Kad umreš, ti ne znaš da si umro... i ne znaš čiji je to citat

Prepoznajete li na ovoj fotografiji Zorana Radmilovića, čuvenog glumca, majstora?

Ni ja.

No, sudeći po jednom citatu koji je preplavio društvene mreže prethodnih dana, na ovoj fotografiji je Zoran Radmilović, belgijski strip-crtač, humorista i glumac, autor veoma popularnog stripa "Le Chat" (ili "Mačor", na ekranu) u kojem je, 2004. objavljena i ova rečenica u formi strip-kaiša:

"La mort, c’est un peu comme la connerie. Le mort, lui, il ne saitpas qu’il est mort... ce sont les autres qui sont tristes. Le conc’est pareil... " 

("Smrt je slična gluposti. Taj koji je mrtav ne zna da je mrtav, drugima je teško. Isto je kada si glup...")*

Genijalno je, zaista.

Ovaj kaiš objavljen je  u albumu "Ma Langue Au Chat", a serijal albuma (ima ih četrnaest) "Le Chat" prodat u više stotina hiljada primeraka, uglavnom na francuskom jeziku. Kada je 2003. godine strip slavio 20 godina postojanja, belgijski magazin Le Soir je njegovom autoru tog dana ustupio prostor da oslika čitavo izdanje tog dnevnika.

Autor stripa je belgijanac Filip Gelik (Philippe Geluck - posetite geluck.com/en/), crtač, humorista, ponekad i glumac, 2009. odlikovan od strane belgijskog kralja Filipa II ordenom Krunskog reda, što je za ovu priču najmanje važno. 

Ono što je važno je da autor te sjajne rečenice nije, dakle, Zoran Radmilović. 
Zoran je autor mnogih drugih sjajnih, šaljivih i gorkih pasaža koje možete pronaći u knjizi "Zalažem se za laž" koju je nedavno objavio VBZ, ili u knjizi "Kad je svet imao brkove" koju je napisala njegova ćerka, Ana.

Elem, o tom dopisivanju mudrih rečenica opusu poznatih ljudi sam već pisao >> u vreme kada je onu čuvenu rečenicu o pameti, budalama i fukari valjalo rastaviti od Andrića koji je nikada nije zapisao. U međuvremenu se nije promenilo mnogo toga: nakon objave Markesove smrti na površinu je ponovo isplivalo njegovo oproštajno pismo koje on zapravo nikada nije napisao; Gavrilu Principu i dalje pripisuju stihove koje nije on napisao; onaj nastavak "... iako smo Srbi" sve češće nestaje iz citata pokojnog Pavla. I neće me iznenaditi ukoliko se uskoro negde pojavi da je "eto mene, eto vas - rat Turcima" izjavio Banović Strahinja pred vojskom u Banjskoj, 1389.

No, ne bih ponovo pisao o tome - već koristim priliku da podelim sa vama još nekoliko fazona iz Gelikovog "Mačka" - možda to pomogne da ovaj strip jednom bude preveden i objavljen i kod nas. 

p.s. Riki Džervejs (Ricky Gervais), jedan od mojih omiljenih komičara/glumaca/scenarista nedavno je ovu istu rečenicu postavio na svoj FB profil, bez znakova navoda i navođenja imena autora. 
Na mnogim stranicama na Mreži na kojima je ova rečenica postavljena kao citat zaista je potpisana sa "nepoznati autor".
Ipak - i bez obzira na stotine "lajkova" i "šerova" - ne mali broj ljudi je opomenuo Džervejsa da bi bio red da navede ime autora rečenice. 
Njima hvala na putokazu ka Filipu Geliku.

* - i Hvala Ani Brakus na pomoći u prevodu sa francuskog :)
.

B92: 25 godina (fragmenti)

(pisano u vreme dok je Radio B92 još uvek postojao)

Kakvo je to proleće bilo!

Najpre je u februaru počeo da izlazi "Ritam" >> - prvo u malom formatu a zatim i pravom, magazinskom i u njemu sam prvi put čuo za (važan momenat "čuo za" ne i "čuo kako zvuči") Wedding Present i Pixies te pročitao prvi tekst o Sonic Youth koje sam već čuo ali nisam imao pojma odakle ta šizofrenija dolazi, zatim je Treći kanal (3K) uveo emitovanje MTV-a od negde tri ujutro pa sve do podneva - što nam je otkrilo The Stone Roses, Galaxy 500 i Inspiral Carpets - i konačno je u maju počeo da se emituje i program B92.

Koliko (i kakve!) hrane za uši, oči i glavu jednog šesnaestogodišnjaka, odraslog na jednom donekle pristojnom magazinu, jednom-i-po TV kanalu i tri radijske emisije (Studija B)!

Čitav svet, konačno dostupan.

Ritam je izlazio i nestao, MTV je nestao sa 3K a zatim u potpunosti promenio fizionomiju, radio je bio tu, sve vreme.

Sa distance od dvadeset pet godina mnogi od trenutaka provedenih na stolici ili na podu kraj radio aparata sada izgledaju naivno, smešno - ili potpuno nadrealno.
Teško je prepričati ushićenje programom koje je bilo od one vrste da se ponekad noćima nije spavalo a trebalo je jer je bio radni dan; da se bežalo iz škole da bi se slušala neka emisija te da se izlazak u grad i povratak iz grada planirao prema programskoj šemi jedne radio stanice. 
A stvarno je tako bilo.

Gotovo svaka emisija bila je događaj i svaka se otimala kontroli ili očekivanom taman toliko da postane nemoguće za prepričavanje.

Tek, preslušavanje specijalnog programa koji se povodom 25 godina rada emituje na Radiju B92 od juče (serijal je dostupan ovde >>, ovo je link ka prvoj emisiji, ostale su dostupne na istoj stranici) i ponovni susret sa mnogim glasovima, špicama i džinglovima koje nisam toliko dugo čuo vratio je iz zaborava neke trenutke i saznanje da su te replike, ti glasovi, šumovi, uzdasi i zvuci duboko urezani moje odrastanje i da predstavljaju deo ključa po kojem se i danas prepoznajem sa nekim ljudima. 

I zato što mi nije ideja da u podsećanju na dane kada sam umeo satima da sedim pored radio aparata i gledam u isti da sad nešto analiziram koliko je i da li je to bilo bolje, jezgrovitije i luđe od svega što se pre (i posle) toga dešavalo na FM nebu iznad Beograda, beležim te momente koji nisu otišli u etar zauvek. 

Proveo sam hiljade sati slušajući B92, naročito u prvih nekoliko godina emitovanja. 
I ponešto od toga ostalo je sačuvano u prostoru između levog i desnog uha.

Šta pamtim po imenu, ushićenosti ili činjenici da sam u nekoj od tih emisija otkrio nešto što mi je blisko?
(nije hronološki)

"Makroi, dileri i muzički saradnici." (i ta rečenica sa špice: "Glasnije Tomo, malo glasnije moraš!")

Kviz "Velika rock'n'roll prevara", ekipe "Vijci" i "Kompjuteraši".

"Pomen crvenom patuljku"

"Tursko kupatilo" Vlade Mijića i Boška Milina i...

"Mali komarac"

Fleka, "Radio šišmiš".

"Ritam srca"

"Srbokap"

"Prijem, prijem" - najneverovatniji sportski program na radiju ikada

"Dođi na vanilice a može i kafa"

"Dođi da slušamo ploče, biće nas šestoro - Bitlsi, ti i ja" (nedelja noć?)

Naravno, "Ukradena lica - face-off" Miška Bilbije i Mjehura - i ta "dva ovna na brvnu" iz špice...

"Dole, na uglu" (... "heroji, skitnice, odmetnici i desperadosi...") koji se još uvek emituje (sada na Radio Beogradu 2)

"Originalni soul rečnik".

Milanče Petrović-Tica,

Džoni Racković.

*** 

Prvi susret sa The Pixies, My Bloody Valentine, The Chills, Ride, Inspiral Carpets, Grant Hartom, Wedding Present, Walkabouts... čak i Public Enemy koje niko drugi nije emitovao na FM skali.

***

Jutarnji program Maje Marinković u kojem je uspevala da priča i po sat vremena bez pauze, bez džingla, rafalnih sat vremena nabijenih energijom i sumanutim humorom.

***

Mjehurove najave pesama i svega napumpane adrenalinom i besom protiv svega što nas tišti.

*** 

Višesatni apeli voditelja da donesu šta imaju od instrumenata nekoliko sati pre svirke Grant Harta na Akademiji, jer kombi sa njihovom opremom nije mogao da pređe granicu. 
Čini mi se da je bila jesen 1990.

***

Prvo emitovanje našeg benda na "Demo Top 8" listi!

***

Noć u kojoj se emitovao snimak snimanja reklama za "Američku noć". Neko je postavio mikrofon u režiju i beležio sve što se dešavalo u studiju dok su se snimali glasovi i radila montaža reklame. Te noći sam poželeo da pravim reklame a sutradan sam zakasnio u školu na prva dva časa, jer sam bio totalno neispavan.

*** 

Voja Nedeljković koji je u vreme emitovanja žanrovskih muzičkih lista vodio jedan od termina u početku i počinjao sa:  "Večeras radimo u specijalnim uslovima... imamo poplavu u studiju te ja sada vodim program iz kupatila... A mesto broj 11. večerašnje liste nećemo čuti jer je Gordan Paunović odneo kući ploču. Molimo kolegu Paunovića da vrati ploču u fonoteku, hvala! Idemo na mesto broj 10."

***

Prvi prekid programa, 9. marta 1991.
Pored parkiranog tenka na Zelenom vencu, to veče pamtim po tišini u etru.
Gluv i nem i nemoćan.

***

"Voda u koaksijalnom kablu."

*** 

Čestitajte Predsedniku rođendan Aleksandra Timofejeva, u leto 1997, kada nije bilo prostora za šalu na račun Miloševića a u kojoj je pustio slušaoce da Predsedniku požele sve što mu žele.

***
Ovaj džingl.


*** 

I taj trenutak od 24. marta 1999 uveče, negde oko 21h: "Dok avioni iz Avijana poleću ka Srbiji, na programu Radio Televizije Srbije emituje se koncert Bajonea."

*** 
I ovaj džingl.



***

Davno, Brakus koji emituje čitav j***i sat Modern Talking (!!!) uz apel slušaocima da će prestati čim se bude javilo šezdeset ljudi koji su protiv toga... 
I taman se nakupilo 40-45 njih protiv, kad je počela da se javlja struja koja je, naravno iz zezanja - bila "ZA". 

***

Menjaža.



***

I onaj dan kada sam vezivao žicu antene za radijator, ne bih li uhvatio program nakon što je emitovanje ponovo zabranjeno, signal je bio odvratno slab.

***

I sve što je bilo posle - gde ima manje materijala za prepričavanje, a malo više za analizu i razmatranje šta je radio danas, a šta smo mi.
(Iskreno, nedostaje mi ona špica za vesti sa "Budimo ljudi, iako smo srbi" i onaj Morikoneov instrumental za vesti u 17h.)

***

Serijal radijskih specijala povodom 25. rođendana emitovaće se sve do petka (i sačuvani su ovde (update) >> (poslednji u nizu biće "Ritam srca"!). 
Ukoliko tokom preslušavanja tih priča, glasova i džinglova osetite kako vam je sretna glava, razumemo se.






Update:
Lista pesama po kojima ću pamtiti Radio B92. Ima i džinglova :)



.

... a dva dana kasnije nad Berlinom se zavijorio crveni stolnjak...

"Niko nije želeo da pogine te noći, jer rat je zapravo bio završen." izjavio je mnogo godina kasnije u jednom intervjuu Mihail Minjin, vojnik koji je prvi podigao crvenu zastavu na Rajhstagu u Berlinu, u noći 30. aprila 1945. godine.

Ali na fotografiji sa tog događaja je, to znamo - dan, ne noć. 

Na njoj ne vidimo vojnika Minjina, kao što ni zastava koja se vijori nad osvojenim Berlinom nije, zapravo, regularna zastava.

Jedna od najupečatljivih fotografija Drugog svetskog rata, dokument o slomu Trećeg rajha,  nastala je dva dana kasnije.

* * * 

Kraj je aprila 1945. godine. 

General Žukov osvaja deo po deo grada, napredujući ka zgradi Rajhstaga, srcu zveri.

Staljin je naredio da se najkasnije do 1. maja na krovu te zgrade zavijori zastava Sovjetskog saveza.

Jevgenij Haldej, fotograf. 

Teško je utvrditi dan i sat kada je na sto Jevgenija Ananjeviča Haldeja, dvadesetosmogodišnjeg službenog fotografa ITAR-TASS-a, poznatog po spretnim manipulacijama fotografijama stigla direktiva sa vrha. Za priču o fotografiji razvijanja crvene zastave na krovu zgrade Rajhstaga u Berlinu su sat i dan nevažni, jer je već bilo prekasno.

Direktiva je precizna. 
Staljin želi fotografiju koja će postati simbolom pobede Crvene armije nad nemačkom armijom, moćnu poput one koja je u februaru mesecu obišla svet a koja je prikazivala američke vojnike kako podižu zastavu na Ivo Džimi.

(Mogućnost da su Staljin i Haldej znali da je američka fotografija, jedna od ikoničnih scena Drugog rata inscenirana gotovo da ne postoji. Pitanje njene dokumentarnosti i verodostojnosti otvoreno je tek nakon rata, ali ni to nije previše važno za ovu priču.

 

Vođa je jednostavno želeo jednu takvu istu, dokument koji će obeležiti pobedu.)

Sad vidimo užurbanog Haldeja kako u kofer uz Laika aparat stavlja i jednu crvenu zastavu, te istrčava iz redakcije ne znajući da je već zakasnio.
Tridesetog aprila uveče, oko 22 sata i 40 minuta, vojnik Crvene Armije Mihail Minjin je postavio zastavu na zgradu Rajhstaga, ali nikoga nije bilo da taj momenat zabeleži.

Nemci su sutradan ponovo osvojili tu zgradu i uklonili sovjetsku zastavu.

Haldej ulazi u Berlin u kojem borbe još uvek traju (Crvena armija je 12 dana granatirala grad) 1. maja 1945, po danu. Tragajući za ikoničnim momentom koji će pobedu Crvene Armije sačuvati za večnost shvata da pred sobom ima još jedan, neverovatan problem: zastava koju je poneo u koferu bila je premala.

Simbol Sovjetskog saveza koji je poneo sa sobom nije delovao nimalo impozantno u kadru.

Nije teško zamisliti kako se Haldej u tom trenutku osećao.

(Dostupni izvori informacija tvrde da se Jevgenij zbog ovog problema vraća u Moskvu.
To deluje neverovatno, ali ćemo pratiti priču kao da je tako, dok se ne pojavi demanti.)

Jevgenij se, dakle, vraća u Moskvu.

 

Vidimo ga kako panično po gradu traži zastavu adekvatne veličine, ali, pritisnut vremenom i Staljinovim naređenjem, odlučuje da zastavu iskroji od stolnjaka koji stoje u redakciji Itar-tasa i na tako skrojenu površinu došiva grb. 

Zadovoljan urađenim, ponovo se upućuje u Berlin.

Ponovo je u Berlinu 2. maja. 
Najpre pravi fotografije zastave na već osvojenom aerodromu, te nakon toga i na vrhu Brandenburške kapije, ali nije zadovoljan uhvaćenim.

Tada odlučuje da napravi fotografiju na vrhu zgrade Rajhstaga, ali kako je Mihail Minjin, devetnaestogodišnji vojnik koji je istakao zastavu na zgradi u noći bitke nastavio učešće u borbama po gradu, Haldej zaustavlja prve vojnike koji su u tom trenutku prolazili ulicom:  Jegorova i Melitona Kantariju (po nekim izvorima i - Alekseja Beresta). Moli ih da se popnu na zgradu i počinje da fotografiše. Od 36 snimaka koje je napravio, jedan se pokazao pravim, epskim: tri zašivena stolnjaka sa grbom koje na barjaku drži vojnik Meliton Kantaria postaće simbol pobede Crvene armije.

Izvorna fotografija

Po povratku u Moskvu Haldej je prinuđen da dodatno interveniše na fotografiji: uvećanje fotografije otkrilo je da vojnik koji se penje iza Melitona Kantarije ima dva ručna časovnika, po jedan na svakoj ruci, što je moglo biti protumačeno kao pljačkaški plen, a Staljin je pljačku vojnicima armije izričito zabranio. Nakon intervencije na tom detalju, shvatio je da će slika delovati dramatičnije ukoliko dodatno pocrni dim koji se vije u pozadini, te je doradio zastavu/stolnjake tako da izgleda kao da se vijore na vetru, čime je kompozicija, konačno, postala savršena.

Tako retuširana fotografija objavljena je 13. maja 1945. godine u jednom Moskovskom listu i ubrzo postala jedna od ikoničnih dokumenata Drugog rata.

Retuširana fotografija

* * * 

(Šta je bilo posle)

Za razliku od Džoa Rozentala, autora fotografije sa Ivo Džime koji nije krio da njegova fotografija zapravo predstavlja podizanje druge zastave na vrh Suribači (ali je negirao da je "nameštao vojnike"), Haldej nikada nije javno priznao da je njegova fotografija sa zgrade Rajhstaga nastala u danu u kojem je nemački general Vajdling već predao grad Sovjetima, dva dana nakon Hitlerovog samoubistva.

Štaviše, Haldej je javno branio postupak foto-montaže, tvrdeći da je ona neophodna da bi se određeni trenutak istakao. 

Nakon rata Haldej radi kao reporter sa Nirnberškog procesa, a 1948. godine zbog zastarelog stila biva otpušten iz Itar-tasa. Pod tim obrazloženjem krila se, zapravo, još jedna Staljinova čistka usmerena protiv jevreja u SSSR-u. Haldej je rehabilitovan nakon Staljinove smrti, te je, po nekim izvorima, fotografisao i Gorbačova i Jeljcina.
Umro je 1997. godine.

Mihail Minjin, vojnik koji je zapravo prvi razvio zastavu na zgradi Rajhstaga čekao je pedeset godina da mu se taj čin i zvanično pripiše. Jeljcin ga je za učinjeno herojsko delo odlikovao 1995. godine.
Umro je u januaru 2008. 
"Pravda" je njegovu smrt zabeležila tekstom pod naslovom: "Umro je čovek koji je razvijao zastavu nad Berlinom", u kojem beleži i činjenicu da on nije na fotografiji koja je ostala simbol pobede.

Meliton Kantaria, vojnik koji je glumio Minjina živeo je u rodnoj Gruziji sve do raspada SSSR-a.
Nakon otcepljenja Gruzije preselio se u Moskvu, u kojoj je i umro 1993.

Ali priča o "Podizanju zastave na zgradi Rajhstaga" nije time završena. 

I danas istoričari tvrde da je čovek sa dva sata zapravo Aljoša Kovaljov, a ne Jegorov kako su zvanična dokumenta tvrdila - ukrajinac čije je ime NKVD izbrisala iz priče, navodno zbog Staljinove netrpeljivosti prema ukrajincima.

Tu je bio i treći čovek - Abdulhakim Ismailov, kojeg je istorija otkrila tek 1997. godine, kao trećeg vojnika koji stoji ispod Aljoše Kovaljova (koji se dugo zvao Jegorov).

Ismailov je umro 2010.

Zanimljivo, na fotografiji na kojoj vidimo i Ismailova dim u pozadini je gotovo neprimetan, što stavlja sumnju i na to da li je izvorna fotografija to i zaista. Na njoj pak nema figure osobe koja pretrčava ulicu u donjem delu fotografije, tako da je moguće da je ova, na kojoj vidimo i Ismailova neka od 35 neiskorišćenih fotografija iz Haldejevog Laika aparata.

Kakav triler.

Klint Istvud je snimio film o momcima sa Ivo Džime pre nekoliko godina.

Priča o podizanju zastave na Rajhstagu čeka svog reditelja, i konačno verziju.

.

Zemljotres

Za Budimirovu opsednutost zemljotresima odgovoran je njegov deda, građevinski inženjer koji mu je pričao kako ga je zemljotres u Skoplju jula 1963 zatekao usred brijanja - taman je levu stranu lica završio kad je zaljuljalo, te je deda onako u panici, majici na tregere i gaćama istrčao na ulicu napola obrijan sa sve starim, teškim brijačem u ruci i gledao kako se zgrade, zgradice i straćare ruše, užasno postiđen što mu je sudbina namenila da tako u gaćama i peškirom preko vrata gleda kako se sve urušava.

Iako se Budimir rodio desetak godina nakon tog dana - deda mu je toliko puta pričao tu priču da je Budimir sasvim lako mogao da je zamisli, te se zarekne da njega - budućeg inženjera takva sudbina neće snaći i posvetio se izučavanju seizmologije, prethodno olakšavši dedin novčanik za ne malu svotu novca da bi kupio potrebnu literaturu. Nakon što je u uvodnom pasusu otkrio da nema načina predvideti zemljotres, a i dalje prestravljen slikom dopola obrijanog dede i činjenicom da živi na trinaestom spratu novogradnje na Novom Beogradu - odlučio je da se ne nikad ne brije - tako da je na svim fotografijama iz srednje škole vižljasto virio iz poslednjeg redu sa sve vidljivijim brčićima koji uskoro postadoše brkovi a i brada mu je bivala sve gušćom, što je odbijalo većinu devojaka iz njegove škole a na maturskoj večeri su ga dva puta pomešali sa harmonikašem. 

I tako je dedin brijač ležao na polici u kupatilu neupotrebljavan (ali redovno glancan) sve do polaska u vojsku - čemu je moralo prethoditi brijanje koje nije želeo da prepusti četnom brici niti bilo kome drugom, nikad, jer samo "fićfirići odlaze kod brice". I dalje proganjan slikom dede u gaćama - znao je da to mora biti izvedeno na sigurnom tlu i zato se uputio u dvorište vikendice koju je deda podigao još sedamdesetih, na krivini pre table za ulazak u selo - stao je pod topolu, okačio ogledalce o drvo i taman nasapunjao lice kada se kraj njega zaustavila devojka u ganc-novoj Tojoti nadvikujući se na lošem srpskom sa The Charlatans koji su svirali sa radija - "Jel' selo daleko?" povikala je spuštajući naočare sa nosa, a Budimir je onako nasapunjan najpre poželeo da samo pokaže rukom ali je odustao dok su sa zvučnika išli stihovi "... has come to take me away", svestan da ga zemljotres nešto drugačije vrste upravo najstrašnije drma i posmatra kroz poluosmeh kao kompletnu budalu; obrisao je peškirom lice i uskočio u njen automobil rešen da joj pokaže put iako je tabla bila na par stotina metara od krivine a iz tog automobila, nakon nekoliko ludih dana, izašao pred kasarnom na čijoj se kapiji pojavio uredno izbrijan i ošišan i sa njenom adresom u Austriji zapisanom u imenik, koji će mu stajati u gornjem desnom džepu uniforme u narednih godinu dana verujući da ni metak koji je krenuo ka njegovom srcu neće uspeti da probije tu crnu knjižicu a koja je, istina, bila nekoliko centimetara iznad njegovog srca ali mu je ulivala sigurnost tokom nedelja koje je proveo na straži koju su premeštali toliko puta niz i uz granicu da više ni sam nije znao šta i od koga zapravo to čuva. Granica ga nimalo nije zanimala - spremao se za venčanje sa Anom prvog dana nakon skidanja uniforme (i to u katoličkoj crkvi "jer je jeftinije") i put ka Austriji. Tokom vojničkih dana počeo je da uči jezik, u potpunoj tajnosti jer je stariji zastavnik Toza bio izuzetno negativno nastrojen prema Švabama čak i kada je bio trezan - učio je jezik željan da izbegne rad na građevini i da bi što pre počeo da se školuje za inženjera koji će podizati kuće dovoljno čvrste da njihove buduće stanovnike nijedan zemljotres nikada ne prekine usred brijanja.

Živeći na petom spratu solidno napravljene stambene zgrade u gradu u kojem su zemljotresi retki, Budimir se sve češće osmeli da se obrije, jer ga Ana više voli takvog i sve ide na bolje dok ga nekoliko dana nakon četrdeset godina od dana kada je deda-u-gaćama stajao na ulici, usred poteza rukom ispod nosnice nije zaljuljalo 3.5 stepena po Rihterovoj skali u avgustu 2013 - epicentar je bio nedaleko od Beča i zemljotres je bio previše slab da bi napravio veću štetu, ali dovoljno jak da se Budimiru u trenu vrate svi strahovi i uputi molba ka Ani da se barem presele na neki niži sprat - i kako je to presporo odmicalo i kako je vreme odmicalo jaka brada i brkovi su rasli sve gušće, Ani je najpre smetalo jer nije mogla da ga ljubi, a zatim je i šefu počelo da smeta što na poslu ima neurednog zaposlenog, takoreći četnika, te ga je supruga konačno uslovila - ili brica ili nas dvoje, biraj, "wahlen sie, Budimir", a Budimir jednog jutra pakuje kofere i rešava da se preseli u Skoplje, tamo upravo podižu stariji i lepši centar, ima posla za inženjere; "Ich werde ihne schreiben" napisao joj je dok ga je taksi vozio na aerodrom, razmišljajući kako će napraviti neuništivi potporni stub za statuu o kojoj se već pričalo da se postavlja, a čije lice je neodoljivo podsećalo na njegovog dedu i to dopola obrijanog - tako su padale senke na lice statue na fotografiji koju je video tih dana u novinama - jeste junak umesto brijača držao mač i nedostaje mu peškir-barjak, no on će stub napraviti tako da statua bude okrenuta ka najbližem bloku visokih zgrada, da stoji kao opomena onima na višim spratovima da je zemljotrese nemoguće predvideti i da je brijanje apsolutno precenjeno.



(Lik Ane je mogao biti bolje razrađen, ali tako to ide kada se piše priča za 20 minuta.
Ovo je pesma iz priče >>)

The Black Keys: "Turn blue" [preslušavanje!]

Od pojave prethodnog albuma, odličnog "El Camino" do danas strahovao sam nad činjenicom da Dan Auerbach ne spava i nema vremena da jede i piše nove pesme za bend, već putuje od studija do studija širom Amerike, seda za miks pult, sam svira sve instrumente, snima ih, miksuje i izlazi iz studija ne preslušavši rezultat tog rada jer mora da ide dalje i da će ga ta uraganska vožnja toliko iscrpeti da novog albuma The Black Keys ili nikada neće biti ili će biti ispod očekivanja.

Betty LaVette, Dr. John, Michael Kiwanuka, Valerie June, Hanni El Khatib, Ray LaMontagne, Nikki Lane... su deo spiska albuma na kojima je Dan radio kao producent, kompozitor, gitarista, prateći vokal, basista ili nešto peto, pojavljivao se svakih mesec ili dva u novoj ulozi, odlažući tako naizgled momenat u kojem će se u studiju sastati sa starim kompanjonom (nešto manje aktivnim u protekle tri godine) bubnjarom Patrickom Carneyem i sada već stalnim saradnikom - hiperaktivnim Brianom Burtonom a.k.a Opasnim Mišom i svetu isporučiti dugo očekivanog naslednika "El Camina".

Brinuo sam, očigledno, bezrazložno.

"Turn Blue" je (zaključak donet nakon tri uzastopna preslušavanja) takozvani "instant classic" album: 11 pesama među kojima nema fillera i koje - od uvodnih sedam minuta "The Weight of Love" do zaključne "Gotta Get Away" navode na razmatranje mogućnosti da je Dan Auerbach ili pseudonim više ljudi koji se tako predstavljaju po studijima širom Amerike ili kiborg koji svira u bendu čije pesme utiču na ljudsku dušu i koji ume da peva kroz uzdah, krik i uzvik.

"Turn Blue" je dostupan za preslušavanje.
U prodaji će biti od 12. maja.

Slušati glasno :)
.
UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. 
.

Damon Albarn: "Everyday Robots" (preslušavanje!)

Nakon toliko inkarnacija - od Blur preko Gorillaz, The Good, The Bad & The Queen, te saradnje sa muzičarima iz Malija i pisanja opere,  Dejmon Albarn konačno je napravio solo album - i to kakav!

U proteklih deset dana preslušao sam ovaj album isto toliko puta, bez pauza i preskakanja pesama, svaki put uživajući sve više i svaki put birajući drugu pesmu kao omiljenu.
Postoji nešto razoružavajuće u samo naizgled jednostavno struktuiranim pesmama i tekstovima (dostupni na ovom linku >>), što ne umem da opišem, te to i ne činim.
Možda naknadno dopišem pasus.

U međuvremenu, album je postao za preslušavanje i preko mreže, te ga možete probati i sami.

Zato, 
"if you're lonely, press play."

UPDATE: Album je dostupan na Deezeru >>

Saša Stanišić: "Kako vojnik popravlja gramofon"

Saša Stanišić je imao 14 godina kada su ljudi doneli rat i u Višegrad. Iste godine njegova porodica je izbegla u Nemačku, gde Saša upisuje nemački jezik i slavistiku. Ovu knjigu je objavio na nemačkom u dvadeset i šestoj godini - blistav i strašan autobiografski roman o detinjstvu, Drini, ratu i potrazi za onim što nakon rata nije lako ili - nije moguće pronaći.

"Kada budem star kao pradjed Nikola, hoću da sam već jednom razapeo jedro, jednom dočekao lažova i ispratio ga kao iskrenog čovjeka, jednom nagovorio magarca da ide mojim putem, jednom zapjevao kao pradjed, glasom jakim kao planina, brod, iskrenost i magarac zajedno."

Onaj deo knjige posvećen detinjstvu i odrastanju u Višegradu vraća me u stanje deteta: svaka stranica otkriva nešto novo iza ugla, svaki pasus je poput izlaska iz kuće koji otkriva koliko je veliki svet i šta sve čeka da bude otkriveno, svaka rečenica upotpunjuje brižljivo i s ljubavlju oslikani familijarni portret i taj deo knjige lepi se za prste i glavu poput meda.

Kada se u to detinjstvo i knjigu umeša i rat - čitam kao da sam pod paljbom: stranica napred, dva pasusa natrag, vraćam se nekim scenama više puta pre no što krenem napred; gusta naracija o danima crnim kao katran lepi se za prste preko tog meda sa početka knjige. 

"Prvo su jedni, onda su došli drugi, jedni su se pitali, šta mi ustvari mislimo o sinagogama, solili su krastavce i doručkovali na oltaru s kovčgom za Toru i okupljali se u molitvenoj sobi i razmišljali su i nisu tačno znali, krenuli su dalje, a teška zima je došla, sve se ledilo, meni krv u žilama i suze na licu, jer drugi, kad su došli, nisu ništa pitali, gurnuli su me u snijeg kako bi mogli raditi u miru, sve je od kamena, viknuo je jedan, ali knjige možemo, a to su čuli popovi, bacili su se na koljena pred vojnike, svećenici velikih stomaka i djevojačkih očiju, nježno su milovali vojničke čizme, molili se i preklinjali za milost za kuću i za knjige i za mene, ali vojnici su imali duže brade od popova: dobro, rekao je najpijaniji, ništa gorjeti neće, odnesite sve na jezero, i popovi su se zahvalili..."

Knjigu "Kako vojnik popravlja gramofon" čitao sam gotovo mesec dana. Svaki pokušaj čitanja više od desetak stranica na dan bilo je previše: sjajno izbrušena naracija je nagrada koju čitalac dobija, ali ovaj roman zahteva i punu pažnju - a kada se na trećini knjige ušančiš u tom podrumu zgrade u Višegradu počneš pažljivije da bazaš po stepenicama napipavajući u mraku i nađeš se u stanju rata, osećaj koji mi odavno nijedna knjiga ili film nisu poklonili, ako se ta gorčina može nazvati poklonom.

I kada u poslednjoj trećini počne razmotavanje svih sudbina i ta potraga privede kraju - nakon čitanja u stomaku i glavi ne ostaje ništa osim misli da bi ovu knjigu trebalo uvrstiti u čitanke svih bivših republika, jer uprkos proživljenom i preživljenom, Saša Stanišić uspeva da ostane na svojoj strani i podjednako je i zastrašen i gnevan na sve strane koje su mu život skrenule u drugom pravcu i ka drugoj domovini u kojoj i sada živi.

A valjalo bi ovu knjigu podeliti i onima koji su ovu ljudsku nepogodu i započeli i u njoj učestvovali ili je podržavali, da shvate razmere čemera koji su stvorili.

"Dobra priča je, ti bi rekao, poput naše Drine: nikad tihi potok, ne curi, ona je divlja i široka, pritoke se pridružuju, obogaćuju je, nadolazi preko obala, kipi i žubori, tu i tamo postaje plića, ali to su onda brzaci, uvertire za dubinu, a ne mrmorenje. Ali jednu stvar ne mogu ni Drina ni priče: nema im povratka. Voda se ne može okrenuti i izabrati drugo korito, kao što se nijedno obećanje sad ne može ispuniti. Nijedan utopljenik ne izranja da zatraži peškir, nijedna ljubav se ne vraća, ni jedan trafikant se ne može ponovo roditi, nijedan metak se ne vraća kroz cijev u pušku, brana ili izdrži ili ne izdrži. 

Drina nema deltu."

I ne znam zašto ova knjiga nije, još uvek, objavljena u Srbiji. Nekoliko primeraka izdanja Sarajevskog Buybooka iz 2009. se nedavno nekim čudom našlo u knjižari Zepter na Knezu. Knjiga je prošle godine objavljena i na hrvatskom. 
A ukoliko se jednom pojavi izdanje i na srpskom, bilo bi sjajno kada bi imalo korice kao i prvo, nemačko izdanje.

Knjiga vas čeka u izlogu Zeptera na Knezu.
Požurite, knjižara radi i subotom.
.

Vidimo se u četvrtak u "Šikarici"?

Zahvaljujući Slavoljubu Stankoviću - već nekoliko sezona se četvrtkom uveče za miks pultom u "Šikarici" ređaju velikani pisane reči u akciji zvanoj "Pisci biraju" >>

"Now, it's my turn."

Nešto više od devet stotina pesama je spremno. Od Althee & Donne koje pevaju "Uptown Rankin" >> do Wilsona Simonala - "Nem Vem Que Nao" >>

(I još terabajt sa strane, ukoliko zatreba.)

Kojih pedesetak pesama ću uspeti da zavrtim u četvrtak uveče od 21h (pa dok nas ne izbace) - zavisi od vas koji ćete tamo i biti:

... Ukoliko budete želeli da se družite i pričate, u zvučnike ću da ređam rege, ska i opušteni latino...

