"Sto godina samoće" (str. 252-253)

Hannes Wallrafen, "Dan u Makondu"

"Jednog petka, u dva popodne, svet je obasjalo sunce, blagotvorno crveno i oštro kao prašina cigala, i gotovo sveže kao voda, i kiša više nije padala deset godina. Makondo je bio u ruševinama. 
Na ulicama u kaljugama ostali su komadi slupanog nameštaja, kosturi životinja prekriveni crvenim krinovima, poslednje uspomene na horde došljaka, koji su pobegli iz Makonda tako ošamućeni kao što su i došli. Kuće sagrađene nabrzinu u jeku groznice banana bile su napuštene. 
Kompanija banana razgolitila je svoja naselja. Od starog žicom opasanog grada ostale su samo ruševine. Drvene kuće, hladovite terase, gde su provodili mirna popodneva u kartanju, izgledale su sravnjene sa zemljom jednim proračunskim vetrom koji je godinama kasnije trebalo da zbriše Makondo sa lica zemlje. Jedini ljudski trag koji nije izbrisao proždrljivi dah, bila je jedna rukavica Patricije Braun u automobilu koji je bio potpuno obrastao puzavicama. 
Čarobni predeo koji je istraživao Hose Arkadio Buendija u vreme osnivanja, i gde su potom uspevale plantaže banana bio je močvara puna istrulelog korenja, na čijem se dalekom horizontu mnogo godina mogla videti tiha morska pena. Tuga je obuzela Aurelijana Drugog prve nedelje kada je obukao suvu odeću i zaputio se da obiđe selo. Oni koji su preživeli katastrofu, isti oni koji su već živeli u Makondu pre nego što je bio zahvaćen uraganom Kompanije banana, sedeli su nasred ulice uživajući u prvom suncu. Još im se na koži zadržalo zelenilo algi i miris buđi, posledice kiše, ali u dubini srca izgledali su zadovoljni što su ponovo stekli selo u kome su se rodili. Turska ulica bila je ponovo ona nekadašnja, iz vremena kada su Arapi u papučama i sa alkama u ušima obilazili svet razmenjujući papagaje za koještarije i našli u Makondu dobru oazu da se odmore od svoje hiljadugodišnje skitačke navike. 
Usled kiše roba u dućanima se raspadala, a ona u izlozima bila je išarana mahovinom, tezge izbušene crvotočinama a zidovi izjedeni vlagom, ali Arapi treće generacije sedeli su na istim mestima i na isti način kao njihovi očevi i njihovi dedovi, ćutljivi i neustrašivi, ne hajući za vreme ni za katastrofe, ni manje živi ni više mrtvi nego što su bili, posle epidemije nesanice i trideset dva rata pukovnika Aurelijana Buendije. Neobična je bila snaga njihova duha pred uništenim kockarskim stolovima, srušenim šatrama, strelištima i uličicama u kojima su se tumačili snovi i pogađala budućnost, tako da ih je Aurelijano Drugi, sa svojom poznatom ozbiljnošću, pitao kojim su tajanstvenim sredstvima pribegli da izbegnu brodolom u oluji, koga đavola su uradili da se ne utope, a oni su mu, jedan po jedan, od vrata do vrata, odvraćali nekim prepredenim osmehom i sanjalačkim pogledom, i svi, bez prethodnog dogovora, dali su mu isti odgovor:
— Plivajući."

(Gabriel Garsija Markes, "100 godina samoće")
.

Korčula - Hvar - Mostar (crtice)

Dok ponovo otkrivam toponime na mapi otoka počinjem da verujem u istinitost one teorije - da su imena sela, rtova i zaliva koje su svojevremeno savesni kartografi beležili u mape zapravo bile rezultat trenutnog nadahnuća meštana okupljenih oko činovnika države koja je u tom trenutku smatrala Dalmaciju svojim posedom. Tako je možda najlakše objasniti (i zapamtiti) niz imena: Ražnjić, Žrnovo, Pupnat, Zavalatica, Prižba, Grščica, Proizd, Vela Pržina, Privala... 
Korčulani su verovatno bili izuzetno nadahnuti Plavcem ili Pošipom dok su smišljali sva ova imena.



Siguran sam, naravno, da se iza svakog od ovih imena krije zanimljiva priča ili mit - ali je moja glava bila željna sunca, soli i zrikavaca, a imena nakon prvog skoka u more i nisu više bila važna - mesta smo počeli da pamtimo po šiframa: "uvala-sa-belim-peskom-na-dnu", "ona-gde-se-parkiramo-u-šumi", "severno-od-Blata"; "neudobne-stene"; "ona-blizu".
Plaže su stenovite i ne mame na fotografisanje već na kupanje: more je na svakoj tački ostrva besprekorno: čisto, prozirno, dovoljno toplo i mirno.

