Nemaran prema jubilejima ove vrste - preostaje mi da zapišem sledeće: "Prešlicavanje" postoji tačno pet godina i tri dana. Sve što sam od blogovanja želeo i očekivao - to sam i dobio: Komunikaciju sa ljudima sličnih interesovanja a koje nisam uspeo da pronađem u realnom životu i koji su na putokaze koje sam postavljao uzvraćali desetinama raskrsnica. Neke sam naknadno i upoznao. Dobro sam se zabavljao. U gorkim trenucima koristio sam ovo mesto kao igralište za šutiranje čemera i raščlanjivanje istog na sastavne delove jer je svaka muka manje strašna kada se rastavi u paramparčad. Iako tako izgleda da je neprijatelj još brojniji. Zato što sam verovao da ekran trpi sve - nakon duge pauze ponovo sam počeo da pišem. Uskoro će deo tekstova sa bloga postati i knjigom.
U međuvremenu je nastala još jedna verzija prešlicavanja - na tzv "društvenoj mreži". Na tu stranicu postavljam kraće beleške i više tuđih nego ličnih dela a koja su srodna sa onim što se može naći na ovom blogu - i sve to lepo "raste" a nalazi se ovde (FB) >> Od jednog malog bloga - ne bi valjalo tražiti više od toga. Ukoliko Vam je do sada bilo upola zanimljivo i korisno koliko meni - verujem da ste uživali. Hvala! :)
Ovaj film zamišljam od kako sam pre gotovo dvadeset i pet godina prvi put pročitao "Na putu" Džeka Keruaka, i to u verziji za koju sam verovao da je prava. U glavi sam ga već premotao toliko puta: znamnaizust neke pasaže i mnoge replike, sinkopirane opise svirke Georga Shearinga i Slima Gailarda, uživam u vožnji na leru u pasusima posvećenim izgubljenoj deci Amerike, upijam bluz atmosferu prelivenu glasom Billie Holiday u poglavljima sa slatkom Teri - poznajem tu knjigu kao što su Sel i Din znali put od istočne do zapadne obale, čitao sam i hrvatski prevod, radi poređenja ritma. Kada sam prvi put gledao trailer - znao sam na kojoj stranici knjige se nalazi koji kadar, obradovan što će Sela Peredajza igrati Sam Raily i što je priču preuzeo Walter Salles, reditelj "Motorcycle Diaries", čovek koji poznaje put, i koji će završiti taj dugački put koji je knjiga "Na putu" prešla od prvog izdanja, preko godinama nepoznatog "originalnog svitka" do konačnog snimanja koje se odlagalo još od 1957, kada je Keruak nudio Marlonu Brandu da snimi film, taj put je konačno dakle završen, film počinje.
Priča je od prve objavljene verzije knjige do filma putovala, dakle, više od pedeset godina i to je učinilo da je "On the Road" film drugačijeg ritma od Džekove naracije: a vredi poslušati kako je čitao segmente knjige pred publikom - Džekova dikcija je nervozna i praskava poput svirke Čarlija Parkera, ptica u letu, ali je ptica letela u drugom smeru: scenario je pripreman dugo, uticaj originalnog svitka jevidljiv, u priču se vratilo dosta od onoga što je cenzura brutalno isekla u prvom izdanju, menjač je prebačen u drugu brzinu, korišćeni su i biografski zapisi, Džekovi intervjui i knjige o bit-generaciji - ali je sve na kraju puta - dobilo drugačije značenje od originala. Oni koji do sada nisu imali prilike da uživaju u brzini, ritmu i raskalašnosti knjige možda će nakon gledanja poželeti da posegnu i za originalom - jer ga preporučuju izvrsna fotografija, muzika, čak je i taj zapravo konvencionalan ritam verovatno prijemčiviji kao preporuka široj publici; a tu su i odlični Rajli kao Sel i Garret Hedlund kao Din, sjajni sporedni likovi i nekoliko briljantnih sekvenci među kojima prednjače one iz džez klubova i sekvence sa druma.
Onima, pak, koji "poznaju vreme" (tako je ključna rečenica prevođena u prvom izdanju) ovaj film poslužiće kao inspiracija za ponovno putovanje - čitanje knjige (svitka), novo otkrivanje šta je bit-pokret zapravo značio Americi krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina - i slušanje muzike poput one uz koju je "Na putu" i nastajala - tonove uz koje kada ih čujem, bez obzira na ovaj film, nastavljam da zamišljam Sela, Dina, Meri Lu, Karla, Eda, Bula, Kamil, čak i Selovu tetku kako nastavljaju da putuju od obale do obale, jureći za zvezdama padalicama.
"I tako, u Americi, kada zalazi sunce a ja sedim na starom, uništenom rečnom doku, posmatrjući dugo i široko nebo iznad Nju Džerzija, osećam svu ovu sirovu zemlju koja se u neverovatno velikom broju kotrlja ka Zapadnoj obali, sav put koji prelazi, sve ljude koji sanjaju u njenom beskraju (...) Mora pasti zvezda-severnjača i rasuti svoju iskričavu svetlost po preriji, nešto pre nego što se spusti mrkla noć koja blagosilja zemlju, zatamnjuje reke, oštri vrhove i zamagljuje poslednju obalu, a niko, baš niko ne zna šta će mu se dogoditi osim usamljenih krpa starenja, mislim na Dina Morijartija, mislim čak i na starog Dina Morijartija, oca koga nikada nismo pronašli, mislim na Dina Morijartija. Kraj."
p.s. Ukoliko zbog toga gledate film, da - Kristen Stewart je gola u nekoliko scena. Ali, to je zaista najmanje važno. ..
