Prešlicavanje za LiceUlice / Muzika za kasno proleće (jun 2022.)

Kasno proleće je donelo muziku koja zvuči poput dana provedenog u visokoj travi u kojoj možeš da se kriješ, gledaš nebo i brojiš oblake. Dirljivi stihovi o odrastanju, roditeljima, nedostajanju i Džefu Bakliju. Reči zabrinutih roditelja upućenih novoj generaciji, i snimci koji su do nas stigli gotovo slučajno iz nekog drugog vremena i izbrisane države su albumi koje vam preporučujem za preslušavanje i koji će učiniti da lipe mirišu još lepše.

Arcade Fire: “We” (Columbia Records, 2022)

Početkom ovog veka Arcade Fire su nam ponudili neke od najlepših pesama o suočavanju sa odrastanjem i sazrevanjem. Zatim su snimili dva albuma (“Reflector”, “Everything Now!”) sa kojima nije bilo lako komunicirati i koje nije lako voleti. Konačno, albumom “We” se vraćaju onome u čemu su nenadmašni: stvaranju muzike uz koju je lakše podneti život, pevati naglas i neumorno skakati, dok se Planeta ne zatrese i otrese sa sebe sve što nam zaklanja sunce.
Zašavši u četrdesete Vin Batler i ekipa ponovo pevaju za nas i o nama, ali i sopstvenoj deci. Kada vas “The Lightining I & II”, kao i “Unconditional I (Look Out Kid)” budu zgrabile shvatićete koliko su nam Arcade Fire nedostajali prethodnih godina i kako je dobro imati ih ponovo uz sebe.

Kevin Morby: “This is A Photograph” (Dead Oceans, 2022)

Amerika odavno nije ovako zvučala. Zagledan u stare porodične fotografije i krajolike kroz koje putuje poput hodočasnika, Kevin Morbi je stvorio možda najbolji album karijere sa kojeg je teško izabrati najdražu pesmu ili stih (lični favorit je za sada “When I was a little boy, I wanted to live and breathe inside a song.”)
“This is A Photograph” čine dirljive posvete ocu i majci (naslovna pesma), Misisipiju i Džefu Bakliju (neverovatna “Coat of Butterflies”), Americi, Otisu Redingu, ljubavi, prijateljima i vremenu koje prolazi. Zvučno bogatiji i drugačiji od njegovih prethodnih albuma (među gostima se pojavljuju i harfistkinja Brendi Janger, kao i džez bubnjar Makaja Mekrejven) Morbi je snimio klasik koji će dugo odzvanjati našim srcima, vremenom i svetom.

Branko Mataja: “Over Fields And Mountains” (Numero Group, 2022)

Ovaj album i životna priča Branka Mataje spadaju među čuda koja vraćaju veru u kosmos i podsećaju da će lepota spasiti svet. Na ovako malom prostoru je nemoguće prepričati životnu putanju Branka Mataje od Dalmacije preko Beograda do Kalifornije, u kojoj se Mataja sedamdesetih godina konačno skućio, napravio mali studio i snimao u anonimnosti muziku koja odiše nostalgijom, toplinom i bezvremenošću.
Nikada niste čuli ovakve verzije pesama poput “Kafu mi draga ispeci”, “Šušti bagrem beli” ali i “Tamo daleko”. I nikada nećete uspeti da obrišete iz sećanja i srca taj zvuk koji je stigao do nas preko ogromnog okeana prostora i vremena gotovo slučajno, koji nam peva bez reči, a da bi nas ohrabrio da neumorno tragamo za lepotom i utehom.

Album je dostupan za preslušavanje na adresi https://brankomataja.bandcamp.com/album/over-fields-and-mountains

+

Više o junskom broju magazina LiceUlice >>

Prešlicavanje za LiceUlice: „There is Power in a Union“! (maj 2022.)

Pokretači prvih sindikalnih protesta su brzo shvatili: da bi žar protesta varničio a učesnici osetili moć kolektiva – neophodna je muzika koja će artikulisati zajedničku energiju i pomoći nam da budemo kao jedan! Pre tačno 150 godina radnici su na ulicama zapevali “Eight hours a day and decent pay - It is for that they fight!”, refren najstarije sačuvane i objavljene sindikalne pesme “Eight Hours Strike” Bilija Pastora. Omasovljenje pokreta i sindikata pratio je i sve širi repertoar pesama, dok su muzičari postajali glas radnika u medijima i koncertima.

