Led Zeppelin: Celebration Day (film, koncert)

Bilo je to jedno od onih magičnih iskustava koje odmah zauzima svoje mesto u nizu sećanja na neočekivane susrete sa muzikom: film je u Beogradu bio na repertoaru samo te večeri, na dan svetske premijere. 
U bioskopskoj sali je bilo možda dvesta ljudi. Važno je napomenuti: svi dovoljno punoletni da znaju da su ušli u bioskopsku salu, na čijem platnu počinje snimak koncerta održanog u O2 areni pet godina ranije, a u čast Ahmeta Erteguna, osnivača Atlantic Records, sa kojim su i Led Zeppelin imali ugovor.

Ali svest o tome da smo u bioskopu i da gledamo nešto što je bilo - iščilila je već pri prvom rifu "Good Times, Bad Times", pesme kojom su koncert i film počeli: Plant, Jimmy Page, John Paul Jones i Bonham Jr odsvirali su je tako silovito da su se već nakon kraja te prve pesme bioskopskom salom prolomili aplauz i zvižduci. 
Jedan je tražio i bis. 
Sevnuo je i poneki blic.
Iako smo, dakle, znali da gledamo film - aplaudirali smo bendu, kao da smo tamo, tada.
(Nenad je u nekim trenucima glasno, a besprekorno tačno zviždao čitave Pejdžove solaže. Sve je bilo kao da smo ispred bine.)

Ta neposrednost, zapravo, čini lepotu, snagu i moć filma "Celebration Day". 
Neopterećen backstage snimcima, razgovorom sa muzičarima i gotovo bez kadrova publike koja je napunila O2 arenu te večeri (uzgred - dvadeset (20) miliona karata je bilo naručeno on-line, naravno da nisu svi ušli...). "Celebration Day" je suštinski jednostavan film: nekoliko kamera pored i na bini: svirka, "dobro veče", onda munje, zatim gromovi, prolomi solaža i bravura, onda bis, još dve pesme i - kraj! 
Tako sklopljen - ovaj film predstavlja sjajan dokument o moćnoj četvorci koja četrdeset godina nakon slučajnog početka karijere zvuči i dalje besprekorno - ali i dokument koji dokazuje da je zapravo najopakiji muzičar među njima oduvek i bio smireni i blago povučeni John Paul Jones, koji u sprezi sa Bonamovim sinom za bubnjevima i dalje uspeva da dosegne onu razornost zbog koje su Zeppelini nekada imali epitet "Hammer of Gods".

Gotovo sve ključne pesme su tu: "Black Dog"; "Ramble On"; "Whole Lotta Love"; "Rock'n'Roll"; "Nobody's Fault But Mine"; "In my time of dying", čak i"Misty Mountain Hop" u kojoj Plantu tercu peva mladi Bonam. I iako sam želeo da čujem i "Immigrant Song", prvu hard rock pesmu ikada a bez gitarske solaže, čime su me Zeppelini zapravo kupili do kraja života - jasno je da postoje pasaži koje Plant mudro izbegava da peva, ali zapravo, on to i ne mora da čini: u ostatku materijala dokazao je da i dalje ume i zna kako, te da je onaj ples kukovima i poigravanje mikrofonom oduvek bilo samo prateća fora, nikada suština.

Film je, od pre nekoliko večeri konačno dostupan i na Mreži. 
Munje i gromovi izlaze iz zvučnika i ekrana čak i na kućnoj tehnici.
I tako sam po prvi put nakon dvadeset godina namerno slušao jedno opšte mesto istorije muzike sa uživanjem: 
"Stairway to Heaven", glasno.

Obavezno gledanje, na bilo koji način.
Ovo su dva do sada objavljena snimka na YT kanalu benda >>

.

