Ovo je Noćurak – krajputaš - o putovanju, begu i pronalaženju sreće. U nekim pesmama sreća stopira kraj druma, u nekima kraj druma ne postoji, kao u Keruakovim knjigama, u jednoj je odredište njen zagrljaj – a svaka od ovih pesama trebalo da te podseti na one Hristićeve stihove iz "Tri pesme o letu". Dva sata ćemo zajedno voziti do raskrsnice, onda svako može svojim putem. Dr. John, Van Morrison, Madeleine Peyroux, Jordan Cvetanović, First Aid Kit, M. Craft, Damien Jurado, The War On Drugs, Jovan Hristić, Ryley Walker, Beck, Blaise Cendrars, Nick Cave, Neko Case/KD Lang/Laura Veirs, Norah Jones, Erin Costelo, Mojo Juju, Lee Harvey Osmond, Calexico, Cowboy Junkies, Johnny Cash, Tom Petty, Mark Lanegan & Duke Garwood, J.J. Cale, The Doors i na kraju - zrikavci & cvrčci.
Srećan put,
i vidimo se ako nas putovanje vrati na početak.
Što uvek uradi.
"Piščevo priznanje" I ja sam, kao svaki Urugvajac, hteo da budem fudbaler. Bio sam odličan, čudesan igrač, ali samo noći, dok sam spavao, dok sam danju bio najsmotanija sajla koja se ikada pojavila na terenima u čitavoj zemlji. I kao navijač, imao sam mnogo šta da priželjkujem. Huan Alberto Skjafino i Hulio Sezar Abadie igrali su za Penjarol, suparnički tim. Kao pravi navijač Nasionala, činio sam sve što je bilo moguće da ih omrznem. Ali, Pepe Skjafino je svojim izvanrednim dodavanjima gradio igru svoje ekipe kao da je teren posmatra sa najviše kule na stadionu, dok je Mrki Abadie klizio sa loptom po ivici, duž bele linije, jurcajući u čizmama od sedam milja, baškareći se, ne dotičući loptu i protivničke igrače, pa mi nije preostalo ništa drugo sem da im se divim, a čak bih poželeo i da im tapšem. Prošle su mnoge godine i ja sam, naposletku, izgradio svoj identitet: ja sam samo prosjak koji vapi za dobrim fudbalom. Idem širom sveta po stadionima i sa šeširom u ruci molim: - Dajte jednu lepu utakmicu, za ime Božje. A kada vidim dobar fudbal, zahvalan sam i ne dajem ni pet para na to koji klub ili koja zemlja su mi podarili ovo čudo. * "Kami" Godine 1930. Alber Kami je bio poput Svetog Petra koji je čuvao vrata u fudbalskom timu Alžirskog Univerziteta. Još kao mali, navikao je da bude golman, zato što je to bilo mesto na kojem su se najmanje habale cipele. Kami je bio iz siromašne porodice i nije sebi mogao da priušti luksuz da trči po terenu. Svake noći, baba bi mu pregledala đonove i udarala ga prutom ukoliko bi našla da su se pohabali. Tokom svojih golmanskih godina, Kami je naučio mnoge stvari: - Naučio sam da lopta nikada ne dođe s one strane s koje je očekuješ. To mi je mnogo pomoglo u životu, pre svega u velikim gradovima, gde ljudi obično nisu onako ispravni kako se pokazuju. Takođe je naučio da pobedi a da ne umisli da je Bog, kao i da izgubi a sebe ne smatra bezvrednim, što su mudrosti koje se teško stiču. Naučio je i poneku tajnu o ljudskoj duši, pa je kasnije, u svojim knjigama, umeo da se otisne u opasno putešestvije po njenim lavirintima. * "Čovek koji je vetar pretvorio u gvožđe" Eduardo Ćiljida je branio za Real Sosijedad iz baskijskog grada San Sebastijana. Bio je visok, mršav, izrazito osobenog stila. Barselona i Real Madrid već su bili bacili oko na njega. Pričalo se da će taj momak biti Samorin naslednik. Ali, sudbina je htela drugačije: 1943. godine, napadač suparničkog tima po imenu Sanjudo*, koji se nije tako zvao bez razloga, iskidao mu je meniskus i još svašta pride. Nakon pet operacija kolena, Ćiljida je rekao zbogom fudbalu, pa mu nije preostalo ništa drugo nego da postane vajar. I tako je rođen jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka. Ćiljida radi sa teškim materijalima, koji ostaju zatrpani ispod zemlje, ali u njegovim moćnim rukama gvožđe i beton bivaju hitnuti u vazduh a tamo, u letu, otkrivaju druge prostore i stvaraju druge dimenzije. Ranije, dok se bavio fudbalom, Ćiljida je isto radio sa svojim telom. *Sanudo (španski) - zloban, pakostan. * * *
Sve prekucano iz knjige Eduarda Galeana - "Fudbal, sjaj i tama" (izdanje Beopolis >>, 2004, trebalo bi da još uvek ima nekoliko primeraka u knjižari.)
