Bertold Breht: "Mere protiv vlasti"

Kada se gospodin Kojner, mislilac, u jednoj sali pred svima izjasnio protiv Vlasti, primetio je da ljudi uzmiču od njega i da ga zaobilaze. 

Osvrnuo se i ugledao da mu za ledjima stoji – vlast.

"Šta to govoriš?" pitala ga je Vlast. 

"Izjasnio sam se za Vlast!", odgovorio je gospodin Kojner. 

Pošto je gospodin Kojner izašao, učenici su ga pitali jeli on »beskičmenjak«. 

Gospodin Kojner im odgovori: 

"Ne želim da mi polome kičmu. Moram da poživim duže od Vlasti." 

I gospodin Kojner, ispriča ovo: 

U stan gospodina Ege, koji je naučio da kaže "ne", u vreme ilegale dođe jednog dana agent i pokaza uverenje potpisano u ime gradskog vlastodršca, na kome je stajalo da mu pripada svaki stan u koji stupi; po toj logici pripala bi mu i hrana koju zatraži; takođe bi trebalo da mu služi svaki čovek koga u tom stanu ugleda. 

Agent je seo i zatražio da jede, umio se, legao i upitao pre nego što je zaspao, glave okrenute ka zidu: "Hoćeš li da me služiš?" 

Gospodin Ege ga je pokrio, terao muve, bdio nad njegovim snom i od toga dana bio mu je na usluzi sedam godina. Ali bilo šta da je za njega uradio, čuvao se samo jednoga: da ne izgovori ni reč. Kada je proteklo sedam godina i pošto se od silnog jela, sna i naredbi ugojio, agent je umro. 

Onda ga je gospodin Ege umotao u upropašćeni prekrivač, odvukao ga iz kuće, oprao ležaj, okrečio zidove, uzdahnuo i rekao: 

"Ne."

(Bertold Breht, "Priče o gospodinu Kojneru")

..

Marko Pogačar: "Jugoton gori!" (glazbeni dnevnik)

"Zagreb, sigurna godina. Ako nečeg sigurnog u gradovima i godinama ima. 
Samo jedno je s tim u vezi zapravo moguće tvrditi: godine dolaze i odnose nas, komadić po komadić, nokat po nokat, sve dok ovi konačno ne prestanu rasti.

U jednoj od takvih godina, može ovoj koja je nedavno počela, stojim u svojoj kadi, pod vrućim mlazom, buljim kroz zamagljeno staklo, na zapad - Cibonin toranj s onim crvenim znakom zvijeri zapaljenim u niskim oblacima, Studentski Centar, Tehnički muzej i dalje, zatim otvaram prozor i puštam unutra zimu, a ona ulazi, kako već jest i hoće. 

Taj pogled sa devetog kata betonske beštije čiji oklop već puca po šavovima i armature probijaju kroz pancirne košulje ispod džempera i sivih sakoa, pogled zbog pogleda. Tupilo i ljepota, glupi ritam vlakova koji odlaze a isto tako mogu i ostati, samo ako netko to odluči, stogovi magle koja se odozdo uvijek i podlo podiže i miješa s parom mog tuša, parom kojom si štavim kožu, tjeram tijelo da otpusti viškove, iskašlje istrošen dan i poprimi boju neba koje nas napušta – taj pogled jest ova pjesma. Sva tuga. Svo tupilo. Sva glupost i prolazak, i sva ljepota.

Otkad sam ga prvi put čuo, "Señora" smatram i svojom vlastitom uglazbljenom biografijom, barem jednom od mnogih. Zašto? Ne znam, zato što mogu. Sa mnom je, za razliku od dobrog djela muzike koju volim, od početka, otkad se pojavila ta ploča, posljednja stisnuta pesnica. Izuzevši Apokalipso, nisam veliki fan Rundekove solo diskografije. Rundek bez Haustora dođe mi kao bezalkoholno pivo; isti okus i miris, ali bez puno učinka, pomalo kao placebo. Señor je pak pogodio, i to pogodio kao što rijetko što pogađa. Udario i raskolio štogod sinapsi kao loza ruke i mozak zimi. To je ta priča: Zagreb, zima jer drugog nema, ranojutarnji vlakovi za bilo gdje, samo da se barem nakratko nestane, južni mamurluci, buka u sljepoočnicama, pakao pod kapom lubanje, domaće rakije, Some Girls, uvijek te neke some girls i odgoda, kupovanje onog toliko lakšeg "kasnije", što već. Sve svoje sa sobom nosiš, druge u sebi i sebe u drugima, ili te nema. Rundek je za mene bio i ostao jedan od ključnih pjesnika velike savske mahale, autor koji neobično precizno ubada detalje koji joj daju okus i onaj kiseli miris smoga, vlage i treseta, no u "Señoru" je do kraja zgusnuo vez, u njega zbio zaista zajeban goblen...."

