Aleksej Slapovski: "ANTIAPSURD ili knjiga za one koji ne vole da čitaju"

Apsurdno je da sam ovu knjigu otkrio sa deset godina zakašnjenja.  Apsurdnije je to što je nisam tražio. Negde sam video najavu prevoda jedne novije knjige Slapovskog, pitao u knjižari prvi put, raspitivao se u drugoj i trećoj nadajući se da ću je kupiti u prvoj zato što (apsurd?) volim da kupujem samo u toj jednoj; nekoliko dana kasnije se ponovo vratio, a Željka je odšetala do jednog ugla i donela mi ovu, objavljenu 2007, uz rečenicu "ako ga je Logos objavio, onda je on to stvarno."

Čitao sam je sa uživanjem, 
četrdesetak kratkih priča,
jurio kroz nju,
vičući (u sebi) još, još apsurda i antiapsurda!
I shvatao da je ne-prisustvo Harmsa na naslovnoj stranici apsolutno primereno.

Ne znam koliko je još primeraka ove knjige ostalo u Beopolisu >> i da li se u međuvremenu konačno pojavila i ta novija ali sam siguran da bi ti bilo dragoceno da požuriš i uzmeš jedan primerak, iščitaš i staviš na policu da ti svetli u ovom mraku i podseća da nisi
sama/sam
jedina/jedini
žedna/žedan
antiapsurda.

Pokušaću da te ubedim u to ovoga puta prekucavajući "teoretski predgovor" u kojem autor definiše šta je apsurdno a šta antiapsurdno, šta je život, Rusija, danas, a šta smo mi.

*

"Ljudi su gori nego što misle o sebi

i bolji nego što bi to želeli."

A. Slapovski, Iz nenapisanog

TEORETSKI PREDGOVOR

Često me pitaju šta je to antiapsurd, zato sam odlučio da odgovorim. (U stvari, niko me ne pita, ali meni se sviđa ta retorička figura.)

U životu, kao što je poznato, ne postoji ni apsurd, ni antiapsurd. Kad kažemo: "to je apsurdan predlog", posredi je nešto sasvim drugo. Najčešće to znači da nam predlog ne odgovara. Ili nam se nesviđa. Ili ga jednostavno ne bismo rado prihvatili. I tome slično.

A šta je to "apsurdan postupak"? Na primer, šef nam naredi da za jedan uradimo dan posao koji treba raditi tri dana. Ogorčeni smo, pola dana idemo okolo i govorimo kolegama: "Apsurd"! Zatim se prihvatamo posla i uradimo ga za preostalo pola dana. Pa gde je tu apsurd? Šef je postupio glupo, ali na svoj način razumno: ako nam daš tri dana, mi ćemo i raditi tri dana, ako nam daš jedan, uradićemo za dva. To što je dosta i pola dana, takođe nije apsurd, već posebno umeće življenja u Rusiji - da se nemoguće učini mogućim, samo da nas ostave na miru.

Ili: muž napušta mladu i lepu ženu i odlazi starijoj s troje dece. Po navici govorimo: "Apsurd"! A stvarno - to je ljubav.

Ili: žena porani, ide frizeru i dva sata se šiša i farba, manikira i pedikira, zatim ide u prodavnicu, kupuje novu odeću, zatim se vraća kući i počinje da tu odeću deo po deo proba, dva sata leži u kadri i kupa se u mirisnoj vodi, bira najlepše rublje, na kraju, predveče, spremna je: blistava, lepa, pobednica. Stiže on. Ona mu na pragu govori "Oprosti, više se nećemo viđati"! I zalupi mu vrata! Zatim sedi nepomično ceo sat, ne odgovara na zvonjenje i razmazuje po licu lepotu na koju je utrošen ceo dan. Apsurd? Nikako, samo obična životna priča (istinita, uostalom).
Itd. Primera je mnogo.
Kraće, apsurdom u životu nazivamo ono što nam se čini neobičnim, čega, reklo bi se, ne bi trebalo da bude. Ali pošto u životu biva sve, onda su naše tvrdnje neosnovane i apsurdne. 