Eduardo Galeano bio je urugvajski pisac i novinar.
Pored ostalog, planeta ga pamti po rečenici: "We are all mortal until the first kiss and the second glass of wine.")
Još Galeanovih zapisa o fudbalu dostupno je (na engleskom) ovde >>
Uobičajeno je knjigu koja ti je privukla pažnju u knjižari uzeti, otvoriti i nasumično izabrati stranicu sa koje ćeš pročitati pasus ili dva, to će odlučiti da li će se naći na pultu kraj kase, bez obzira na to da li ti je autor već poznat ili je knjiga sa liste onih koju ti je već toliko prijatelja u čiji sud veruješ istu preporučilo.
Kada sam u izlogu ugledao odavno čekanu "Rundek, između" Anta Perkovića - ušao sam, platio je i izašao.
Tako sam svojevremeno kupovao i albume Haustora, često i bez slušanja "prvog singla sa albuma".
Tako sam u zimu 1996. kupio originalno izdanje prvog Rundekovog solo albuma koje je vredelo koliko trećina mesečne plate na radiju.
I Ante Perković je prethodnom, odličnom knjigom "Sedma Republika" >> zaslužio da prođe granicu bez kontrole i nije bilo razloga za sumnju da je i ovog puta od pod klupom skrivanih sličica iz mašte složio dragocen kaleidoskop (ili Samsaru?)
Iako pisana "u više ruku" (među kojima su i Rundekove, koje ispisuju jezgrovite fragmente odrastanja i života) - ova knjiga nije, niti pledira da bude biografska. Ovo je, kako i podnaslov knjige podseća - "knjiga o pesmama".
Na sreću, Ante Perković izabranih 17 pesama (petnaest koje Rundek potpisuje kao (ko)autor i dve obrade) ne koristi da bi nam demonstrirao izuzetno baratanje faktografijom ili dokazivao spisateljsko umeće pisanjem osvrta na iste, već ih koristi kao okvir za iskaze Rundeka, članova Cargo orkestra, svedoka nekih snimanja, koncerata ili onoga što se dešavalo u Kugla glumištu, ali to čini tako spretno da se ne oseti kada se u pričama nađu i Gram Parsons, Alija Sirotanović i Stahanov, (pravi) Šejn, Bulgakov, čitav (poduži) tekst iz Džuboksa, Dilan, istorija projekta Radio Brod čije posade je Rundek bio član, kao i šira priča o ponovo aktuelnoj Ay Carmela i još mnogo dovitljivih malih čudaka koji čine da iz ove knjige svako malo poteče muzika koja ne može biti lako zapisana rečima i koja funkcioniše srodno albumu "Treći svijet": ukoliko se nekom pasusu ili tekstu vratiš pola sata kasnije, otkrićeš da je ovde namerno ostavljen eho na dobošu a ovde niotkuda izbija neobični zvižduk, da bi se tu trebalo vratiti još nekoliko puta jer ima slojeva koje trenutno ne možeš da skužiš, krenula je priča o ženama koje na glavama nose tajni teret metaka u korpama sa paprom a našli smo se u vrtu koji zima zaobilazi, u svakoj od priča ima putokaza ka likovima koji su do predugo ostali u sjeni a čije je prisustvo, rad, trud ili samo postojanje uticalo ono što znamo kao Rundekove pesme.
A kada Rundek najavi a Perković se upusti u "Kao da je bilo nekad" u verziji Rundek Cargo Orkestra u Bitef Teatru iz 2012, to vam je najviše što reči mogu kada je muzika u pitanju i najlepše što reči mogu o prijateljstvu i odnosima ("mislim, uvijek smo se sretali na dovoljno kratko da smo razmjenjivali najbolje u nama" - Rundek o Milanu, Magi i VDu) .
Ante Perković i Darko Rundek (foto: Zoran Stajčić)
Poštovaoci muzike Rundeka i Haustora pronaći će u ovoj knjizi nekoliko izuzetnih epizoda koje će ih inspirisati na ponovno slušanje kompletnog opusa i Rundeka i Haustora, oni koji su ga do sada znali po nekoliko hitova (? da ne raspravljamo sada o definiciji te reči) mogli bi ga upoznati mnogo bolje i otkriti jednog od retkih koji se nikada nije krio iza lažnih imena što ga čini još dragocenijim, kao i pesme koje je do sada napravio.
"Rundek, između" (originalno izdanje MenArt, 2013) objavila je Laguna.
Uvodnih dvadesetak stranica knjige dostupno je čitanje ovde >>
Tekst objavljen u avgustu 2016 i u časopisu za kulturu i umetnost - KULT >>
Nema razloga da ovaj Noćurak izraste u lamentiranje nad izgubljenim vremenom ili teoretisanje na temu izgubljene čitave decenije. Nema mjesta suzama, kako kaže jedna pesma. Uz ove pesme nije teško osvrnuti se mirno na godine prošle, kako kaže druga. Manic Street Preachers, Suede, Travis, Wolfgang Press, The Charlatans, Primal Scream, The The, Teenage Funclub, Mercury Rev, Jah Wobble & Sinead O'Connor, Cocteau Twins, Nick Cave... sve do mudrih reči koje čita Baz Luhrmann u "Everybody's free to wear sunscreen"
Toliko je događaja koji postaju važni zahvaljujući pesmi koja je bila njegov sastavni deo.
Toliko je pesama po kojima pamtiš godišnja doba ili godine - iako su se neke pojavile mnogo ranije, čak i pre tvog rođenja - ali su te pronašle u prostoru i vremenu. Ili su pronašle mesto i vreme, poput one koju ću pustiti na kraju, zato što je ona postala himna jednog važnog protesta.
Evo tridesetak pesama (dobro, trideset i sedam) meni najdražih pesama iz drugog frtalja 2016.
Po njima ćeš, možda, pamtiti proleće 2016.
Ili leto koje počinje.
Ili ćeš ih spakovati i poneti sa sobom, čekajući da svaka od njih pronađe pravo mesto u srcu i vremenu.
I ovoga puta – naj naj naj najdraže i najlepše pesme ostavio sam za drugu polovinu ove emisije. Michael Kiwanuka; Sturgill Simpson; Laura Mvula; Gregory Porter; Erin Costello; Straight Mickey & The Boyz; Artan Lili; Paul Simon; ABC (da, onaj bend iz osamdesetih), Neko Case, KD Lang & Laura Veirs; Ben Watt; Peter, Bjorn & John; Karl Blau, Horkestar + još nekoliko bendova koji su ti možda promakli ispod radara.
Žanrovi, očigledno, nisu važni.
Oko dva i po sata probrane nove muzike je pred tobom.
Na tebi je da načuljiš uši i klikneš na ►.
