Vladimir Tasić: "Kiša i hartija", fragment o Subi

Iz arhive Taciane Baros

"Pokušala sam da čujem samo muziku, ali sam čula razgovor i sambu ujedno, ili ih bar pamtim tako upletene.

Otići, pazi, Se for um desejo, u San Paulo, otići tamo i svirati, Eu peco pra me guiar, steći poštovanje muzičara koji ne znaju ni odakle si, Se for um segredo, dobiti nadimak Gringo Paulista? Znaš šta je to? To je čudo. Gde je sad? Aleja mira BB. Umro je 2. novembra 1999. Eu deixo me carregar. Kažu da mu se zapalio televizor. Jutro. Pola šest. Domar je primetio dim, zvonio je, probudio ga. Kralj opsese nije mogao da otvori vrata, Se faltar coragem, domar razvaljuje, nalazi ga dezorijentisanog. Studio gori. Svi fajlovi, sve. Gigabajti muzike, novi album Bebel Gilberto na kom su zajedno radili. Eu rezo pra abencoar. Izvlače ga iz stana, vatrogasci upadaju, hitna pomoć, totalni haos, i u tom haosu on, pazi! on se osvesti, ustaje sa nosila, ide nazad u studio. O ceu negro que vem chegando. Ulazi i bazlja kroz dim, pokušava da spase fajlove za Žilbertin album, svoju muziku, pada u nesvest, nose ga u bolnicu. Izdiše u pola sedam. Trovanje dimom. Kontaš? E logo vai desabar. Umreti za umetnost, bukvalno? Koja je to priča. Koji lik. Zamisli da je bio njujorški muzičar, londonski, da se sve desilo u Parizu? Danas bi bilo deset filmova o njemu. Masa bi mu došla na grob, kao Morisonu. Pisci bi, ono, pisali romane. Čoveče. A ovde... Tanto faz agora, a hora de te encontrar...

Odslušali smo ostatak pesme u tišini. Barmen, Đura, doneo mi je piće. Nestor je nastavio. Sve smo uprskali, rekao je. Mi i ne znamo svoje priče."

(Vladimir Tasić, "Kiša i hartija", str. 167-168, "Svetovi", Novi Sad, 2004.)

"O pokojniku sve najlepše" ili zašto smrt nije razlog za prestanak razgovora o nedelima

"O mrtvima samo lepo" narodna je poruka koju bi valjalo uvek imati na umu - odgovara poznanik na moju konstataciju da bi normalno društvo završilo sa upokojenim Amfilohijem još u vreme kada je isti lagao o tome da je "duhovnik Danila Kiša" i kada je prekršio Kišovu želju da mu na grobu niko ne drži govor, da ne idemo dalje sa listanjem zlodela.

Mogli bismo sad ovde raspravljati o vrednostima koje promovišu 'narodne poruke', kao i o njihovoj relevantnosti, ali, na sreću ne moramo, jer ova izreka nije 'narodna mudrost' već jedna od mnogobrojnih varijacija Hilonove misli, čiji je najpoznatiji oblik lat. "De mortuis nihil nisi bonum".
Hilonova zaostavština je inače krcata opštim mestima dostojnih srednjeg veka, i zato se njime više ne bih bavio, ali ću se poslužiti jednim drugim filozofom, Aristotelom.

Taj filozof, po naše razumevanje sveta važniji i doveka aktuelniji je pak svojevremeno zapisao: "Prijatelj mi je Sokrat, učitelj moj, no veća mi je prijateljica istina"
(Servantes je kriv što nam je ova misao najpoznatija u obliku "Drag mi je Platon, ali mi je draža istina.")

Sokrat ili Platon, nebitno je - ja bih se u ovom slučaju držao Aristotela.

Mrtvi, kao i živi, zaslužuju pijetet svojim delima, a smrt ne donosi aboliciju.

Čovek čija dela ovih dana komentarišemo apsolutno zaslužuje da se o njemu govori sve, dakle i istina. Negiranja zločina, družba sa bašibozlucima, saučesništvo u zlodelima, kletve pripadnicima druge vere i 'rečenični složaji' (što bi rekao pokojni profesor Štajnberger) poput "otpalo mu meso sa kostiju"... sve to nisu dela i govor dostojni duhovnika.
O tome se mora govoriti, dokle god Grupa Građana kojoj je pripadao ima bilo kakav uticaj na naše živote.

Zato bi o njemu valjalo govoriti glasno i jasno, a sa željom da se nikada ne nađe među onima na koje bi trebalo da se ugledamo, i to će biti za dobro te Grupe Građana.
Eto paradoksa.

"Nazdravimo svim ludacima. Svim neprilagođenima..." i onima koji znaju da taj tekst nije napisao Džek Keruak.

Počinjemo anegdotom sa Karaburme,
da bismo stigli do pogrešnog citata, Keruaka i Stiva Džobsa.

Ima tome petnaestak godina.

Draga prijateljica, u to vreme koleginica u oglasnoj (tj. "reklamnoj"/"advertising"/"marketinškoj") agenciji uspela je da zakaže intervju sa najbriljantnijim novinarom kojeg je Jugoslavija ikada imala. Intervju je organizovan za potrebe njenog fakulteta, ali je razgovor počeo njegovim pitanjem:

- "A čime se vi, inače bavite?"
- "Radim u advertajzing agenciji."
- "Crno dete, nisi neki pošteniji posao mogla da nađeš?!"

Da, ljude koji rade u oglasnoj industriji često tako gledaju.

*

Društvenim mrežama neumorno kruži jedna pesma - o neprilagođenima, pobunjenicima, nezgodnima, rušiteljima granica, slobodi, i tako dalje.

A onda je neko negde nekada toj pesmi dopisao još dva besmislena, suvišna reda (na samom kraju) a kao autora potpisao - Džeka Keruaka.

Ali, tu sjajnu i lepo oblikovanu odu o slobodi koja odzvanja glasnije i snažnije kada joj dodamo Keruakovo ime, napisao je "po zadatku" (brifu) jedan kreativac, zaposlen u marketinškoj agenciji. "Plaćenik", misle neki od vas, "čovek koji ubeđuje ljude da kupe ono što im ne treba" misle mnogi.

Tekst je napisan za potrebe brenda Apple, odnosno Stiva Džobsa, a taj spot – "Think different" - jedan je od najpoznatijih u istoriji oglašavanja (neki tvrde da je prva reakcija Džobsa na tekst bila - "Ovo je sranje.")

Njegovo ime je Rob Siltanen.

To sam želeo da znate. Da Keruak nije autor te pesme i da je jedan od najlepših tekstova o slobodi, rušenju granica i "drugačijem" koji tako rado i često delite po društvenim mrežama - napisao jedan "zli, marketinški um", "korporativni rob", i šta se već sve pripisuje oglasnoj industriji.

I želeo sam da vas podsetim da reklame mogu biti poezija.

Uostalom, i dodavanje imena Džeka Keruaka je tek samo "marketinški trik", kojim se na tekst skreće dodatna pažnja.

Ovo je Robov original:

“Here's to the crazy ones. The misfits. The rebels. The troublemakers. The round pegs in the square holes. The ones who see things differently. They're not fond of rules. And they have no respect for the status quo. You can quote them, disagree with them, glorify or vilify them. About the only thing you can't do is ignore them. Because they change things. They push the human race forward. And while some may see them as the crazy ones, we see genius. Because the people who are crazy enough to think they can change the world, are the ones who do."

Ovo je ta reklama: