Vlada Divljan

"Moj grad večeras tako tužan je i tih, moj grad večeras krije neki strah

kao da zna da poklanjaš mu poslednji svoj dah"

(Vlada Divljan, "Moj grad", 2000.)

Strašan i dirljiv je bio taj trenutak u kojem je vest o smrti Vlade Divljana stigla do nas. Jedan potmuli uzdah je preleteo prostorijom, oteo se i onima za koje sve do danas nisam znao koliko im je njegova muzika značila, kao i onima koji su mlađi od "Maljčika". Ubrzo su se iz malih zvučnika sa različitih strana čule razne pesme: trideset i pet godina muzike počelo je da se prepliće, u popodnevu u kojem je dobovala kiša. A stih "čekao sam proleće, da me odnese" dobio je drugačije značenje.

I gotovo niko nije verovao da je imao pedeset i sedam godina. Za sve nas je toliko godina Vlada bio i ostao beogradski - Dečak.

Odbrana i poslednji dani

Čitam ponovo njegovu izjavu od pre nešto više od mesec dana, kada se poslednji put oglasio i demantovao da je "životno ugrožen". Priznao je da je bolestan, ali je najavio novi singl koji je snimio, kao i album uživo koji je snimio sa zagrebačkim Ljetno Kino Big bendom. Iz šale je najavio da će o svom zdravstvenom stanju uskoro pisati više, i da će to biti "feljton, pošto vidim da je interesovanje veliko". Iako sam siguran da je verovao da će ponovo stati na binu, možda nastaviti i tradiciju koncerata koje je nekoliko godina svirao u Beogradu baš na 8. mart - večeras shvatam da tom izjavom nije želeo samo da nas umiri, već i to da je humorom želeo da nam odvrati pažnju od bolesti i učini da se ne opterećujemo tim zlom. Moguće je da grešim, ili preterujem. Možda su me njegovi maniri, vaspitanje i sve ono što je ostavio za sobom naveli na pogrešan trag. Bez obzira na to što me je vest o njegovoj bolesti krajem januara nekako pripremala za to da će čovek uz čiju sam muziku odrastao uskoro možda otići - i dalje ne prihvatam da nije uspeo da složi nekoliko akorda i stihova kojim će, onako iz kreveta, ubediti smrt da ga ne odnese tako brzo.

Ili je smrt zabrinjavajuće gluva.

Idol

Uglavnom svedene na nešto faktografije i formulacije poput "preminuo je velikan jugoslovenske muzike", današnje vesti o Vladinoj smrti retko beleže činjenicu da je njegova muzička zaostavština izuzetna i potpuno čudesna, što postaje jasno kada se prebroje sve muzičke avanture u koje se tokom karijere upustio.

Od "Retko te viđam sa devojkama", "Maljčika", "Zašto su danas devojke ljute" i "Malene", da pomenem samo neke od pesama iz tog perioda iako svaka zaslužuje više prostora - Idoli su za nešto više od dve godine dobacili do neponovljivog albuma "Odbrana i poslednji dani" koji se i danas najčešće rangira kao najbolji u istoriji jugoslovenske muzike, iako je u vreme objavljivanja bio komercijalno mnogo neuspešniji od njihovog prvenca. O "Čokoladi" koja je usledila Divljan u intervjuima nije pričao sa mnogo naklonosti, iako se na tom albumu nalaze neke od najlepših koje je ikada napisao ili uglazbio. Muzikom za "Šest dana juna" dokazao je raskoš svog talenta: od predivne dvadeset-petosekundne "Mala teme filma", preko zarazne "Ona to zna" do šaljivog narodnjaka  "Ja je zovem meni da se vrati", Divljan je pokazao da sa lakoćom vlada svakim žanrom. Na "Tajnom životu A.P.Šandorova" je eksperimentisao i sa tada novom tehnologijom, dokazavši da je moguće napisati hit i "u jednom akordu", ali i da mu sasvim pristaje i džezirani pop u kojem u nedogled ponavlja "Neću ništa da znam". Prva priča omnibus-filma "Kako je propao rokenrol" nikada ne bi bila ista da se u njoj ne pojavljuje njegov "Disko-Nindža". Krajem osamdesetih Vlada je bio - svuda. Objavio je i "Rokenrol za decu" sa Giletom, snimio "Lutku koja kaže ne" sa Pikom, Giletom i Švabom, te često nastupao i sa Le Cinema, da bi se nakon toga, početkom devedesetih preselio u Australiju, u kojoj je, pored ostalog radio i na zanimljivom projektu "Apartchicks" sa Kirilom Džajkovskim, nekadašnjim članom Leb i Sol.

I danas je teško opisati atmosferu beogradskog Doma omladine kada je u zimu 1996. ponovo stao pred beogradsku publiku, praćen "Old Stars bendom" i fantastičnim koncertom nas provezao kroz detinjstvo i mladost i ubedio da se vredi boriti za budućnost. Od tada je objavio i "Sve laži sveta", fantastičan instrumentalni album "Die Tonzentrale", radio muziku za filmove, snimao sa mladim bendovima i Ljetnim Kino bendom, svirao koncerte sa "NeVladinom organizacijom", učestvovao u političkim kampanjama i odavao utisak da je sve vreme "tu", emitujući dobre vibracije i održavajući beogradski duh i naša srca živim, a uši neprekidno načuljenim, iako je od 1999. živeo u Beču u kojem je i umro.

"Više nisam tu"

Citiranje i prepričavanje današnjih komentara sa društvenih mreža, u kojima nema ni skrivanja suza, sasvim sigurno nije način da se ova priča završi a ovaj dan nekako pregrmi. Zato ponovo iščitavam i ovde citiram jedan stari intervju sa Zdenkom Kolarom, Vladinim prijateljem, basistom i saborcem koji je sa njim najduže svirao, objavljen povodom neke od godišnjica razlaza Idola.

Zdenko priču o Idolima počinje ovako:

"Ja sam se doselio (u zgradu u kojoj su obojica živeli - n.a) negde '63. godine, iz Zemuna gde sam se i rodio i prvi dečko kog sam sreo dok su nam stvari još bile na kamionu bio je Vlada. To je bilo kao u priči, dva dečaka se sreću ispred zgrade: Zdravo. Zdravo, kako se zoveš? Vlada, a ti? Ja sam Zdenko. Moj ćale nam je dao pare i poslao nas da kupimo žvake da im ne smetamo. I mi odemo i kupimo one kockaste žvake, velike kao karamele, one što ti potpuno napune usta, prave pravcate socijalističke žvake iz onog perioda. Tako je sve počelo."

Priča koje je imala takav početak ne može imati tužan kraj. Vlada Divljan nikada nije pisao "tužne" pesme. Bilo je veselih, neozbiljnih, zafrkantskih, ironičnih, nežnih, iskrenih, bilo je - naravno - i setnih, ali je i u najtamnijim među njima uvek bilo mesta na kojima se možeš ogrejati, protrljati oči i blago osmehnuti pre no što ponovo zakoračiš na beogradski asfalt.

Ovaj grad večeras jeste "tako tužan i tih", kako kaže jedna njegova pesma, ali ono što je ostalo iza njega grejaće srca i držati osmeh na licu još "dugo, dugo."

Ako su te odveli da im odsviraš "Nebesku temu", ja ih razumem.

Iako teško prihvatam.

.

(objavljeno na AlJazeera blogu 6. marta 2015. >>)

"Imperfekcionisti"? Perfektno! (o knjizi Toma Rahmana)

(objavljeno na AlJazeera blogu >> 10. februara 2015.)

"Doslovce. Ovu reč treba brisati. Prečesto se ono za šta se vezuje prilog "doslovce" zapravo nikada nije ni desilo. Kao, na primer, u izrazu "doslovce je iskočio iz svoje kože". Ne, nije. Mada, da se to zaista desilo, trebalo bi to progurati, predložiti za naslovnicu."

Konačno knjiga zbog koje sate spavanja trampim za sate čitanja! - i to činim jer znam da dobro skrojena i perfektno napisana knjiga deluje na buku u glavi ponekad i bolje od nekoliko sati spavanja, dok sama priča u nekim trenucima deluje poput sna.

"Imperfekcionisti" je priča o (fiktivnoj, nikad imenovanoj) dnevnoj novini koju je pedesetih godina u Rimu pokrenuo američki bogataš Sajrus Ot - iz razloga koje na ovom mestu ne bi valjalo prepričavati i koji čekaju da ih čitalac otkrije među tri stotine stranica knjige.

Iako tokom pedeset godina postojanja dnevnik nikada nije dobacio do tiraža većeg od dvadeset pet hiljada, distribuiran je na svim delovima planete i dobio vernu publiku, kojima su "te novine jedina veza sa belim svetom, sa velikim gradovima koje njihove oči nikada nisu videle, gradovima podignutim samo u njihovoj glavi."

Ipak, lične drame zaposlenih novinara i onih koji su na bilo koji način vezani za list, odustajanje od borbe i nepristajanje na promene (uredništvo lista, između ostalog, odlučuje da list ne otvori ni internet stranicu) vode ka konačnoj odluci naslednika osnivača da list ugase 2007. godine.

"Hajde da počinimo neki novinarluk!"

Pedeset godina postojanja lista Rahman plete kroz jedanaest (efektno, "novinarski" naslovljenih) živopisnih, sjajno prepletenih ličnih priča: Lojda Berkoa, ostarelog dopisnika -slobodnog strelca iz Pariza koji odavno ne uspeva da proda nijednu priču i služi se trikovima ne bi li zaradio za stanarinu i potrebe dosta mlađe žene; pisca čitulja Artura Gopala koji se sastaje sa onima koji će biti tema njegovih tekstova; Hermana Koena, šefa lektorskog odeljenja koji je ujedno autor interne "biblije" pravila pisanja i grešaka kolega koje uredno sortira; glavne urednice Ketlin koja pokušava da održi list bez obzira na sve; honorarnog dopisnika iz Kaira koji pokušava da to zaista postane ali na njegovu (ne)sreću kratka saradnja sa "prekaljenim profesionalcem" koji "čini novinarluke" ga od te ideje odvraća - i druge, sve usmerene ka kraju: "Novine - taj dnevni izveštaj o bezumnosti i genijalnosti jedne vrste - nikada ništa nisu propustile. Sada ih nigde nije bilo."

No, bez obzira na decentan, ironični humor i izuzetan osećaj za vođenje priče - dva poglavlja posvećena životima onih koji zapravo nisu umešani u stvaranje novina dokazuju svu raskoš Rahmanovog talenta: poglavlje "Hladni rat okončan, počinje topli rat" posvećen gospođi Orneli, vernom čitaocu koja zbog spefičnog načina čitanja kasni za svetom sada već okruglo dvadeset godina i koju iznenadni uvid u "novije" naslove u potpunosti izbacuje iz ravnoteže; te poslednje poglavlje, u kojem osnivačev unuk, Oliver Ot, melanholični usamljenik dobija za zadatak da pred članovima redakcije oglasi da list prestaje da postoji, "odlukom odbora".

Način na koji Rahman vodi ovu priču, likovi koje majstorski uvodi (i izvodi) iz glavnog toka i jezik kojim suvereno vlada čine da svaki, te i ovaj moj pokušaj prepričavanja "Imperfekcionista" bude "vest iz druge ruke": ovo nije knjiga za prepričavanje već prepuštanje - i nije slučajno koja što je od objavljivanja dobila izuzetno pohvalne kritike. Desetine izuzetno pohvalnih recenzija moguće je spakovati u tri (teško prevodive) reči objavljene u jednom od američkih magazina: "A compelling page-turner", što je pomoglo da se ova knjiga u sezoni objavljivanja nađe na nekoliko relevatnih lista najboljih knjiga godine.

Prvenac Toma Rahmana

Svaki pasus "Imperfekcionista" čitaocima ukazuje na nekoliko stvari koje su važne za dobru knjigu. Najpre - da je Tom Rahman ne samo izuzetno talentovan tip već i da je očigledno dobro "ispekao" novinarski zanat.

Pre no što se posvetio pisanju (u 30. godini) - Rahman je radio kao dopisnik iz Rima za Associated Press, zatim kao reporter u Indiji i Šri Lanki, da bi novinarsku karijeru završio radeći za International Herald Tribune.

Treća proizilazi iz prethodne dve: ovakvu knjigu može napisati samo neko ko zaista razume suštinu onoga o čemu piše i koji kao takav može hladnokrvno da zabeleži: "A novinari su ti gomila budaletina koje se prave da su alfa mužjaci", što u datom kontekstu perfektno funkcioniše.

Velika lepota

Ova knjiga je čitaocima regije za sada, koliko se može preko mreže proveriti, dostupna u dva prevoda. Na hrvatskom jeziku je knjigu objavio "Lumen" 2011. godine, dok je beogradska "Booka" objavila odličan prevod Vladimira D. Jankovića još prošlog proleća. No, za knjigu poput ove sasvim sigurno nikada nije kasno. Štaviše - ukoliko je sada prvi put čitate a u međuvremenu ste pogledali i izuzetan film "La Grande Bellezza", odnosno "Veliku lepotu" Paola Sorentina, neka vas tokom čitanja ne iznenadi ukoliko vas uhvati atmosfera poput one iz filma a kroz pasus prošeta neko lice poput Gambardele.

Sentiment tog filma i ove knjige je sasvim kompatibilan, ne samo po tome što su fokusirani na slične ljude - imperfekcioniste - već, i po lamentiranju nad svetom koji je sa naslovnica prešao u nekrologe, poput onih koje Artur Gopal ispisuje u jednom od poglavlja ove knjige.

Zato vam preporučujem "Imperfekcioniste" Toma Rahmana.

A ukoliko knjige smatrate suvišnim izdatkom koji sebi ne možete priuštiti - pogledajte oko sebe i saberite koliko novca svakog meseca dajete na "listove" koji sadržajem odavno ne stišavaju, već namerno raspiruju buku u našim glavama i koji najčešće odvlače našu pažnju od suštine kojoj je ova knjiga posvećena.
.
P.S. Tridesetak uvodnih stranica knjige >>

Kiš <> šik (tri originala umesto pokušaja prepričavanja)

(0)

Obeležavanje osamdeset godina od rođenja Danila Kiša iznedrilo je, očekivano, niz tekstova posvećenih njegovom životu i pokušajima prepričavanja njegovih dela - pisati ovih dana o Kišu je veoma šik, a ima i pokušaja takmičenja u kategoriji "ko oseća dublje i bolje Kišovo delo, njegovi prijatelji i savremenici ili ja".

Do sada pročitano, izuzev fantastične "Klupe Eduarda Sama" Bože Koprivice (novi broj "Vremena" >> ) -  nije donelo mnogo novog ili mnogo dobrog (Mihiz je negde zapisao "Ovde ima i novog i dobrog, ali dobro nije novo a novo nije dobro.")

No, baviti se tumačenjem Kišovog života i dela ionako je nezahvalan posao. 

Kiš je, čini se, sve što je važno raščlanio sam za života kroz fusnote, komentare i intervjue i tako uklonio svaku smetnju ili nepotrebne tumače koji bi želeli da se postave između čitaoca i pisca. („Ja pišem za čitaoca koji ima kulturu. Verujem da taj čitalac postoji. I on postoji: zahvaljujući tome ja imam publiku.”)

Zato je i danas umesto tumačenja bolje čitati originale.

Ovde su izabrana tri.

Više ih je na www.danilokis.org. 

Još više, nadam se, na policama vaše biblioteke.

I

"... moja je misao satkana od skepse, ona je skepsa sâma, i njeno bi se osnovno načelo moglo izraziti ovako: nikoga ni u šta ne možeš uveriti, svaki je čovek svet za sebe, usamljena planeta, zvezda ili zvezdani prah (to ponajpre), meteorska čestica koja se po nekim slepim zakonima privlačnosti-odbojnosti susreće sa drugim česticama, sudara, sudara suludo, besmisleno, a govor, govorenje, tu je samo izvor novih nesporazuma. 

Niko kome govor (i misao) nisu od prevashodne važnosti (kao što je slučaj sa pesnicima) nije imao i nema sa svetom tragičnije nesporazume. Biti pisac, „znači postaviti između sebe i ostalih ljudi brdašce od štampane hartije i čitavu planinu od netačnosti i nesporazuma“ (Andrić). Pisati i govoriti, dakle, sa tim i takvim saznanjem da je pisanje zapravo samo umnožavanje nesporazuma, jeste mučna rabota, neka vrsta mazohizma, ako hoćete, i pisac bi mogao vek svoj provesti (pogotovo u nas) na ponavljanju svojih sopstvenih tvrdnji, a nesporazumi bi samo rasli. Tu nije u pitanju, naravno, samo semantičko polje, polje značenja, i iz njega potekli nesporazumi, nego još i jedna duboka sumnja koja živi u svetu filistara i novinara, sumnja u sve moralne vrednosti, uverenje zapravo da su pesnici lažovi (što oni i mogu biti), da je svaka napisana reč napisana u nekoj drugoj nameri od one koju ona kazuje, da ona kazuje suprotno od onoga što ste napisali, iza svake reči se traži njeno skriveno (ideološko ili a-moralno) značenje, a ako se neko i složi sa vama – sa vašom jasno izrečenom idejom – onda mu još uvek ostaje široko polje mogućnosti da vas dezavuiše ili stoga što se ne slaže sa onim što ste rekli (što je sasvim u redu) ili stoga što smatra da je trebalo da govorite o nečemu drugom a ne o onome o čemu govorite."

(Danilo Kiš: Banalnost je neuništiva kao plastična boca / razgovor vodio Aleksandar Postolović)

II

"Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.

Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!"

(Les écrivains répondent: POURQUOI ECRIVEZ-VOUS ? – 
Paris: Le Journal Libération, 1985)

III

SAVETI MLADOM PISCU     

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.

Drži se podalje od prinčeva.

Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.

Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.

Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.

Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.

Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.

Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.

Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.

Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.

Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.

Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."

Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.

Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.

Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.

Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.

Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.

Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.

Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.

Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.

Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.

Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.

Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.

Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.

Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.

Ne piši po narudžbini dana.

Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.

Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.

Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.

Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.

Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.

Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".

Čuvaj se lažnih analogija.

Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.

Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.

Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.

Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.

Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.

Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.

"Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". 

(Otkrivenje Jov., 3,16)

Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.

Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.

Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.

Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".

Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.

Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.

Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.

Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.

Imaj o svemu svoje mišljenje.

Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.

Tebe reči najmanje koštaju.

Tvoje su reči najdragocenije.

Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!

Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.

Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.

Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.

Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.

Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.

Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.

Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.

Ne budi pisac manjina.

Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.

Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.

Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.

Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.

Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.

Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.

Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.

Ne budi dvorska luda.

Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.

Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.

Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.

Ne budi kukavica, i preziri kukavice.

Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.

Ne piši za praznike i jubileje.

Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.

Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.

Ako ne možeš reći istinu – ćuti.

Čuvaj se poluistina.

Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.

Ne čini usluge prinčevima i boljarima.

Ne traži usluge od prinčeva i boljara.

Ne budi tolerantan iz učtivosti.

Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".

Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi raspravljati.

"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)

"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)

Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.

Nemoj da imaš misiju.

Čuvaj se onih koji imaju misiju.

Ne veruj u "naučno mišljenje".

Ne veruj u intuiciju.

Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.

Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.

Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.

Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.

Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.

Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" – ti težiš za jasnošću.

Odbacuj književne škole koje ti nameću.

Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.

Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.

Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santéom, pošalješ da se prošeta.

Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.

Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.

Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)

(Pročitano na međunarodnom skupu "Pisac i vlast", održanom u proleće 1984, u Atini)

.

Obične i odlične ljubavne pesme? [preslušavanje]

Možda nije prihvatljivo koristiti reč "definicija" u tekstu ovakvog naslova, ali je neophodno uvesti je, da bismo bili načisto - šta je "ljubavna pesma."

Tek onda dolazi pitanje ukusa, stila, tempa, instrumenta. 
Ili pristupa.Uporedimo, za primer, dve pesme koje imaju istovetnu svrhu, ali se već od druge reči teksta razilaze u načinu iskazivanja ljubavi.

"I have climbed highest mountains,
I have run through the fields,
only to be with you, 
only to be with you." 
(Bono, naravno)

i 

"But I would walk 500 miles
And I would walk 500 more
Just to be the man who walks a thousand miles
To fall down at your door."

"I'm gonna be 500 miles" je takođe ljubavna pesma, samo malo šašavije interpretirana. Uzgred, Kreg Rid, jedan od The Proclaimersa napisao je ovu pesmu za sat vremena tadašnjoj devojci, Petri. 
Petra i Kreg su i danas u braku.

*

U proteklih nekoliko dana Mreža je preplavljena listama "najlepših ljubavnih pesama", uglavnom nepodonošljivih i prigodno usporenih - što je razumljivo s obzirom na to kako se sve ljudi zbližavaju kada spore pesme krenu da se razlivaju iz zvučnika.

Ipak... "I'll make love to you" Boyz II Men? (uglavnom u Top 5 na pomenutim listama)
"I just called to say I love you"?
Dobili ste nepostojeći broj.

Zato, na današnji dan ređam nekoliko... dobro, četrnaest... pesama.

Nisu, naravno, sve bučne poput "Are You Gonna Be my girl" i nenormalne poput "Take Ecstasy with me" od Magnetic Fields (uzgred - čista ljubav). 
Ima tu i neeeeežnih komada: "Luckiest" Bena Foldsa; "I will follow you into dark" od Death Cab For Cutie; "Walls" Toma Petija iz filma "She's the One", ali i "This must be the place" kao pesma koja objedinjuje sve što je važno.

Tu je i obrada kojom sam počinjao sve emisije na radiju u vreme kada me zgrabilo. 
Znam da sam preterivao i da je slušaocima možda bilo i nepodnošljivo, sve do trenutka u kojem Aleksandra nije rešila da spase auditorijum od besomučnog preslušavanja tog "Oi!" nakon prve strofe "I'm a believer".

Ili je, ipak, presudio Prins koji se našao na specijalno kreiranoj kompilaciji? :)

.

.

.

Leonard Cohen: Muzika, iskupljenje, život [fragment]

"(...) Suočen sa neuspehom prvog izraelskog koncerta, bend se pribojavao da i bi i naredni, u Jerusalimu, mogao biti jednako katastrofalan. I bio je. Kongreni centar Binyanei HaUma imao je očajnu akustiku i publika je bila uskomešana, ali najgore od svega bilo je Cohenovo mračno raspoloženje. 

Prethodnog tog jutra, kada ga je jedan novinar upitao da li je revnostan vernik, Cohen je turobno odgovorio "Da, uvek. Ponekad osećam strah prema Bogu. Zaista. Toliko da ne mogu da se priberem. Ne znam da li je to posebno jevrejski fenomen, ali preosetljivost prema tim pitanjima nam je očito u krvi". 

Otpevao je nekoliko pesama koje su dočekane sa oduševljenjem, ali je osećao da mu je izvođenje bezosećajno i da koncert ne vodi nikuda. "Ne treba da izlazite pred publiku dok niste u stanju da joj pružite nešto i vratite joj ljubav koju ona oseća ka vama kroz pesme", rekao je u jednom intervjuu nekoliko dana ranije. "Ako mislite da nećete uspeti u tome, osećate se grozhno, kao da varate ljude."

"Ako ne budemo bolji", obratio se publici, "završićemo koncert a ja ću vam vratiti vaš novac. Nekada se osećate tako ponesenim da imate utisak da ćete da poletite, a nekada jednostavno ne možete da se pomerite. Tu nema laži. A večeras se osećamo kao da ne možemo da se pomerimo. Kabala kaže da je, ako ne možete da se pomerite, bolje da ostanete tu gde ste. Kabala kaže da Bog nije seo na svoj tron dok Adam i Eva nisu ugledali jedno drugo. Večeras, kao da moja muška i ženska strana odbijaju da se sretnu, i Bog ne sedi na svom tronu. A pogotovo mi je teško što se to dešava ovde u Jerusalimu. Sada ćemo otići sa bine, da duboko promislimo i pokušamo da povratimo samopouzdanje. Ako uspemo u tome, vratićemo se."

U garderobi, Cohen je bio sluđen. "Neću uspeti", rekao je sa nervoznim osmehom. "Ne ide mi, raspadam se." Ustao je, ali nije krenuo nigde, već je poslao svog menadžera Martina Machata da se raspita da li bi publika pristala da im se vrati novac. Machat je rekao da niko ne želi da mrdne s mesta. Nekoliko mladih ljudi mu je kazalo da čak i ne mare hoće li Cohen da peva ili ne; toliko ga obožavaju da žele samo da bude na sceni, i ako treba, pevaće oni njemu. Većina publike delila je to mišljenje: iz garderobe je mogao da čuje kako hiljade njih peva "Hevenu Shalom Aleichem", popularnu folk pesmu čiji jedan stih u prevodu znači "Donosimo ti mir" (...) 

Cohen je slušao nemo, lica uronjenog u buket ruža koje mu je neko doturio. Najednom je ustao. "Znam šta bi trebalo da uradim", rekao je. "Da se obrijem". Otišao je do umivaonika, izvadio malu četku a brijanje i pustio toplu vodu. "Kakav život", govorio je dok se brijao, "kakav život, ovo je predivno". Bob Johnston, Ron Cornelius i ostali članovi benda The Army stajali su iza njega, smešeći se. Cohen je izgledao kao čovek koji se vratio sa dugog i užasnog putovanja. "Sjajno", objašnjavao je stajavši nad lavaboom, "ovaj koncert nije završen, ne, nije". Prineo je žilet zglavku pretvarajući se da će se poseći. Johnston i Cornelius umali nisu doživeli nervni slom. Obrisao je lice, ponovo seo i zapalio cigaretu. Još nije bio siguran da li će da nastavi koncert, ali raspoloženje mu se ipak promenilo nabolje. "Pijan u Jerusalimu", zadevao je sebe samog, a onda se najednom uozbiljio. "Doživeo sam ovakvu atmosferu jednom davno. Bilo je to u Montrealu. Čitava porodica je bila prisutna, braća, tetke, ćerke, nećaci. Zamoliću sve one koji su iz Montreala da odu. Samo oni će dobiti natrag svoj novac. Molimo da svi umetnikovi bliski prijatelji odu."

Vratio se na binu. Publika, koja je i dalje pevala "Hevenu Shalom Aleichem", nastavila je još glasnije, mahnito aplaudirajući. Cohen je stajao, prekrštenih ruku koje su počivale na gitari, a onda zasvirao "Hey, that's no way to say Goodbye" i "So Long, Marianne". Publika je aplaudirala još žešće. Cohen i bend nešto tako moćno nikada pre nisu doživeli.

U bekstejdžu, Jeniffer Warnes i Donna Washburn su zagrljene jecale. Jecao je i Cohen. Rekao je Bobu da ne može da izađe i plače pred toliko ljudi. Johnston mu je rekao da oni ne žele da se raziđu i da očekuju još jedan bis. Cohen međutim više nije imao nijednu pesmu. Iskoračio je zgrabivši mikrofon rukama, i rekao: "Ljudi, ja i čitav moj bend plačemo u bekstejdžu. Previše smo slomljeni da bismo mogli da nastavimo, hteo sam da vam se zahvalim i poželim laku noć.". Praćen uzdasima i kricima hiljada ljudi, vratio se u bekstejdž, seo i zapalio cigaretu. "Kakva publika", rekao je, ne obraćajući se nikome posebno. "Jeste li ikada videli ovako nešto?". 

I tada je, ponovo, zaplakao."

(Liel Leibovitz: "Cohen: Muzika, iskupljenje, život", prevod: Miloš Mitić; Dereta, 2014)

Česlav Miloš: "Osvajanje vlasti" [odlomak]

"Želeći da opravda postupke, smatrane dotle nečasnim, promenio je običan smisao reči.

Nerazumna smelost smatrana je hrabrim žrtvovanjem za javnu stvar; oprezna uzdržanost kukavičlukom, maskiranim lepim prividima. Zdrav razum bio je samo ispoljavanje razneženosti, velika inteligencija velika tromost.

Svirepost, dovedena do ludila, smatrana je odlikom prave muškosti; odbijanje udaraca protivnika dozvoljenim izgovorom za izbegavanje opasnosti.
Nasilniku se uvek verovalo; onaj ko se protivio nasilju uvek je bio sumnjiv.
Uspešno postavljanje zamke bilo je dokaz inteligencije; osujećivanje postavljanjem druge zamke bilo je dokaz veće veštine.
O svakome, ko je nastojao da ne primenjuje ova sredstva, govorilo se da izdaje svoju partiju i da se boji protivnika.
Rečju, preduhitriti onoga ko je pripremao udarac, navesti na loša dela onoga ko o tome nije razmišljao, za to su se dobijale hiljade pohvala.
Partijske veze bile su jače od rodbinskih, jer su efikasnije navodile čoveka da učini sve, a da mu se pri tome ništa nije zameralo.

Ovakvo udruživanje nije imalo za cilj nikakvu zakonski dopuštenu dobit, već se želelo da se zadovolji pohlepa u borbi protiv utvrđenih zakona.
Vernost obavezama nije se zasnivala na poštovanju božanskog zakona zakletve, već na saučešništvu u zločinu."

(Česlav Miloš, "Osvajanje vlasti". 

Napisano 1955. 

Prevod s poljskog: Ljubica Rosić)

.

"Mesto u mećavi - priča o Milanu Mladenoviću" (reizdanje)

"Geteren upita: "Kakvo je ovo mesto?"

     Hode odgovori: "Ovo je mesto u mećavi. 

Mi koji smo digli ruku na sebe obitavamo ovde. 

Tu ćemo nas dvojica održati dati zavet."

(Ursula Le Gvin, "Leva ruka tame", poglavlje "Mesto u mećavi")

Iako na prvi pogled (ili čitanje) možda ne izgleda tako - lista relevantnih knjiga koje su definisale, zabeležile ili tumačile važne trenutke istorije muzike i pop-kulture objavljenih na našem jeziku je tužno nevelika, što knjige koje se na toj listi nalaze čini i istorijski i emotivno dragocenijim ali i skupocenijim na berzi, ukoliko ih uopšte ima.

Željnima priča iz prve ruke ili dodira zeitgeista već godinama su nedostupne knjige poput "Kako je bio rokenrol" Branka Vukojevića, Lukovićeva "Bolja prošlost", kao i "Rokopisi" Pece Popovića objavljeni pre svega nekoliko godina, dok su "Zaobilazne strategije" Brajena Ina ili "Svetla u podrumu duše" - prevodi pesama Joy Division/Iana Kertisa već prešle na teritoriju mitova o nekada objavljivanim važnim naslovima. 

Konačno - jedna od njih nestala je sa liste rariteta i vratila se na police knjižara: "Mesto u mećavi" Aleksandra Žikića, svojevremeno objavljena u izdanju Matice Srpske (u prijatnoj prepisci autor prepostavlja da je to izdanje objavljeno u 2000 primeraka) - i koja je u svega nekoliko nedelja dobila je i drugo i treće izdanje, čime je najpotpunija biografska knjiga o Milanu Mladenoviću ponovo dostupna zainteresovanima za priču o Milanu, i to ispričanu od strane svedoka koji podnosi izveštaj bez kalkulisanja:

„Podneću izveštaj kao da pričam priču, zato

što su me na matičnom svetu naučili, dok sam

još bio dete, da istina predstavlja stvar mašte.”

(Ursula Le Gvin: "Leva ruka tame", 

citatirana na početku knjige "Mesto u mećavi")

"Mesto u mećavi" je čudesan kaleidoskop sačinjen od stotina brižljivo sakupljenih, verodostojnih dokumentarnih delića koje Žikić urednički precizno, hladne glave (nikako "hladno" ili "hladnokrvno" - nasuprot!) uklapa u celinu, prateći Milanov život od vremena Limunovog drveta preko Šarla Akrobate kojem je posvećen najveći prostor u odnosu na to koliko je postojao; Katarine II i Ekatarine Velike, sve do odlaska u Brazil i stvaranja Angel's Breath albuma te poslednjih dana života.

Prateći Milanove putanje Žikić ne skriva ni one već pomalo zaboravljene delove: negativne kritike koje su Ekatarinu Veliku pratile tokom karijere, tiraže benda čak i u vreme najveće slave, a koji su bili višestruko manji od tiraža nekih drugih zvezda Jugoslavije a koji razbijaju nepotreban mit o opštoj popularnosti onoga što je bend radio.

Ponosni vlasnici prvog izdanja knjige (ja sam zahvaljujući "Lemijevoj knjižari" :) >> ) će u novom pronaći dva novija Žikićeva teksta, pisana povodom desetogodišnjice Milanove smrti kao drugačiji, to jest noviji foto-materijal u odnosu na prvo izdanje iz 1999. 

(Tu je i jedna tužna promena u odnosu na prvo izdanje: uvodni tekst autora, u kojem je svojevremeno knjigu posvetio onima koji su otišli do tada ("pored Milana, Mesto u mećavi posvećeno i Branku Kuštrinu, Ivici Vdoviću, Goranu Čavajdi, Nenadu Novakoviću, Dušanu Gerziću, Bojanu Pečaru"), sada je taj pasus produžen za imena Dušana Dejanovića, Branka Vukojevića, Mitra Subotića i Margitu Stefanović. 
"Nadam se - nikome više, za još mnogo godina za nas.")

No, ta činjenica da autor gotovo ništa nije menjao u strukturi, narativu i pristupu između dva izdanja najbolje podcrtava važnost i validnost njegovog pristupa priči i Milanovom životu: iako je pisana i objavljena svega pet godina nakon Milanove smrti - "Mesto u mećavi" i danas, dvadeset godina posle svega funkcioniše - besprekorno. Ova knjiga je pouzdan putokaz i izveštaj o putanjama i životu čoveka čija je karijera i dalje jedan od retkih blistavih primera doslednosti i upornosti i koji ovakvu knjigu potpuno zaslužuje. Štaviše - ova knjiga je temelj za dalja istraživanja, pisanja i promišljanja o onome što je poručivao i delao - a čime se nove generacije već i bave u diplomskim radovima, kao i oslonac za razumevanje knjiga koje se kroz lični doživljaj ili sećanja osvrću na godine prošle, više ili manje 
mirno.