Ljudi koji gitarom i glasom proširuju područje borbe kao počasne sindikalne horovođe tema su ove priče.

Džo Stramer

Bez obzira na godine ili vrstu muzike koju je svirao - Stramer je uvek pevao o nepravdi, problemima i ne/mogućnostima radničke klase. Od pesme „Crumby Bum Blues” koju je snimio u vreme kada je imao nadimak „Vudi“ (po Gatriju) i nije znao šta je pank - do čuvenih reči „People can change anything they want to.“ - Stramer je bio na pravoj strani, kanališući ono što je i lično iskusio u vreme kada je radio u fabrikama za proizvodnju gume ili industriji tepiha.
Poslušajte ponovo „Career Opportunities“, „Clampdown“, „Magnificent Seven“... ili se setite kako su The Clash odredili cenu albuma „London Calling“. To je stav, tako se brane ideje.
Stramer je dokaz da iskreni glasovi odzvanjaju snažnije. A kada otpevane reči prate dosledna dela - večnost je zagarantovana.

Bili Breg

Najpoznatiji trubadur britanske pop-scene ili – „muzičar i levičar“. Od ranije inspirisan muzikom Boba Dilana i Vudija Gatrija – Bili je shvatio čime želi da se bavi na jednom koncertu The Clash, koje i dalje pominje kao etičke uzore.
Tokom karijere je snimio veliki broj poznatih i voljenih protestnih pesama („There is Power in A Union“, „Take Down The Union Jack“, „A New England“), sa bendom Wilco je odsvirao i neverovatan omaž Vudiju Gatriju (album „Mermaid Avenue“), javno se borio i protivio politici Margaret Tačer, na koncertima često svira „Internacionalu“; pozvan je da piše nove reči Betovenove „Ode radosti“, a na seminarima drži prezentacije pod naslovom „Odgovornost: protiv-otrov autoritarizmu“... Naslov njegove biografije možda ponajbolje otkriva suštinu njegovog dela i delanja: „Still Suitable for Miners”, u kojoj se bavi ne samo sopstvenim životom, već i Tačerizmom, usponom Džeremija Korbina i Bregzitom.
Tipovi poput Bilija su uvek neophodni na čelu kolone.

Brus Springstin

Najveća zvezda današnje priče, takođe veliki poštovalac Vudija Gatrija i autor nekih od najpoznatijih pesama XX veka o mukama i snovima radničke klase Amerike zapravo nema dan „ozbiljnog radnog iskustva“ u radnoj knjižici. „Jedini pravi posao koji sam u životu radio bilo je održavanje travnjaka i sređivanje komšijskih ograda tokom letnjeg raspusta. To sam radio da bih zaradio za prvu gitaru“ izjavio je svojevremeno. Ali, to Brusa nije sprečilo da napiše i otpeva pesme poput „Factory“, „Working on the Highway“, „The Promised Land“ i druge u kojima se prašina, znoj, umor, hrapave ruke, umorna glava, prazan račun i borba za bolju budućnost jednostavno čuju.
I to nije samo pitanje talenta.
Kada Brus zapeva „I'm working on a dream/And I know it will be mine someday” mi iskreno verujemo da nam Springstin upravo peva istinu, i da je naša borba vredna cilja.
Taj osećaj vredi kao deset prijatelja koji koračaju u koloni, uz nas.

*

Više o majskom broju magazina LiceUlice >>

Prešlicavanje za LiceUlice: Antiratne pesme (april 2022)

Antiratne pesme su - po svemu sudeći - stare koliko i ratovi između država. Pesnik i ratnik Arhiloh se pre 2700 godina usprotivio čuvenoj spartanskoj “sa štitom ili na njemu” zapisavši “drugi ću kupiti štit, lošiji mi neće bit’ ”, dok je Aristofan u anti ratnoj komediji “Mir” pre gotovo 2500 godina zapisao i “A kom je draži rat, taj neka nikada ne prestane iz lakta vaditi iverke strelica.”

Na pomen antiratnih pesama najčešće pomislimo na Dilana, Nila Janga, Lenona, Manic Street Preachers ili Bright Eyes koji su se trudili da pesmama ili čitavim albumima urazume političare. U poslednjih nekoliko godina kao da više nema velikih anti ratnih albuma.
Da li su se muzičari tokom prethodnih godina umorili od pokušaja da nadglasaju oružje? Možda. Ali, anti ratne pesme i albumi nemaju rok trajanja, zato što se ni besmisao rata nikada neće promeniti.

Roger Waters: Is This the Life We Really Want? (Columbia Records, 2017)

Iako je delovalo da je Voters o ratu i njegovim posledicama sve već rekao na “The Final Cut” (Pink Floyd, 1982), neki novi ratovi su učinili da se vrati toj temi. Njegov za sada poslednji solo-album konceptualno je osmišljen kao “radio drama” o čoveku koji pokušava unuci da objasni zašto deca širom sveta i dalje stradaju u besmislenim sukobima odraslih. Bogato odsviran i produciran (Najdžel Godrič, čest saradnik Radiohead), Voters je na ovom albumu iskren, ljut i još uvek spreman da podigne glas protiv rata. Naslovna pesma, “The Last Refugee” i “Deja Vu” imaju svoje mesto među njegovim najboljim radovima, a vas će možda podsetiti da ima borbi koje se nikada ne završavaju.

Kate Bush: “Never for Ever” (EMI, 1980)

Ne, ne biram ovaj album samo zbog pesme “Babooshka” koja možda ima drugačiji prizvuk ovih nedelja. Kejt se oduvek hrabro suočavala sa temama rata i njegove razornosti (“Heads We’re Dancing”, “Experiment IV”...) ali je na ovom albumu to uradila po prvi put. Iako je imala svega 23 godine kada je napisala ove pesme - “Army Dreamers” ostaje jedna od najnežnijih anti-ratnih pesama osamdesetih godina prošlog veka, dok završna “Breathing” i dalje potresno osvešćuje pitanje kakav svet ostavljamo rođenoj i tuđoj deci. “Never for Ever” možda nije njen najbolji album, ali je prvi kojim je svetu pokazala da raste u vilin-kraljicu koja ima moć da lepotom zaštiti svet.

Sun Ra: “Nuclear War” (Atavistic Worldwide, 1982/2001)

Verovali smo da se više nikada nećemo sresti. Ali, prethodne nedelje su neke nove generacije upoznale sa strahom od nuklearnog rata (i nestašicama joda). Od mnogih pesama i albuma koji su svojevremeno bili inspirisani tim strahom – ovaj album je možda najbolje podneo test vremena. Godinama svođen na underground incident, često nedostupan ili brisan iz kataloga izdavačkih kuća, “Nuclear War” danas predstavlja svedočanstvo nestabilnog vremena koje je čak i jednog “optimističnog afro-futuristu” inspirisalo da peva o distopiji, ne štedeći ni instrumente ni reči. Uprkos beznadežnosti – stihovi “It's a motherfucker, don't you know/If they push that button, your ass gotta go” čine naslovnu pesmu jednom od najzaraznijih pesama o kraju sveta ikada, dok završna “Smile” (original: Čarli Čaplin) garantovano donosi katarzu i od vas pravi doživotnog, vatrenog borca ili borkinju protiv rata.

*

Više o aprilskom broju >>

Prešlicavanje za LiceUlice: Izbori Se! (mart 2022.)

IzboriSe!

Kako birate muziku tokom predizborne kampanje? Da li pesme koristite kao pancir o koji će se odbijati negativna kampanja, teške reči, optužbe i besmislice, ili birate one koje raspiruju neutemeljene nade i želje?
Pred vama je izbor albuma koji možete koristiti za obe svrhe.
Neke će vas podsetiti na to u kakvom svetu živimo i šta u njemu moramo da promenimo, ukoliko ste slučajno zaboravili. Druge su tu da bi vas okuraže, jer vaša borba nije prva i jedina, i da vas podsete da imamo šta da naučimo od drugih, čak i sa egzotičnih ostrva. Treće su tu da vas uvere da nema zida koji se neće pasti pred snagom udruženih ljudskih glasova.

Kate Tempest: “The Book of Traps and Lessons” (2019, American Recordings)

Ukoliko je već niste otkrili, predlažem vam da treći album Kejt Tempest podelite na kriške i slušate pesmu po pesmu, sa podužim pauzama između. Iako krhka, Kejt često nije nežna. Iako je počela karijeru “repujući” po alternativnim klubovima – kritičari u njenim tekstovima pronalaze jasne tragove Jejtsa, Blejka, Odna ali i Wu-Tang klana. Kejt ne peva, već ispaljuje rafale u spoken word maniru praćene hipnotičkim ritmovima i zvučnom štrokom (u produkciji Rika Rubina). Ume da izazovu vrtoglavicu zbog načina na koji peva o svetu u kojem živimo, i u kojem imamo pravo da se osećamo odbačeno, zbunjeno, razočarano ili nesigurno (“Keep moving, don’t move”), ali i ljuto - zato što verujemo da zaslužujemo lepše rasplete i krajeve (“Hold Your Own”) i da imamo pravo da volimo slobodno i kako volimo (“Firesmoke”). Iako na ovom albumu nema nijedne političke pesme, njene poeme će vas podsetiti da je sve politika i da je sve pitanje izbora.

Bob Marley: “Exodus” (1977, Island)

Nekoliko meseci pre no što je snimio “Exodus”, Bob Marli je pokušao da u svoju domovinu donese mir. Tokom “Smile Jamaica” koncerta održanog nekoliko meseci pre lokalnih izbora, popeo se na binu sa dva suprotstavljena politička kandidata, učinio da pruže ruku jedan drugom, sa ciljem da njihova borba više nikoga ne košta života. Donekle je u tome i uspeo. Naslovnu pesmu je napisao inspirisan planom i borbom jednoga od njih. “Exodus” ispod laid-back zvuka krije neke od najdirektnijih Marlijevih tekstova karijere. “The Heathen” bismo ovih dana mogli da slušamo kao pesmu koja održava borbeni duh, a “Three Little Birds” kao himnu nade da će borba biti vredna pobede.

Various Artists: “Summer of Soul” (2022, Legacy Recordings)

Po Marku Kermodu “najbolji dokumentarni film svih vremena” nije samo priča o festivalu koji se održao u Harlemu 1969. godine i koji je bio zaboravljen više od pedeset godina. Ovo je film o životu, željama i nadama jedne zajednice koja je u muzici našla uporište za borbu.

Soundtrack koji prati ovaj dokumentarac okuplja Sly & The Family Stone (“Everyday People”, “Sing a Simple Song”), ljutu Ninu Simon (“Backlash Blues”, “Are You Ready”), Maksa Rouča, Stivija Vondera, The Edwin Hawkins Singers i mnoge druge čije su pesme pomogle jednoj zajednici pre mnogo decenija da kanališe želju za slobodom i jednakošću. Te iste pesme mogu pomoći i nama. Osećaji teskobe i prkosa, kao i želja za slobodom su univerzalni, bez obzira na vreme i boju kože. Ukoliko ste u mogućnosti – obavezno pogledajte i film. 

Više o martovskom broju magazine LiceUlice >>

Prešlicavanje za LiceUlice: “Now in this present darkness, all ears just listen!”

Muzika je važno oružje u svakoj borbi. Da je drugačije - dobošari i trubači ne bi hodali rame uz rame sa vojnicima, kompozitori ne bi gubili vreme na potragu za harmonijama koje ispunjavaju srce i pozivaju na otpor, a mape slobodnog sveta bi izgledale potpuno drugačije. Zato vam ovoga puta preporučujemo tri albuma koja bi trebalo imati uz sebe u danima koji dolaze.

Curtis Harding: „If Words Were Flowers“ (Anti Records, 2021)

Kurtis Harding, čovek koji sa neverovatnom lakoćom ukršta „stari“ soul, R’n’B, džez, fank i rok, 2021. godine objavio je treći album „If Words Were Flowers“. Iza tog pomalo romantičnog naziva kriju se pesme razapete između ljubavi, sumnje, prkosa, borbe i nežnosti. Za takvu mešavinu umnogome je odgovorna i prva godina pandemije. Kurtis je većinu ovog albuma pripremio pre marta 2020. godine, da bi period lockdown-a iskoristio za pretresanje pitanja slobode i sveta, pisanje novih i traženje novih formi onih koje je već „završio“. Poslušajte pesmu „Hopeful“ više puta zaredom i nećete više sumnjati u to da li možete, i da li ste spremni. („You ask, "are we chosen?"/ I'll say indeed/ We’ve studied and trained for a warrior mind frame.”)

Album možete preslušati i na ovoj adresi: https://curtisharding.bandcamp.com/

Billy Bragg - The Million Things That Never Happened (Cooking Vinyl, 2021)

Na svetu je ostalo malo trubadura kao što je Bili i koji nam poput svetionika pomažu da prepoznamo pravac u kojem bi se valjalo kretati. Ukoliko vam se tokom borbe za bolji svet dogodi da posumnjate u sopstveno rasuđivanje ili odlučivanje, posegnite za njegovim pesmama, ili pročitajte neki od intervjua sa njim, i sve sumnje će vam biti razvejane. Iako uveliko sede brade, Bili Breg i dalje odlično vidi ne/pravdu, ne/dela i ne/razumne protiv kojih se mora podizati glas. Na najnovijem albumu punog srca peva: „One thing I've noticed as I get older/Common sense, like art, is in the eye of the beholder”, i u pravu je.

Bohemija – „Putujemo“ (Pop Depresija / Kišobran, 2021)

Evo albuma koji raspaljuje maštu i budi nadu. Treće izdanje Niškog „soul-spejs-pop-rok” (kako ih najčešće predstavljaju pokušavajući da opišu neopisiv zvuk i vibraciju pesama) benda Bohemija je velika, raskošna, simfonična i sonična nagrada za sve koji umeju da putuju bez pomeranja i ne boje se da urone na dah u sopstvene snove. U nešto više od trideset minuta otkrićete najmanje tri “lične himne”: očaravajuće “Sidro”, zaraznu „Prsla sam“, i pesmu koja širi ljubav - “Levo oko”.

Ovaj album zvuči i miriše poput prvog prolećnog dana u svetu koji se oslobodio stega i mraka, i on će nam biti soundtrack za prvi dan koji osvane slobodan.

Za preslušavanje posetite: https://popdepression.bandcamp.com/album/bohemija-putujemo

LiceUlice: Praznični miks ;)

Možda se i ova godina zbunila i možda nam se rugala, ali nije da nam ništa dobro nije donela.Po dobrom je pamtim i zbog saradnje sa ekipom Liceulice, koja je dovela i do ovog miksa.

Srećne božićne i novogodišnje praznike vam pesmama žele Paul Simon, Calexico, Sharon Jones, Ella Fitzgerald, Fountains of Wayne, Low, Norah Jones... a glasovima i željama - Anica, Daca, Dragan, Jovanka, Milan, Sloba, Svetlana i Vesna – ulični prodavci i prodavačice magazina čijom kupovinom pomažete drugima, a čitanjem pomažete sebi.
Novogodišnji dvobroj je izašao! 

Prešlicavanje za LiceUlice: Iza rešetaka ili „Time Keeps Draggin' On...”

Gotovo sve najpoznatije „zatvorske“ pesme u istoriji pop-kulture napisali su oni koji iza rešetaka nisu bili duže od jedne večeri (ili nekoliko, poput Džonija Keša). Neke od najnežnijih stihova o ljubavi, samospoznaji i sreći napisali su oni koji su u zatvorima proveli godine.

Rešetke ne mogu zaustaviti muziku. Ali muzika može srušiti rešetke, ili ih barem iskriviti toliko da duh može da šmugne i slobodno luta.

Ova tri albuma možete preslušavati kao dokaz te tvrdnje.

Gil-Scott Heron: „I’m new here“ (2010, XL Recordings)

„Mogu da te zatvore i ograniče slobodu. Ali, ne mogu da ti ograniče razmišljanje.“ pričao je GIl-Skot Heron nakon izlaska iz zatvora i objavljivanja „I’m new here“, prvog nakon šesnaest godina tišine i dve godine zatvorskog života. Proto-reper na ovom albumu više ne uzvikuje „The Revolution will not be Televised!“ kao što je činio početkom sedamdesetih, već nas vodi kroz iskrene priče o odrastanju, životu, ljubavi, ljudima i ne-snađenosti nakon izlaska iz zatvora. Ovaj album je doživeo i dve sjajne „reinterpretacije“. Jamie XX je 2011. uradio sa Gil-Skotom remiks-verziju „We’re New Here“, da bi Makaya McCraven 2020. objavio fenomenalni „We're New Again“ kojim domiraju džez i proročki glas sada već pokojnog „oca rep muzike“.
Da, Gil-Skot ima bolje priče nego Red u Šošenku.

St. Vincent: „Daddy’s Home“ (2021, Loma Vista Recordings)

Možda je mala, ali verovatnoća da su se Gil-Skot Heron i otac tada mlade Eni Klark mimoišli u zatvorskoj menzi ipak postoji. Jedan je mogao uživati u poslednjoj zatvorskoj večeri, drugom je to bilo prvo veče iza rešetaka.
Kada je 2011. Eni (sada poznatija kao St. Vincent) objavila „Strange Mercy“ mnogi nisu znali da je pesmu posvetila ocu, tek utamničenom zbog velike finansijske prevare. Deset godina kasnije njen Daddy je konačno pušten iz zatvora, a taj povratak je inspirisao St. Vincent da zaroni u muziku koju su slušali zajedno, ali i pretresanje stavova o roditeljstvu, deci i slobodi. Sve to se čuje na ovom albumu.
„The Melting of the Sun“, „“Pay Your Way in Pain“ i „Down“ dokazuju da St. Vincent sa lakoćom piše sjajne pesme, ali i da je otkrila jednu važnu tajnu: nisu sva deca dužna da odrastu.

Johnny Cash: „Live at Folsom Prison“ (Columbia Records, 1968)

Džoni Keš je ovo prvi uradio!

Nekoliko godina nakon što je održao prvi (nesnimljeni) koncert u Hantsvilu, odavno fasciniran pričom o zatvoru Folsom kojem je već posvetio čuvenu pesmu, željan da preokrene tok karijere i iskoristi činjenicu da je već kreirao imidž „lošeg momka“ – Džoni je stao pred zatvorenike, prosto izgovorio „Hello, I’m Johnny Cash“.
„Live at Folsom Prison“ nije jedan od najboljih live albuma svih vremena zbog virtuoznosti muzičara ili tehnike kojom je snimljen. Ovaj album nosi tu titulu zato što Keš zatvorenicima peva „Folsom Prison“, „Cocaine Blues“ i „25 Minutes to go“ kao da je jedan od njih.

Prešlicavanje za LiceUlice: What we all want?

Muzika i aktivizam idu zajedno, poput para bokserskih rukavica.

Jedna nije dovoljna za borbu, sa dve možemo da blokiramo i uzvratimo udarac nepravdi ili tabuu. Ovo verovatno nisu albumi i pesme koje ćete čuti sa razglasa tokom protesta, ili kako ih pevaju hiljade gnevnih ljudi u maršu. Ali ove pesme i albume možete koristiti kao priručnik za promišljanje zaobilaznih strategija u borbi.

Gang of Four/Various Artists: „The Problem of Leisure: A celebration of Andy Gill and Gang of Four“ (2021, Gill Music)

Muzika Gang of Four odzvanja pop kulturom duže od četiri decenije. Odjeci tog zvuka, ideja i stavova pojavljuju se na najneobičnijim mestima (čak i kao naslov ovog teksta), a lista muzičara koji ih pominju kao uzore je izuzetno šarolika. Tom Morelo iz Rage Against the Machine tvrdi da su mu oni „ponudili Gramšijevski pogled na svet kroz pank-fank!“, a sa ne manje oduševljenja su ih pominjali i Kurt Kobejn, Idles, Majkl Stajp i Majkl Hačins.

Ovaj album je zvučna posveta obožavalaca. Flia i Džon Frušante, Tom Morelo, Robert Del Naja iz Massive Attack, Warpaint, Idles, Gejl En Dorsi, Geri Njuman i drugi snimili su svoje verzije nekih od najvažnijih pesama ovog benda i dokazali da su stihovi poput „How can I sit and eat my tea / With all that blood flowing from the television...” i dalje potrebni svetu, četrdeset godina nakon što su otpevani prvi put, kao vodiči kroz teskobu i saborci u borbama koje dolaze.

Šarlo Akrobata: „Tuplji ili bistriji čovek biva kad...“ (2021, Croatia Records, reizdanje)

Istorija muzike beleži da su se Šarlo akrobata i Gang of Four jednom već sreli u istom prostoru, na Zagrebačkom Bijenalu 1981. godine. (Možemo zamišljati izraze lica članova GO4 dok iz bekstejdža gledaju leđa Koje, Milana i VDa tokom nastupa koji je bio „urnebesan, snažan i strastan“ (tvrdi Momčilo Rajin). Četrdeset godina kasnije ova dva benda ponovo dele isti prostor - u ovom magazinu, a povodom remasterizovanog reizdanja prvog, jedinog, furioznog albuma benda koji ruši tabue kroz vreme.

Ovaj album ne zvuči kao četrdesetogodišnjak. „Tuplji ili bistriji čovek biva kad...“ je i dalje beskompromisno, subverzivno, bezobrazno, prljavo, vrtoglavo (a zatim i glavolomno) remek delo kojem vreme ništa ne može! Uzvikivanje delova „Narodnog učitelja“ Vase Pelagića (u pesmi „Pazite na decu“), furioznost „Fenomena“, duhovitost „Ljubavne priče, ali i ozbiljni komadi poput pesama „Samo ponekad“ i „Problem“... sve i dalje funkcioniše besprekorno, i zvuči potpuno sveže!
Došlo je vreme da ovaj muzički bukvar namerno ispremetanih stranica dobije zasluženo prvo mesto listi najboljih jugoslovenskih albuma svih vremena.

Hurray for the Riff Raff: „The Navigator“ (2017, Ato Records)

Alinda Segara, glavna autorka, glas i lice Hurray For The Riff Raff na ovom albumu peva o potlačenima, za njih i sa njima, i konačno dokazuje da je uspela ono što je želela da bude: trubadurka dostojna tradicije Dilana i Vudija Gatrija. Alindin glas i njeni stuhovi artikulišu muku, želje, nade i snove običnih ljudi.

O ovom albumu nije lako pisati.
„The Navigator“ zahteva pažljivo i višekratno preslušavanje.

 A kada vas na njegovom kraju dočeka veličanstvena „Pa’lante“, shvatićete da je to pesma koju bismo jednom mogli da zapevamo zajedno na ulici, horski - i da će se tama povući pred našim glasovima.

Prešlicavanje za LiceUlice: Albumi za pronalaženje mira u sebi i sreće u sebi, i oko sebe

Tony Joe White: „Smoke From the Chimney“ (2021, Easy Eye Records)

Evo albuma za vožnje po zaraslim putevima i uživanje u toplim predvečerjima na verandi.

Pre više od pedeset godina Toni je napisao jednu od najpoznatijih pesama XX veka - „Rainy Night in Georgia“, koju su proslavili Bob Benton i Rej Čarls. Njegovu „Polk Salad Annie“ snimali su Elvis Prisli, Tom Džons i Žo Dasen. Svestan njegovog talenta i svestranosti, Den Ojerbah iz The Black Keys godinama je čekao priliku da nešto radi sa Tonijem.

„Smoke From The Chimney“ je rezultat te želje.

Opuštajuća (ali ne i lenja) atmosfera i savršena svirka okupljene sešn-ekipe postaje još zanimljivija ako znate da je ovaj album nastao nakon Tonijeve smrti, a na osnovu njegovih neobjavljenih demo-snimaka koje je stvarao u svojoj kući u pratnji gitare. Den i ekipa su se okupili i muzicirali „dok nam je Toni pevao iz slušalica“ i stvorili album na koji bi „Lisica iz Močvare“ (Tonijev nadimak) svakako bio ponosan. „Boot Money“ i „Listen to Your Song“ će se svakako naći i na nekim budućim Greatest Hits kompilacijama muzičara koji za života nije dobio parče slave koja mu je svakako pripadala.
Ovaj album je pobeda muzike nad vremenom.

Pitaj Klince: „Dušice“ (2021, više manje zauvijek)

U baštama našeg regiona već nekoliko godina rastu raznorodne autohtone vrste koje nije lako klasifikovati. Bend Pitaj klince jedan je od tih čudnih cvetova čiji šarm, šašavost i zvuk čine da već nakon uvodnih taktova prve pesme odustanete od gubljenja vremena na pokušaje klasifikacije i prepustite se muzici. Uostalom, ko može trezveno da razmišlja dok sluša brzalicu „...PambudeŽaobudePambudeŽaobudePambudeŽaobudeŽicepopucam” otpevanu u dva glasa?

Mini-album Mata Ponjavića Matilde i Svena Šantića („dva kompića iz ulice žireva“, tako se predstavljaju) je čudesan miš-maš zvukova, tropskih zvrkova, nepredvidivih tekstova, jezika, doskočica i zezalica koje garantovano menjaju raspoloženje i širinu osmeha.

Kasno proleće i ovo leto su upravo dobili svoj soundtrack koji vam je dostupan za preslušavanje i preuzimanje po principu „plati koliko želiš“ na https://pitajklince.bandcamp.com/album/du-ice 

Floating Points, Pharoah Sanders & The London Symphony Orchestra - Promises (2021, Luaka Bop)

Nekadašnji saradnik Džona Koltrejna i jedan od najzanimljivijih džez saksofonista svih vremena, osamdesetogodišnji Ferou Senders; producent Sem Šeperd (poznat i kao Floating Points) i Londonski simfonijski orkestar potpisuju najneverovatnijih četrdeset i šest minuta muzike objavljene u 2021. godini.