... Ukoliko vam se bude skakalo, imam dovoljno rifova ali i soul-funk ritam-sekcija u folderu... I raznih ritam mašina i električnih sprava.

... Ukoliko ne znate šta vam se, znam ja šta ću.

Ukoliko bude kiše, 
rasteraćemo je.

Vidimo se u Šikarici u četvrtak uveče!

.

Pet pesama u vreloj vodi (vinilna priča za "Dan prodavnica ploča")

...I tako čučim kraj kade napunjene vrelom vodom zagledan u tek kupljeni vinil koji leži na njenom dnu: mini-LP benda U2, 45 obrtaja; vruća voda nagriza etiketu i uskoro se možda neće videti šta je "A" a šta "B" strana ploče ali me to ne brine previše, mantram 
"ispravi se...
ispravi se...
ispravi se..."
Ja sam spustio ploču u vrelu vodu.
Imam dvanaest godina i nestrpljiv sam da čujem te pesme koje ne znam, što pre. 

Sat vremena ranije sam, presrećan spustio na pult kraj kase "Robne kuće" taj komad vinila i novac: u svetu se to izdanje zvalo "Wide Awake in America", izdavač za Jugoslaviju je preimenovao mini LP u "The Unforgettable Fire", računajući na euforiju koja je već i kod nas pratila bend, naročito nakon nastupa na Live Aid koncertu (koji umalo da promašim nastup zato što je "Politika" čitav program koncerta ispisala ćirilicom ("Јyty"); video sam na omotu da je na vinilu live verzija sjajne "A Sort of Homecoming", zatim tri pesme koje ne znam - "The Three Sunrises", a sa druge strane "Love Comes Tumbling" , instrumental "Bass Trap" - i "The Unforgettable Fire" za koju sam spot video čak dva puta na televizoru tih nedelja; tih pet pesama koštale su me odricanja užine jedno sedam-osam dana; no, ne mari - uzimam ploču sa police ne zagledajući šta je u omotnici, zatim trkom do Zelenog Venca, onda autobusom ka kući, pravo na gramofon... ali, ali, ali vinil je potpuno kriv, više liči na volane na haljini nego na parče plastike sa kojeg bi trebalo da se čuje muzika, ne vraća mi se do "Robne kuće", slušaju mi se te pesme više od svega, sada, odmah! - tri nikada nisam čuo.

- "Halo ćale, ja sam... kako da ispravim potpuno krivu ploču?" 
- "Napuni kadu vrelom vodom i potopi je na par minuta, kad etiketa počne da bledi stavi je između onih Prosvetinih enciklopedija i Larusa, možda uspeš..."

I eto me kako čučim kraj kade napunjene vrelom vodom zagledan u tek kupljeni vinil koji se čvari na dnu kade, ostaviću je malo duže za svaki slučaj, zatim ću je presovati enciklopedijama i staviti je na teški, drveni, precizni Lenco gramofon u dnevnoj sobi, pojačalo i kutije su bolje nego one postavljene kraj malog Phillips gramofona koji je kod brata i mene, no - Lenco je isuviše ozbiljna sprava da bi prihvatio da svira sa ploče kojoj vruća voda, naravno, ništa nije učinila, te sam prinuđen da je spustim na Philips koji se vrti zahvaljujući pažljivo biranim debljim gumicama za tegle čiji je vek trajanja pet do šest sati okretanja, spuštam iglu na ploču i sa zvučnika se, ipak, začuju prvi taktovi "A Sort of Homecoming".

Sreća.

Mnogo godina kasnije, kada mi U2 više nisu toliko značili, otkrio sam da je snimak te pesme zapravo zabeležen tokom tonske probe, a da je huk publike naknadno dodavan u studiju. 
Ali, to mi više nije bilo toliko važno: tada sam preslušavao taj snimak toliko puta, sedeći što bliže zvučnicima, zamišljajući da sam tamo.

A kako su godine odmicale, najdraži snimak sa tog komada vinila postala je "Love Comes Tumbling", možda poslednja dečačka pesma koju su odsvirali i snimili.

Još nekoliko godina kasnije - svih pet pesama dostupno je za preslušavanje na klik.
(Kao i sve drugo što sam ikada želeo da posedujem ili preslušavam, i to je sjajno!)
Onaj vinil je još uvek negde na tavanu, ili u podrumu, stišnjen između drugih ploča.

Možda je, nakon tri decenije, konačno ispravljen.

Album je za preslušavanje dostupan i na Deezeru >>

* - Dan prodavnica ploča/"Record Store Day" obeležava se treće subote u mesecu aprilu od 2008. godine >> .
.

Gabrijel Garsija Markes se vraća u Makondo

"A Day In Macondo" >>

Sedamnaestog aprila uveče na ulazu u Makondo pojavio se starac grgurave kose, svečano obučen, bez tragova blata iz močvare na cipelama.

Iako su svi stanovnici Makonda bili sigurni da ga prvi put vide, on je, prolazeći kroz ulicu u kojoj su stari Arapi i dalje držali otvorene prodavnice svakoga pozdravio po imenu, uz osmeh koji krasi lica saučesnika i dece koja su upravo otkrila vrednost tajne.

Uskoro je Makondo brujao o strancu koji je ušao u Katerinovu krčmu, naručio šolju prevrelog gvarapa i pokretom ruke učinio da jedan od mehaničkih pijanina iz Krespijeve prodavnice u kojem su odavno živele samo kokoši iznenada zasvira valcer.

Stranac je znao sve o žutim leptirima koji su pratili lepoticu Remedios. Nije mu bila nepoznata Rebekina tajna da jede zemlju i da su Pukovnika mučili čirevi, mada to i nije bila neka tajna. Ali, znao je i recept oca Nikanora za levitaciju pred stanovnicima Makonda kojom je želeo da ih ubedi da bog postoji; crtao je po stolu u krčmi poteze partija šaha pukovnika Aurelijana Buendije i njegovog tasta, znao je tačan broj ubijenih u sukobu sa Kompanijom Banana i tako potvrdio da Hose Arkadio Drugi nije bio lud. Konačno, znao je tačan broj zlatnika u ćupu Svetog Josifa koji je Ursula sakrila ispod ploča u kući Buendija, čime je dokazao da pred njim nema tajni.