Znači, u životu nema apsurda, ima ga samo u umetnosti.
U stvari, nema ga ni tamo. Dramski pisci i filmadžije, posebno, izmislili su komediju apsurda, a to je isto kao da kažemo: komediju komedije.
Mada neke razlike postoje. Ide čovek ulicom, spotakne se, pada, licem pravu u baru, vikne, ustane - komedija. Svi se smeju. Ide čovek ulicom, pada licem u baru, okreće se na stranu, nalakćuje se i kaže: "Meni bez šećera, ali s mlekom"! - komedija apsurda.

Apsurd u umetnosti imamo onda kada se neko ponaša ili nešto zbiva onako kako se ne očekuje, kako nije uobičajeno.
Umetnik na slici prikazao ljude za stolom s nogama naviše - apsurd. Ili jorgovan ima zelene cvetove. Ili brod plovi nebom. To isto na filmu. To isto u književnosti.

Na primer, kod klasika ruskog apsurda Danila Harmsa, gotovo istovremeno kroz prozor ispada osamnaest baba, a Koškin tek onako ubija Moškina. To je apsurd. Cilj je - ponuditi čitaocu nešto drugačije od onog što je ponudila okoštala književnost, a ujedno i život. Jer okoštala književnost je dozvoljavala da kroz prozor padne samo jedna baba, maksimum dve, i to sa ozbiljnim socijalno-psihološkim motivima. Ubistva se takođe dozvoljavalo, ali ono je moralo imati svoj razlog, morala se desiti u određenim okolnostima i moralo je imati posledice. I to je dosta za ceo roman (v. Zločin i kazna). Oponiranje životu sastojalo se u aluziji da ako desetine baba ne ispadaju svakog dana kroz prozor, ne znači da žive dobro. I s ubistvima nije bilo mnogo bolje, mada su tada ubijali, kako su mislile narodne mase, kako treba i koga treba.

Prolazile su godine. Apsurd se širio, ušao u modu. Gotovo je da cela umetnost dvadesetog veka, želeći da ide u korak s vremenom, težila apsurdu.

Ali, u sadašnjoj Rusiji to se pretvorilo u svakodnevno, otrcano. Zašto? Zato što je naš život na granici vekova postao apsurdan (Ne plašite, sećam se svoje tvrdnje da u životu nema apsurda, ali mi ne govorimo o životu uopšte, već samo o životu u Rusiji, u kojoj ima svega, onda kada nema ničega.) 

Prikazivati apsurd pomoću apsurda je apsurd! S umetničke tačke gledišta sasvim neproduktivno. zato sam u nekim svojim delima došao do metoda antiapsurda.
Šta je to? 
Objasniću.
18 baba pada kroz prozor, to je apsurd.
Jedna baba, ali rumena, zdrava, vesela, pomalja se kroz prozor i maše unuku rukom prateći ga u škoču, to je antiapsurd.
Koškin tek onako ubija Moškina.
Koškin tek onako daje Moškinu sto rubalja, to je antiapsurd.

Vi ćete reći: to nije istina! U životu se tako nešto ne dešava! U životu babe kroz prozor prete svojim unucima i viču na njih da će ih istući ako opet zalepe za pod njihove papuče i ako se vrate s jedinicama! U životu Kokošini tek onako ubijaju desetine i stotine Moškina, o tome više ni novine ne pišu, dosadilo im!

Nemam ništa protiv. I sam sam rekao: u životu je apsurd postao norma. Ali umetnost, po mom mišljenju (i to ne samo po mom), ne odražava, već preobražava život.
Postali su mi zanimljivi normalni ljudi - zato što ih u životu smatraju nenormalnima. I to, zapravo, nije ništa novo, književnost su oduvek interesovali neobični karakteri, a normalni ljudi sada deluju kao strašni originali. Objašnjenje je jednostavno: normalnog je sada manje nego nenormalnog, zato ono i izgleda nenormalno.
Ovde se, istina, postavlja drugo pitanje: a šta je uopšte norma?
Ali na ovo pitanje na datoj etapi razvoja života i umetnosti ne mogu da odgovorim.

1. maj 2005.

(Prekucano iz knjige "Antiapsurd" Alekseja Slapovskog, prevod Novice Janjuševića, objavio "Logos", 2007.)

Najdraže pesme prvog frtalja :: 2018 1/4

Iako već trideset i pet godina uši, srce i stopala pažljivo prate muziku, detektuju je i pale mi alarme – i dalje se pojavljuju stvari koje uspevaju da me iznenade.
U tome je valjda i lepota svega ovoga,
zato čistim uši sve ove godine.

Tridesetak najdražih pesama iz prve četvrtine godine sviraju & pevaju:

Brandi Carlile
Club 8
Cut Chemist 
David Byrne 
EELS
George FitzGerald Feat. Tracey Thorn
Glen Hansard 
Hookworms
Imarhan
Inara George
Jack White
Janelle Monáe
JB Dunckel 
Karen O cfeat. Michael Kiwanuka
Leon Bridges
Me'Shell NdegéOcello
My Baby
Nathaniel Rateliff & The Night Sweats
Nightmares On Wax
Paradise
Ravyn Lenae
Rostam 
Simple Minds 
Son Little
Son Lux
Sufjan Stevens
The Limiñanas feat. Anton Newcombe
TR/ST 
Tracey Thorn ft. Corinne Bailey Rae
U.S. Girls

... Neću ti reći ko je na mestu broj jedan,
u tome je valjda lepota radija ;)

Film "Staljinova smrt" ili o (ne)namernoj aboliciji tiranina

"Agonija smrti bila je užasna. On se bukvalno na naše oči na smrt ugušio. U onome što je izgledalo kao poslednji trenutak, on je najednom otvorio oči i uperio pogled u sve nas koji smo se nalazili u sobi. Bio je to užasan pogled, lud ili možda ljutit i pun straha od smrti... Tada se dogodilo nešto neshvatljivo i stravično što ja do današnjeg dana ne mogu da zaboravim niti razumem. Iznenada je podigao levu ruku kao da pokazuje na nešto gore, a zatim je spustio kao da na sve nas baca kletvu. 
Taj pokret bio je neshvatljiv i pun pretnje. "

(Staljinova smrt, kako ju je opisala njegova ćerka, Svetlana)

'Izgubi Staljin lulu i kaže: 'Druže Berija, izgubio sam lulu. Pomozi mi da je pronađem.' Raziđu se, prođe neko vreme, Staljin javlja Beriji: 
- 'Sve je u redu, bila je ispod fotelje.'

- 'Nemoguće druže Staljine, trojica su već priznala zločin!' 
(Šala o Staljinu)

"(Njegova smrt) je najsrećniji dan u mom životu."
(Bulat Okudžava)

"Temeljni paradoks istorije Rusije sastoji se od toga što je Staljin uprkos svemu ostao pozitivan lik, narodni heroj. Staljin danas označava kult snage, čežnju za Carstvom, za redom, uvažavanje surovosti (...) Rusi se sumnjičavo odnose prema 'mešancima', ne priznaju 'svoje' u njima. A njega ne samo da su priznali, nego su razapeli sebe." 

(Viktor Jerofejev)

U trećoj epizodi odličnog dokumentarca o savremenoj Rusiji ("A Journey Through Russia", 2008) Džonatan Dimblbi intervjuiše i Svetlanu Argacevu, aktivistkinju koja se zalaže da se Volgograd ponovo preimenuje u Staljingrad. Iako iskusan politički novinar, Dimblbi u toj sceni teško krije osećanja i još teže sprečava vilicu da radi sklekove:

Dimblbi: "Svetlana, za mene je ova ideja uznemirujuća. Zapravo, to je prilično užasno. Deportacije, gulag, nameštena suđenja, teror, milioni ruskih muškaraca i žena su umrli zbog njegovih odluka. A vi ga smatrate nekom vrstom heroja."

Argaceva: "On je heroj ne samo za mene već i za mnoge druge ljude. On je heroj za ljude širom sveta, čak i za ljude koji su mrzeli Sovjetski Savez i komunizam. Čak i Čerčil je rekao: "Mali ljudi prave male greške, veliki ljudi prave velike greške". Želim da kažem da su ti brojevi – "milioni i milioni ljudi", to je preterivanje. Nije samo Staljin kriv za to. Bilo je drugih ljudi iz njegovog okruženja koji su krivi. Mnogi ljudi su završili u gulagu zbog tih ljudi. Ne zaboravite: ljudi su ga voleli, on ne može biti čudovište."

Citiram ove raznolike svedoke, učesnike ili poštovaoce epohe, sluđen filmom Armanda Janučija "Staljinova smrt", koji je početkom godine zabranjen za emitovanje u Rusiji.

Višenedeljno iščekivanje završeno je mešavinom razočaranja, sluđenosti i ljutnje koju razvodnjavam čitanjem o toj zabrani. 
"Staljinova smrt" je zabranjena za prikazivanje iz potpuno pogrešnih razloga: ovo je, pre svega, loš film.
Naravno, film nije zabranjen zbog toga: protivnici ("komunistički poslanici i konzervativne javne ličnosti") grmeli su kako vređa "rusku istoriju", "ima elemente ekstremizma", "unosi zlu krv u socijalnu harmoniju koja je postignuta u ruskom društvu", "uvredljiv je" itd. Iako se sa poslednjim citatom slažem, ne slažem se sa zabranom, kao ni sa argumentacijom, te niko nije naveo da je ipak zabavno gledati Stiva Bušemija kao Hruščova i Majkla Pelina kao Molotova.

Spisak Janučijevih (ne)namernih previda je fascinantan. Ostavljam za sada otvorenim pitanje namere zato što je gotovo nemoguće da nije bio svestan šta stvara, ali je sasvim moguće da je znao zašto to radi, a to je publicitet, odnosno nešto medijske prašine koja će osrednje loš film učiniti zabranjenim i "opasnim".
U državi kojim se Januči bavi u filmu takve etikete dobijali su oni koji su bilo beležili istinu.
Janučiju je istina bila prekompleksna ili nepodesna; ili – jednostavno - nije "kalibar" za bavljenje ovakvom temom, te je posegnuo za krivotvorenjem činjenica. Konačni rezultat je, suštinski, užasan. Staljin je sveden na mrke poglede, latentno sejanje straha oko sebe ali kroz Beriju a ne svoje postupke. Ima jedan neobični muzički prohtev i onda umire, dok su oko njega prestrašeni šakali koje je vođina smrt ohrabrila na komadanje vlasti i međusobni obračun.  

Šta je sve Januči krivotvorio?

Zbog dužine ovog teksta ograničiću se samo na pikanterije kojima se publika najčešće smeje i prepričava ih, ne verujući da je to bilo moguće a koje je preinačivao (ili izbegavao da se bavi pravim uzrocima) zarad stvaranja "intrigantne komedije".

Prva je taj čuveni koncert. Simfonijski orkestar i pijanistkinja Marija Judina su odista svirali Čajkovskog, "Koncert broj 23 za klavir i orkestar" u studiju Radio Moskve. 
Nakon kraja prenosa Staljin je odista pozvao studio i javio da će poslati ađutanta po snimak, koji naravno nije napravljen, zbog čega je direktor radija u potpunom strahu naredio da se koncert odsvira ponovo i snimi i to pod palicom drugog dirigenta. No ta zgoda iz života zbila se devet godina pre Staljinove smrti, te je priča o "poruci uz snimak" koja prethodi Staljinovom moždanom udaru u filmu prilično loša izmišljotina.
(Uzgred, o životu pijanistkinje Marije Judine bi vredelo napraviti pošten film). 

Drugi detalj koji Januči u svojoj nedoraslosti priči propušta da iskoristi jeste taj kružok doktora koji su dovedeni da procene Staljinovo stanje nakon moždanog udara. 
Kako je Staljin tokom početka pedesetih proterao ili pobio poslednje učene lekare tokom montiranog procesa pod imenom "Zavera doktora" (a onog koji mu je 1950. rekao da mora da se više odmara i manje radi proterao u Sibir), njega 1953. godine više imao niko da leči (svaka sličnost sa Srbijom je užasavajuća). U državi su ostali golobradi studenti i nekoliko preživelih penzionera, koji su se plašili da izgovore bilo kakvu dijagnozu pred Staljinovim saradnicima, prepadnuti za svoje živote. 
Treća pikanterija je u filmu ispričana tek delimično: potraga za "devojčicom" sa kojom se Staljin fotografisao, a kakvu je trebalo pronaći za potrebe Centralnog komiteta nakon Staljinove smrti je u stvarnosti bila mnogo užasnija: roditelji devojčice sa originala proterani su u logore po "prijavi komšija da se hvale poklonima od Staljina". Četvrti momenat, u kojem film kolabira u potpunosti Berijina smrt, koja zahteva mnogo veći prostor, većeg reditelja i zaseban film.