"Kako vreme prolazi! I to je Dopler pomislio u šatoru na boru. Minuti, jutra, dani, noći, večeri, vikendi, godišnja doba, godine, svekoliko minulo vreme koje ga je načinilo onim što jeste. Mučna kakofonija nadolazećih jutara i dana, večito novih dana. Godinama se budio i uplašeno gledao oko sebe, još bunovan, polako shvatajući gde je, ko je, i iznenada bi se setio koliko je briljantan i osetio kao ljudina. Skočio bi i prionuo. Pun energije i optimizma. Ali samo dok se ne zapita šta se zapravo događa. Čim bi se zaustavio i porazmislio, čim bi pogledao naniže i shvatio da se popeo više nego što se u stvari usuđuje, ščepala bi ga panika. Tako je bilo. Tako to ide. Ponekad. Pomislio je na boru. Ponekad mu je nedostajao uredni haos iz godina pre odlaska u šumu, kad je sve naizgled bilo super i kada je miliso da je na pravom putu i da je sve kako treba. Vreme je registrovao samo kao intervale između obaveza i događaja. Sedmica je predstavljala minute i sate između takosa za večeru petkom, godina je bila interval između svakog puta kada je trebalo spustiti pogled kako ga ne bi izabrali za predstavnika roditelja odeljenske zajednice ili roditeljskog saveta. Dani su izgubili imena, godine, brojeve. Misli su dolazile i odlazile, bez reda, polako, na način s kojim je mogao da se nosi. Ako mu nešto padne na pamet, bavio se time dok ne ode samo od sebe. Nekad je radio kako treba. Nekad je grešio. Jednom je, na primer, popio malo urina. Tome se, začudo, stalno vraćao u mislima. Tom prekoračenju. Kao mlad student uzeo je flašu od pola litra ostavljenu na stepeništu nekog kluba. Otpio je gutljaj i shvatio da je to urin. Ukusa se nije dobro sećao. Bio je to ukus kao i ostali. Ali osvešćenje je bilo naglo i ponižavajuće. Šamar u lice. Kao da ga je ukorio stariji brat.
Niko ne ostavlja netaknutu flašu od pola litra na stepeništu. Svet nije takav."
(Erlend Lu, "Kraj nama poznatog sveta", Str. 50-51, Geopoetika 2016, s norveškog preveo Radoš Kosović.
Više na sajtu Geopoetike >>)
*
Ukratko:
Kraj sage o Andreasu Dopleru.
Najbolja knjiga koju je Erlend Lu do sada napisao.
Srce se na nekoliko sati pretvorilo u Džindžera Bejkera -
pam-pa-pa-pa-pam-pa-pam-pam - paaaaam-paaaam,
njegova džez faza, sinkopa na sinkopu, a ja sam, nakačen na aparate razmišljao za šta i zašto sam to srce previše trošio, pozajmljivao, delio, skupljao, zlostavljao, zaustavljao, puštao, davao - i da li je to bilo pogrešno?
Tačan odgovor... ili ne postoji ili je put do njega duži nego što se može preći za nekoliko dana potpunog mirovanja.
Ovaj Noćurak čine pesme o srcu, njegovom smirivanju, ranjavanju i davanju – i trenucima kada je vreme da se srce ili preda ili pripazi.
Ali, ko još zna kada je - vreme? Uzgred, kažu da je Noćurak dobar za srce. U ovoj epizodi sviraju i pevaju: The Magnetic Fields, R.E.M, Beck, Everything But the Girl, Sakamoto & David Sylvian & Shavez, Feist, James Blake, Air, Marissa Nadler, Dee Dee Bridgewater, Melody Gardot, Paul Simon, Bob Dylan, Peter Gabriel obrađuje Lou Reeda, Susheela Raman - obrađuje Joy Division... Tu su i Neil Young i Bill Fay ... + odlomci iz knjiga Paola Sorentina i Nila Janga.