Činjenica da je ova knjiga - pravi uzor-za-žanr - u kratkom vremenu dobila i treće izdanje - ohrabruje.

Promocija "Mesta u mećavi" zakazana je za petak, 23. januar u Velikoj sali SKCa, od 18h >>

Vonegat, Karlin, "Habl" (o čoveku, planeti i kosmosu)

Najpre, Vonegat.

I

Ako bi na krstu razapeta planeta Zemlja
dobila glas
i osećaj za ironiju
mogla bi da kaže
povodom našeg skrnavljenja kojem je izložena:
"Oprosti im, Oče,
jer ne znaju šta rade"

Ironija bi bila u tome
što mi znamo
šta radimo.

Kada poslednji živi stvor
bude umro zbog nas,
bilo bi baš poetično
kad bi Zemlja mogla da kaže,
glasom koji bi se lelujavo podizao
sa, recimo,
dna
Velikog kanjona:
"Gotovo je."

Ljudima se ovde nije dopadalo.

(Kurt Vonegat, "Rekvijem" iz knjige "Čovek bez zemlje")

II

Sada je već teško dokazivo da li je Karlin uticao na Vonegata ili Vonegat na Karlina - ili su obojica došli do identične premise.

Ključna rečenica: 
"Planet isn't going anywhere. We are!"



III

Za kraj, Kosmos kao takav.

Zahvaljujući ljudima koji se ne plaše da otkrivaju tajne neba i teleskopa Habl >> od pre nekoliko dana imamo priliku da klikćemo i vozimo se po slici čije dimenzije nisu važne u pikselima, već u činjenici da je to prostranstvo veliko 40.000 svetlosnih godina.
Dok tumaraš po tolikom prostoru, razmišljaš o mogućnostima: 
ili ne samo da nismo jedini, već smo potpuno nevažni, sklonjeni u onaj Adamsov plakar u nekorišćenom toaletu sa natpisom "Čuvaj se leoparda",
ili smo, još uvek neostvareni, bogovi.

Link ka interaktivnoj stranici >>

.

[...tišina...]

Toliko buke na Mreži već danima, bukači uživaju, sjajne su teme za nadvikivanje,

umor od čitanja pseudo-suštinskih zaključaka tolikog broja ali-tičara,

zabavni su ali gorki pokušaji izjednačenja ne(u)poredivih stvari,

zato ću da oivičim nešto prostora, mesto gde živi tajac,
komadić zaštićen od mišljenja, informacija i teza,

neveliko, ali moje utočište od muke, buke i besa.
Dva minute glasne mržnje mora odmeniti 
nekoliko minuta tišine. I ćutnja nije
stav, već ono što zapravo plaši 
neprijatelja više 
od buke.
Dakle...

Misli su 
već sređenije,
glava lakša nego 
pre minut, zar ne?
Ruso je tvrdio da je tišina
put ka tugaljivosti, no to nije prvi put 
da se ne slažemo on i ja, zato se okrećem
Bejkonovom stavu da je tišina san, razumu potreban.


.

Omiljene pesme 2014. [preslušavanje]

Drugi januar je već tradicionalno onaj dan u godini kada mi najviše nedostaju gluva soba, mikrofon, mikseta i valjani predajnik koji će da ogreje smrznuti etar omiljenim pesmama iz prethodne godine.

Da je ovo radijska emisija ja bih bio u prednosti: imao bih četiri sata vremena da izvrtim sve pesme koje su na ovaj ili onaj način učinile 2014. dobrom godinom; koristio bih prostor da vam skrenem pažnju na neke pesme koje su vam tokom prethodne godine možda promakle ispod radara; vi pak ne biste mogli ni da naslutite da je autor liste prevazišao i poslednja žanrovska ograničenja :) i dozvolio sebi da se na listi jedni pored drugih nađu Amira Medunjanin, FKA Twigs, Leonard Cohen, War on Drugs, Nick Cave, St. Vincent, Bryan Ferry, Artan Lili i... još četrdesetak drugih imena. Mesta na listi nisu važna - štaviše - najomiljenija domaća pesma iz prethodne godine je poslednja na ovoj listi, trijumfalni kraj.

Dok ne kupim predajnik ili posvetim neko vreme setovanju streaming servera - vi ste u prednosti: unapred možete da vidite šta je sve na listi, te imate tu lagodnu mogućnost da ukoliko vam se neka pesma ne dopadne kliknete na sledeću, ali vam toplo preporučujem da to, ipak, ne radite: možda će se baš danas u vaše uši, glavu, srce i stopala useliti neka stvar kojoj niste, zapravo, pružili pravu šansu.
.
UPDATE: Lista je sa servisa Grooveshark preseljena na mixcloud u maju 2015.