Eksperiment Ištvana Erkenja ["Informacije i dezinformacije"]

Ištvanu Erkenju dvanaest godina nije bilo dozvoljeno da objavljuje.
Nakon što je 1941. godine, u 29. godini objavio prvi roman - "Okean igra" - po okupaciji Mađarske deportovan je u radni logor nadomak Moskve.
Po povratku iz zarobljeništva nastavlja da piše, ali mu je 1956. nakon revolucije zabranjeno da objavljuje. Tek 1968, Erkenj je objavio "Jednominutne novele" - zbirku priča punih gorkog taloga iskustva, koje je Erkenj, pretpostavimo, pisao šezdesetih godina prošlog veka, verovatno neuveren u to da će one ikada napustiti fioku njegovog radnog stola.
Erkenj je umro 1979. godine, a tek od 2004. godine jedno omladinsko pozorište u Budimpešti nosi njegovo ime. 

Pedesetak godina nakon objavljivanja, "Jednominutne novele" su i dalje neprijatno aktuelne te i dalje podsećaju na to da su neke stvari koje nas žuljaju i danas oduvek bile tu.

Sve je, zapravo, isto.

Ove dve povezane kratke priče to dokazuju.

*

INFORMACIJE I DEZINFORMACIJE

"Strastveni sam čitalac dnevnih listova. S radošću uzimam u ruke svakog jutra sveže novine i čitam ih od početka do kraja.
Na šta je usmereno moje interesovanje? Na sve što se dogodilo od jučerašnjeg dana, na događaje sa svih pet kontinenata. Budući da je ova ljubopitljivost svojstvena stotinama i stotinama miliona ljudi, s vremenom se razvio takav sistem informisanja koji je svojim pipcima obuhvatio čitav svet.
Kablovi, reporteri, telefoto-uređaji, sateliti, redakcije, štamparije, obasipaju nas sve zanimljivijim vestima. Ali taj sistem guta goleme sume novca. Ovih dana shvatio sam da sav taj galimatijas nije neophodan.
Kako se rodila u meni jedna takva spoznaja?
Proboravio sam mesec dana u inostranstvu. Ubrzo mi je počelo nedostajati jutarnje iščitavanje dnevne štampe. Krajem druge nedelje nabasao sam na jedne stare peštanske novine u koje smo nešto zamotali. Raširio sam ih i pročitao. Sutradan, a potom još nekoliko puta, ponovo sam pročitao te iste novine. Tako sam primetio da su stare vesti jednako zanimljive kao i sveže.
Ovo iskustvo me potaklo na razmišljanje. Ako stare vesti nisu nimalo dosadnije od novih, čini se da onda i nije naročito važno da li se doista dogodilo ono o čemu čitam. Sasvim je moguće da se moja ljubopitljivost može zadovoljiti i lažnim vestima.
Napravio sam pokus. Pokus je uspeo. U nastavku objavljujem nekoliko zanimljivih vesti koje sam za ciglo nekoliko časova, bez nekog naročitog napora, jednostavno izmislio. Nadam se da će ovi događaji koji se u stvarnosti nisu desili, zadovoljiti i radoznalost čitalaca. A to bi bio izuzetno značajan događaj.

VESTI SA SVIH KONTINENATA

PAPA UČI DA VOZI BICIKL

Na savet lekarskog konzilijuma, poglav katoličke crkve svakog jutra obilazi na biciklu tri puna kruga oko prostranog trga ispred bazilike Svetog Petra. Na ovoj zdravstvenoj šetnji, osim lekara, papu prate samo šestorica švajcarskih gardista koji ovom prilikom umesto tradicionalnih ali nezgrapnih šlemova nose savremene, bele motociklističke kacige. Građani Rima, turisti i hodočasnici, na kolenima prisustvuju jutarnjoj telesnoj vežbi svetoga oca pape.

SMRTONOSNI KROMPIRIĆI

Penzionerka iz Starog Budima, udovica pokojnog Lerinca Kovača, rođena Amalija Hart, sinoć je spremila sebi pečene kromopiriće za večeru. Jedva da je pojela prvi zalogaj, pritisnula je dlanove na želudac i preminula. Prilikom obdukcije osim zalogaja pečenog krompirića u želucu vremešne žene pronađena je još i jedna kitica visibaba, jedan fotografski uređaj marke KIJEV nabavljen na kredit i roman mađarskog realiste "Groblje olupina", Po mišljenju lekara moguće je da su i ovi neprikladni predmeti u određenoj meri doprineli nesrećnoj smrti gospođe Kovač.