"Jedan predsednik države u Srednjoj Evropi, u kojoj danas predsednici u svakom trenutku strahuju za svoj život, i to s pravom, otkrio je svom bliskom saradniku plan na koji je utrošio stotine besanih noći, a koji bi predsedniku države omogućio da svoju državu, koju je dosledno vodio u propast kao i svi drugi predsednici država u Srednjoj Evropi, ostavi na cedilu preko noći, i odnese veliko bogatstvo koje bi mu omogućilo, bez obzira koliko će još dugo poživeti, siguran i luksuzan život u nekoj drugoj zemlji koja bi bila pogodna za to. Nameravao je da u najkraćem roku sprovede svoj plan, ali bilo je neophodno da njegov bliski saradnik sačuva to u potpunoj tajnosti. Bliski saradnik, koji je već decenijama uživao poverenje predsednika države, obećao je predsedniku države da će o tome ćutati, a predsednik države ja zauzvrat obećao svom bliskom saradniku veliko bogatstvo, koje će mu omogućiti da, kao i on, predsednik države, posle uspešnog bekstva živi do kraja života bezbrižnim i zaista luksuznim životom. Od dogovora predsednika države i njegovog bliskog saradnika nije prošlo ni dva minuta, a bliski saradnik je već rešio da čitavu stvar pojednostavi, pa je vešto izvedenim pucnjem u potiljak ubio predsednika države, a onda i samog sebe proglasio predsednikom države. Smesta je likvidirao sve pristalice svog prethodnika i uzora, a onoga ko je pobio najveći broj pristalica njegovog prethodnika i uzora proglasio je svojim bliskim saradnikom. Kako je sada već poznavao prasliku državne istorije, čekao je, po prirodi stvari, samo još najpovoljniju priliku da se reši svog saradnika pre nego što ga ovaj likvidira. Ali bio je suviše spor." (Tomas Bernhard, "Imitator glasova", str. 103, izdavač LOM, 2015, prevod Sanja Karanović)
Ivan je bio sjajan domaćin i vodio je razgovor tako da smo u 90 minuta uspeli da pričamo o radiju, Mreži, knjigama, filmovima, Subi... i kako su mi svojevremeno usred emisije zalepili tortu u lice - a stigli smo da zavrtimo i The Farm, Straight Mickey & the Boyz, Los Fabulossos Cadillacs, Arcade Fire i Veliki prezir... i to po izboru publike :)
Ko je propustio u utorak "Radio dan" u Zaokretu - evo snimka!
Pedeset minuta muzike za trening stopala, glasnih žica i kuraži. Ako ti je problem moguća kiša - nismo valjda od šećera? Ako nema takvih problema - vidimo se sutra u 18 časova. Uz poslednju pesmu u miksu može da se hoda do slobode i natrag po one koji kasne. Playlista za vežbanje: Chuck D, James Brown, Sly & The Family Stone, Monophonics, Public Enemy... & Philadelphia International AllStars - "Let's Clean Up the Ghetto". (Dan Mladosti, eeeeej!)
Iako je poticala iz ugledne i izuzetno bogate sarajevske porodice - sa četrnaest godina postaje jedan od Valterovih kurira. Odlazi u rat, zajedno sa starijom braćom. Igmanski marš je preživela zahvaljujući čudu i dobroti komšije, Sarajlije.
Po završetku rata su se i ona i braća odrekli kompletne imovine u Sarajevu i raselili po različitim delovima Jugoslavije. Od njih najbolje pamtim Slobodana, koji je plovio na 'Galebu', godinama, ali često boravio i u Beogradu.
Na fotografiji iz maja 1945 je vidimo sa titovkom i širokim osmehom na licu.
Po završetku rata Dobrila odbija 'Partizansku spomenicu'
(Nisam zbog toga išla u rat.) Prvo dete joj umire od meningitisa. U tridesetoj je ostala bez drugog muža, Milenka Milovanova, kojeg Sovjeti ubijaju u ambasadi Jugoslavije, za vreme revolucije 1956. Od odštete koju je nakon dosta ubeđivanja prihvatila od strane SSSR-a kupila je klavir za kojim je svirala moja majka. U četrdeset i četvrtoj je postala baka prvi put. Nakon trećeg razvoda, odbila je poslednjeg prosca, diplomatu koji se spremao za službu u Africi. Želela je da "uživa u unucima". Otkrivala mi je važnost knjiga, lepog vaspitanja ('hvala lepa' posle svake vožnje vozićem na Kalemegdanu, posle svake kugle sladoleda na uglu Kneza i tadašnje ulice Sedmog jula) i šta je hrabrost i neodustajanje. (Uspela je da mi obezbedi i potpis Desanke Maksimović u "pionirskoj knjižici".)
Dobrila Živanović-Tomić je doživela 90 godina.
Ispratile su je tri ćerke, petoro unučadi i jedno praunuče. Kakav život.
Hvala ti,
na svemu.
Filmu "Le tout nouveau testament" postavlja jedno od najvažnijih pitanja: kako bismo se ponašali kada bismo znali tačan dan i čas sopstvene smrti, odnosno – koliko nam je vremena ostalo?