[Pauza: Jovan Hristić & Brian Eno, preslušavanje]

I 

"Po ceo dan sedim u biblioteci", Jovan Hristić

Po ceo dan sedim u biblioteci, zajedno sa naučnicima

Zabrinutim za sudbinu čovečanstva. Zatvorim oči

I nađem se u vrtu punom sunčeve svetlosti

I zujanja nevidljivih pčela. Dani detinjstva

Polako izranjaju iz zaborava, dani

Kada je sve bilo nadohvat ruke,

Kada je život izgledao kao jedno veliko obećanje.

Nema više obećanja. Stvari počinju da izmiču

I ja ostajem sam, zajedno sa naučnicima

Zabrinutim za sudbinu čovečanstva.

Ponovo zatvorim oči, i nađem se na moru

Iz mojih davnih snova, moru koje mi je

Takođe izmaklo, kao i život što se izmakao.

Naučnici zabrinuti za sudbinu čovečanstva

Tiho dremaju nad svojim knjigama,

Dok ja sanjam vrtove izgubljenog detinjstva

I mora kojima nikada nisam i neću broditi.

(Folger Shakespeare Library, Vašington, 1985)

II 
"Lux", Brian Eno

Nakon duge pauze, Brian Eno se vratio ambijentalnom minimalizmu, od one vrste koja je krasila "Discreet Music" ili"Thursday Afternoon". Njegov novi album - "Lux", nastao je namenski - za potrebe Gallerie Grande u Torinu >>, ali i ovako, izmešten iz tog prostora - savršeno funkcioniše kao pozadina za biblioteku, zatvaranje očiju, galeriju, "vrt sunčeve svetlosti", "zujanje nevidljivih pčela" i "mora kojima nikada nisam i neću broditi".

"Lux" je dostupan za preslušavanje >>

Sedamdeset i pet minuta plutanja, nedeljom popodne.
.

"Kraj detinjstva" (Artur Klark)

Zapravo, nije čudno da to primećujem tek sada, a ne pre više od dvadeset godina kada sam je prvi put čitao: država u kojoj sam prvi put čitao "Kraj detinjstva" nije, ipak, davala toliko mogućnosti za poređenje sa onim što se nalazi među koricama knjige, najbolje koju je Klark ikada napisao. 
Sada je, pak, sasvim lako.

Ukratko, radnja: nad planetom Zemljom, zauzetom svakodnevicom (sukobi, ratovi, trka u naoružanju, život običnog tempa kao takav) jednog jutra pojavljuje se nekoliko velikih svemirskih brodova. 
Overlordi, koji su u njima, svesni i svoje strašne ružnoće, moći koju poseduju i promene koju će doneti - ostavljaju nam period od pedeset godina privikavanja na njihovo prisustvo. U međuvremenu - komuniciraju sa Zemljanima putem emisara. Razrešavaju sukobe, prekidaju ratove, konačno zavode red na Zemlji.
Prvi put u istoriji civilizacije: mir.

U šestoj godini nakon tih prvih pedeset, kod novorođene dece otkriva se moć telekineze, nešto kasnije i moć telepatske komunikacije, a Overlordi konačno obznanjuju pravi razlog svog dolaska: prevođenje dece u novu dimenziju, jer je ljudski rod kakav znamo na Zemlji izvršio svoju ulogu: evoluirao do tačke u kojoj napušta materiju. 
Deca su spremna da se otisnu daleko od matice Zemlje i sjedine sa Univerzumom, pre no što Planeta nestane sa kosmičkih mapa.
Kraj detinjstva.

* * * 

Paralela sa Overlordima, tj. gospodarima je laka za prepoznati je. 

Zavođenje kakvog takvog mira, odnosno stanja u kojem više niko ne sme da pomisli na rat jer će dobiti po ušima takođe. Konačno, deca - u našem slučaju, ne napuštaju planetu, već svoju zemlju/državu i odlaze dalje. 
Previše paralela.

Ako je to Univerzum.

* * *

"Kraj detinjstva" je, na žalost, ostao u senci "Odiseje", iako je napisana pre nje.
Ukoliko je niste čitali a nije vam dostupno štampano izdanje - pdf je ovde >> 
.