MAĐARSKI KOSMONAUT

Po nekim još nepotvrđenim vestima, kapetan Konrad, drugi pilot američke vasionske letelice Džemini IV - mađarskog je porekla. Njegov otac prezivao se takođe Konrad i rođen je Sabadbaćanju i emigrirao je iz Mađarske, tadašnje zemlje "tri miliona prosjaka". Kapetan Konrad služio je u vazduhoplovstvu, i danas dobro govori mađarski, tokom dugotrajnog putešestvija u svemiru često je pevušio stari mađarski šlager Mon amur, mon amur, Kraljica si serca mog koji je još u detinjstvu od oca naučio.

POJEO SVOJU NOGU

Geza Mendelenji, referent nabavke u Otkupnom centru mleka i mlečnih prerađevina, u vrtu svoje kuće na periferiji Pešte, do kosti je oglodao meso s vlastite leve noge. Motiv ovog nesvakidašnjeg postupka: rđavi međuljudski odnosi na radnom mestu.

NOVO OBOLJENJE NAPADA LUBENICE

Drugarica Belinda Remeš, članica zemljoradničke zadruge Sloboda iz Kiškorpaša, probudila se danas, ranom zorom, na neko tiho jaukanje. Savesna radnica odmah je pošla u pravcu odakle su dopirali tihi jauci, pa je na zadružnoj njivi pronašla jednu lubenicu koju su nedugo zatim radnici hitne pomoći prevezli u sresku bolnicu.
Primarijus Bodrogi, šef hirurškog odeljenja, odmah je otkazao planirano turističko putovanje po Jugoslaviji kada je obavešten da je lubenica vlasništvo zadruge. Sva je prilika da će se preduzeti operacija. Telefon bolnice je stalno zauzet jer se okolne poljoprivredne zadruge neprestano interesuju za stanje bolesnika.

KOLEKCIONAR ILI DEVIZNI ŠPEKULANT

Sud je Jožefa Saboa Sederješija, američkog državljanina mađarskog porekla, stalno nastanjenog u Klivlendu, osudio na novčanu kaznu od hiljadu forinti jer je dokazano da je dotični ukrao čitav jedan kofer tablica s natpisom "Lift radi" iz ulaza raznih budimpeštanskih višespratnica. Sederješi je u svoju odbranu naveo da tablice nije prikupljao radi preprodaje, već isključivo za svoje potrebe, budći da je strastveni kolekcionar neobičnih predmeta.

PROCVAT INDUSTRIJE SPORTSKE OPREME

Juče je iskusne naftaše Prekodunavskog preduzeća za istraživanje nafte (Sekcija jug) zadesilo veliko iznenađenje. Kada su pomoću tornja u Šitelapocki dostigli bušotinu od 2200 metara, iznenada su zapazili snažan prodor zemnog gasa. Međutim, nakon erupcije gasa, nije usledio očekivani mlaz sirove nafte, umesto nje u visine šiknula neizmerna količina teniskih patika. Kontrolori kvaliteta obuće Dunav smesta su izašli na lice mesta i ustanovili da teniske patike iz utrobe zemlje u potpunosti odgovaraju standardima. Očekuje se da ćemo iz nalazišta blizu seoceta Šitelapocka moći da snabdemo ne samo domaće tržište, nego da ćemo biti u stanju da udovoljimo i odredbama spoljotrgovinskog sporazuma s Avganistanom

REVOLUCIONARNA PREVIRANJA U PARAGVAJU

U Asunsionu, glavnom gradu zemlje, nezadovoljni niskim primanjima, pripadnici 3. oklopnog bataljona opkolili su predsedničku palatu. Nakon kratkotrajnog puškaranja iz rezidencije je oteran desno orijentisani, proamerički, reakcionarni predsednik Lopes Buriljo, i na njegovo mesto je postavljeno progresivno orijentisani Aurelio Lapas. U trenutku zaključenja ovog izdanja stanovništvo glavnog grada veličanstvenom bakljadom proslavlja najnoviji poraz reakcije u Latinskoj Americi.

NOVA REVOLUCIONARNI PREVIRANJA U PARAGVAJU

Komanda paragvajskog vazduhoplovstva, nezadovoljna neblagovremenim isplatama prinadležnosti, spustila je u vrt predsedničke palate bataljon padobranaca. Nakon kratkotrajnog puškaranja uspeli su da svrgnu desno orijentisanog, proameričkog predsednika Aurelisa Lapasa, koji je na ovom položaju proveo jedva tri četvrt sata. Novi predsednik je progresivno Lopes Buriljo, čiju pobedu stanovnici Asunsiona proslavljaju veličanstvenom bakljadom koja u trenutku zaključenja ovog izdanja još traje.

