Pet pesama u vreloj vodi (vinilna priča za "Dan prodavnica ploča")

...I tako čučim kraj kade napunjene vrelom vodom zagledan u tek kupljeni vinil koji leži na njenom dnu: mini-LP benda U2, 45 obrtaja; vruća voda nagriza etiketu i uskoro se možda neće videti šta je "A" a šta "B" strana ploče ali me to ne brine previše, mantram 
"ispravi se...
ispravi se...
ispravi se..."
Ja sam spustio ploču u vrelu vodu.
Imam dvanaest godina i nestrpljiv sam da čujem te pesme koje ne znam, što pre. 

Sat vremena ranije sam, presrećan spustio na pult kraj kase "Robne kuće" taj komad vinila i novac: u svetu se to izdanje zvalo "Wide Awake in America", izdavač za Jugoslaviju je preimenovao mini LP u "The Unforgettable Fire", računajući na euforiju koja je već i kod nas pratila bend, naročito nakon nastupa na Live Aid koncertu (koji umalo da promašim nastup zato što je "Politika" čitav program koncerta ispisala ćirilicom ("Јyty"); video sam na omotu da je na vinilu live verzija sjajne "A Sort of Homecoming", zatim tri pesme koje ne znam - "The Three Sunrises", a sa druge strane "Love Comes Tumbling" , instrumental "Bass Trap" - i "The Unforgettable Fire" za koju sam spot video čak dva puta na televizoru tih nedelja; tih pet pesama koštale su me odricanja užine jedno sedam-osam dana; no, ne mari - uzimam ploču sa police ne zagledajući šta je u omotnici, zatim trkom do Zelenog Venca, onda autobusom ka kući, pravo na gramofon... ali, ali, ali vinil je potpuno kriv, više liči na volane na haljini nego na parče plastike sa kojeg bi trebalo da se čuje muzika, ne vraća mi se do "Robne kuće", slušaju mi se te pesme više od svega, sada, odmah! - tri nikada nisam čuo.

- "Halo ćale, ja sam... kako da ispravim potpuno krivu ploču?" 
- "Napuni kadu vrelom vodom i potopi je na par minuta, kad etiketa počne da bledi stavi je između onih Prosvetinih enciklopedija i Larusa, možda uspeš..."

I eto me kako čučim kraj kade napunjene vrelom vodom zagledan u tek kupljeni vinil koji se čvari na dnu kade, ostaviću je malo duže za svaki slučaj, zatim ću je presovati enciklopedijama i staviti je na teški, drveni, precizni Lenco gramofon u dnevnoj sobi, pojačalo i kutije su bolje nego one postavljene kraj malog Phillips gramofona koji je kod brata i mene, no - Lenco je isuviše ozbiljna sprava da bi prihvatio da svira sa ploče kojoj vruća voda, naravno, ništa nije učinila, te sam prinuđen da je spustim na Philips koji se vrti zahvaljujući pažljivo biranim debljim gumicama za tegle čiji je vek trajanja pet do šest sati okretanja, spuštam iglu na ploču i sa zvučnika se, ipak, začuju prvi taktovi "A Sort of Homecoming".

Sreća.

Mnogo godina kasnije, kada mi U2 više nisu toliko značili, otkrio sam da je snimak te pesme zapravo zabeležen tokom tonske probe, a da je huk publike naknadno dodavan u studiju. 
Ali, to mi više nije bilo toliko važno: tada sam preslušavao taj snimak toliko puta, sedeći što bliže zvučnicima, zamišljajući da sam tamo.

A kako su godine odmicale, najdraži snimak sa tog komada vinila postala je "Love Comes Tumbling", možda poslednja dečačka pesma koju su odsvirali i snimili.

Još nekoliko godina kasnije - svih pet pesama dostupno je za preslušavanje na klik.
(Kao i sve drugo što sam ikada želeo da posedujem ili preslušavam, i to je sjajno!)
Onaj vinil je još uvek negde na tavanu, ili u podrumu, stišnjen između drugih ploča.

Možda je, nakon tri decenije, konačno ispravljen.

Album je za preslušavanje dostupan i na Deezeru >>

* - Dan prodavnica ploča/"Record Store Day" obeležava se treće subote u mesecu aprilu od 2008. godine >> .
.

Gabrijel Garsija Markes se vraća u Makondo

"A Day In Macondo" >>

Sedamnaestog aprila uveče na ulazu u Makondo pojavio se starac grgurave kose, svečano obučen, bez tragova blata iz močvare na cipelama.

