Oduvek su to bila nečista posla.
Iako su se kasnije branili da je ime "Echo & The Bunnymen" samo zabavna besmislica - u drugoj polovini imena čuči jedan čudni veštac.
Prva njihova pesma koja me omađijala ("The Killing Moon") nastala je tako što su Ian i Vil svirali akorde za "The Space Oddity" unatraške (aha!)
Danas sam, u moru muzike koja je uvek uz mene rešio da hodam gradom i ponovo slušam ovaj album, bez jasnog razloga. I ponovo sam otkrivao kako je ova banda iz Liverpula odsvirala u 20 sekundi sve što će Madchester scena svirati naredne 3 godine (i to su uradili dve godine pre nastanka te scene; poslušaj "Bedbugs and Balyhoo", i to verziju u kojoj orgulje svira Rej Manzarek... ma poslušaj obe, dole su!); ponovo sam otkrivao kako jedino Ian može da otpeva punog glasa "tvoje usne šećerne" a da ne zvuči kao totalni idiot; i kako je ovaj album trebalo da ih lansira u kosmos, ali nečiste sile su uskoro zaglavile papučicu na Pitovom Dukatiju 900cc, a bendu je bilo potrebno mnogo godina da se oporavi.
A onda sam, gotovo slučajno, otkrio da je peti album Echo & The Bunnymen objavljen na današnji dan ,1987.
Da, i ova pesma je posvećena ne konkretnoj ženi, već opseni.
"Just when you think she's yours
She's flown to other shores
To laugh at how you break
And melt into this lake."
She's flown to other shores
To laugh at how you break
And melt into this lake."
Nečista posla, kažem.
U drugoj je za orguljama Rej Manzerek.
