Rođendanski Noćurak :: 50 / 50

Neki bi na ovaj dan napravili veeeeeliku, spektakularnu proslavu - sa mnogo gostiju, bendom i vatrometom.
Neki drugi bi dan iskoristili za lamentiranje nad prošlim vremenom,
i prebrojavali zube, ljubavi, ušteđevinu, imovinu, šećer u krvi, broj kontakata u adresaru i pečate u pasošu.
Ili napisali autorski tekst pun mudrosti sakupljenih za pola veka.
Neki bi se k o n a č n o uozbiljili.

Ja, eto, nisam od takvih, već sedim za mikrofonom i pravim – miks od 50 pesama.
Ne 50 najvažnijih ili najdražih svih vremena, već onih koje želim danas da čujem i podelim sa tobom umesto torte.

Na bini se smenjuju:
Talking Heads, Buldožer, Šumski, Haustor, Sparks, Kevin Morby, James, Peter Gabriel, Del Arno Band, Mose Alison, Working Week, Joe Jackson, Ian Dury, Šarlo Akrobata, Darkwood Dub, Khruangbin, The Beach Boys, The Chills, Keane, Prefab Sprout, David Bowie, Svadbas, Sitzpinker, The Flaming Lips, The National, Sivert Hoyem, R.E.M, Ekatarina Velika, The Beatles...

Pediju, "poslednjem geniju pop muzike" za 66. rođendan

“Music is a princess/ I'm just a boy, in rags

I would gladly spend my life/ Carrying her flags”

(Paddy McAloon / Prefab Sprout)

Pedi MekAlun je napisao neke od najlepših pesama koje sam čuo u životu.
Ali, ne znam koja je od njih najlepša.

Kako merimo dubinu potresa koji Pedi izaziva stihovima „Life's not complete / Till your heart's missed a beat“, ili „Maybe you'll learn/There's nowhere you can go”?
Uporedi lepotu “Life of Surprises” i “We Let the Stars”, i pokušaj da se odlučiš.

Nije sve u dubini potresa.
Mnogo je i u lepoti i nežnosti tih pesama.

Nisam jedini koji tvrdi da je Pedi majstor. Dok je bio na vrhuncu poznatosti - kao pevač, tekstopisac i kompozitor sada zaboravljenog benda Prefab Sprout - o njemu se pisalo kao “najtalentovanijem pesniku pop muzike svih vremena”.
Magazin The Rolling Stone je tvrdio: “Poslednji genije pop-muzike”

Izuzev četiri minuta jedne protestne, netipične pesme - Pedi nije objavio ništa novo već deset godina.
Uporni tinitus (kakva ironija!) i drugi problemi odvojili su ga od muzike na duže vreme.
U jednom od novijih intervjua priča o povučenom životu u kojem ga, kako kaže, “više niko ne prepoznaje”.

Pedi danas slavi 66. rođendan.

Misao da je i dalje tu, i da - kako tvrdi jedna priča - “piše tri albuma godišnje, ali nikome ne želi da ih odsvira” - raspaljuje nadu da će se ponovo oglasiti, i mali panteon najdražih pesama svih vremena učiniti većim.
Ukoliko se tišina nastavi, razumeću.

Ali, bilo bi lepo da i on konačno čuje tišinu, neometanu zujanjem.
Kakva šansa za kosmičku pravdu da se dokaže.

Živeo!

Talking Heads: This must be the Place, 40

Jedna od najlepših pop-pesama ikada napisanih i otpevanih nam je na današnji dan pre četrdeset godina zakucala na vrata, i zauvek se uselila u naše živote.
U međuvremenu smo se iseljavali i useljavali.
Prva-druga-treća selidba,
iznajmljeni stanovi.

Kasete, vinile i diskove sa ovom pesmom smo pakovali u kutije, nosili sa sobom i raspakivali u novim prostorima sa kojima još uvek nemamo ništa zajedničko, nijedan provedeni dan, nijedno sanjanje.

Zato je obično bila među prvim pesmama koje bi trebalo pustiti glasno u tom novom prostoru, da bi postao naš.

“This must be the Place” je poput najdražeg kutka u stanu.
Ona je fotelja u koju mogu sesti i dvoje ako se malo zbiju.
Ili lampa za čitanje.
Ona je udobni dušek, ili krevet pod prozorom u koji tuče sunce, mačka koja spava kraj stopala.

*

Negde ovih dana pre tačno deset godina uselili smo se, konačno, u "nešto naše”.
Nisam čekao raspakivanje kutija, kablove i zvučnike - slušao sam je sa telefona.
Taj zvuk je bio sličan onome koji se nedeljama pre toga čuo sa tranzistora majstora i molera, ali meni je, u tom trenutku, bio najlepši i najdraži zvuk na svetu.
Konačno smo bili svoji, na svome.

Sudopera, police, plakar, televizor, ogledala, fotelja, stočić, sto za pisanje, dodatne police... sve to je došlo posle.

Stihovi “Home, is where I want to be / but I guess I'm already there / I come home, she lifted up her wings / Guess that this must be the place” ušli su u naš stan pre svega toga.
(To, verovatno, dosta govori i o mom organizovanju prioriteta, ok.)

*
Već nekoliko nedelja se pitam da li, koja, i kakva muzika se može slušati u ovakvim vremenima.
“This must be the place” ima lekovito dejstvo i sada.
Ona ne peva o tome da zlatni kraj postoji, i da će sve biti u redu.
Ipak, ona podseća šta svemu daje smisao, a to je ljubav, da stvari mogu biti bolje, i da ovo zaista može biti naše mesto.

Dejvid Birn peva “for a minute, or two”, ali valjalo bi se boriti za više.