 |
| Sa stranice benda >> |
Sada shvatam da je prošlo više od petnaest godina od kako sam prvi put čuo Veliki Prezir, jedan od retkih bendova čije su pesme iz godine u godinu sve bolje šivene a tekstovi uvek bliski srcu - male mantre koje ponoviš u sebi ponekad i bude ti lakše i lepše.
(Album "Nikadjekraj" mi je najdraže parče domaće muzike već nekoliko godina, dok nove četiri pesme sa "Svetlost i dim" obećavaju da će ono što tek dolazi biti još bolje.)
(I dok sam u prvom satu koncerta razmišljao kako su na sceni ostala svega dva domaća benda čija svirka može u meni da pomeri nešto više od stopala, na scenu je izašao i Anton, čime su, na kratko, te dve preživele sile objedinjene)
Iako su Kole i ekipa u sjajno usviranoj šetnji kroz vreme i albume preskočili "Nikadjekraj" i još nekoliko ličnih favorita - sve opraštam u ime na bis otpevane "Nema hrabrosti" i moćno odsvirane "Da", koja uživo zvuči i bolje nego u studijskoj verziji.
Samo ta četiri minuta da je trajao koncert, bilo bi dovoljno -
"Samo da se sklonimo/
srca da otresemo/
od pepela/
da kamenje kotrljamo/
prašinu da skinemo sa usana/
Sasvim da poludimo
Slobodno da urlamo/
srce da otresemo/
od svega."
To je to, nova himna.
Zaista je bio plezir.
Hvala.
.