„Promises“ je zvuk odsjaj sunca u jutarnjoj rosi; bonaca na obali mora, pogled na kišnu panoramu grada koji i dalje volite ali ne razumete, muzika koja čini da zaklopite knjigu bez ubacivanja bukmarka, noć u usnulom gradu, tonski zapis spiritualnog putovanja u potrazi za mirom u grudima. Sve „desetke“ (i „devetke“) na koje budete nailazili u muzičkoj štampi su opravdane.
Ovo je veličanstven album.

Prešlicavanje za LiceUlice: Lekoviti albumi i pesme koje stvaraju antitela

The Antlers: „Green to Gold“ (2021, Transgressive Records)

Mučen tinitusom, problemima sa glasom i fizičkom iscrpljenošću Piter Silberman, vođa The Antlers, je pre nekoliko godina odložio gitaru i posvetio se potrazi za sopstvenim mirom i srećom. Ono što je pronašao, baveći se u međuvremenu meditacijom i baštovanstvom,  postalo je jedan od najlepših prolećno-letnjih albuma u poslednjih nekoliko godina.

„Green To Gold“ je zvuk sunčanog nedeljnog dana; komad muzike koje će vas grejati i oslobađati; muzika uz koju se može plesati, ljubiti, sanjariti ili jednostavno gledati u strop, dok sunce probija kroz membranu zvučnika i pravi ostrvca svetlosti na parketu i zidovima. Obavezno preslušajte barem „Just One Sec“, „Wheels Roll Home“, „Solstice“ ili odjavni instrumental „Equinox“, a kada shvatite koliko je ta muzika lekovita – možete uživati i u nedavno objavljenom video-klipu koji funkcioniše kao film-uz-album.

David Walters: „Nocturne“ (2021, Heavenly Sweetness/Six Degrees Records)

Novi album Davida Voltersa dokazuje da nema granica koje muzika ne može da izbriše, i da postoji muzika kojom je moguće obgrliti celu planetu Zemlju.

Rođen u Parizu, egzotičnog karipskog porekla, ovaj gitarista i pevač je do sada radio kao DJ, objavljivao za izdavačku kuću ¡Ya Basta! (Gotan Project), osnovao hip-hop bend Zimpala, švrćkao se Afrikom i učio muziku od velikana poput Ali Farka Tura, radio sa Subinom starom saradnicom Sibel... I sve to se čuje u njegovoj muzici.
Ovoga puta okružen fantastičnim muzičarima (čelista Vinsent Segal, korista Balake Sisoko, Rožer Raspejl na udaraljkama), David je snimio album koji zvuči prisno čak i kada ne znate jezik na kojem vam upravo peva, koji podseća na važnost borbe, i mesto koje muzika u toj borbi ima (to će vam otpevati na engleskom: “Music is the Freedom, Music is the Weapon...”) i koji je krcat posvetama velikanima poput Manu Dibanga ili Sema Kuka. Pozivi na borbu nikada nisu zvučali nežnije.

Album je dostupan za preslušavanje ili preuzimanje uz doplatu dostupan ovde >> 

p.s. “Heavenly Sweetness” ulazi u uži izbor najboljih imena izdavačkih kuća ikada.

David Byrne: „American Utopia on Broadway“ (2019, Nonesuch)

Dejvid Birn odavno nije samo „bivši član/vođa Talking Heads“ i bilo bi nepravedno tako ga predstavljati u 2021. U proteklih trideset godina pravio je kuće-koje-sviraju povezujući delove napuštenih zgrada sa klavirom; objavljivao (odlične) knjige koje su prevedene i kod nas, pokrenuo „Reasons To be Cheerful“ – portal koji promoviše pozitivne priče o promenama na planeti... I sve vreme stvarao novu muziku! „American Utopia on Broadway“ je audio-zapis sa njegove poslednje turneje (dokumentovane i u odličnom „koncertnom filmu“ Spajka Lija) na kojoj je praćen fenomenalnim plesačko-sviračkim bendom ponovo svirao pesme poput „I Zimbra“, „Burning Down The House“, „Once in A Lifetime“, „The Great Curve“ ali i „Everybody’s Coming to My House“, raspoložen i razigran kao da nema 69 godina.

Preslušavanje ovog albuma učiniće da se osećate pametnije, a noge i kukovi će biti zadovoljni. 

Liceulice_fm :: 16.03.2021 (snimak)

Stotinu minuta provedenih u studiju RadioAparata sa Nikoletom i Bojanom me podsetilo kakvo je uživanje učestvovati u live programu,
i da je šteta što neki razgovori moraju da se završe.

Hvala na gostoprimstvu, inspirativnim pitanjima, i razumevanju za malo duže odgovore! ;)