(Marko Pogačar - "I vidiš grad/Darko Rundek - "Señor", iz knjige)

* * * 

Kako ovaj čovek piše... zašto ga nisam otkrio ranije, gde je bio do sada i koliko ima godina i zašto ovo nije već štampano, aman?... su pitanja koja su se rojila po glavi kada sam pre dve godine naišao na jedan od tekstova Marka Pogačara koji su u okviru "Glazbnog dnevnika" objavljivani na sajtu Booksa.hr >>, jednog od onih malih mesta na mreži čiji sadržaj vraća u ravnotežu gomilu nesklada. 
Tekst koji sam otkrio bio je upravo taj posvećen Rundekovoj pesmi i bio je istovremeno prvi koji je Pogačar objavio u okviru serijala koji je trajao godinu dana, 53 teksta. 
Kada je (za mene iznenadno) prestao, bilo mi žao.

A onda mi je Bojana nedavno donela knjigu pod naslovom "Jugoton gori!" (izdavač Sandorf >>) - sve tekstove iz serijala objavljene kao knjigu, u kojoj su svi tekstovi iz serijala prošli kroz promene koje su obogatile priču i učinile još ličnijom i dubljom, jer pisanje za ekran i papir nisu isto, to sam nedavno dobro naučio.

Marko Pogačar (Split, 1984.) piše onako kako se muzika upija: zatrčava se u njen tok i skače na glavu ne razmišljajući o dubini u koju će ga struja uvući ili plićaku u kojem će se nasukati onesvešćen. Držeći se isključivo dnevničke forme koja mu daje pravo i dozvolu da piše kako želi, Pogačar upliće godine preslušavanja muzike i ličnih stanja, držeći se, istvoremeno, isključivo područja bivše Jugoslavije, države u kojoj je zapravo živeo svega sedam godina ali čije tlo je drhtalo od vibracija koje su nastajale od Ljubljane do Skoplja. Tako su se u knjizi našli i Rundek, Šarlo, Disciplina, Let3, Film, Idoli, Pankrti, Mizar i mnogi drugi etablirani bendovi, ali i pristojna gomila skrivenih bisera, bendova koji nikada nisu postali jugoslovenski važni, ali su odjekivali u srcima i glavama klinaca zaluđenih šuštavim presnimljenim kasetama, piratskim diskovima i zvucima sa radija - SCH, Why Stakla, Dobri Isak, Sexa, Termiti - i još nekoliko imena, od kojih su neka i meni promakla u ono vreme (ovo je bila divna prilika za popravni.)
Ovom spisku trebalo bi dodati i Arsena Dedića, Ibricu Jusića i Draga Mlinareca, trojicu koji stvaraju dodatni žanrovski miš-maš, što su u formi dnevnika spremni da urade samo oni kojima je muzika važnija od onoga šta neko drugi o njoj misli.
Pogačar se, istovremeno, uopšte ne boji i kritičarskih, a opet ličnih opservacija - poput gore citirane rečenice o Rundeku i bezalkholnom pivu (u originalnoj verziji teksta objavljenom na Booksi je koristio drugi alkohol kao deskriptor), ili "Tekstovi Jure Stublića su kao pica u Studentskom Centru" - koje u dnevniku poput ovoga mogu biti shvaćene isključivo kao lični, potpuno iskreni i kao takvi - neoborivi stavovi, ne samo kao kritike.

Čitanje "Glazbenog dnevnika" tako puni uši pesmama za koje si bio siguran da su samo tebi važne, a koje postaju još dragocenije kada o njima piše neko drugi, koga ne znaš ali ga razumeš, te još jednom dokazuje da ne postoji granica, prirodna ili ona nacrtana lenjirom koju muzika ne može da ispegla i učini zapravo nevažnom. 
Nadam se da će uskoro i ta uvoz-izvoz granica biti uklonjena te da će se knjiga uskoro naći i u beogradskim knjižarama, zaslužila je to u potpunosti.

"Glazbeni dnevnik" je, u međuvremenu, na stranicama Booksa.hr počeo da piše novi autor, Andrija Škare >>. 
I to bi uskoro mogla biti nova, dobra knjiga.
Još uvek mala regionalna familija knjiga o pesmama koje su nam važne - mora da raste :)

Ekskluzivno! Scenario prenosa urne Nikole Tesle u Hram Sv. Save!

Ime i prezime autora rada nije poznato.

(Dokument za internu upotrebu) 

"Poštovane i poštovani,

kao što znate, naša inicijativa za prenos urne Nikole Tesle iz onog neuglednog Muzeja u Hram Sv. Save nije najbolje primljena u javnosti (posetite link >>) i zato svečanost prenosa ostataka ovog velikog svetskog naučnika mora biti svečanost koja će svim nevernim Toma... Draganima izbiti iz glave svaku pomisao da je ova inicijativa nešto pogrešno.
Već nam je propala ona ideja sa proglašenjem Nikole Tesle za sveca...