Hose Arkadio Buendija i Melkijades su iz Katerinove krčme utrčali u kuću ne osvrćući se na Ursuline prigovore što ostavljaju tragove blata na tek izribanom podu. Konačno su razumeli poslednje redove proračanstva koje ih je čekalo u radionici ispunjenoj dimom iz kotlića u kojem su bezuspešno pravili zlato.

"Jedan tek rođeni dečak će iz Makonda nestati prvih dana marta u godini kada žica bude spojila dva kontinenta. Vratiće se u selo jedne aprilske večeri nakon izgnanstva dugog osamdeset sedam godina.
Iako će znati sve o vama, pružite mu mir."

("...And the rain sounds like a round of applause...")

Kada na ulici osetim miris jeftinog duvana ne iznenadi me što se setim Saleta, drugara iz vojske kojem sam dan posle skidanja bio i kum, toliko smo jeftinih cigareta i polusuvog duvana tokom vojske razmenili, smotali i delili, miris me u trenu vrati u VP 7325. 
Ne znam u kojoj časovnoj zoni Sale sada živi.

Prirodno je da pomislim na Anu kada me letnji pljusak stigne na ulici. 
Ona je prva sa kojom nisam bežao od kiše.
Rekla je "gde žuriš, već smo mokri!" i hodali smo nogu pred nogu po pljusku, bilo je lepo.

A nečije lice me iznenadi dok kuckam rukom po volanu u ritmu pesme koja se čuje sa radija jer čekam zeleno, a pesma sasvim sigurno nije bila tu u to davno vreme. Ili pesmom odjekuje reč ili ton koja me podseti na nečiji osmeh, pogled ili stisak ruke.

Zabavno mi je kada se setim nekog lica dok se brijem, a ta neka ili taj neki nema ni brkova ni brade, sigurno nije vlasnik prodavnice ogledala ili lavaboa, a tek ne radi u prodavnici žileta.

Nekih ljudi počnem da se prisećam trećeg dana odmora: u onoj noći kada se buka u glavi stiša a ja ponovo počinjem da sanjam. Izađu iz senke nakratko, osmehnu se ili namignu i ako ih ne uhvatim na vreme, ponovo se povuku u zaborav.

Iznenadi me koliko je ljudi zapravo prošlo kroz moj život, okrznulo ga i tako skrenulo ka ovome gde sam sada, odakle gledam kako mi se vraćaju kroz zastor ljutog duvana, pokislu kosu, penu za brijanje ili pesmu koju čujem prvi put.
(Kada mi se pred oči vrate oni koje najduže nisam video i čije fotografije nemam, shvatim kako vreme odmiče.)

Neka od tih imena i prezimena gugl ne prepoznaje.

Ne znam gde mi je poslednji telefonski imenik.

Ipak, neke brojeve telefona i danas znam napamet.

Zvoni.

.

03:57h

Kiša i vetar odoše ka severu, 

roletne se smirile, 
noć pritajila.

(A možda ovaj kasni sat računa kao jutro.)

Kroz san čujem i slavuja iz obližnje bašte.

A onda me prene potmuli, duboki, udarac, kao zid kada se ruši.

Pomislim na komšiluk, onda shvatim da je sve tiho.

Sklapam oči i tonem u san, i opet isti zvuk.

Pomislim da je srce, 
no ono miruje.

I opet tonem ka snu, ali evo još jednog.
Sada mi je jasno, 
ti tamni udarci,
to sam, ipak - ja.

Razbuđen, zabavljam se idejom da je taj zvuk zapravo eksplozija poslednjeg skladišta strpljenja koje mi je preostalo, nakon svega.
I da sad više ne stoji ništa između mene i svega što je to strpljenje pojelo.
Verovatno je neko tokom prethodnog dana uspeo da zapali fitilj, tinjao je sve do ovog sitnog sata, prolećna kiša ga nije ugasila.

Odam poštu detoniranom strpljenju, pomislim da je čudo što je uspelo da mi potraje i ovih četrdeset godina, i ta misao me uspavljuje.

Slavuj iz obližnje bašte i dalje peva.

Zadremala noć,
jutro će je iznenaditi.

.

Sem Šepard, "Ubica paunova"

"Moj pas je jedne noći ulovio pauna i pojeo ga.
Sutradan sam ubio boga u njemu kada sam saznao za to. 
Slomio sam mu tri rebra i plakao. 
Tada mi je sinulo koliko su paunovi glupi, iako svi misle da su divni.
Seru po krovovima i vrište dok se tucaju. 
Tako sam kupio malokalibarku i počeo da ubijam paunove po kraju. 
Noću smo moj pas i ja išli u lov. Koristio sam kratke metke sa oblim vrhom koji prave malo buke. Kao kad prasne auspuh malog automobila. Psu sam prepuštao da dokrajči one koje ne bih ubio prvim metkom. Kući smo se vraćali okrvavljeni i srećni. 
Ujutro bi se bogati susedi budili i nalazili izmrcvarene leševe razmazane po svojim belim ogradama. Iznajmili su privatnog detektiva da otkrije počinioca. Dospelo je i do lokalnih novina:
LUDI UBICA PAUNOVA NA SLOBODI!
Promenio sam taktiku. Počeo sam da koristim luk i strele.
Strele sam obeležio posebnim reckama i o svaku sam okačio cedulju s natpisom:
OSVETA ZA SLOMLJENA REBRA."

(prekucano iz knjige "Najkraće priče na svetu", prir. David Albahari, 1993, str. 177.
Prevod: D. Anastasijević)