Iako su svi stanovnici Makonda bili sigurni da ga prvi put vide, on je, prolazeći kroz ulicu u kojoj su stari Arapi i dalje držali otvorene prodavnice svakoga pozdravio po imenu, uz osmeh koji krasi lica saučesnika i dece koja su upravo otkrila vrednost tajne.

Uskoro je Makondo brujao o strancu koji je ušao u Katerinovu krčmu, naručio šolju prevrelog gvarapa i pokretom ruke učinio da jedan od mehaničkih pijanina iz Krespijeve prodavnice u kojem su odavno živele samo kokoši iznenada zasvira valcer.

Stranac je znao sve o žutim leptirima koji su pratili lepoticu Remedios. Nije mu bila nepoznata Rebekina tajna da jede zemlju i da su Pukovnika mučili čirevi, mada to i nije bila neka tajna. Ali, znao je i recept oca Nikanora za levitaciju pred stanovnicima Makonda kojom je želeo da ih ubedi da bog postoji; crtao je po stolu u krčmi poteze partija šaha pukovnika Aurelijana Buendije i njegovog tasta, znao je tačan broj ubijenih u sukobu sa Kompanijom Banana i tako potvrdio da Hose Arkadio Drugi nije bio lud. Konačno, znao je tačan broj zlatnika u ćupu Svetog Josifa koji je Ursula sakrila ispod ploča u kući Buendija, čime je dokazao da pred njim nema tajni.

Hose Arkadio Buendija i Melkijades su iz Katerinove krčme utrčali u kuću ne osvrćući se na Ursuline prigovore što ostavljaju tragove blata na tek izribanom podu. Konačno su razumeli poslednje redove proračanstva koje ih je čekalo u radionici ispunjenoj dimom iz kotlića u kojem su bezuspešno pravili zlato.

"Jedan tek rođeni dečak će iz Makonda nestati prvih dana marta u godini kada žica bude spojila dva kontinenta. Vratiće se u selo jedne aprilske večeri nakon izgnanstva dugog osamdeset sedam godina.
Iako će znati sve o vama, pružite mu mir."

("...And the rain sounds like a round of applause...")

Kada na ulici osetim miris jeftinog duvana ne iznenadi me što se setim Saleta, drugara iz vojske kojem sam dan posle skidanja bio i kum, toliko smo jeftinih cigareta i polusuvog duvana tokom vojske razmenili, smotali i delili, miris me u trenu vrati u VP 7325. 
Ne znam u kojoj časovnoj zoni Sale sada živi.

Prirodno je da pomislim na Anu kada me letnji pljusak stigne na ulici. 
Ona je prva sa kojom nisam bežao od kiše.
Rekla je "gde žuriš, već smo mokri!" i hodali smo nogu pred nogu po pljusku, bilo je lepo.

A nečije lice me iznenadi dok kuckam rukom po volanu u ritmu pesme koja se čuje sa radija jer čekam zeleno, a pesma sasvim sigurno nije bila tu u to davno vreme. Ili pesmom odjekuje reč ili ton koja me podseti na nečiji osmeh, pogled ili stisak ruke.

Zabavno mi je kada se setim nekog lica dok se brijem, a ta neka ili taj neki nema ni brkova ni brade, sigurno nije vlasnik prodavnice ogledala ili lavaboa, a tek ne radi u prodavnici žileta.

Nekih ljudi počnem da se prisećam trećeg dana odmora: u onoj noći kada se buka u glavi stiša a ja ponovo počinjem da sanjam. Izađu iz senke nakratko, osmehnu se ili namignu i ako ih ne uhvatim na vreme, ponovo se povuku u zaborav.

Iznenadi me koliko je ljudi zapravo prošlo kroz moj život, okrznulo ga i tako skrenulo ka ovome gde sam sada, odakle gledam kako mi se vraćaju kroz zastor ljutog duvana, pokislu kosu, penu za brijanje ili pesmu koju čujem prvi put.
(Kada mi se pred oči vrate oni koje najduže nisam video i čije fotografije nemam, shvatim kako vreme odmiče.)

Neka od tih imena i prezimena gugl ne prepoznaje.

Ne znam gde mi je poslednji telefonski imenik.

Ipak, neke brojeve telefona i danas znam napamet.

Zvoni.

.