Konačni razultat: Januči je pokušao da kraj tridesetogodišnjeg pakla spakuje u dvosatni film koji krase gegovi poput Hruščova koji dolazi na okupljanje partijskih drugova u pidžami ispod odela i Žukova koji je predstavljen kao da je upravo pretrčao iz "Inglorious Basterds" a to, jebi ga, ne radi.

Dostupna literatura, izjave svedoka, dnevnici pobijenih pisaca ili onih koji su preživeli teror dokazuju da je stvarnost života pod Staljinom i posle njega bila toliko tragična da se u nekim momentima odista graničila sa komičnim, odnosno gorko-smešnim, ali Januči nije tip koji bi tu strašnu smešu umeo da pretoči u film.
Evo jednog naivnog: Viktor Jerofejev u "Dobrom Staljinu" uokviruje to ludilo iz marta 1953. godine pričom o svom ocu koji "mora da otkupljuje cveće po celom Sovjetskom Savezu za Staljinovu sahranu, tako da se na grob kompozitora Prokofjeva, koji je preminuo istovremeno kad i Staljin, nije bilo šta položiti."  
Koga zanima drugačiji pogled na stvari neka otvori fantastičnu "Autobiografiju Josefa Staljina" Ričarda Lurija (prevedena, objavio Clio 2003.)

O filmovima koje smatram lošim najčešće ne pišem, osim kada baš želim da ti uštedim vreme. Ne radim to ni zato što verujem da je loše praviti film koji će učiniti da se publika smeje tiraniji zato što tiranina smeh najviše nervira. Nije ni "Mein Fuehrer" sa Ulrihom Miheom uspeo, mada je časnije probao da bude smešan. "Predsednik" Mosena Makmbalafa je smešan koliko to priča o tiraninu u padu može da bude i to ne radi na silu. 

"Staljinovu smrt" pak smatram vrednim gledanja ne samo zbog Bušemija i Pelina već iz drugog razloga. Upetljan u manipulacije i pokušaje pravljenja smešnog filma Januči je učinio ogromnu uslugu Staljinu i njegovim obožavaocima: dao im je meso za tranžiranje, nahuškao Rusiju protiv sebe i tako kupio naklonost zapadne kritike, te je učinio verovatno najveću štetu time što ga je abolirao od zločina upirući prstom na njegove saradnike.

Zašto je sve to važno?
Nije daleko vreme kada će i lokalni diktatori biti "revalorizovani" sličnim zahvatima: kreće se od spomenika, kada to ne radi, onda se pređe na knjige, ubeđivanje "da nije znao šta rade njegovi", onda na red dođu "laki sadržaji", koji u suštini žele da dokažu da nije bilo loš on nego oni koji su bili oko njega te da smo loši mi koji nismo razumeli koliko je bila ljubav tih diktatora prema svom narodu. 
Ko ne veruje, neka se vrati na citat Svetlane Argaceve sa početka ove priče ili neka malo prošvrlja mrežom van 'kruga' odnosno 'bubbla' istomišljenika. Strašno je koliko ljudima nedostaje ljubav nemilosrdnog vođe i taj čvrst zagrljaj koji guši. I to uopšte nije smešno, niti je za ismevanje.

*

Trivia za kraj: Džefri Tambor, jedan od glumaca iz ekipe je nakon premijere filma osumljičen za seksualno uznemiravanje koleginica. U skladu sa tim, njegov lik je izbrisan sa postera i zamenjen. Stvar čini još zabavnijom vraćanje Berije na poster.
Izuzetan smisao za humor, zaista.