Tu je i pitanje da li bismo bili drugačiji kada bismo znali koliko vremena imaju oni koji su nam važni.
Stabljika ovog Noćurka su pesme o vremenu. Neki cvetovi su pesme o ljubavi, neki listovi su pesme o smrti.
Pevaju ih:
The The, Chris Eckman & Carla Thorgennson (The Walkabouts), R.E.M, Patti & Fred Smith, Laurie Anderson & Lou Reed, Bob Dylan, Richard Hawley, David Bowie, Damien Jurado, Ben Howard, Nick Drake, Sufjan Stevens, Brian Eno, Tori Amos, Joanna Newsom... i The Muppet Show, obrađuju pesmu koju je davno napisao Jim Croce.
Možda ti neko od njih pruži odgovor na pitanje šta možeš i moraš da promeniš, dok vremena još uvek ima.
Gledaš kroz prozor i tražiš pogledom - ali vatrometa, naravno, nema.
Ovo je još uvek mala radio-stRanica, koja nema dovoljno budžeta da finansira vatromet za prvi rođendan.
Ali to što čuješ ti je dovoljno - da vatromet, zapravo - vidiš.
To je radio.
Zvuk izaziva slike u glavi.
Maštarije.
*
Pesme o radiju pevaju: David Bowie, Van Morrison, Neil Young, Ray LaMontagne, Velvet Underground, Suede, Stereophonics, Air, Kraftwerk, Esperanza Spalding, Roxy Music, The Doors, Tom Petty, tu je i nekoliko priča o pesmama i iz arhive spasena špica radio-emisije koja mi je svojevremeno otkrila da se muzički kosmos neprekidno širi.
Hvala za dosadašnjih 35.000 preslušavanja i klikova na "►" :)
Koalicija sedamnaest pesama za sviranje vazdušnih gitara, udaranje glavom o zid, skakanje po stanu, po ličnoj istoriji ili budućnosti.
Među njima je barem jedna uz koju ćeš pevati glasno.
A kada više glasova peva zajedno - bolje se i dalje čuje.
Pošto je izborna tišina, u ovom miksu nema priče.
Ionako ne znam šta bih vam rekao uz ove čekiće-rifove, štroku, reverbe, bubnjeve, basove, obojene programe, kosmossrbiju, godine u vetru, Koleta koji viče "Da!" i dragu omladinu koja je napravila super hommage Milanu Mladenoviću.
*Fotografisano 2007. godine, tokom obeležavanja desetogodišnjice protesta protiv izborne krađe iz 1996/7.
Ispis "Memory lost!" na pokvarenom digitalnom satu, u gornjem delu fotografije primetio sam tek nekoliko dana nakon fotografisanja. I sve je dobilo novo značenje, čak i "Parfimerija".
"Krutost je komična - smeh je korektiv." (Anri Bergson)
Mogli bismo se smejati citatu iz magazina iz sedamdesetih i teoretisati kako u ono vreme ta vrsta humora nije bila lako razumljiva – no sticajem okolnosti i gotovo pedeset godina kasnije, otkrivam da mi je - iz godine u godinu - Monty Python sve manje smešan. Možda zato što živim u Srbiji. Vremenom (nevremenom) Pajton-skečevi postali su ozbiljna stvar.
Neki od njih – čak i surova proročanstva o budućnosti.
Nama su ti njihovi skečevi - svaki dan.
Čudesan je obrt u kojem smo se prvi suprevodilac i adaptator "Letećeg cirkusa Monti Pajtona" iz 1971, osoba citirana na početku ovog teksta i ja našli na istoj strani, a iz različitih razloga.
Pretpostaviću da njoj ništa tu nije bilo smešno zato što su Pajtonovci smeh zaista koristili kao korektiv, odnosno "socijalnu sankciju" protiv krutosti, rigidnosti društva i tada dominantne vrste ponašanja (citiranog Bergsona Kliz često koristi u intervjuima)
Meni, pak, verovatno više nije smešno zato što je ono što je ismevano u međuvremenu prevazišlo komediju, zatim i tragikomediju, te u nekim slučajevima postalo i tragedija u kojoj je glavni usud nas koji se nalazimo u tim pričama - to što smo ovde.
