” u tržnim centrima da ne govorim. Da sam se oslonio isključivo na “klasične medije” osetio bih se ponovo kada sam kao klinac ulazio u prodavnicu ploča PGP-RTB u Makedonskoj: prepune police – ali malo slušljivog, još manje pametnog a najmanje onoga što znam da se upravo dešava u svetu.

I zato bih za kraj podsetio da se na blogovima koje preporučujem a koji se nalaze na desnoj šlajfni ove stranice i dalje mogu čitati koncizniji, smisleniji, bogatiji i korisniji tekstovi o filmu, muzici, lokalnim i globalnim promenama, glupostima političara ili se prosto može naći nešto kvalitetne zabave – svega, dakle, ima mnogo više no što se može pronaći u klasičnim formatima. I biće ga sve više, ovo je, zapravo tek početak. Neki od blogera u Srbiji imaju veću čitanost i uticaj na širu zajednicu od mnogih nedeljnika, a i nekih dnevnih novina. I to je jedan od mogućih vidova otkrivanja kvalitetnih stvari koje će, u konačnom zbiru, našu realnost učiniti boljom.

Ko je stigao do kraja ovog amaterskog osrednjeg majmunisanja, evo linkova ka tekstovima koji su majmunisanje izazvali. Treći čitate na sopstvenu odgovornost, a blogere ionako spominje jednom rečju. On mi dođe kao jagoda na šlagu, a i objavljivan pisac je, nije amater... 

Linkovi, dakle: 

Ljubica Arsić

Teofil Pančić

Kovačević

BlogThis 2010: preporuke

Jelena mi ovim tekstom skreće pažnju na “BlogDay 2010“, priliku da se preporuči 5 blogova vrednih pažnje; što je za mene prilika da se prisetim i onih blogera koji već predugo ne pišu ili su napisali svega nekoliko tekstova i sada svojim ne-pisanjem samo podsećaju na svoj kratki, svetlucavi život komete na nepreglednom blog-nebu. Ovo je, možda, prilika da im se putanje na kratko poremete, da barem na kratko ponovo postanu vidljivi Feed/Google Readerima.

Preporuke su važne! Svojevremeno me tako Vrabac iznenadio, dok smo obojica bili na starim web-adresama, usmeravajući blog-zajednicu ka mojim stranicama, lep je osećaj kad te tako preporuče.

Blogroll sekcija na ovom blogu (scroll down... još... scroll... sad desno... – videti pod „premrežavanje“ :) je lista onih koji imaju „blanko podršku“ i kad nije BlogDay, dakle 24/7 i koju su tu preporuku zaslužili sjajnim tekstovima, briljantnom argumentacijom u raspravama u kojima se čak nađemo i na suprotnim stranama, neumornim istraživanjem najnedostupnijih kutaka pop-kulture ili Planete kao takve – te prostim talentom za prepoznavanje Lepote. No, ima i tu onih koje bi valjalo „tagovati“, još jednom.

Mali je broj putopisa koje sam čitao sa većim uživanjem nego što sam moje pisao. Maćašev, kome je verovatno poslednje što o sebi pomisli "ja sam putopisac“ - je serijalom „Americana Tidbits“ fantastično oslikao Države očima nekoga ko je tek upoznavao novi kontinent i fizički, primenjujući znanja koja je sakupljao u domenu pop-kulture pre no što je prošao pasošku kontrolu, dakle nekih tridesetak godina. Na žalost – od kako je Stari kontinent zamenio Novim autor se posvetio drugim temama, na drugim adresama, a Ruta 66 valjda čeka da bude ponovo otkrivana.

„Interpretacije“ su me konačno privukle ideji da dobro sročenu i promišljenu književnu analizu ne vredi tražiti i više neću pronalaziti na stranicama „zvaničnih“ medija i stranicama sa zaglavljem„kultura“ - već na blogovima edukovanih entuzijasta koji umeju i znaju da sagledaju strukturu molekula knjiga koje su važne.

Đorđe je najjužniji bloger kojeg lično poznajem: odnedavno ponovo downunder, i dalje posvećen neumornom otkrivanju svega što pomera granice komunikacije, dizajna i Digitalne Buyologie – ne odustaje od uloge uvek budnog svetioničara koji prvi na horizontu ugleda novotariju koja iznova menja binarni svet kakav poznajemo.

Iako je 5 „traženih“ blogera već nabrojano, ne mogu da ne spomenem da je neverovatno kako se na blogu „Odjavna špica“ svojevremeno pojavilo svega 2 teksta, od kojih je ovaj dokazao da je ponekad i veoma malo dovoljno za ostanak u sećanju publike; valja primetiti da je lepo što se Mario vratio sa mora i sada će valjda nastaviti svoje multi-blog avanture, a da nije lepo što Blurred još uvek štrajkuje; da je sjajno što je blog PillowBook opet živahniji no ranije; da je Sweet Jane uvek sveža i da je fenomenalno kako se Dača prilagođava novom mediju, iako je, ako se ne varam, najstariji u ovoj ekipi - dok verovatno najmlađi bloger u ekipi sjajno prikuplja Paramparčad i nadam se nove čitaoce... I, da ne podsećam sad na sve one koji su već na tom spominjanom Blogrollu - Jelena me već okarakterisala kao nekoga ko krši „akademska pravila“ :) - pravila kažu: 5 blogova, ja posredno i neposredno preporučujem njih 42, nije to slučajno, baš taj broj.

Nedavno sam primetio da uz jutarnju kafu najpre čitam nove blogove, a tek kasnije „zvanične“ vesti – i to nije slučajno: većina tih, meni (ne)poznatih ljudi često daje jasniju i sočniju sliku sveta van ekrana. Neopterećeni tiražom, cenzurom, nepodređeni ideji beskrajnog umnožavanja „saopštenja za medije“ ili lošem prevođenju stranih recenzija, oglasnim potencijalom subjekta ili važnošću objekta – okupljaju oko sebe ljude zagrejane za slične ili identične ideje, zabavljeni (ne)mogućnošću da neka od tih ideja ili ocena postane Opšta, važna, prihvaćena – iako se u borbe za te stavove upuštaju - sami.

A svet su oduvek menjali pojedinci - i zanesenjaci.
Nema razloga da se u virtualnom svetu stvari odvijaju drugačije.

(and now... self-promotion break :)

(City Magazine, #28: http://www.citymagazine.rs/page.php?id=1742)