Otočani su prijatni i druželjubivi, a kuća u kojoj smo bili smešteni u centru grada redefinisala je listu životnih planova.

Grad Korčula je i dalje prijatan i zadivljujuće tih i pust posle jedanaest sati uveče, sve do sedam-osam ujutro, kada se stariji okupe u kafiću na obali ili u bašti starog hotela "Korčula". 


* * *

Za razliku od Korčule koja je dosledna u svojoj otmenosti, Hvar je preuređen tako da je sve na usluzi gostima - i onima koji beže od skupljih kafića i ležaljki i koji prave sendviče sa salamom na klupi u parku, što je sasvim uobičajena scena na ostrvu, kao što su uobičajena i specijalna mesta na plažama pod baldahinima i uz prisustvo ličnog poslužitelja.

No, grad je i dalje prijatan za bazanje, plivanje i sedenje trgu do večernjih sati, kada počne da menja svoje lice i postaje centar glasne zabave.

* * * 

Vožnja kroz Mostar do Starog mosta otkriva previše toga.

Na parkingu nedaleko od Starog mosta dočekuje nas najpre ovaj... grafit.

U prodavnicama suvenira uz predivno oslikane marame, tanjire, nakit i bakroreze prodaju se i čaure, u raznim veličanama. 
Red ibrika, red metaka.

Mladić od dvadesetak godina stoji na mostu držeći se za ogradu sa spoljne strane i licitira koliko smo spremni da mu platimo da bi skočio u Neretvu.

Sa minareta se čuje muzejin.
Iz kafića nedaleko od mosta čuje se Child in Time.
Nedaleko od njega čiča koji prodaje instrumente prebira tradicionale.
Plakati najavljuju koncerte kojekakvih i sutrašnje skokove sa mosta, 448. po redu.

Iako je sunce visoko a dan vreo, uživamo u ćevapima dok gledamo oblake uz Neretvu; utrkivaćemo se sa njima sve do Beograda; vozeći od Mostara preko Tuzle ka Županji, vijugavi drum će isparavati pred našim očima satima, dok će kiša usporavati ionako sporu vožnju a munje osvetljavati mrku šumu sa obe strane našeg puta; no, dokle god je ispred nas asfaltirani komad druma i GPS signal je stabilan - sve je u redu - ne spuštam stopalo sa papučice, sa zvučnika počinju "Riders on the Storm", u brdima smo u kojima je prozor sa upaljenim svetlom znak ohrabrenja da ćemo imati kome da pokucamo na vrata ukoliko kijamet postane neprijatan za dalju vožnju; žurimo, žurimo, žurimo kroz kišu, iako je spisak razloga za povratak kući neprikladno kratak.

* * *

Nekoliko korisnih praktikalija:

• Hrana je supermarketima tek nešto skuplja nego u Beogradu, tako da je uzimanje apartmana sa kuhinjom sasvim praktično rešenje. Postoje i sasvim pristojni restorani u kojima se može odlično jesti za iste novce kao u Grčkoj, na primer.
• Ukoliko naručujete lignje u restoranu, napomenite da li je želite očišćenu ili ne :)
• Parking se, naravno, naplaćuje, gdegod je to moguće. U centru Korčule je cena 25 kuna na sat (3.3 EUR), ali je parking na bregu iznad grada, kod Svetog Luke (groblje), na desetak minuta hoda od centra i dalje besplatan. Oko plaža ima mesta (u julu) za parkiranje i "sa strane".
• Na čitavom otoku smo otkrili svega tri benzinske pumpe: prva je kod pristaništa trajekta iz Orebića (kod Lumbarde), druga u Smokvici (selo na sred otoka), treća u Veloj Luci. Putevi su u odličnom stanju, a sa kraja na kraj otoka vam ne treba više od sat vremena (45 km).
• Ne nosite suncobrane na plaže u gradu Hvaru.
• Centar Hvara pokriven je besplatnim wi-fi signalom.
• Ukoliko putujete automobilom kroz Bosnu, razmenite negde usput novac - na pumpama ne primaju evre.
• U Mostaru ih primaju. Ukoliko vam je potrebna - menjačnica koja radi subotom popodne je na samom početku pešačke zone (istočna strana grada)
• Možda je putovanje trajektom od obale do Trpnja na Pelješcu kraće, ali je vožnja preko Pelješca - lepša.
• GPS u bilo kom obliku (može i smartphone aplikacija) nije samo korisna alatka već u nekim trenucima i jedini vid ohrabrenja da vredi nastaviti voziti baš tim putem :)
• Ukoliko putujete po danu, ruta preko Zvornika, Sarajeva, Mostara i Metkovića je zaista uživanje. Put preko Županje i Tuzle je samo naizgled brži, jer su gužve na graničnim prelazima u špicu sezone neverovatne.

p.s. Više fotografija >>

p.p.s. Aleksandrine fotografije >>

.