*

Nadam se da gornje dezinformacija u potpunosti zadovoljavaju čitalačku glad za senzacijama. TIme bi odjednom postao izlišan čitav sistem informacija, zajedno sa satelitima, agencijama, kablovima, tele-foto uređajima.
Uštedeli bismo goleme svote novca. Mogli bismo otpustiti i saradnike novinskih redakcija jer bi se pisac ovih redova prihvatio da za skromnu platu snabdeva domaću štampu zanimljivim, na izgled svežim i autentičnim dezinformacijama."

(prekucano iz "Jednominutnih novela", Narodna Knjiga, 1977, prevod Arpad Vicko)
.
.

Danilo Kiš: "Cenzura/Autocenzura"

(Delove ovog teksta sam citirao u vreme onog snega. Sada bi ga valjalo pročitati u celini, iznova.)

* * *

"U jeku poljskih događaja vezanih za ukidanje sindikata Solidarność, primio sam pismo sa pečatom NIE CENZUROWANO. 

Šta ove reči treba da znače? 

Njima se, valjda, želi reći da u zemlji odakle je pismo poslato nema cenzure. Ali to može da znači i to da su sva pisma bez te oznake podvrgnuta cenzuri, što bi svedočilo o selektivnosti zvaničnih organa, koji u neke građane imaju poverenja, dok drugima to poverenje ne ukazuju. To bi moglo, naravno, da se tumači i tako da je upravo pismo na kojem piše da nije cenzurisano prošlo kroz ruke kontrole. No, sve u svemu, taj mnogoznačni amblematični pečat govori nam o duhu cenzure, koji istovremeno želi da istakne svoju legitimnost i da se, kroz sopstveno poricanje, prikrije. 

Jer cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša kao nužno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo države i vlasti nad građanima neće biti potrebno.

Pošto je, dakle, proizvod nužnosti, i stoga privremena, cenzura posmatra sebe kao već prevaziđenu, ukinutu. Stoga ona svoje postojanje ne priznaje i želi da se prikrije u okrilju demokratskih institucija koje vrše i druge funkcije (izdavačke i novinske redakcije i saveti) ili da se supstituiše u ličnosti direktorâ izdavačkih kuća i novina, urednikâ kolekcija, recenzenta, lektora itd. Ukoliko sumnjiva poruka promakne budnosti svih ovih supstituta cenzure – a oni vrše svoju dužnost mirne savesti jer oni nisu cenzori, nisu samo cenzori – onda postoji još jedna mera: slovoslagači koji će, kao najsvesniji deo radničke klase, odbiti da štampaju inkriminisani tekst. Ova naizgled demokratska mera jedan je od najciničnijih vidova prikrivanja cenzure. Ukoliko to nije ona kada se knjige ili tekstovi zabranjuju in extremis od strane sudskih organa – supstituta cenzure – a u ime javnog mnenja, tamo gde javnog mnenja nema.

U jedan od manje poznatih vidova cenzure treba svakako ubrojiti još i vrlo raširen fenomen takozvane prijateljske cenzure – koja predstavlja neku vrstu prelaza od cenzure ka autocenzuri – gde vam urednik, i sâm čovek od pera, savetuje da za vaše sopstveno dobro izbacite iz svoje knjige određene pasuse ili strofe. Ukoliko time nije uspeo da vas uveri u dobronamernost svog zahteva, on će se poslužiti moralnom ucenom, i svoje strahove svaliti na vašu savest: od vašeg gesta – da preuzmete na sebe prerogative cenzure i da je time prikrijete od javnosti – zavisi i njegova sudbina. Ili ćete, dakle, postati svoj sopstveni cenzor, ili ćete uništiti jednu karijeru i jednu egzistenciju. On će, zauzvrat, ne samo objaviti vašu knjigu, nego će i prećutati činjenicu da su se u njoj nalazila i takva mesta koja bi, da su objavljena, uništila i vas i njega.

Bez obzira na to koje će vidove da poprimi, cenzura je međutim samo spoljna manifestacija jednog patološkog stanja, signal jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure. Nevidljiva a prisutna, daleko od očiju javnosti, potisnuta u najskrivenije predele duha, ona svoj posao obavlja efikasnije od svake cenzure. Mada se obe služe istim sredstvima – pretnjom, strahom i ucenom – autocenzura prikriva ili bar ne denuncira postojanje prisile. 

Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja i stida zbog kolaboracionizma.