S tim u vezi, ovaj dokument ima za cilj da definiše ključne tačke priredb... iventa koji se ima održati što pre.

Tehničke napomene:

• Dan pre prenošenja urne sipati u gradski vodovod određene količine litijuma, koji će učiniti da građani budu više blagonakloni prema litiji, kad krene.
• Sa Dragišom iz nabavke dogovoriti kupovinu oko 500 priručnih gromobrana koji se imaju deliti viđenijim zvanicama. Nikad se ne zna sa tom Teslinom strujom i tajnim oružjem.
• Prilikom iznošenja urne iz Muzeja niz Krunsku ulicu postrojiti neka malo neuglednija vozila koja pripadaju Patrijaršiji i uvežbati vozače istih da sirenama automobila prate hor koji će ovom prigodom pevati:
  "Iže jesi na nebesi, ovu urnu ti ne tresi, može munja da se desi."
• PR služba da pripremi adekvatno saopštenje na temu činjenice da nosimo urnu, a ne mošti. Naglasiti da je crkva liberalizovala stavove na tu temu, te da je Sveti Arteljerij... Arhijerski Sabor odobrio ovaj čin.
• Građanima zainteresovanim da učestvuju u litiji naznačiti da ne nose previše metalnih predmeta sa sobom, a zbog gore navedene mogućnosti pojave neočekivanih munja sa nebesa.
• Da bi svečanost u potpunosti uspela, Privremeni organ smo zamolili da za tu priliku Bulevar Nikole Tesle prebaci u ulicu Svetog Save, što je investicija koja će otvoriti dosta radnih mesta.
• Dok se litija bude kretala od ulice Krunske, pa preko Slavije ka platou ispred Hrama hor ima pevati probrane hitove grupe Tesla (iz bogate diskografije izabrati najadekvatnije pesme, izbeći pesme dijaboličnih naslova poput "Edison's Medicine", nije prikladno.)
• Pri unosu urne u Hram sa specijalno montirane bine ima se čuti prikladna obrada pesme "Tesla girls" od benda OMD, a u izvođenju nekog bogougodnog benda, ukoliko ih ima, a da nisu skupi. Bend ne plaćati preko autorskog ugovora, ionako smo oslobođeni poreza.
• Po završetku prenosa građanima ponuditi da za simboličnu naknadu dobiju specijalni komplet molitvenika, otpornika i trožilnih kablova, a ukoliko štamparija postigne da priredi i izdanje "Uticaj misli duhovnika na razvoj elektrike u nas" neka bude u zlatotisku. Neka se isto deli onima kojima smo podelili i gromobrane, neka im to bude poklon za sećanje na ovaj svečani dan.
• Gore priložena animacija ujedno je i nacrt za nadgradnju Hrama, koju počinjemo čim završimo sa onom crkvom u naselju Stepa Stepanović, za nju nam se baš žuri, ovo možemo i posle.
• Uzgred, Dragiši iz nabavke javiti da nabavi stotinak onih krstova koji svetle u mraku, kao oni što smo ih videli u Grčkoj prošlog leta. Onaj jedan što je stajao na Crkvi Sv. Marka tad nije primljen sa odobravanjem, ali to je bilo pre deset godina, sad je vreme.

Molim vas da se ovaj dopis u potpunosti prouči i što pre pristupite pripremama za priredbu. U slučaju kiše ili previše negativnog odnosa javnosti prema ovoj plemenitoj ideji, iskoristićemo nenajavljene restrikcije struje ili jedno od emitovanja nekog domaćeg filma iz osamdesetih te ćemo pod okriljem noći preneti urnu bez mnogo pompe. 

Ovo vam navodimo - jer je prenos urne tek delić mnogo važnijeg zadatka koji je pred nama. 

Kad se za tri - četiri dana slegne prašina, počinjemo sa plasmanom vesti da struju ionako nije izmislio Nikola Tesla, već njegov otac, školovani bogoslov a na osnovu uputstva koja je pronašao čitajući originalno izdanje "Žitija Svetog Save", napisana belim vinom čiji se trag može čitati samo u noćima punog meseca. Mediji već imaju spremne objave, svedočanstva svedoka i fotografije, te će čitav posao biti završen veoma brzo. 

Ukoliko su vam potrebne dodatne informacije, svakako nas kontaktirajte.

Srdačno,

Radna grupa privremenog organa radnog tela, 

odsek za prebacivanje nedostataka i prenos ostataka.

U Beogradu, 28 (14.) februara 2014."

* * * 

Nije smešno.
"Ostavite Nikolu Teslu na miru." >>

.