Radi daljeg razvoja skice - evo nekoliko Pajton skečeva koji, uklanjanjem pojedinih umetničkih detalja - poput kostima ili scenografije (ili divna preterivanja u izrazu) - jesu vesti iz Srbije, danas.
"Flats Built By Hipnosis" ili o Beogradu na vodi.
"Face the Press" ili o političkim intervjuima.
(Ključni citat): "In your plan, 'A Better Britain For Us', you claimed that you would build 88,000 million billion houses a year in the Greater London area alone. In fact, you've built only three in the last fifteen years. Are you a bit disappointed with this result?"
"How to do it" – koji zapravo najviše liči na Srbiju (i naše medije) danas.
"People's Front of Judea"/Life of Brianili o opoziciji.
"Blackmail" ili o tabloidima. (obrisan klip sa YT)... "Black Knight" ili o spoljnoj politici Srbije. Mi smo taj u crnom.
"Knights that say "NI"ili o čuvarima ideje da Kosovo NIje nezavisno.
Onaj sa kandidovanjem Hitlera na izborima u Engleskoj, kao i "Election Night Special" u kojoj Silly Party pobeđuje ostavljam za drugu priliku. P.S. (Nakon uvida u način na koji su članovi grupe Monti Pajton pisali i kreirali kalambure (Knjiga "Monti Pajton govori" (izd: Plato) i serijal "Monty Python: Almost the Truth") možemo zamisliti scenu: neko iz grupe donosi na radni sastanak tekstove za novu turneju Pajtonovaca po svetu - naslove i vesti iz Srbije kao ideje, ali ostatak grupe odbija te ideje kao preterane ili neprihvatljivo burleskne)
- Džone, pogledaj ove tekstove...
- Good lord! Kad smo ovo smislili? Ko je ovo pisao? Čep, dok se lečio od alkoholizma? Teri, ti si? Erik?
- Džone, ovo su isečci iz novina... iz jedne države u Evropi...
- Well, well, well... Bolji su od nas! Bastards! Onda nema svrhe da i tamo gostujemo. Njima ovo uopšte neće biti smešno.
Iako je prognoza najavljivala kišni vikend - roditelji su odlazili petkom popodne na plac, ranč, vikendicu, gdegod – a gramofon, kasetofon, zvučnici, stan i noć – bili su samo tvoji.
Ovaj Noćurak ispao je iz herbarijuma i miriše na pesme iz osamdesetih: Simple Minds, The Stranglers, The Cure, Echo & The Bunnymen, preko The Bolshoi, Icehouse i jedne neočekivane obrade koju je uradio Nick Cave, sve do Depeche Mode, Tuxedomoon, The Sisters of Mercy i Dali's Car. Između njih: Peter Gabriel & Laurie Anderson, Bryan Ferry, Yello, Yazoo & Kraftwerk. Šta su "guilty pleasures" – otkriće ti narednih 150 minuta. Sa bezbedne udaljenosti od toliko godina - sada je sasvim prihvatljivo miksovati pesme sa ploča koje u ono vreme nisi želeo da držiš na istoj polici. (Ukoliko ovo slušaš sedeći u ramu prozora televizorke u bloku 28, na pravom si mestu.)
Od toplog proleća ovaj Noćurak je procvetao ranije – i iako većina ovih pesama u sebi ima reč "dom", odnosno "home" – procvetao je čudnim cvetovima. Jer nekome je kuća stena na obali Jonskog mora sa koje se gleda u – ništa, neko bi se naselio na one ostvrčiće iz Sandrarove pesme, meni je to trenutno mesto sa kojeg gledam na Beograd kako ćuti i spava dok Noćurak raste, a kuća je i - zagrljaj u kojem je sve kako treba. Ove pesme su vrata ka mestima na kojima će ti biti dobro. ... Liam Neeson, The Pogues, Van Morrison, Michael Kiwanuka, Dan Auerbach, Tom Waits, Tom Petty, Feist & Timber Timbre, Pink Floyd, Destroyer, The Cure, uspeo sam i jedan stari Depeche Mode snimak da ušuškam u sve to, Nick Cave, Kings of Convenience, R.E.M, Teenage Funclub, The Cinematic Orchestra...