Autocenzura je čitanje svog sopstvenog teksta tuđim očima, gde vi sami postajete svoj sopstveni tužilac, sumnjičaviji i stroži od svakog drugog, jer vi u toj ulozi znate i ono što nikad nijedan cenzor neće otkriti u vašem tekstu, ono što ste prećutali i ono što nikad niste stavili na hartiju, ali što je, čini vam se, ostalo "između redova". Stoga tom imaginarnom cenzoru pripisujete i one osobine koje vi sami nemate, a svom tekstu značenja koja on ne sadrži u sebi. Jer taj vaš dvojnik prati vašu misao do apsurda, do njenog vrtoglavog kraja, tamo gde je sve subverzivno, gde je pristup opasan i kažnjiv.

Subjekt autocenzure je dvojnik pisca, dvojnik koji mu se naginje preko ramena i zaviruje mu u tekst in status nascendi, opominjući ga da ne počini kakvu ideološku nepodopštinu. I tom dvojniku-cenzoru nemogućno je doskočiti, on je kao Bog, svevideći i sveznajući, jer rođen iz vašeg sopstvenog mozga, iz vaših sopstvenih strahova, iz vaših sopstvenih fantazmi. Ali to rvanje sa svojim dvojnikom, ta intelektualna i moralna koncentracija ne mogu da ne ostave jasne tragove na rukopisu, ukoliko se ceo napor ne svede na jedan jedini moralni gest – na uništenje rukopisa i odustajanje od projekta. Ali i to odustajanje od borbe, i ta pobeda, izazivaju isti efekt: osećanje poraza i stida. Jer što god uradili, taj dvojnik uvek trijumfuje: ako ste ga prognali, on se smeje vašem strahu, kad ste ga poslušali, smeje se vašem kukavičluku.

Tako taj dvojnik pisca uspeva na kraju da načne i kompromituje svaku i najmoralniju osobu, onu koju cenzura nije uspela da skrši. Ne želeći da prizna svoje postojanje, autocenzura je sestra laži, duhovna korupcija.

Uspe li pisac da nadvlada radikalni potez samoponištenja, i da snagom talenta, koncentracije, hrabrosti i dovitljivosti nadmudri svog dvojnika-iskušitelja, tragovi te borbe ostaće vidljivi na rukopisu – u vidu metafore. To je dvostruka pobeda: ne samo što je tekst, uprkos iskušenjima, zadobio milost uobličenja, nego je tim lukavstvom, tim svođenjem ideje na metaforu (u etimološkom značenju prenošenja pravog smisla na figurativno), autocenzura skrenula misao u stilsku figuru, u polje poetika. Iz ovoga bi se mogli izvesti dalekosežni književnoistorijski i književnoteorijski zaključci, i ovim bi se merilom – preovlađivanja metafore – mogao protumačiti nastanak mnogih dela, u ruskoj avangardnoj književnosti dvadesetih godina, na primer. Autocenzura daje određenu boju i ton toj avangardi. Piljnjakova i Babeljeva proza, poezija Mandeljštamova i Cvetajeve, iz te borbe sa autocenzurom izvukle su maksimalne književne efekte. Gorka i tragična pobeda.

Autocenzura je negativan naboj stvaralačke energije, ona sputava i iritira i, u dodiru sa pozitivnim nabojem, može da ukreše varnicu. Tada pisac, prezrevši svoj strah, ubija svog dvojnika, i u toj moćnoj provali dugo gomilane opreznosti, srama i poniženja, metafore se raspadaju, perifraze se rasturaju, ostaje samo goli jezik činjenica, pamflet. Nema tu više vaš cenzor-dvojnik da išta otkriva između redova, tu sve piše crno na belo, do poslednjeg atoma vašeg nezadovoljstva. (U takvom će času napisati Mandeljštam svoju pesmu o Staljinu, onu drugu, koja je oslobođenje od autocenzure i od poniženja. Onu koja će mu doći glave.)

Pobeda moralnog principa ubija ili pisca ili delo.

Cenzurisano ja, koje je dugo trpelo tiraniju straha, uzima pamflet kao osvetnički mač. I upravo ova pobeda nad sopstvenim dvojnikom-cenzorom izjalovila je ne jednog pisca u emigraciji. Kao žrtve dugogodišnje autocenzure, oni su odjednom prešli onaj pedalj prostora koji deli umetnost od propagande; došlo je do onoga što Česlav Miloš naziva "sužavanje".

Kakav se iz svega može izvući zaključak? Da dugotrajno delovanje autocenzure dovodi neminovno do stvaralačkih i ljudskih katastrofa, ne manjih od onih koje nanosi cenzura; da je autocenzura opasna mentalna manipulacija sa dalekosežnim posledicama po literaturu i po ljudski duh."

(Danilo Kiš je pročitao ovaj tekst 16. oktobra 1985. u Budimpešti, na međunarodnom skupu u organizaciji Federation for Human Right. 
Preuzeto sa http://www.danilokis.org/cenzura_autocenzura.htm)